Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kabale und Liebe je drama u pet činova Friedricha Schillera. Praizvedena je 13. travnja 1784. u Frankfurtu na Majni, smatra se tipičnim primjerom Sturm und Dranga, književne struje prosvjetiteljstva, te je jedna od najvažnijih njemačkih drama današnjice. Buržoaska tragedija koju je Schiller izvorno nazvao Louise Millerin tek je na prijedlog glumca Augusta Wilhelma Ifflanda dobila popularniji naslov Kabale und Liebe i govori o strastvenoj ljubavi između kćeri buržoaskog glazbenika Louise Miller i aristokratskog sina Ferdinanda von Waltera, koja uzrokovano je podlim spletkama (Kabalen) biva uništeno. Don Carlos Povijesna tragedija u pet činova, labavo modelirana na događaje usredotočene na odnos između prijestolonasljednika Don Carlosa i njegova oca u 16. stoljeću za vrijeme vladavine španjolskog kralja Filipa II. Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Autor - osoba Supek, Ivan, 1915-2007 = Supek, Ivan, 1915-2007 Naslov Princip kauzalnosti / Ivan Supek Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 173 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremeni pravci u filozofiji (Karton) Predmetne odrednice Kauzalnost Na nekoliko stranica beleške po margini, ne smeta čitanju. SADRŽAJ Predgovor Mitsko mišljenje Princip kauzalnosti Hjum i kauzalnost Termodinamička i statistička zakonitost Teleologija i evolucija Bolcman i kraj mehaničkog materijalizma Električna i magnetska polja Spoznaja „а priori“ Na granicama klasične fizike Plankova Ideja diskontinuiranosti Borovi postulati Kvanti svjetlosti De Broljijevi valovi materije Elementarne čestice Kriza klasične predodžbe objekta Relacije neodređenosti i princip kauzalnosti Dijalektički materijalizam i kvantna teorija Kvantna teorija i kemija Atomistika i biologija Psihoanaliza i determinizam Moralni imperativi Sintetski pogledi Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960, predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost „Ruđer Bošković“ (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), „društveno-povijesna freska“ više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova „intelektualna autobiografija“ Tragom duha kroz divljinu. MG14 (N)

Autor - osoba Eco, Umberto, 1932-2016 = Eko, Umberto, 1932-2016 Naslov Između laži i ironije / Umberto Eko ; prevela s italijanskig Elizabet Vasiljević Jedinstveni naslov Tra menzogna e ironia. srpski jezik Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2000 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2000 (Beograd : Grmeč) Fizički opis 103 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Vasiljević, Elizabet, 1958- = Vasiljević, Elizabet, 1958- Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji (broš.) Napomene Prevod dela: Tra menzogna e ironia / Umberto Eco Tiraž 2.000. Ova četiri „predavanja” objedinjena su jednostavno zato što sam za njih veoma vezan i, pošto su već objavljena na različitim mestima, bilo mije žao da im se zatre trag. Pa ipak, činjenica što sam izabrao baš ova četiri teksta, a ne neke druge, pretpostavlja da oni imaju nešto zajedničko. Ida izvestan način, svaki od njih ima veze sa strategijama laži, prerušavanjem, zloupotrebama jezika, ironičnim izokretanjem tih zloupotreba. Kaljostro laže recima, ruhom, ponašanjem, a o Kaljostru lažu legende koje su ga, od sitnog pustolova kakav je bio, pretvorile u mit (i dan-danas tajanstvene i verne ruke neumorno polažu cveće u ćeliju u kojoj je umro, u zamku San Leo), simbol slobodne misli, žrtvu klerikalnog mračnjaštva. Manconi, koji je u svom esejističkom opusu jeziku posvetio daleko složenije stranice, u Verenicima nagoveštava opreku između usmenog jezika, prenosioca laži i nasilja, i prirodnih znakova, preko kojih nižnji razumeju, čak i kada ih moćni obmanjuju svojim latinašenjem. Kampanile se poigrava jezikom i njegovim klišeima, izokreće frazeološke izraze poput rukavice, stvara efekat otuđenja. Hugo Prat se igra geografijom, koju, uostalom, odlično poznaje, i polazi od pravih mapa da bi ih pretvorio u malo verovatne vodiče, mimoišao granice, poigravao se razdaljinama, a istovremeno i našom maštom. Radi ironije lažu Kampanile i Prat, iz interesa laže Kaljostro (ili je možda na to osuđen, zatočenik sopstvenog mita, kakav malo-pomalo postaje), a Manconi ogorčeno drži stranu siromašnima koji trpe samovolju jezika moćnih; ali zapravo - pošto joj i sam pribegava – koristi ironiju na kvadrat, i kroz pripovedačku reč osuđuje reći. Umberto Eko Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 – 19. februar 2016) bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i značajnim esejističkim delima. Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine. Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Ima sina i ćerku. Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine. Teorijska dela Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959., (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd. 1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968., (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000.) Granice tumačenja 1995., (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001.) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002.) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990.) Kazati gotovo istu stvar 2003., (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011.) Istorija lepote 2004., (srp. izd. 2008.) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992 MG43

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Valenštajn (nem. Wallenstein) je ciklus od tri istorijske drame nemačkog pesnika Fridriha Šilera iz 1799. Ova dramska trilogija predstavlja primer nemačkog romantizma. Sastoji se od drama Valenštajnov logor (nem. Wallensteins Lager), koja predstavlja dugačak prolog, Pikolomini (nem. Die Piccolomini), i Valenštajnova smrt. Sadržaj: PREDGOVOR Mirko Krivokapić: Šilerov Valenštajn VALENŠTAJN Prolog (preveo Branimir Živojinović) Valenštajnov logor (preveo Slobodan Glumac) Pikolomini (preveo Slobodan Glumac) Valenštajnova smrt (preveo Slobodan Glumac) NAPOMENE Mirko Krivokapić: Napomene Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Sobna Antena Digitalna HDTV Imam bele i crne antene sa pojacivacem. Moguca kupovina i pojacivaca uz ovu antenu. Cena pojacivaca u kombinaciji sa antenom je 1800 din. Kako radi i sta hvata, mozete videti na na sledecem linku: https://youtu.be/VMZqGoUsxN0 https://youtu.be/dly-jhEQX64 https://youtu.be/1PCyvWFrOgE https://youtu.be/1otrkzYsPqQ Brz i jednostavan za podešavanje, uključite je i skenirajte kanale Možete ga staviti na zid ili na prozor (preporučuje se) i to će vam omogućiti da gledate jasne digitalne HD Kanale. Vodič za postavljanje: Korak 1: povežite kraj (f-male) priključenog koaksijalnog kabla na ANT / IN konektor na poleđini TV-a ili DVB-Tunera. Korak 2: U meniju za podešavanje televizora, podesite režim tjunera na `` Antena `` Korak 3: U Tv / `setup meniju, postavite TV na` `scan` `za kanale. Ovo ponekad može biti navedeno kao auto-program, auto-skeniranje, pretraživanje kanala ili skeniranje kanala. . Korak 4: ako je prijem sporadičan, pokušajte da pomerite antenu na drugu lokaciju i ponovo skenirate televizor dok se ne pronađe optimalna pozicija. Korak 5: fiksirajte antenu na optimalnu poziciju koju ste pronašli. Paket sadrži: 1 x Sobna antena Bela 1 x f male ulaz za TV Uputstvo Napomena: 1. Postavljanje antene na visini ili blizu prozora može rezultirati boljim prijemom. Morate ponovo skenirati kad god pomičete antenu. 2. Ako koristite ravan HDTV, molimo vas da pogledate priručnik za televizor da biste bili sigurni da vaš televizor dolazi sa ugrađenim tjunerom za besplatni prikaz. 3. Provjerite da koristite HD receriver, inače se ne mogu pronaci HD kanali. pročitajte priručnik za prijem. 4. Vreme potrebno je da ponovo podesite svoj freeview televizor i digitalni prijemnik kako biste bili sigurni da ćete ponovo naći sve dostupne usluge. Prekid traje samo nekoliko minuta i može se obaviti pomoću daljinskog upravljača. 5. Televizijski prijem zavisi od udaljenosti vašeg doma, predajnog tornja i okoline. OBAVESTENJE: Ovo je obicna sobna Antena za TV koji ima DVB-T2 Tjuner u sebi ili Set top box. Iskustva kupaca su razlicita. Kod nekih radi bez pojacivaca, kod drugih sa pojacivacem. Ja licno koristim bez pojacivaca. Mnogi pitaju dali ce raditi kod mene? Ne znam kako ce hvatati signal na drugom mestu u Srbiji. Antena se testira pre slanja i svakako ako neko zeli da kupi i zeli da vidi kako radi mogu snimiti kod mene, a takodje sam postavio snimke na You Tube-u, Nakon kupovine ne prihvatam reklamacije vezano za rad. Hvala na razumevanju. USLOVI KUPOVINE: -> Predmet/e je pozeljno licno preuzimanje -> Za eventualnu štetu u transportu NE ODGOVARAM, paket ce biti maximalno zasticen, ukoliko dodje do ostecenja paketa zovete kurira i kurirsku sluzbu, ne MENE! -> Slanje je iskljucivo na vasu odgovornost!

U dobrom stanju! Skromno podvlaceno drvenom bojicom na 5, 6 strana ostalo uredno Redje u ponudi! Imperije - logika vladavine svetom od starog Rima do Sjedinjenih Država Herfrid Minkler (autor) Slobodan Damnjanović (prevod) Izdavač: Službeni glasnik:Albatros plus Knjiga “Imperije” Herfrida Minklera, uglednog nemačkog socijalnog teoretičara, istoričara ideja i politikologa, po mnogo čemu predstavlja jedinstvenu studiju ove vrste u naučnoj literaturi. Autor je svoja, po svemu uzorna istraživanja bazirao na nekoliko naučnih disciplina:od istoriografije i geopolitike, do sociologije i politikologije, posredujući znalački primenjeni multidisciplinarni pristup - opštim komparativnim metodom. Naglašavajući razliku izmedju starih i novih imperija, Minkler posebnu pažnju poklanja Rimskom Carstvu, kao najvećoj imperiji staroga sveta, čije izučavanje, po ovom autoru, ima ključnu ulogu u razumevanju moderne imperije – američke. Naime, kako na simbolicko-ideološkom, tako i na teritorijalnom nivou, moguće je prepoznati upadljivu sličnost između ovih dveju imperija. Jednom rečju, Herfrid Minkler je istovremeno pribegao istorijskom istraživanju i izvanredno sačinjenoj tipologiji imperijalnih oblika vladavine – tražeći pri tom one obrasce ili mehanizme delanja koji su reprezantativni za sve dosadašnje imperijalne tvorevine u ljudskoj istoriji. Herfried Munkler (rođen 15. avgusta 1951. u Fridbergu, Hesen) je nemački politolog sa fokusom na političku teoriju i istoriju ideja. Predavao je kao redovni profesor na Univerzitetu Humboldt u Berlinu. Postao je poznat po svojim istraživanjima o Machiavelliju. U oktobru 2018. penzionisan je Roditelji Munklersa radili su u školi; ima dva brata i sestre. [2] Uzeo je klasični jezički profil u augustinskoj školi Friedberg i tamo napravio 1970 Abitur. U mladosti, Munkler je bio član Jusosa. Minkler je diplomu u nemačkim studijama, političke nauke i filozofije na Goethe Univerziteta u Frankfurtu na Majni, koji je završio 1977. godine sa prvim državnim ispitom za nastavu u srednjim školama u Nemačkoj i društvenih nauka. [3] Nakon toga, Munkler je radio na svojoj disertaciji o Machiavelliju. Opravdanje političkog mišljenja moderne ere iz krize u Firenci, koja se danas smatra standardnim radom. [4] Godine 1981. imenovan je dr. Med. Phil. Dr. Od 1982. godine zaposlen je kao asistent na katedri za društvene nauke Goethe univerziteta. On je dodeljeno u 1987. sa Pisma na temu državne politike u izdanju S. Fischer Verlag pod naslovom U ime države: osnivanje državne politike u ranom modernom [3] periodu i dobio venia legendi za političke nauke. Njegova disertacija i teza o osposobljavanju bili su trendovi za njegov kasniji rad. Zatim je na istom fakultetu dobio zamjenu za profesora političkih nauka. U martu 1992, Munkler je pratio poziv sa Univerziteta Humboldt u Berlinu. Od tada ima Katedru za političku teoriju na Katedri za društvene nauke. Godine 1992. odbio je poziv na Katedru za političku filozofiju na Univerzitetu u Cirihu; Godine 2002. odbacio je poziv za profesor političkih nauka na Univerzitetu u Augsburgu. [6] Bio je dekan odeljenja 1992/93. I direktor Instituta društvenih nauka u 2002/03. [7] Njegovi istraživački interesi su u. . Politička teorija, istraživanje kulture, istorija ideja, ratna istorija, teorija rata, rizik i bezbednost. Među njegovim akademskim studentima (od 2014. godine) je 42 doktoranta i 18 postdoktorskih studenata. . Marcel M. Baumann, Harald Bluhm, Matthias Bohlender, Paula Diehl, Karsten Fischer, Jens Hacke, Eva Marlene Hausteiner, Leon Hempel, Andreas Herberg-Rothe, Bernd Ladvig, Marcus Llankue, Grit Put Berger i Siegfried Veichlein. [8] Od 1988. do 1999. bio je odgovoran za političku teoriju u političkom kvartalu. Godine 1993. bio je gostujući predavač na Institutu za napredne studije u Beču. Godine 2001. bio je profesor akademije na Berlin-Brandenburg akademiji nauka. Od 2004. do 2008. bio je član Centra za kolaborativno istraživanje 640 (`Reprezentacije društvenih naloga u tranziciji`). [6] Godine 2004/05 bio je gostujući profesor u Centru za društvene nauke u Berlinu. [6] U 2006/07. Koordinirao je Klaster izvrsnosti `Sigurnost i rizik`. [6] Od 2009. godine bio je deo specijalnog istraživačkog područja 644 (`Transformacije antike`). [6] Pored toga, član je istraživačke grupe DFG `Poređenje društva` i angažovan je u programu `Teorija političkih institucija` [6]. Godine 2016/17. Bio je Carl Friedrich von Siemens, saradnik Fondacije Carl Friedrich von Siemens u Minhenu. Munkler je bio jedan od eksperata koji su učestvovali u Reviziji projekta Ministarstva vanjskih poslova za 2014. godinu - Vanjska politika razmišljanja naprijed. U svom doprinosu je naglasio da je njemačka vanjska politika orijentirana na interese Njemačke, a manje na njene vrijednosti. Ovu činjenicu treba iskreno komunicirati kako bi se smanjila `demokratska ranjivost` njemačke vanjske politike. [9] On je u. . Urednik serije (`Političke ideje`) na Akademiji-Verlag. Minkler objavljeni u časopisima kao što su Međunarodna tribina za sociologiju, međunarodne odnose, političku Kuarterli, Sociološki pregled, Nemačke Journal of Philosophi, Keln Journal of Sociologi and Social Psichologi, od politike i savremenu istoriju, Arhiv za pravne i socijalne filozofije, Journal of Political Philosophi, Levijatan - Berliner Zeitschrift fur Sozialvissenschaft i Blatter za njemačku i međunarodnu politiku. Autor je i sociopolitičkih rubrika u Frankfurter Rundschau. Munkler je oženjen književnikom Marinom Munkler od avgusta 1983; brak dolazi od ćerke (* 1985) i sina (* 1988) Pored njegovog rada na Machiavelliju, primjenjuju se radovi The Nev Vars (2002) i Empires. Logika svetske dominacije - od starog Rima do Sjedinjenih Država (2005) kao izvanredna. [10] Zajednički rad Piperovog priručnika o političkim idejama, objavljen sa Iringom Fetscherom, njegovim akademskim nastavnikom, od 1985. do 1993. godine, smatra se `standardnim radom na istoriji ideja par ekcellence` (Jurgen Hartmann i Luise Sanders). [11] Valter Reese-Schafer i Samuel Salzborn opisali su svezak kao `značajan` i kao `vrlo sveobuhvatan pregled`. Rad je `u mnogim aspektima bio primeran [...] i do danas je bio bez premca` [12]. Godine 1993. Munkler je predstavio uvod u političku filozofiju Thomasa Hobbesa u Campus-Verlagu. Munkler pretpostavlja `političko-naučnu perspektivu`, tvrdi filozof Trier Dieter Huning. Recenzent je kritikovao da autor `ignoriše` moralnu i pravnu filozofiju i `novo zanemarivanje` novih anglosaksonskih rezultata istraživanja. Zajedno s Marinom Munkler napisao je leksikon renesanse, koji je 2000. godine objavio Verlag C.H.Beck. Frankfurtski istoričar i filozof Hans Erich je u svom pregledu opisao Troje Munklera kao jednog od `najpoznatijih nemačkih istraživača renesanse` u to vrijeme i na kraju pohvalio stručnost oba autora. To je bila pouzdana, `interesantna i poučna knjiga zabave` koja se nije mogla ponašati kao `leksikon`, već verovatno u ličnom registru kao `referentna knjiga`. On je nastavio govoriti o `užitku u čitanju`, a `uznemiravanje zbog operacije sa rečju` leksikon `obmanjujuće oznake` smanjuje. U svojoj knjizi Novi ratovi - to je u preglednoj knjizi Klasici društvenih nauka. Munklerova teza je da su konvencionalni, simetrični ratovi između država zamenjeni asimetričnim ratovima. Za ove nove ratove neophodna su tri elementa: `denacionalizacija`, `asimetrizacija` i `automatizacija vojnog nasilja` [10]. Markus Holzinger (2011) je pohvalio argumentiranu sjajnost Munklera, ali napominje da su njegove teze razvile kontroverzni spor u profesionalnom svijetu. [15] Na primer, Raul Zelik je knjigu `carstvo` nazvao `borbenim skriptom` u kojoj je Munkler `podstakao elitu da opiše svetsku situaciju, kojoj je bila potrebna moć da postoji kao takva i da bi mogla da se preuredi.` [16] Prema mišljenju Helmuta Fleischera Munkler-ova `analiza-forma (...) suviše sužava pogled na realno-situacione preduslove, motive počinioca kao i na istorijske kontekste`....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Napisana tokom zime 1929-30 i njegovo poslednje veliko delo, Apokalipsa je Lorensova radikalna kritika političkih, verskih i društvenih struktura koje su oblikovale zapadnu civilizaciju. Po njegovom mišljenju, stalni sukob unutar čoveka, u kojem se emocije, instinkt i čula bore sa intelektom i razumom, rezultirao je sve većim otuđenjem društva od prirodnog sveta. Ipak, Lorensovo verovanje u moć čovečanstva da povrati maštovite i duhovne vrednosti koje same mogu revitalizovati naš svet takođe čini Apokalipsu moćnom izjavom nade. Predstavljajući svoja razmišljanja o psihologiji, nauci, politici, umetnosti, Bogu i čoveku, uključujući žestok protest protiv hrišćanstva, Apokalipsa je poslednji Lorensov testament, njegov poslednji pokušaj da prenese svoju viziju čoveka i kosmosa. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Lukije Anej Seneka O gnevu Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao O gnevu: Lukije Anej Seneka (4.ne – 65. ne) jedan od najznačajnijih predstavnika rimskog stoicizma. Još kao dečak interesovao se za filozofiju, da bi joj se kasnije sasvim predao. Stekao je široko obrazovanje, te je kao besednik, pesnik, mislilac i državnik mnoge nadmašio. Godine 65. za vladavine Nerona ovaj ga osudi na smrt otkrivši zaveru. Kao posebnu milost dopusti mu da se sam ubije. Seneka je bio jedan od najplodnijih pisaca u rimskoj književnosti. Osim važnijih dela sačuvana su Prirodnjačka istraživanja u sedam knjiga, Dijalozi u dvanaest knjiga i čuvena Pisma Luciju u dvadeset tomova. Lukije Anej Seneka stekavši najbolje obrazovanje, okrenuo se asketskoj strogosti u duhu stoičara. Uz obuhvatanje ideja platoničara i novopitagorejaca. Pored pisane reči, istakao se i kao besednik. Sačuvana dela: Dijalozi u 12 knjiga, u kojima je prilično grubo grupisano njegovih deset dijaloga, i to nakon njegove smrti. Poznatiji “dijalozi” su: traktati O proviđenju, O postojanosti mudraca, O gnevu, O kratkoći života, O dokolici, i spis Pisma Luciliju (Pisma prijatelju). Senekina “životna oblast” bila je etika. Obilje Senekinih originalnih ideja i etičkih stavova nalazimo u spisu “Pisma Luciliju” (Lucilije je bio njegov prijatelj, obrazovani Rimljanin, prokurator na Siciliji). Pošto je voleo Platona, Seneka je usvojio staru podelu filozofije na logiku, fiziku i etiku. Nalazio je da upravo između fizike i etike postoji razlika kao između Boga i čoveka. On razlikuje silu od materije, a materiju od božanstva, koje kao duh kroz sve prodire. Pretpostavlja da u duši, pored racionalnog, postoji i iracionalni element (sposobnost za afekte i požude, čije obuzdavanje vodi sreći). Takođe, pravi razliku između duše i tela (koje je samo ljuska, okov, tamnica za “meso”). Uzimao je u obzir dve hipoteze o sudbini duše posle smrti: besmrtnost (o kojoj se ništa sigurno ne može tvrditi) i večno nepostojanje (koje je u delima vrlo sugestivno opisao). Po Seneki, cilj egzistencije je ostvarenje sreće, do koje se dolazi kad se pomoću vrline ostvari duševni mir, spokojstvo i nepokolebljivost duše. Vrlina je najveće dobro, jer vodi sreći; jedan od glavnih uslova sreće jeste živeti u saglasnosti sa prirodom. Seneka je uviđao negativna svojstva ljudi, mučnost i jad egzistencije, retkost vernosti i poštenja, ali je govorio da zbog toga ne treba očajavati. Čovek treba da više liči na Demokrita (koji se smejao prilikom izlaska iz kuće, uviđajući komediju u svemu što radimo), nego na Heraklita (koji je plakao kada je iz kuće polazio, uviđajući sveopštu bedu). Seneka je pisao i tragedije po grčkim uzorima (Medeja, Atamenon, Fedra, Edip), kao i epigrame. Današnje vreme zadužio je i svojim zalaganjem za ukidanje smrtne kazne, kao i preporukom ljubavi prema ljudima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malkice iskrzan, nista strasno! Sve ostalo uredno! Kroz lično iskustvo, Kolin Vilson je otkrio da se ljudska bića sastoje od lestvice ili hijerarhije sopstava, čiji se gornji članovi mogu po želji pozivati na ličnu transformaciju i duboko znanje. Njegovo novostečeno znanje podstaklo ga je da napiše Misterije: istraživanje okultnog, paranormalnog i natprirodnog, pokušaj da primeni svoju teoriju na sve paranormalne pojave, od predviđanja do savijanja kašike Urija Gelera. On predstavlja detaljne studije proganjanja, opsednutosti i demonske hipnoze, kao i magije, kabale i astrologije. U središtu njegovog rada je fascinantna rasprava o Velikoj tajni alhemičara, koju vidi kao ključ za misteriju lestvice sopstva. Colin Henry Wilson (na engleskom: Colin Wilson) engleski je filozof, kritičar i pisac, autor bestselera u žanrovima trilera, horora i dokumentaraca vezanih uz krimiće, misticizam i paranormalno. Biografija i kreativnost Colin Henry Wilson rođen je 26. lipnja 1931. u Leicesteru, Leicestershire, Engleska od roditelja Arthura i Anette Wilson. Kao student jako ga fascinira znanost i puno čita. U dobi od 16 godina napustio je školu i počeo raditi u tvornicama i raznim zanimanjima, dok se istovremeno bavio književnošću. U jesen 1949. godine pozvan je u službu u Kraljevsko zrakoplovstvo, ali je učinio sve da napusti vojsku. Nakon otkaza putuje po Europi i radi na privremenim poslovima. Godine 1951. vratio se u Leicester. Oženio se Dorothy Tropp. Selili su se u London i dobili sina. Brak im se brzo raspao zbog loše financijske situacije obitelji. U tom je razdoblju Colin Wilson u slobodno vrijeme počeo pisati roman. Prijateljuje s tri mlada pisca – Billom Hopkinsom, Stewardom Holroyem i Laurom Del Rivo. Slijedi novo putovanje Europom u potrazi za samoispunjenjem i proučavanjem književnosti. Nakon povratka u Leicester, 1960. oženio se s Joy Stewart s kojom je dobio troje djece. Godine 1956. objavljena je njegova prva dokumentarna knjiga, The Outsider. U njemu analizira djela ključnih književnih i kulturnih ličnosti – Alberta Camusa, Jean-Paula Sartrea, Ernesta Hemingwaya, Hermanna Hessea, Fjodora Dostojevskog, Williama Jamesa, Vincenta Van Gogha itd. te percepciju društvene alijenacije u njihovim djelima. Knjiga je postala bestseler, prevedena je na više od 30 jezika, popularizirala je egzistencijalizam u Velikoj Britaniji, no kritičari su je ocijenili podijeljeno. Nakon objavljivanja Outsidera pridružio se književnom pokretu Ljuti mladi ljudi. Njegovi radovi fokusirani su na pozitivne aspekte ljudske psihologije, vrhunska iskustva i ograničenja svijesti. Godine 1960. objavljen je njegov prvi fikcijski roman Ritual in the Dark u serijalu Gerarda Sorma. Godine 1985. njegov roman The Space Vampires adaptiran je u film Lifeforce sa Steveom Railsbackom, Matildom May, Peterom Firthom u glavnim ulogama. Nakon operacije kralježnice doživio je moždani udar i izgubio sposobnost govora. U listopadu 2013. godine primljen je u bolnicu s upalom pluća. Colin Wilson preminuo je 5. prosinca 2013. u St Austellu, Cornwall, Engleska.

U dobrom stanju, zaštitni omot oštećen Mudrost Zapada : [povijesni pregled zapadne filozofije u njezinom društvenom i političkom okviru] / Bertrand Russell ; [preveli Marija i Ivan Salečić] Jezik hrvatski Godina 1977 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1977 (Ljubljana : Mladinska knjiga) Fizički opis 320 str. : ilustr. ; 28 cm Prevod dela: Wisdom of the West Registar. Predmetne odrednice Filozofija -- Istorija Russell, Bertrand, 1872-1970 = Rasl, Bertrand, 1872-1970 MUDROST ZAPADA povijesni pregled zapadne filozofije u njezinom društvenom i političkom okviru Bertrand Russell spada u prvi red današnjih mislilaca. Ne oklijevajući nikada da zauzme nepopularni stav prema prijepornim društvenim temama, napisao je više od četrdeset knjiga, od kojih su mnoge posvećene sociološkim problemima i problemima odgoja. Ipak, proslavio se prvenstveno svojim djelima s područja logike, matematike i filozofije — o čemu svjedoče takva klasična djela kao što su Načela matematike, Analiza duha, ABC-relativitela i Istraživanje o značenju i istini. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1951. Knjiga Mudrost Zapada Bertranda Russella obodrit će svakoga tko je nadaren intelektualnom radoznalošću. Ona je za sada jedino djelo koje uspješno sjedinjuje opisne i slikovne priloge s ciljem da osvijetli čovjekove ideje o sebi i. svemiru. Ovaj pregled zapadnoevropskog mišljenja, kao i sredstava s pomoću kojih se ono razvijalo, obuhvaća sve napredovanje od predsokratovaca preko ranoga kršćanstva, religijskog mišljenja Židova, mračnog srednjeg vijeka, te Dantea, Bacona, Lockea i dalje preko Kanta, Hegela, Kierkegaarda i Marxa do Sartrea, Jaspersa i NVittgensteina, da spomenemo samo neke. Iako je Bertrand Russell prije ove knjige napisao jednu o istoj temi, tj. Povijest zapadne filozofije, ova je, prema riječima samog autora, potpuno novo i samosvojno djelo, kako u pogledu sadržaja, tako i u pogledu pristupa problemima o kojima je riječ. U njoj Russell uspješno ujedinjuje povijesnu činjeničnost sa znanstveno-filozofskom analizom, što čini knjigu izuzetno poučnom, informativnom i dokumentarnom. Zbog toga će ova odlična knjiga jednako dobro poslužiti i početnicima i onima koji su već upoznati s glavnim pojmovima povijesti: prvima će razjasniti mnoge ideje i pokazati njihov utjecaj na mnoge od nas danas, dok će drugima pružiti jedan novi uvid u poznatu problematiku. Brojni dijagrami, kojima je popraćen tekst, osobito su dobrodošli na mjestima gdje je riječ o manje pokznatim idejama ili apstrakcijama. Posebna je odlika Bertranda Russella da može predstaviti jedan složeni predmet sa prihvatljivim pojednostavljenjem. Tokom dvadeset ili trideset stoljeća povećavala se lista filozofskih problema koji su privlačili pozornost mislilaca; baveći se tim problemima, zapadna je misao osigurala mjeru svoje mudrosti. Kao što kaže autor: »Jedini način da se dokuči što je filozofija jest da se filozofira. Glavni je cilj ove knjige da pokaže kako su to radili ljudi u prošlosti.« Knjiga sadrži 500 priloga — od toga 250 u boji.

Radomir Konstantinovic Filosofija Palanke Filozofija odlicno ocuvana Spoljasnost odlicna unutrašnjost kao nova NOLIT Beograd Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program` Filosofija palanke, delo srpskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića objavljeno 1969. godine. Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom, koji je okrenut tradicionalnom i nosilac je nacionalizma i narcizma. Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`, 1969. godine ali još pre objavljivanja teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri, između 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda. Filosofija palanke se smatra jednim od najvažnijih dela srpske postmoderne 1960-ih i Konstantinovićevim najznačajnijim delom. Do 2006. je doživela preko sedam izdanja u Srbiji. Iskustvo nam je palanačko. – Uvod Filozofije palanke Sadržaj: 1) Sadržaj 2) Citati iz knjige 3) Ocene i kritike 4) Istorija izdanja 5) Eksterni linkovi 6) Bilješke 7) Izvori 8) Bibliografija Sadržaj: Gotovo čitav sadržaj knjige je zapravo objašnjavanje naslova. Autor opisuje palanku kao `svet između sela i grada` koji nije ni selo ni grad. Duh palanke `ispoveda religiju zatvorenosti` i za njega `nema sveta izvan duha palanke`. Palančane opisuje kao pojedince koji nisu na svom ličnom putu već su čuvari stila palanke. U svetu palanke je važnije držati se ustaljenog običaja nego biti ličnost. Konstantinović smatra da je ova služba stilu, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Palančanin utapanjen u stil palanke ima utisak produženog detinjstva, života pod okriljem porodice, u čemu Konstantinović prepoznaje infantilizam. Život palanke je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. Ovaj kult rutinskog života je neraskidivo povezan sa kultom čistote, koji je doveden do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. U svetu palanke je prošlost veoma bitna, jer ona nije puka pre-sadašnjost ili ne-sadašnjost već predviđanje i potvrđivanje sadašnjeg. Opasnost duhu palanke predstavlja veliki “svet” koji množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu jedno-obraznost. Citati iz knjige Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva... Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno. Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća... Ocene i kritike: Od svog pojavljivanja, pa sve do danas, knjiga ne prestaje da izaziva polemike i sukobe u srbijanskim akademskim krugovima i šire. Osporavana i hvaljena, uglavnom je tumačena sa aspekta ličnih afiniteta i ideološke pripadnosti. U novije vreme primetan je pokušaj objektivnijeg sagledavanja njenog značaja i uloge u srpskoj i evropskoj kulturi. Hrvatski kritičar Rade Jarak smatra da ono što se događalo u hrvatskoj književnosti i šire u društvu na prelazu milenija je, bar približno, opisano u Srbiji knjigom Filozofija palanke.[2] U Srbiji su takođe prisutna tumačenja prema kojima se tragični događaji 1990-ih objašnjavaju pobedom duha palanke Po rečima Milana Vlajčića, Konstantinovićeva studija je prodorno i ubedljivo analizirala palanku kao duh zatvorenosti, strah od sveta s one strane brda, duh plemenske sabornosti i zazornosti prema svakom razlikovanju. Strah od otvorenosti prema nepoznatom, drugačijem, vodi ka tradicionalizmu u kome se krije spas od opasnosti traganja i dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije. Konstantinović najviše načelo palanke vidi u okamenjenoj, nacionalnoj kulturi, sa istorijom i njenim državotvornim mitovima. Filozofija palanke se smatra djelom koje je, `po svojoj duhovnoj i filosofskoj dubini i grandioznosti namjerljivo ne samo u srpskoj kulturi i knjizevnosti XX vijeka, vec sigurno i u okvirima cjelokupne evropske kulture i iskustva novog vremena`. Ova knjiga je nazvana `jednom od najsubverzivnijih knjiga koje su se pojavile na srpskom jeziku`. Filozofija palanke se smatra se `najomraženijom knjigom srpskih desničara.` Takođe se smatra nezaobilaznom literaturom za razumevanje ovdašnjih `ljudi i običaja`. Istorija izdanja: -Beograd, Treći program, br. 2, 1969.(1) -Beograd, Treći program, 1970.(2) -Beograd, Nolit, 1981.(3) -Beograd, Nolit, 1991.(4)

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

Autor - osoba Adorno, Theodor W., 1903-1969 = Adorno, Teodor V., 1903-1969 Horkheimer, Max, 1895-1973 Naslov Sociološke studije / Theodor W. Adorno, Max Horkheimer ; prevela Sanja Roić Jedinstveni naslov Soziologische Exkurse. srp Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1980 Fizički opis 189 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Roić, Sonja Zbirka ǂBiblioteka ǂSuvremena misao (Broš.) Napomene Prevod dela: Soziologische Exkurse / Theodor W. Adorno, Max Horkheimer Str. 5-12: Mogućnosti kritičke sociologije / Žarko Puhovski. Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sociologija -- Sociološke kategorije Sociologija -- Empirijska istraživanja Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 – Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Maks Horkhajmer (nem. Max Horkheimer; Štutgart, 14. februar 1895 – Nirnberg, 7. jul 1973) je bio nemački filozof i sociolog jevrejskog porekla, jedan od utemeljivača kritičke teorije društva i direktor čuvenog Frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja. Njegovi najznačajniji radovi uključuju Pomračenje uma (engl. ”Eclipse of Reason”) (1947), „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) (1930 – 1938) i zajedno sa Teodorom Adornom, napisao je naširoko poznatu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Kroz Frankfurtski Institut je uticao na ostvarenje velikog broja drugih značajnih radova. Detinjstvo Maks Horkhajmer je rođen 14. februara 1895. godine u Štutgartu tadašnjeg Nemačkog carstva kao jedini sin Morica i Babete Horkhajmer. Horkhajmer potiče iz konzervativne, bogate i pravoslavne jevrejske porodice. Njegov otac je bio uspešni vlasnik nekoliko fabrika tekstila u jednom predgrađu Štutgarta, gde je Maks rođen. Moric je očekivao da će njegov sin poći njegovim stopama i nastaviti porodični posao. Horkhajmer je 1911. godine sa 16. godina završio preparatornu školu, da bi radio u očevoj fabrici. 1916. godine biva regrutovan u Prvi svetski rat time završavajući svoju proizvođačku karijeru i prekidajući svoju šansu da nastavi porodični posao. Obrazovanje U proleće 1919. godine, kako nije prošao test fizičke spremnosti za vojsku, Horkhajmer upisuje Minhenski Univerzitet. Ubrzo potom, Horkhajmer se preselio u Frankfurt na Majni, gde je studirao filozofiju i psihologiju u klasi Hansa Kornelijusa. Tamo je upoznao, nekoliko godina mlađeg, Teodora Adorna sa kojim će ostvariti dugovečno prijateljstvo i saradnički odnos. Posle bezuspešnog pokušaja da napiše disertaciju na temu geštalt psihologije, Horkhajmer, uz pomoć Kornelijusa, uspešno je završio svoj doktorat sa 78-stranica dugačkom disertacijom na temu Antinomija teolološke procene (nem. Zur Antinomie der teleologischen Urteilskraft). 1925. godine Horkhajmer je habilitirao sa disertacijom nazvanom Kantova kritika procene kao veza između praktične i teorijske filozofije. U Frankfurtu je, takođe, upoznao Fridriha Poloka koji je postao njegov kolega sa Instituta za socijalna istraživanja. Naredne godine, Maks je postavljen na mesto direktora ovog Instituta. Ubrzo nakon toga, 1926. godine, Horkhajmer je oženio Rosu Rikher. Institut za socijalna istraživanja 1926. godine Horkhajmer je bio „neplaćeni predavač u Frankfurtu.“ Ubrzo nakon toga, 1930. godine, unapređen je na mesto profesora filozofije na Frankfurtskom Univerzitetu. Tokom iste godine, kada je mesto direktora Instituta za socijalna istraživanja ostalo upražnjeno, zbog odlaska Karla Gunberga, Horkhajmer je bio izabran od strane bogatog poslodavca koji je doprineo da Horkhajmer popuni to mesto. Institut je imao svoje početke u Marksističkoj grupi studenata koja je osnovana od strane Feliksa Vejla, bivšeg studenta političkih nauka u Frankfurtu koji je iskoristio svoje nasledstvo kao način da isfinansira svoje levičarske ciljeve. Polok i Horkhajmer su bili partneri sa Vejlom u prvobitnom radu Instituta. Horkhajmer je radio na tome da pretvori Institut u potpuno akademsko preduzeće. Kao direktor, promenio je Frankfurt iz pravoslavne Marksističke škole u jeretičku školu za kritička socijalna istraživanja. Naredne godine na čelu sa Horkhajmerom, Institut je počeo da izdaje Časopis za socijalna istraživanja (nem. Zeitschrift für Sozialforschung). Horkhajmer je pametno preuredio Institut tako što je predstavio program zajedničkog istraživanja koji je predviđen za specifične socijalne grupe (preciznije radničku klasu) koja bi naglasila problem odnosa između istorije i misli. Institut se usmeravao na spajanje gledišta Marksa i Frojda. Frankfurtska škola je pokušala da učini to sistematskim spajanjem različitih stukturnih koncepata istorijskog materijalizma i psihoanalize. Tokom 1930. godine, između vremena kada je Horkhajmer proglašen za profesora socijalne filozofije i vremena kada je proglašen za direktora Instituta, nemački nacisti su postali druga najveća politička partija u Rajhstagu (nem. Reichstag). U vrhuncu nasilja koje je okruživalo rast nacističke partije, Horkhajmer i njegovi saradnici su počeli da se pripremaju za mogućnost iseljavanja Instituta iz Nemačke. Horkhajmerova habilitacija (engl. venia legendi) je opozvana od strane nove nacističke vlade zbog svoje marksističke prirode koja je predstavljala Institutove ideje kao i zbog svoje istaknute jevrejske asocijacije. Kada je Hitler 1933. godine postavljen za Kancelara, Institut je bio primoran da zatvori svoju lokaciju u Nemačkoj. Horkhajmer prvo je emigrirao u Ženevu, u Švajcarskoj, pa onda sledeće godine u Njujork, gde se Horkhajmer sastao sa predsednikom Kolumbijskog Univerziteta da bi razmotrili premeštanje Instituta. Na Horkhajmerovo iznenađenje, predsednik se složio da otvore Institut u azilu i, takođe, je ponudio zgradu za Institut. U julu 1934. godine, Horkhajmer je prihvatio ponudu Kolumbije da premesti Institut u jednu od njihovih zgrada. 1940. godine Horkhajmer je dobio Američko državljanstvo i preselio se u Los Anđeles, Kaliforniju, gde mu je njegova saradnja sa Adornom donela prinos Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Narednih godina, Horkhajmer nije skoro ništa objavljivao, ali je nastavio da uređuje Studije filozofije i socijalne nauke (engl. Studies in Philosophy and Social Science) kao nastavak Časopisa za socijalna istraživanja. 1949. godine se vratio u Frankfurt gde se Institut za socijalna istraživanja 1950. godine ponovo otvorio. Između 1951. i 1953. godine Horkhajmer je bio rektor Frankfurtskog Univerziteta. 1953. godine Horkhajmer je odstupio s mesta direktora Instituta i preuzeo manju ulogu na Institutu, dok je Adorno postao direktor. Horkhajmer i Adorno se smatraju osnivačima Instituta. Kasnije godine Horkhajmer je nastavio da predaje na Univerzitetu sve do sredine „60-ih godine tj. do svoje penzije. 1953. godine, Horkhajmer je nagrađen Getovom ukrasnom pločom grada Frankfurta i kasnije je nazvan počasnim građaninom Frankfurta. U Ameriku se vratio 1954. i 1959. godine da predaje kao čest posećujući profesor na Čikaškom Univerzitetu. Ostavština Ostao je važna ličnost sve do svoje smrti u Nirnbergu 1973. godine. Maks Horkhajmer je uz pomoć Teodora Adorna, Herberta Markuza, Valtera Bendžamina, Lava Loventala, Ota Kirčhajmera, Fridriha Poloka i Numana razvio „Kritičku teoriju“ (engl. “Critical theory”). Prema rečima Larija Reja „Kritička teorija“ je „postala jedna od najuticajnijih socijalnih teorija „20. veka. Filozofska misao Maksa Horkhajmera Horkhajmerova dela su obeležena brigom da se pokaže odnos između afekta (posebno patnje) i kocepata (shvaćenih kao izraz borbe razuma). U ovome, on kritički odgovara na ono što je on shvatio za oba kao jednostrani neo-Kantizam (sa naglasom na koncepte) i filozofija života (lat. Lebensphilosophie) (sa naglasom na izražavanje i otkriće sveta). Važno je naglasiti da je Horkhajmer sarađivao sa Herbertom Markuzom, Erikom Fromom, Teodorom Adornom i Valterom Bendžaminom. Kritička teorija Kroz kritičku teoriju, Horkhajmer je „pokušao da oživi socijalni, radikalni i kulturalni kriticizam“ i diskutovao je autoritet, militarnost, ekonomsku krizu, ekološku krizu kao i siromaštvo masovne kulture. Horkhajmer je pomogao da se formira Kritička teorija kroz mešavinu radikalnog i konzervativnog objektiva koji potiče od radikalnog Marksizma i koji se završava u „pesimističnom jevrejskom transcendentalizmu“. Horkhajmer je razvio svoju kritičku teoriju tako što je gledao na svoje bogatstvo kroz razliku u položaju između buržuja i siromašnih. Ova kritička teorija je prihvatila buduće mogućnosti društva i bila je preokupirana silama koje su naterale društvo da se okrene racionalnim shvatanjima koje su omogućile iskren, slobodan i pravedan život. Bio je siguran u svoju potrebu da „preispita celu materijalnu i spiritualnu kulturu čovečanstva“ da bi mogao da promeni ceo društveni sistem. Horkhajmer je nastojao da omogući radničkoj klasi da povrate svoj položaj da bi mogli da se odupru fašističkom mamcu. Horkhajmer naglašava da „racionalno organizovano društvo koje samo reguliše svoje postojanje“ je bilo potrebno zajedno sa društvom koje je moglo samo da „zadovolji zajedničke potrebe“. Da bi se zadovoljile ove potrebe, bilo je potrebno da se učestvuje u društvenim uslovima u kojima su ljudi živeli i u kojima su se njihova shvatanja i dejstva formirale. Ovo je zahtevalo potpuno poznavanje istorije i znanja. Kroz ovo, kritička teorija je razvila „kritiku buržujskog društva kroz koju je „kritika ideologije“ pokušala da odredi položaj „utopijskog sadržaja“ dominantnog sistema misli. Iznad svega, kritička teorija nastoji da razvije kritičku perspektivu u diskusiji svih socijalnih praksi. Dela Pomračenje uma Horkhajmerova knjiga, Pomračenje uma (engl. Dialectic of Enlightenment), objavljena 1947. godine, usredsređuje se na koncept razuma kroz istoriju zapadnjačke filozofije, koja jedino može biti sprovedena u okruženju slobodnog, kritičkom mišljenja zajedno sa povezujućim pozitivizmom i instrumentalnim razumom kroz rast fašizma. On ovde objašnjava razliku između objektivnog, subjektivnog i instrumentalnog razuma, i navodi da smo prešli sa od objektivnog na subjektivni i sa subjektivnog na instrumentalni razum (s tim da su subjektivni i instrumentalni razum usko povezani). Objektivni razum se suočava sa univerzalnim istinama koje određuju da li je dejstvo tačno ili pogrešno. To je konkretan koncept i sila u svetu koja zahteva specifične oblike ponašanja. Moć objektivnog razuma je da se više fokusira na svršetke nego na sredstva koja su tome doprinela. Subjektivan razum je sažetak koncepta razuma i prvenstveno se fokusira na sredstva. Specifično, razumna priroda cilja radnje je nebitna – svršeci služe jedino cilju teme (generalno gledano samo-napredak ili očuvanje). Da bi bio „razuman“ u ovom kontekstu znači biti predodređen za posebnu svrhu, da bi bio „dobar za nešto drugo“. Ovaj aspekt razuma je univerzalno prilagodljiv i lako snabdeva ideologiju. U instrumentalnom umu, jedini kriterijum razuma je njegova operacionalna vrednost svrhe i, sa ovim, ideja istine postaje zavisna na sam subjektivni prioritet (otuda odnos sa subjektivnim umom). Zato što subjektivni/instrumentalni um vlada, ideali zajednice, npr. demokratski ideali, postaju zavisni od „interesa“ ljudi umesto da budu zavisni na objektivnim istinama. U svojim delima, Horkhajmer navodi, „Društvena moć je danas više nego ikada posredovana vlašću nad stvarima. Što je više intenzivna briga pojedinaca za vlašću nad stvarima, sve više će stvari vladati nad njim, sve više će imati nedostatak iskrene pojedinačne odlike, i sve više će njegov mozak biti transformisan u automatizaciju formalnog uma“. Uprkos tome, Horkhajmer priznaje da objektivni um potiče od Razuma (grč. „Logos“). On zaključuje „ako prosvetljenjem i intelektualnim napretkom mislimo da oslobodimo čoveka od sujevernih verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu sudbinu – ukratko, emancipacija straha – onda opozivanje onoga što se trenutno naziva razum je najveća usluga koju možemo učiniti“. 1941. godine, Horkhajmer objavljuje kako su nacisti uspeli da učine svoju agendu „razumnom“, ali je takođe objavio upozorenje mogućnosti da se slična pojava desi opet. Horkhajmer je verovao da su bolesti modernog društva izazvane nerazumevanjem razuma: ako ljudi budu koristili pravi razum da kritikuju svoja društva, biće u stanju da reše potencijalne probleme. Između filozofije i socijalne nauke „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) se pojavila između 1930. i 1938. godine, tokom vremena kada se Frankfurtska škola preselila iz Frankfurta u Ženevu i iz Ženeve na Kolumbijski Univerzitet. Eseji napisani u ovom delu predstavljali su Horkhajmerove pokušaje da „odvoji pojedinca od masovne kulture, onda funkcija filozofije kao komodifikacije svega“. Horkhajmer je posebno bio unosan za pojedince. U jednom svom delu, on navodi, „Kada pričamo o pojedincu kao istorijskom entitetu, ne mislimo nimalo na odnos svemira i vremena niti na osećaj postojanja kao posebnog člana ljudske rase, već mislimo na njegovu svesnost svoje individualnosti kao svesnog ljudskog bića koji prepoznaje svoj identitet.“ Horkhajmer je jako verovao u individualce koji spoznaju sebe i svoj razum kao ljudska bića. Ovo je veoma važno za Horkhajmera zbog radnika, on je veoma svestan mogućnosti da pojedinac izgubi svoj identitet u stvarima, što doprinosi gubitku samopouzdanja koje pojedinac misli da ima. „Sadašnja situacija socijalne filozofije i zadaci Instituta za socijalna istraživanja“ (engl. The Present Situation of Social Philosophy and the Tasks for an Institute of Social Research”) nije upotrebljena za ovaj tiraž, ali je upotrebljena kao kandidovajući govor Horkhajmera kada se kandidovao za direktora Frankfurtske škole. U ovom govoru on poredi ekonomske grupe sa svakodnevnim borbama i izazovima života. Horkhajmer često poredi ljudsku borbu i ovaj primer u svojim govorima zato što je to bila tema koja mu je veoma poznata. „Egoizam i sloboda kretanja“ (engl. „Egoism and Freedom Movements”) i „Počeci buržujske istorije filozofije“ (engl. “Beginnings of the Bourgeois Philosophy of History”) su najduži eseji. Prvi predstavlja evoluciju Makijavelija, Hobsa i Vika; drugi predstavlja diskusiju buržujske kontrole. U „Počeci buržujske istorije filozofije“ Horkhajmer objašnjava „ono što je naučio od buržujskog rasta moći i ono što je mislio o buržujima, vredno je znati i očuvati“. Ovaj tiraž takođe gleda na pojedinca kao na „nevoljni centar u filozofiji“. Horkhajmer naglašava da „ne postoji svevremena formula koja definiše odnose između pojedinaca, društva i prirode“. Da bi razumeo probleme pojedinaca, Horkhajmer obuhvata dva primera studija o pojedincima: jedna na temu Montagnija i jednu na osnovu sebe. Dijalektika prosvetiteljstva Maks Horkhajmer i Teodor Adorno su zajedno napisali i objavili Dijalektiku prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment), koja je prvi put objavljena 1944. godine. Inspiraciju za ovo delo su pronašli u tome kada su Horkhajmer i Adorno morali da napuste Nemačku zbog Hitlera i da odu u Njujork, u Ameriku. Otišli su u Ameriku i „poprimili su popularnu kulturu“; misleći da je to forma totalitarizma. Uprkos tome, glavna tema ovog dela je da posluži širokoj narodnoj masi kao „samouništenje prosvetiteljstva“. Ovo delo kritikuje popularnu kulturu kao „produkt kulturne istorije čiji je cilj da priglupi mase sa neprestanim naširoko proizvedenim kopijama iste stvari“ (Lembert). S tim rečeno, Horkhajmer i Adorno su imali nekoliko nesuglasica; od kojih je jedna vezana da naširoko proizvedene stvari se samo smenjuju s vremena na vreme. Horkhajmer i Adorno navode da su ovi proizvodi jako standardizovani kako bi omogućili potrošačima da razumeju i da procene ove proizvode sa veoma malo zapažanja. Oni naglašavaju da je to, „rezultat stalne reprodukcije iste stvari“ (Adorno i Horkhajmer, 1993. godine [1944. godina]). Međutim, oni takođe objašnjavaju kako je pseudo-individualnost podstaknuta među ovim proizvodima kako bi se potrošači vraćali da kupe više. Oni raspravljaju da su male razlike u proizvodima prihvatljive u istom okruženju. Slični obrasci koji su pronađeni u sadržaju popularne kulture (filmovi, popularne pesme i radio) imaju istu glavnu poruku; „sve je to povezano sa „potrebom za poslušnošću masa u društvenoj hijerarhiji naprednih kapitalističkih društava“. Ovi proizvodi privlače mase i podstiču povinovanje potrošača. Zauzvrat, kapitalizam ostaje na vlasti dok kupci nastavljaju da koriste istu industriju. Ovo je opasno zato što potrošači veruju da su rastuće moći tehnologije oslobađajuće. Da bi podržali svoju tvrdnju, Horkhajmer i Adorno, „predlažu protivotrov: da ne mislimo samo o odnosima između stvari, već da odmah delujemo na to mišljenje, samo-odlikujući.“ Drugim rečima, tehnologiji fali samoodraz. Uprkos tome, Horkhajmer i Adorno su verovali da je umetnost izuzetak zato što je to „otvoreno-zatvoren sistem sa neustaljenim pravilima“; stoga, ono ne može biti objekat industrije. Kritike Peri Anderson gleda na Horkhajmerove pokušaje da učini Institut skroz akademskim kao na „simtomatski više univerzalni proces, zatim pojava „zapadnjačkog Marksizma“ deli pokret radničke klase i njome dominiraju akademski filozofi, kao i „proizvod poraza“ povodom izolacije od ruske revolucije. Rolf Vigerhaus, autor Frankfurtske škole (engl. The Frankfurt School) tvrdi da Horkhajmeru nedostaje odvažna teoretska konstrukcija proizvedena kao one Marksove i Lukasove, kao i to da je njegova glavna tvrdnja da oni koji žive u bedi imaju pravo na materijalni egoizam. U knjizi, „Socijalna teorija“ (engl. “Social Theory”) Aleks Kalinikos tvrdi da Dijalektika prosvetiteljstva ne nudi sistematski izveštaj racionalnog pojma već maksimalno izjašnjava beskompromisni objektivni razum. Čarls Lemert raspravlja u svojoj knjizi Socijalna teorija (engl. Social Theory) da u pisanju Dijalektike prosvetiteljstva, Horkhajmeru i Adornu nedostaje dovoljne saosećajnosti za kulturalne neprilike prosečne radničke osobe, da je nepravedno kritikovati ukuse običnih ljudi, kao i da popularna kultura ne podupire društveno povinovanje niti da stabilizuje kapitalizam toliko puno koliko to misli Frankfurtska škola. MG141 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“

Autor - osoba Pavlović, Branko Naslov Filozofski rečnik / Branko Pavlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Plato, 1997 (Beograd : Fond Kapetan Dragan) Fizički opis 257 str. Zbirka Biblioteka Na tragu Branko Pavlović (16. avgust 1928 – 14. mart 1986) bio je filozof i pisac. Predavao je Antičku filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu . Uređivao je časopise: Gledišta, Filozofija, i Savremene filozofske teme. Dela: Rasprava o filozofskim naukama (1973), Filozofija prirode (1978), Eros i dijalektika (1997), Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski rečnik (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000). Uvod u savremenu filozofiju (2003) , Filozofija nauke (2007), Udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Učesnik mnogih tribina, radio i TV emisija, okruglih stolova. Mnogi njegovi savremenici će se setiti prepunih predavanja na Kolarcu, i ništa manje posećenih redovnih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon ni malo lakog detinjstva, odlazi u Beograd. Posle završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao profesor filozofije i matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji. Prve radove je pisao i objavljivao za časopis Jež. Objavljene tekstove je potpisivao pseudonimom. Želeo je da prođe barem još nekoliko godina rada na fakultetu, sazrevanja njegovog filozofskog bića kako bi se posvetio pisanju, ali ga je na ogromnu žalost prerana i zloćudna bolest u tome sprečila, 14. marta 1986. godine. Zahvaljujući borbi porodice da se radovi i spisi sačuvaju od zaborava, boreći se da ne odu u pogrešne ruke, velikom ljubaznošću njegovih studenata Ilije Marića (danas profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu) i Branislava Gojkovića (osnivača izdavačke kuće Plato), radovi su pažljivo pregledani, pročitani, sa ljubavlju uređeni i objavljeni pod okriljem izdavačke kuće Plato. Tu se, između ostalih mogu naći: Metfizika i egzistencija (1997), Presokratska misao (1997), Filozofski triptih (1998), Vidovija Artura Polačeka (2000), Mislilac na Agori (2000) Ostao je upamćen kao vrsni predavač antičke filozofije, kao neko ko je celim bićem umeo da prenese helensku misao na svoje studente, kao i na one koji to nisu bili. Nesumnjiv filozofski eros je iz kroz njega govorio, a profesor Pavlović je to sa ljubavlju od iskona primao i nesebično delio. Mnogi studenti pamte čuvene ekskurzije po Grčkoj i Italiji. Presokratska misao je posvećena Milošu N. Đuriću : „Njegova predavanja i dela uputila su me da visoko cenim i volim helensku misao“ I čini se da je veliki deo ovog najvećeg heleniste u Srba ostavio traga na pokojnog profesora Branka Pavlovića. Za njegov kabinet broj 353, bile su karakteristične biste Sokrata, Platona i Aristotela, kojih se sećaju mnogi studenti i dan danas, kao još jednu od asocijacija na dragog profesora. Mnogi koji su iskreno osećali i poštovali izvor filozofske misli, i dan danas emotivno govore o profesoru Pavloviću. Kao velika inspiracija i uzor, kao najčistiji prenosilac ljubavi ka antičkoj filozofiji bio je i profesoru dr. Bogoljubu Šijakoviću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu), prof. dr. Vladanu Perišiću (profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i bivši dekan tog fakulteta), pomenutom Iliji Mariću i Branislavu Gojkoviću kao i Petru Živadinoviću[1], (nekadašnjem uredniku BIGZ-a i direktoru kulturnog centra u Parizu; osnivač izdavačke kuće Paidea) i mnogim drugima. Sahranjen je u rodnom selu - Piromanu. Epitaf na nadgrobnoj ploči, reči su supruge Mire i sina Darka, koji glasi: „Tvoje reči imaju vatrenu moć i beskonačnu dubinu“ Na porodičnom grobu gde je samo majka sahranjena, nalaze se i fotografije tragično nastradalog oca i brata. Na tom mestu se može pročitati epitaf najintimnijeg značenja za pokojnog Branka Pavlovića: Jov 17,15 I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti? Dubina i težina ovog pitanja ga je pratila i obeležila ceo život. Rekli su o Branku Pavloviću Posmrtno slovo profesora Slobodana Žunjića povodom smrti Branka Pavlovića: „Smrću Branka Pavlovića gubimo verovatno poslednjeg velikog zastupnika izvornog antičkog shvatanja filozofije kao težnje ka mudrosti. Za njega filozofija nije bila samo deo školskog sistema i kulturno- naučnog pogona, nego suštinsko obeležje pa i glavno izvorište duha jednog vremena i jednog naroda. U epohi sveopšte politizacije i tehnifikacije umešno je branio jedno tradicionalnije, ali i plemenitije razumevanje zadatka filozofa u javnom i društvenom životu. Zato se filozofijom bavio sa patosom na koji upućuje prvi deo njenog imena, ne osvrćući se previše na to što je ovaj intelektualni afekt ljubavi mnogima u međuvremenu postao nerazumljiv ili čak sumnjiv. On ga je sa ubeđenjem smatrao preduslovom svakog pravog filozofiranja, razume se, ne i samom filozofijom. Filozofija je za njega jednako malo bila samo jedno stanje duže koliko i samo neki poseban oblik i znanje. Bila mu je sve to zajedno, saznajni, moralni i kulturni stav, ali i vrhunac jednog obrazovnog procesa, koji se opsegom i nadasve etičko-praktičnim usmerenjem direktno nadovezivao na Platonov akademjiski krug znanja i vaspitanja. Ovu filozofsku praideju je Pavlović želeo da preuzme modernim sredstvima pouzdajući se s pravom u svoj autentični dar filozofskog propitivanja i poučavanja. Izuzetni i pomalo samonikli talenat ga je učinio vrsnim filozofskim spisateljem i još sjajnijim predavačem. Sokratske po duhu, njegov filozofske besede su imale i sokratsko dejstvo: generacije i generacije mladih ljudi bile su u svom prelomnom dobu privučene i konačno pridobijene za filozofiju upravo Pavlovićevim predavanjima, možda najboljim predavanjima iz filozofije koja su se kod nas u kontinuitetu mogla slušati krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina. Plenio je istančanošću svojih formulacija, oštroumnim zapažanjima, duhovitim i originalnim improvizacijama, a naročito izvanrednim filozofskim obrazovanjem koje danas sve više postaje retkost. Ono mu je omogućavalo da se pouzdano i lako kreće u širokim istorijskim i tematskim rasponima, od presokratovaca do egzistencijalista, od filozofije religije i mita do filozofije prirode i nauke. Za sobom je ostavio nekoliko vrednih knjiga i mnogo značajnih studija. Ipak, oni koju budu poznavali jedino njegove objavljene radove imaće samo bledu sliku misaonog bogatstva i retoričke uverljivosti njegove umne reči. Sada kada je ona nepovratno usahla, sada kada se njegova egzistencija izjednačila sa svojom konačnošću, sada kada je smrtno bivstvovanje postalo bivstvovanje smrti, tek sada, kao što to često biva, shvatamo jasnije da je njegova borba za dostojanstvo filozofije bila ujedno borba za sopstveni životni smisao U jednom fedonovski intoniranom cilju napisao je redove koji u fakticitetu smrti neminovno dobija autobiografski značenje: „Sile sudbine učinili smo svetovnim silama. Jednu od tih sila izazivamo prirodom nužnošću. Ona čini moje telo trošnim, a moju dušu samo harmonijom telesnih delova, muzikom na telesnoj liri. Telo će postepeno slabiti, lira će gubiti čvrstinu i zvučnost, muzika će jednog dana prestati. Mogu donekle odlagati taj čas, ali on mora doći. Protiv ove sile, dakle, ne mogu učiniti ništa. Ali zašto bi me ova nemoć sprečavala da svoj živt dostojno proživim? I ne samo to, mudrost mi nalaže da svoj život dostojno dovršim...“ Iz svog najdubljeg unutrašnjeg poriva bez ostatka posvećen filozofiji i nastavno-pedagoškom radu, njegov život se završio pre nego što je dao sve što je mogao dati, ali nalog mudrosti koja ga je vodila nije izneverio. „ Milorad Lj. Milenković: Nadgrobno slovo mome jedinom učitelju u filozofiji Branku U. Pavloviću: „/.../ Sada, kada si otišao, kada dar tvog duha ne može biti zaboravnjen, o putu kojim stupaš, velim: o toj svetoj stvari neka sveto ćutanje razmišlja! Večna ti slava i hvala!“ Zdravko Kučnar, Politika, 16. 6. 2001. „/.../U senci pomenutih izdanja izrasta u poslednjih nekoliko godina, postepeno, tiho i nenametljivo, izdanje celokupnog filozofskog stvaralaštva Branka Pavlovića (1928—1996). Iako nije formalno označeno kao sabrana dela, ovo izdanje sabire i iznosi na videlo sve ono što je napisao Branko Pavlović. Širina interesovanja Reč je o prerano preminulom autoru koji je za života objavio svega dve knjige: „Raspravu o filozofskim osnovama nauke“ (1973) i „Filozofiju prirode“ (1978), ako ne računamo udžbenik „Istorija filozofije“, pisan zajedno sa V. Koraćem i M. Životićem. Dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu, Pavlović je bio istinski predan svom pozivu. Među svojim studentima stekao je istinske poštovace i učenike. Predanim radom onih koji su mu bili naprivrženiji - Ilije Marića, urednika, koji je prikupio i pripremio za objavljivanje sve Pavlovićeve radove i rukopise iz zaostavštine, i Branislava Gojkovića, izdavača, kod „Platoa“ se do sada pojavilo sedam, od deset, knjiga koje sam Pavlović nije stigao da objavi. Četiri knjige: „Eros i dijalektika“, „Metafizika i egzistencija“, „Presokratska misao“ i „Filozofski rečnik“, objavljene su 1997, „Filozofski triptih“ 1998, a nedavno (sa oznakom 2000) pojavile su se i najnovije knjige: „Vidovija Artura Polačeka“ i „Mislilac na agori“. Poslednje dve knjige su na najlepši način obeležile petnaestogodišnjicu autorove smrti. Izdanje Pavlovićevih dela uključiće još i „Uvođenje u filozofiju“, „Filozofiju nauke“ (članke) i opsežna „Predavanja o savremenoj filozofiji“, koja priprema Ilija Marić. Već i sami naslovi ukazuju na širinu piščevih interesovanja u filozofiji. Ona obuhvataju i antičku i modernu i savremenu filozofiju, kao i najrazličitije oblike filozofskog izlaganja - rasprave i studije, sintetičke preglede, članke stručnog i enciklopedijskog karaktera, fragmente, meditativne zapise i sl. Pavlovićevi tekstovi otkrivaju temeljitog istraživača retke filozofske kulture i obrazovanosti, autora koji čitaoce uvodi u izvorno grčko filozofiranje, ali isto tako umešno i u probleme i filozofsko razumevanje savremenog života, njegovih opsena i ideologija. Pavlović je filozof u osami i meditaciji, ali i na agori, u dijalogu i u polemici. Bio je usamljenik, izvan škola i pravaca, struja ili partija, ali angažovan u svim oblicima filozofskog i kulturnog delovanja – predavač na Univerzitetu, ali i na javnim i popularnim tribinama, urednik u filozofskim časopisima, jednako okrenut najdubljim filozofskim raspravama, popularizaciji filozofije i filozofskom sučeljavanju sa svakodnevnim životom. Antički izvori Delovao je u vremenu kada je, sticajem društvenih i kulturnih okolnosti, filozofija kod nas, naročito u Beogradu, imala važnije mesto negoli ikada pre i posle toga. Pavlović je tu okolnost koristio da bi interesovanje za filozofiju usmeravao na njene antičke izvore. Suprotstavljao se svođenju filozofske kulture na puku struku. Vlastiti život vodio je odista filozofski. Svojim radom pokazivao je da je filozofija stvar slobodnog mišljenja i dijaloga, a ne bilo kakve dogme i pripadništva strujama koje diktira vreme ili različite ideologije. Više nego iko drugi u našoj univerzitetskoj sredini, bio je okrenut studentima koji su ga prihvatali kao istinskog učitelja u filozofiji. „Mislilac na agori“, kako priređivač naslovljava deo Pavlovićevih tekstova iz praktične filozofije i njegova oglašavanja na javnoj sceni, na tribinama i u štampi, obelodanjuje jedan vid autorovog angažmana, ali je istovremeno i dokument o jednom razdoblju u našoj filozofiji u kojoj je Branko Pavlović ostavio svoj prepoznatljiv, trajan, ali nikada nametljiv trag. Trud Pavlovićevih učenika i poštovalaca i nastojanje da njegovo delo ne ostane zaboravljeno, već da ga saberu, pripreme za objavljivanje u učine dostupnim našoj kulturnoj javnosti redak je poduhvat u našoj sredini i svake pohvale vredan čin. Može se očekivati da će i druga „sabiranja“ koja su u izgledu, a valja ih i podsticati, doprineti boljem i potpunijem sagledavanju kretanja i dometa u našoj filozofiji. Irina Deretić o neposotojanju srpske filozofske škole danas „Središnji cilj projekta ’Istorije srpske filozofije’ jeste temeljno i kritičko preispitivanje nacionalne filozofske baštine, kao i njenog odnosa sa ostalim disciplinama duhovnih i prirodnih nauka, u cilju nastojanja da se pokaže postojanje identiteta i kontinuiteta u razvoju naše filozofije. Isto tako, ovaj projekat predstavlja težnju i da se započne kontinuirano institucionalno bavljenje srpskom filozofijom, koje u našoj novijoj prošlosti nije ostvareno uprkos velikim i značajnim doprinosima pojedinaca poput Branka Pavlovića, Mihaila Đurića, Slobodana Žunjića, Ilije Marića, Bogumira Đukića i drugih.“ MG136 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 30 tak recenica podvuceno hem. olovkom, sve ostalo uredno! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

JAN ŠAN KNJIGA VLADARA OBLASTI ŠAN Prevod - Mitar Popović Predgovor i komentari - L. Sl Perelomov Izdavač - Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd Godina - 1977 246 strana 21 cm Edicija - Filozofska biblioteka Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: DREVNI KINESKI TRAKTAT O METODIMA UPRAVLJANJA DRŽAVOM I NARODOM Jugoslovenskom čitaocu Filozofi drevne Kine u potrazi za najsavršenijim modelom društva i države (Guan Cžun, Czi Can, Konfucije, Mo Czi) Ucenje Šan Jana i njegova uloga u istoriji Kine (od 4. veka pre nove ere do 20. veka nove ere) KNJIGA VLADARA OBLASTI ŠAN Svitak prvi Prvi odeljak: Izmene zakona Drugi odeljak: Ukaz o obradi neobradene zemlje Treci odeljak: Zemljoradnja i rat Cetvrti odeljak: Uklanjanje moćnih Svitak drugi Peti odeljak: Razmišljanje o narodu Šesti odeljak: Merenje zemlje Sedmi odeljak: Otvoreni i zatvoreni putevi Svitak treci Osmi odeljak: Razmišljanje o jedinstvenom Deveti odeljak: Uvođenje zakona Deseti odeljak: Zakoni rata Jedanaesti odeljak: Uvođenje osnovnih pravila Dvanaesti odeljak: O ratnoj odbrani Trinaesti odeljak: Naredbe moraju postati stroge Cetrnaesti odeljak: Uspostavljanje vlasti Svitak cetvrti Petnaesti odeljak: O privlačenju naroda (u carstvo Cin) Sedamnaesti odeljak: Nagrade i kazne Osamnaesti odeljak: O osnovama politike Svitak peti Devetnaesti odeljak: U granicama države Dvadeseti odeljak: Kako oslabiti narod Dvadeset drugi odeljak: O unutrašnjim i spoljnim poslovima Dvadeset treci odeljak: Vladar i velikodostojnici Dvadeset cetvrti odeljak: Zabrane i podsticaji Dvadeset peti odeljak: O poštovanju zakona Dvadeset šesti odeljak: Učvršcivanje prava i obaveza Komentari Izvori i literatura na kineskom jeziku korišćeni prilikom pripremanja jugoslovenskog izdanja Knjige vladara oblasti Šan `Knjiga vladara oblasti Šan je filozofsko-politički traktat, jedan od najstarijih spomenika kineske duhovne tradicije. Kinesko predanje pripisuje autorstvo ovoga traktata državniku i reformatoru stare Kine Gupsun Janu (390-338. g. pre nove ere) poznatom u istoriji pod imenom Šan Jan - vladar oblasti Šan. U njegovom traktatu su formulisane osnovne koncepcije starokineske legističke škole (`pristalice zakona`), pa se stoga i smatra osnovnim legističkim kanonom. Delo je napisano na starokineskom jeziku i sve do XIII veka se širilo prepisivanjem; i pored toga što su mnogi kineski naučnici radili na upoređivanju različitih verzija da bi otkrili ono što je nesumnjivo autentično, mnoga mesta su ostala nerazumljiva što i daje razloga da se Knjiga vladara oblasti Šan smatra `drevnom knjigom koja se teško cita`. Ovaj traktat je vršio uticaj tokom čitave političke istorije Kine, a poslednje dve decenije naglo je poraslo interesovanje za legizam, osobito u vreme `kritike Konfucija i Lin Pijao`. Objavljeni su zbornici predstavnika legističke škole sa detaljnim komentarima, a posebna pažnja je poklanjana Knjizi vladara oblasti Šan (pojedine glave su prevedene na savremeni kineski jezik i objavljivane u dnevnim listovima, kao što je npr. `Ženmin žibao`). Traktat je sa starokineskog na ruski preveo jedan od najpoznatijih sovjetskih sinologa L. S. Perelomov, koji je ujedno napisao komentare i predgovor specijalno za ovo izdanje na našem jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Yang Shang BIGZ

Sofisti su oduvek bili „loši momci“. Takvim su ih, barem, predstavljali nesumnjivo „dobri momci“ Sokrat, Platon i Aristotel, a potom i čitava vojska onih koji su, prirodno, obožavali „dobre momke“. Sofisti su se, naime – svedoče „dobri momci“ – služili svim mogućim sredstvima, a naročito logičkim i retoričkim smicalicama, da bi izašli kao pobednici iz rasprava u kojima su, kao vešti govornici, rado učestvovali. Sofist Gorgija je, recimo, prema predanju, bio u stanju da izađe pred skupštinu i svojom govorničkom veštinom začara poslanike, bez obzira da li je to o čemu govori istina ili ne. Takvo se stanje stvari nipošto nije dopalo „dobrim momcima“ te su, razume se, počeli da ogovaraju sofiste. I dobro im je krenulo. Hiljadama godina kasnije „dobri su momci“ nesumnjivo odneli pobedu nad „lošim momcima“ jer i danas „biti sofist“ ne znači ništa dobro. Naprotiv. „Biti sofist“ znači biti slatkorečiv i vešt u govoru, onaj ko će, zbog lične ili usko shvaćene koristi, da zastupa neku priču bez obzira na to da li je ona istinita ili ne. Za advokate se, utoliko, ume reći da su sofisti. Uostalom, jedna od težih moralisitčkih optužbi bila je da su sofisti, baš kao i danas advokati, radili za pare, zastupali su one koji bi mogli da ponude odgovarajuću sumu, a da li je taj neko moralna ili nemoralna osoba, da li govori istinu ili laže, za sofiste je, prema tumačenju „dobrih momaka“, bilo nevažno. U poslednjih pedesetak godina, međutim, pojavili su se značajni radovi koji takvo viđenje žestoko dovode u sumnju, a knjiga kanadskog filozofa Kristofera Tindejla, uz radove francuske filozofkinje Barbare Kasen, nesumnjivo je jedna od najznačajnijih i najprodornijih. Tindejl je Tamne branioce razuma pisao dugo i strpljivo. S jedne strane on se poduhvatio minuciozne analize Aristotelovih „sofističkih pobijanja“, tog slavnog teksta u kojem je učitelj Aleksandra Makedonskog logikom pobijao sofističke stavove. Tindejl, međutim, ne veruje velikom Aristotelu na reč i relativno lako pokazuje da Aristotel ne radi drugo do to što rade i sofisti, jedino je on, u pojedinim sekvencama, možda veštiji od drugih. Pored toga, dovodi Tindejl u pitanje specifinu težinu teorijske filozofije i suprotstavlja joj onu filozofiju koja ne živi u tihim šumama, udobnim filozofskim školama, ili mirnim odajama, već koja se bori za život na trgu, u političkoj areni, u masi. Sofisti su bili filozofi koji su se suočavali sa masom, sa besnim političkim protivnicima, sa ljudima koji ih nisu slušali strpljivo i puni dobri volje, već su im upadali u reč, nadvikivali se s njima, svađali, vređali, nastojali da prevladaju. U takvim situacijama teško da je imalo smisla stvar posmatrati s metafizičkih visina. I, dodaje Tindejl, to nipošto ne znači da su sofisti izneveravali zahtev za istinom ili logikom, već su koristili druga sredstva od onih kojima su bili skloni Platon i Aristotel. To, najzad, ne znači da su filozofije „dobrih momaka“ vrednije, već samo da su, vremenom, odnele prevagu. Zbog toga je, predlaže kanadski filozof, možda došlo vreme da se „loši momci“, najzad, rehabilituju. Tamni branioci razuma briljantna je, provokativna, moćna filozofska igra.

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG148 (N)

Odlicno ocuvana knjiga-nekoriscena-kao nova!Retko se nalazi ovako ocuvan primerak knjige iz 1981.god.Kapitalno originalno izdanje. ISBN:------- Godina izdanja: 1981. Izdavac:`NOLIT`,Beograd Autor: Domaći Jezik: Srpski Radomir Konstantinovic - Filosofija Palanke Stanje knjige:odlicno(5),odlicno ocuvana-nekoriscena,stajala u polici od kupovine 1981,Spoljasnost i unutrašnjost cista-kao nova! Filosofija palanke Autor(i):Radomir Konstantinović Jezik srpsko-hrvatski jezik Izdavač NOLIT, Beograd Datum izdanja:1969.(Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`) ISBN:86-19-01875-2 Filosofija palanke, delo srbijanskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića objavljeno 1969. godine. Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom, koji je okrenut tradicionalnom i nosilac je nacionalizma i narcizma.[1] Prvo izdanje objavljeno je u drugoj svesci časopisa `Treći program`, 1969. godine ali još pre objavljivanja teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri, između 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda. Filosofija palanke se smatra jednim od najvažnijih dela srpske postmoderne 1960-ih [2] i Konstantinovićevim najznačajnijim delom.[3] Do 2006. je doživela preko sedam izdanja u Srbiji.[1] Iskustvo nam je palanačko. – Uvod Filozofije palanke, 1969 Sadržaj: 1) Sadržaj 2) Citati iz knjige 3) Ocene i kritike 4) Istorija izdanja 5) Eksterni linkovi 6) Bilješke 7) Izvori 8) Bibliografija Sadržaj: Gotovo čitav sadržaj knjige je zapravo objašnjavanje naslova.[2] Autor opisuje palanku kao `svet između sela i grada` koji nije ni selo ni grad. Duh palanke `ispoveda religiju zatvorenosti` i za njega `nema sveta izvan duha palanke`. Palančane opisuje kao pojedince koji nisu na svom ličnom putu već su čuvari stila palanke. U svetu palanke je važnije držati se ustaljenog običaja nego biti ličnost. Konstantinović smatra da je ova služba stilu, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Palančanin utapanjen u stil palanke ima utisak produženog detinjstva, života pod okriljem porodice, u čemu Konstantinović prepoznaje infantilizam.[4] Život palanke je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. Ovaj kult rutinskog života je neraskidivo povezan sa kultom čistote, koji je doveden do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. U svetu palanke je prošlost veoma bitna, jer ona nije puka pre-sadašnjost ili ne-sadašnjost već predviđanje i potvrđivanje sadašnjeg. Opasnost duhu palanke predstavlja veliki “svet” koji množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu jedno-obraznost.[4] Citati iz knjige Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog.[4] Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva...[4] Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil.[4] Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.[4] U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.[4] Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti... On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu.[4] Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.[4] Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina.[4] Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti.[4] Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća...[5] Ocene i kritike: Od svog pojavljivanja, pa sve do danas, knjiga ne prestaje da izaziva polemike i sukobe u srbijanskim akademskim krugovima i šire. Osporavana i hvaljena, uglavnom je tumačena sa aspekta ličnih afiniteta i ideološke pripadnosti. U novije vreme primetan je pokušaj objektivnijeg sagledavanja njenog značaja i uloge u srpskoj i evropskoj kulturi. Hrvatski kritičar Rade Jarak smatra da ono što se događalo u hrvatskoj književnosti i šire u društvu na prelazu milenija je, bar približno, opisano u Srbiji knjigom Filozofija palanke.[2] U Srbiji su takođe prisutna tumačenja prema kojima se tragični događaji 1990-ih objašnjavaju pobedom duha palanke.[1][6] Po rečima Milana Vlajčića, Konstantinovićeva studija je prodorno i ubedljivo analizirala palanku kao duh zatvorenosti, strah od sveta s one strane brda, duh plemenske sabornosti i zazornosti prema svakom razlikovanju. Strah od otvorenosti prema nepoznatom, drugačijem, vodi ka tradicionalizmu u kome se krije spas od opasnosti traganja i dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije. Konstantinović najviše načelo palanke vidi u okamenjenoj, nacionalnoj kulturi, sa istorijom i njenim državotvornim mitovima. Filozofija palanke se smatra djelom koje je, `po svojoj duhovnoj i filosofskoj dubini i grandioznosti namjerljivo ne samo u srpskoj kulturi i knjizevnosti XX vijeka, vec sigurno i u okvirima cjelokupne evropske kulture i iskustva novog vremena`.[7] Ova knjiga je nazvana `jednom od najsubverzivnijih knjiga koje su se pojavile na srpskom jeziku`.[1] Filozofija palanke se smatra se `najomraženijom knjigom srpskih desničara.`[8] Takođe se smatra nezaobilaznom literaturom za razumevanje ovdašnjih `ljudi i običaja`.[5] Istorija izdanja: -Beograd, Treći program, br. 2, 1969.(1) -Beograd, Treći program, 1970.(2) -Beograd, Nolit, 1981.(3) -Beograd, Nolit, 1991.(4)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Areopagitica; Govor gospodina Johna Miltona za slobodu nelicenciranog tiska u engleskom parlamentu je prozna polemika iz 1644. engleskog pjesnika, učenjaka i polemičkog autora Johna Miltona koji se protivi licenciranju. Areopagitika je jedna od najutjecajnijih i najutjecajnijih filozofskih obrana načela prava na slobodu govora i izražavanja u povijesti. Mnoga njegova izražena načela tvorila su osnovu za suvremena opravdanja tog prava. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo iskrzana vidi se na jednoj od fotografija, sve ostalo uredno. Knjiga verovatno nije ni citana! Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1992. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 316 str. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. Slobodan Žunjić (Priština, 20. oktobar 1949 — Beograd, 9. mart 2019) bio je jugoslovenski i srpski profesor, filozof, istoričar filozofije i prevodilac filozofskih dela. Jedan je od najistaknutijih srpskih filozofa druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Isticao se po širini svoje filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji. Bio je istoričar filozofije koji je izvanredno poznavao gotovo sve periode povesnog razvoja filozofskog mišljenja i polihistor kakav se retko sreće čak i u daleko razvijenijim kulturama. Slobodan Žunjić je rođen 20. oktobra 1949. u Prištini ali je detinjstvo i veći deo života proveo u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972. godine, kada je dobio i Oktobarsku nagradu za najbolji diplomski rad na Beogradskom univerzitetu. Od 1972. do 1974. godine stažirao je u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.[1] Godine 1975. izabran je za asistenta u tadašnjem Institutu za međunarodni radnički pokret u Beogradu. Akademsku karijeru je započeo godine 1976. kada je postao naučni sekretar u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za asistenta na predmetu Istorija filozofije I (antička filozofija) izabran je 1977. a za docenta 1986. godine. Vanredni profesor je 1993. na istom predmetu. Odbranio je magistarski rad „Temeljni pojmovi rane grčke filozofije u interpretaciji Martina Hajdegera”, na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1982. Doktorsku tezu „Problem Jednog u Aristotelovoj Metafizici” odbranio je na istom fakultetu 1986. godine. Predavao je kao honorarni profesor i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na univerzitetima u Pensilvaniji i Rod Ajlendu.[2] Bio je na studijskim boravcima kao Humboltov stipendista u Frajburgu (Nemačka) 1976, u Tibingenu na Karl Eberhart Univerzitetu 1982/83. Godine 1997/98. bio je na studijskom boravku na Pensilvanija Univerzitetu u Filadelfiji. Bio je rukovodilac potprojekata za antičku filozofiju u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zatim kodirektor međunarodnih kurseva o Ničeu (Dubrovnik 1989-1991.) Bio je član Odbora za filozofiju SANU od 1996. godine. Područje Žunjićevog istraživanja bile su istorija antičke filozofije, vizantijska filozofija, nacionalna filozofija kod Srba, hermeneutika, metodologija istorije filozofije, praktička filozofija, kritička teorija, poststrukturalizam i postmoderna. Autor je više knjiga i desetine studija, rezultate istraživanja objavljivao je u brojnim radovima i raspravama. Svoje radove je objavljivao na srpskom, nemačkom, engleskom i francuskom jeziku. Za četvorotomnu studiju „Prirok i suštastvo – istorija pojmovne logike kod Srba” (2013) dobio je tri prestižne nagrade: prva je nagrada „Nikola Milošević“, koju dodeljuje Drugi program radio Beograda za najbolju knjigu iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije; druga je „Nagrada grada Beograda“ za najveća dostignuća u 2013. godini u oblasti društvenih i humanističkih nauka; treća je „Nagrada za izdavački poduhvat godine“, koju dodeljuje Novosadski salon knjiga. Godine 2018. je Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske organizovala naučni skup posvećen njegovoj „Istorija srpske filozofije“, a potom je publikovala i zbornik referata „Srpska filozofija ili filozofija kod Srba” (2018). Slobodan Žunjić preminuo je u Beogradu 9. marta 2019. godine. Bibliografija Slobodana Žunjića Filozofske studije „Begrifflichkeit und Metapher”, Nietzsche-Studien 16 (1987.) „Aristotel i henologija”, Prosveta, Beograd (1988). „Homo faber und seine Emanzipation, Juergen Habermas und die jugoslawische Praxis-Philosophie”, in: Ideen zu einer integralen Anthropologie, Munchen 1991. „Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam”, Zbornik radova (urednik), KZNS, Novi Sad 1992. „Herrschaft und Souveraenitaet”, in Nietzsche und Hegel, Wurtzburg 1992. „Die serbische Philosophie heute”, (sapriređivač), Zbornik radova, Slavica Verlag, Munchen 1993. „The Definitions of Philosophy in the Dialectica of John Damascene”, Philosophy and Orthodoxy, Athens 1994. „The biological and the political side of human nature in Aristotle”, Aristotelian Political Philosophy, vol. I, Athens 1995. „Modernost i filozofija” (2009) „Istorija srpske filozofije” (2009, 2014), „Filozofija i njen jezik” (dva toma) (2012), „Logika i teologija” (2012) „Filozofija i postmodernost” (2013) „Prirok i suštastvo - istorija pojmovne logike kod Srba”, (četiri toma) (2013) „Hajdeger i presokratovci” (2015) „Fridrih Niče između moderne i postmoderne” (2017)

Autor - osoba Barthes, Roland, 1915-1980 = Bart, Rolan, 1915-1980 Naslov Rolan Bart po Rolanu Bartu / s francuskog Miodrag Radović Jedinstveni naslov ǂRoland Barthes ǂpar Roland Barthes. srpski jezik Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1992 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi ; Podgorica : Oktoih, 1992 (Beograd : Kultura) Fizički opis 234 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radović, Miodrag Zbirka ǂBiblioteka ǂSvetovi (broš. sa omotom.) Napomene Tiraž 1.500 Prevod dela: Roland Barthes par Roland Barthes / Roland Barthes Beleška o delu na presavitku omota Spisi Rolana Barta u srpskim i hrvatskim prevodima: str. 226-228. Predmetne odrednice Bart, Rolan, 1915-1980 „Fatalno je to, pravedno i nepravedno, što knjige u najvećoj meri ’autobiografske’ (one na kraju, kako sam čuo), imaju početak u smrti, zaklanjajući druge. A uostalom, i oni počinju od smrti. Prepuštajući se i sâm tom toku, više neću ispuštati ovog Rolana Barta po Rolanu Bartu... kojeg, uglavnom, nisam umeo da čitam. Tu su, između fotografija i grafija, svi oni tekstovi o kojima bih morao da govorim ili od kojih da polazim... Zar u prethodnim fragmentima nisam to činio i ne znajući? Na primer, malopre, gotovo slučajno, pod naslovima Njegov glas (’menjanje glasa, to je glas po onome što je uvek prošlo, umuklo’, ’glas je uvek već mrtav’), Pluralno, razlika, sukob, Čemu služi utopija!, Kovnice (’ja pišem klasično’), Krug fragmenata, Fragment kao iluzija, Od fragmenta do dnevnika, Pauze: anamneze (’Biografem je samo patvorena anamnezija: ona koju pripisujem voljenom piscu’), Mlitavost velikih reči (’Istorije’ i ’Prirode’, na primer), Tela koja prolaze, Predvidljivi diskurs (recimo, ’Tekst Mrtvih: litanijski tekst u kome se ne može promeniti nijedna reč’), Odnos prema psihoanalizi, Volim, ne volim (kod pretposlednjeg reda pokušavam da shvatim kako je on mogao da napiše ’ne volim (...) vernost’. Znam ga daje isto tako umeo da kaže kako mu je draga i da je znao od te reči da napravi poklon. Slutim da nešto stoji i do tona, do rgeliva u glasu, do izvesnog načina da se izgovori brzo ali značajno Volim, ne volim – i da za tu priliku nije voleo izvesni patos kojim je vernost lako opterećena, a naročito ne reči i raspredanje o vernosti u onom trenu kad to postaje zamorno, bezbojno, beskrvno, otužno, sputavajuće i izneveravajuće). O izboru delà, Posle to...“ Žak Derida Bart po Bartu je istinski postmoderna autobiografija, inovacija u umetnosti autobiografije koja se može uporediti po svojim teorijskim implikacijama na naše razumevanje autobiografije sa Sartrovim Rečima.“ Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980) bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Biografija Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira. Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma. Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju. Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine). Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku. Rane šezdesete proveo je istraživajući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskpj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovario u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1976. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umro je od posledica povrede. MG95 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kostas Axelos Kostas Axelos (također napisan kao Costas Axelos; grčki: Κώστας Αξελός; 26. lipnja 1924. - 4. veljače 2010.) bio je grčko-francuski filozof. Biografija Axelos je rođen u Ateni 1924. u obitelji liječnika i žene iz stare atenske građanske obitelji, a pohađao je srednju školu u Francuskom institutu[5] i srednju školu Varvakeio.[6] Upisao je Pravni fakultet Sveučilišta u Ateni kako bi nastavio studij prava i ekonomije zbog nezadovoljstva filozofijom koja se predavala na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Ateni, ali ga nije pohađao.[7] S početkom Drugog svjetskog rata Axelos se uključio u politiku. Potom je tijekom njemačke i talijanske okupacije sudjelovao u grčkom Pokretu otpora, a kasnije iu uvodu grčkog građanskog rata, kao organizator i novinar povezan s Komunističkom partijom (1941.–1945.). Kasnije ga je desničarska vlada izbacila iz Komunističke partije i osudila na smrt. Uhićen je, ali je uspio pobjeći. Krajem 1945. Axelos se preselio u Pariz, Francuska, na putovanje brodom Mataroa, s oko 200 drugih progonjenih intelektualaca, gdje je studirao filozofiju na Sorboni i živio većinu svog života.[8] Od 1950. do 1957. radio je kao istraživač u filozofskom ogranku CRNS-a, gdje je pisao svoje disertacije, a zatim je nastavio raditi na École Pratique des Hautes Études. Od 1962. do 1973. Axelos je predavao filozofiju na Sorbonni, a upoznao je Jacquesa Lacana, Pabla Picassa i Martina Heideggera. Njegov primarni doktorski rad iz 1959. Marx, penseur de la technique (u prijevodu Marx, Čovjek koji razmišlja kroz tehniku) pokušao je pružiti razumijevanje moderne tehnologije na temelju Heideggerove i Marxove misli i bio je vrlo utjecajan u 1960-ima, uz filozofiju Herberta Marcusea. Axelosova sekundarna teza bila je o Heraklitu i na kraju je objavljena 1962. kao Héraclite et la philosophie: La première saisie de l`être en devenir de la totalité (Heraklit i filozofija: Prvo shvaćanje bitka-u-postajanju totaliteta). Axelos je bio suradnik, kolumnist, a potom i urednik časopisa Arguments (1956.–1962.). Osnovao je i od 1960. vodi seriju knjiga Arguments [fr] u Les Éditions de Minuit.[9] Časopis je imao veze s drugim europskim publikacijama, npr. Praxis u Jugoslaviji i Das Argument u Njemačkoj [10] i slijedio je nesektaški marksistički pristup.[11] Objavljivao je tekstove uglavnom na francuskom, ali i na grčkom i njemačkom jeziku. Njegova najvažnija knjiga je Le Jeu du Monde (Predstava svijeta), gdje Axelos zagovara pre-ontološki status igre. Zbog te aktivnosti i povezanosti s glavnim europskim intelektualcima, Axelos je igrao središnju ulogu u francuskom i europskom intelektualnom životu više od 50 godina.[8] Filozofsko djelo Kostas Axelos pokušao je pomiriti antičko razmišljanje Heraklita s modernim razmišljanjem Marxa, Nietzschea, Freuda, Heideggera i drugih kako bi dobio novu perspektivu na neke od problema marksizma u njegovo vrijeme. Axelos je koristio Heraklitovu filozofiju kao primarnu osnovu za procjenu djela Marxa i Engelsa. Axelos je svojim tumačenjem uloge pojmova u tumačenju svijeta pridonio rastućem interesu suvremenih istraživača za predsokratovce i općenito za starogrčku filozofiju. Axelosovo polazište bio je argument u Marxovoj tezi da je `postajanje svijeta filozofskim u isto vrijeme i filozofsko postajanje svjetovnim, da je njegovo ostvarenje ujedno i njegov gubitak` [12] U svojoj disertaciji Marx, čovjek koji misli kroz tehniku au svom djelu Alienation, Techne i Praxis u misli Karla Marxa, Axelos se uvelike oslanja na Ekonomske i filozofske rukopise, čitajući ih uz pomoć Heideggerovih i Nietzscheovih koncepata. Istraživao je posljedice `otuđenja` u povijesti, poput učinaka podjele rada, privatnog vlasništva i kapitala, u smislu `eksternalizacije` ljudskih bića u `stranoj stvarnosti`. Axelos je pokušao povezati ove opise otuđenja i gubitka `igre` s Heideggerovim konceptom tehnološkog `uokvirivanja kao stalne rezerve [bestand]. Za Axelosa je ovo prošireno razumijevanje tehnologije postalo načinom ispitivanja i modernog društva i marksizma[13] Po uzoru na svog učitelja Heideggera, koji je koristio poetski stil filozofije, Axelos je često koristio kontinuirani tok aforističkih iskaza kako bi povezao fenomene, pokušavajući osluškivati `igru svijeta`. Koristeći ovu metodu za približavanje `horizontima svijeta`, Axelos razotkriva `mitološke elemente` marksizma i posebno kritizira tendencije prema metanaraciji koju smatra nihilističkom i antropocentričnom. Axelosova dva doktorska rada i njegova knjiga Towards Planetary Thinking (1964.) složeni su kao trilogija — The Unfolding of Errance. Axelos se nastavio baviti suvremenim razmišljanjem i globalnim svijetom u nastajanju nastojeći otkriti ` nevidljivi horizont koji okružuje sve stvari` (1964.), dalje usavršavajući svoju metodu kao kontinuirano lutanje kroz rascjepkanu `cjelovitu` koja okružuje suvremena ljudska bića. Da bi opisao ovo stanje `biti-u-postajanju`, Axelos koristi izraz `igra .` To je temelj druge Axelosove trilogije pod naslovom Rasplet igre (`Le deploiement de jeu`), koja uključuje knjige: Igra svijeta (1969.), Prema etici problematike (1972.) i Prilog logici (1977). Konačno, Axelosova treća trilogija nosi naslov The Unfolding of an Investigation, a sastoji se od knjiga: Arguments of an Investigation (1969), Horizons of the World (1974) i Issues at Stake (1979). Upotrijebivši i Marxa i Freuda, Axelos nije bezbrižno odbacio njihove argumente unatoč pokušaju da `oslobodi vitalne snage` u njima (1964.), kao što njegova autobiografija bilježi: `ostaje ponovno pitati, ekstrapolirati marksističke i frojdovske intuicije` ( 1997). Fokus pretraga i dalje je `set-igra setova`, posebno u kontekstu rasprava o `kraju povijesti`. Ovo je ponovno izraženo na sljedeći način: `Budući da je sve rečeno i proturječeno posebnim jezikom, uglavnom metafizičkim jezikom filozofije i jezikom antifilozofije koji podriva metafizičko, postoji li još nešto smisleno za reći, i u čemu Jezik?` (1974). Nakon završetka treće trilogije, Axelos je objavio Otvorene sustave (1984.) kao proširenje koncepata koje je dotad koristio za `razotkrivanja u svijetu `sa sredstvom za snimanje i pisanje` različitih i golemih `lutanja` otvoreni svijet`, tj. ono što nije pri ruci već ono što `preplavljuje više ljudi i više povijesnih društava`. Axelosovi tekstovi gotovo su svi napisani kao metafilozofski epilozi s namjerom da ne `pasivno podnosimo svoje vrijeme: istraživanja koja smo pokrenuli zahtijevaju od nas da gledamo i vidimo i blizu i daleko` (1997.). Konačni cilj bio je napisati `u govoru poetičan i promišljen, žarki život` (1997). Otvoreni marksizam Axelosov pristup razmišljanju i filozofiranju može se nazvati `otvoreni marksizam`, izraz koji je sam Axelos koristio.[14] Međutim, Axelos je identificirao aspekte modernog tehnološkog mišljenja koje treba kritizirati unutar Marxovih tekstova, što ga je dovelo do čitanja Marxa kao vrhunske figure zapadne metafizike (usporedno s Heideggerovom procjenom Nietzschea).[15] Otvoreni marksizam je stoga pokušaj transcendiranja političko-ideološke uloge marksizma i umjesto toga `postavljanja plodonosnih pitanja i demistificiranja `postojećih spoznaja`.`[16] Axelos je naglasio da se sve vrste djelovanja - političke ili druge - ne mogu definirati a priori . Axelosova misao pokušava dovesti u pitanje sve oblike zatvorenosti i oblik je teorije otvorenih sustava (za razliku od teorije zatvorenih sustava). Na drugom mjestu to je nazvao `planetarnim razmišljanjem` (1964.). Koncept `igre` Axelos koristi pojam `igre` (le jeu) i kao ontološku kategoriju (`sustav sustava`) i kao etički ideal za neotuđeno društvo. Axelos tvrdi, slijedeći Marxa, da se suprotnost između rada (nužnosti) i igre (slobode) treba ukinuti, ali priznaje da bi to bila i konkretna i ontološka `svjetska igra` (le jeu du monde) ili greška.[ 17] On također tvrdi, slijedeći Heideggera, da je igra smisao Bića koji je u modernom svijetu zaboravljen (zaborav Bića). Kritizirajući pretjerano determinističke prikaze globalizacije, na primjer, Axelos tvrdi da je to proces stvaranja svijeta (mondijalizacija) koji je otvoreniji za transformaciju nego što klasični marksistički teoretičari često priznaju.[18] Relacijski aspekt igre je ono što povezuje ljudsku aktivnost s aktivnošću svijeta, te različite sustave ljudskog života (magiju, mitove, religiju, poeziju, politiku, filozofiju, znanost) zajedno i sa svijetom.[19] Dakle, igra za Axela nije nimalo dječji poziv.