Prometej, 2010. 1421 strana, tvrd povez, udžbenički format. Naslovna korica kao na slici (nešto je bilo zalepljeno). Malo zaprljana na bočnim stranama (pogledajte sve slike ). Nekoliko listova s` početka malo izgužvani u donjem delu (ništa strašno ). Nema podvlačenja, zapisa... PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA SA GRAMATIČKO-PRAVOPISNIM SAVETNIKOM novi je veliki leksikografski projekat Izdavačke kuće Prometej. Na njegovoj realizaciji angažovani su naši istaknuti lingvisti dr Milan Šipka, akademik Ivan Klajn, sa grupom mlađih saradnika magistara leksikografije. Ovakva je knjiga potrebna svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa, a ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov Pravopisnog rečnika sugeriše da se radi isključivo o pravopisnom rečniku, ova je knjiga više od toga: ona je, u isto vreme i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ona, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to i prilika da prošire svoje znanje o srpskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Poslednji put je 1960. godine u okviru Pravopisa srpskohrvatskog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, publikovan pravopisni rečnik. Posle punih 50 godina imamo nov projekat sličnog zahvata ali ipak drugačiji, ovo je prvi pravopisni rečnik srpskog jezika. Iz recenzija Smatram da će knjiga Milana Šipke Pravopisni rečnik srpskog jezika (sa pravopisno-gramatičkim savetnikom), biti od koristi onima koji se zanimaju za našu današnju standardnojezičku, gramatičku, leksičku, prozodijsku, a posebno pravopisnu stvarnost, za njena načela i praksu, kao i onima kojima je pisanje i govorenje na srpskom jeziku svakodnevna profesionalna preokupacija i briga (učitelji, nastavnici, profesori, lingvisti, istraživači, naučnici, lektori, pisci, novinari, redaktori, spikeri, voditelji, izdavači, štampari, oglašivači, i drugi). prof. dr Milorad Radovanović, dopisni član SANU PRAVOPISNI REČNIK SRPSKOG JEZIKA sa pravopisno-gramatičkim savetnikom autora Milana Šipke predstavlja u srpskoj normativistici do sada neobjavljenu, a prijeko potrebnu knjigu, potrebnu ne samo onima koji se normom srpskog jezika bave u okviru struke nego i širem krugu korisnika koji njeguju sopstvenu jezičku kulturu i žele da postignu viši nivo pismenosti... Sve riječi su akcentovane prema standardu savremenog srpskog jezika, tako da ova knjiga pored ortografske, dobrim dijelom daje pregled i ortoepske i gramatičke norme srpskog jezika. Autor uvijek skreće pažnju potencijalnom korisniku na nepravilne, a u praksi raširene oblike, navodeći ih u zagradi uz odrednicu „ne“... Dr Milanka Babić Izvodi o rečniku: Pravopisni rečnik srpskog jezika sa pravopisno-gramatičkim savetnikom dr Milana Šipke, prvi je srpski standardnojezički priručnik u poslednjih 100 godina! RTS, Dnevnik 2 To je i jezički savetnik, upozorava na brojne greške. Čak na 8.000 mesta možemo naći upozorenje šta je pravilno, a šta nije. Tanjug Posebna vrednost Pravopisnog rečnika je što obuhvata ceo srpski jezički prostor. TV Košava Sada je neumorni Milan Šipka napravio rečnik za koji ne sumnjam da će ga razgrabiti svi oni kojima je važno da reči svog maternjeg jezika pišu i izgovaraju po pravilima jezičkog standarda Ivan Klajn Pravopisni rečnik će u narednim godinama biti nezaobilazna literatura u svakoj srpskoj kući i instituciji. Večernje novosti Ne pripadam jezičkim čistuncima i onima koji se plaše slenga, ali u vremenima u kojima se više “mejluje” nego dopisuje, u kojima se radije “lajkuje” nego dopada ili komunicira “onlajn” nego uživo, treba jednom zasvagda da se zna šta je kanon, šta je autentično. dr Bojan Pajtić, predesdnik Vlade Vojvodine Pravopisni rečnik srpskog jezika, autora Milana Šipke, kamen je temeljac srpske kulture i srpskog identiteta u decenijama koje su pred nama. Radio Beograd Izdavački i istorijski poduhvat Šipke i njegovih saradnika TV B92 Čuvar pravilno izgovorenih i napisanih reči Danas Pravopisni rečnik srpskog jezika je epohalna knjiga, iz najmanje tri razloga. Prvi je što ravnopravno tretira ekavicu i ijekavicu, drugi - što raščišćava dubletske srpske ili hrvatske nedoumice, a treći - što su sve reči akcentovane. Jovan Ćirilov Namenjen je izvornim govornicima srpskog jezika, pre svega onima koji su po dužnosti obavezni da pišu i govore pravilno, profesori, političari, novinari, studenti, učenici, ali i svima drugima koji žele da svoju jezičku kulturu podignu na viši nivo. Radio 021 Najboljim doprinos godini srpskog jezika i književnosti! Dnevnik, Novi Sad

Džepna knjiga, 1958. Biblioteka novih domaćih pisaca Nada. Prva knjiga proslavljenog reditelja i odličnog pisca. Ilustracije Momo Kapor. Dobro očuvana, zapisan broj na uvodnoj strani. Prva knjiga Bore Dršakovića, zbirka pripovedaka `Baloni iz moje ulice`, zanimljiva je iz nekoliko razloga. Ona je celovita u pravom smislu reči: i po sadržini, i po tematici, i po metodu. Čitava Draškovićeva zbirka je u postavljanju problema iz života savremenog čoveka, čoveka koji se vratio iz rata pre svega; njegovih radosti i tuga, jednostavne i tople ljubavi, ili apatije gradskog života, sve do maštanja i svetlih trenutaka. Podsećanja na rat, stalni su lajtmotiv Draškovićev, ali je on prevladan optimističkom notom mirnog života, traženjem smisla i vedrine u naizgled običnim događajima. Sve su to motivi iz savremenog života koji nemaju u sebi nešto izuzetno i neobično, ali se tokom razvijanja zanimljive fabule pretvaraju u potresne ljudske drame. Osobina ovih proza je i njihov savremen, ali neisforsiran metod, koji iznosi kompleksne, značajne i aktuelne umetničke sadržaje. Boro Drašković (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 29. maj 1935) srpski je režiser i scenarista i profesor univerziteta. Biografija Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, u klasi profesora Huga Klajna. Do 1959. godine radio je kao novinar u sarajevskom `Oslobođenju`. Zatim prelazi u sarajevsko Narodno pozorište, da režira pozorišne predstave. Postaje 1965. godine stalni reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U Novom Sadu od 1976. godine je profesor režije na tamošnjoj Akademiji umetnosti. Šef je Katedre za režiju i izvodi multimedijalnu nastavu glume i režije.[1] Kao profesor na mnogim univerzitetima (SAD, Indija, Kuvajt, Irak, Mađarska, Norveška…), jedan od retkih reditelja koji su se, sa podjednakim uspehom bavili raznim medijima (radijom, televizijom, filmom), autor više knjiga o glumi i režiji (Promena, Lavirint, Ogledalo, Paradoks o reditelju, Kralj majmuna…). U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, i naše klasike Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša... Objavio je knjigu-putopis Pogled prolaznika. Piše kratke priče, scenarija, radio-drame i drame. Bora Drašković je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada gradova Beograda, Sarajeva, Novog Sada, pečata grada Orlean, Nagrade filmskih gledalaca (Moskva), Sterijine nagrade za teatrologiju, Statuete Joakim Vujić 2011. godine.[2] Draškoviću je pripala i nagrada mediteranskih filmskih festivala za mir i toleranciju (Jerusalim), Nagrada Ekrani Ljubavi za najbolji umetnički doprinos (Verona), Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Nagrada Udruženja filmskih radnika Srbije za životno delo, odnosno za sveukupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji... Bio je i laureat Tiveriopoljske filmske alijanse na Asterfestu.[3] Supruga Maja Drašković (scenarista, kostimograf, scenograf), stalni mu je saradnik u svim projektima i medijima.[4] Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli. — Boro Drašković On je član i počasni doktor Evropske Filmske Akademije ESRA, kao i član Srpskog PEN centra.[5] Dela Filmovi Godina Naziv 1969. Horoskop 1971. Nokaut 1979. Usijanje 1985. Život je lep 1994. Vukovar - jedna priča Dokumentarni filmovi i TV drame Promena Peta kolona Žena Žad Nešto sasvim lično Prizori iz Kine 1,2,3 Ježi Kavalerovič Haldor Laksnes Pohvala Islandu, 1973. Ubijanje kitova Paradoks o šahu, 1973. Prva žena dirigent Nedelja popodne na Grenlandu, 1973. Kuhinja, 1976. Moderni izraz u umjetnosti Čudo iz Bruklina, Film o filmu: Seobe Sasvim lično Knjige Promena Ogledalo Lavirint[6] Paradoks o reditelju Kralj majmuna, Prometej - Novi Sad, 1996. Pogled prolaznika, Prometej - Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-515-0019-3.. Ravnoteža, Književna opština Vršac. 2007. ISBN 978-86-7497-128-4.. Драма редитеља Филм о филму, Прометеј - Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-515-0551-8.. Krug maslinom, Pozorišni muzej Vojvodine. . Нови Сад. 2011. ISBN 978-86-85123-55-9.. Rečnik profesije, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac. 2012. ISBN 978-86-909821-7-2.. [7]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omotac losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa. Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces. Erih Auerbah (nem. Erich Auerbach; Berlin, 9. novembar 1892 — Volingford, 13. oktobar 1957),bio je predavač, teoretičar i istoričar književnosti.[1] Biografija Doktorat iz filologije stekao je na Univerzitetu Grajsvald, Nemačka, 1921. godine i radio kao bibliotekar u Pruskoj državnoj biblioteci. Svoj naučni rad je započeo u nemačkom univerzitetskom gradu Marburgu. Zbog prilika u predratnoj Nemačkoj, poput svog kolege Lea Špicera, preselio se u Tursku. Predavao je romansku filologiju na Državnom univerzitetu u Istanbulu od 1935. do 1947. godine. Zatim odlazi u SAD. Tamo će provesti izvesno vreme na Prinstonskom univerzitetu. Posle toga prelazi na prestižni Jel univerzitet u Nju Hejvenu na kome ostaje do smrti....

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Autor - osoba Džunić, Slobodan, 1921-1998 = Džunić, Slobodan, 1921-1998 Naslov Izabrane pripovetke / Slobodan Džunić ; izbor i predgovor Pavle Zorić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIX, 274 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Zorić, Pavle, 1934-2005 = Zorić, Pavle, 1934-2005 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ523 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. [VII]-XIIX: Predgovor: Pripovedački `Prasvet` Slobodana Džunića / Pavle Zorić Beleška o piscu: str. [276] Rečnik. Predmetne odrednice Džunić, Slobodan, 1921- Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 – Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik. Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu. Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973. Nagrade Nagrada „Borisav Stanković”, posthumno, za roman Vetrovi Stare planine, 1999. MG134

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

U dobrom stanju Filozofski spisi / Ljubomir Nedić ; priredio i pogovor napisao Ilija Marić Jezik srpski Godina 2000 Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Plato) Fizički opis 373 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marić, Ilija, 1953- = Marić, Ilija, 1953- Zbirka Biblioteka Na tragu ; 38 Tiraž 500 Beleške uz tekst Filosof Ljubomir Nedić: str. 321-373. Predmetne odrednice Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Filozofija Logika Psihologija Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

Izdaje - Slovo ljubve Beograd Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 123.strane - ima posvetu

Uzori su mu bili Arkan, GIška, Čenta i Knele. Postao je ono što su oni bili. Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od tri hiljade emisija različitih žanrova, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Fulipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići – RTS, Javlja mi se iz dubine duše – TV Košava i Drugo stanje – BK TV). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance (1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Devedesete (2015) – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka, Teslina pošiljka (215), Šmekeri (2016), Šmekerke (2017), Viza za nebo (2017), Dušanova kletva (2018), Teodorin prsten (2019), Rupe u glavi (2020) i Savin osvetnik (2020). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Riistovskog i Jelisavete Seke Sablić. Napisao je četriri pozorišna komada, Državni radnik, Rijaliti obračun, Jače od sudbine i Braća po Hagu. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, tri godišnja priznanja Redakcije za kulturu RTS Zlatna hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine), kao i nagrada „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri (2021). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije Izdaje - Batatisak - Beograd Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 9 od 10 Mek povez 144.strane

Autor - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Naslov Hiljadu i druga noć : izabrane pripovetke / Aleksandar Tišma ; izbor i predgovor Milica Nikolić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVII, 279 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milica, 1925-2019 = Nikolić, Milica, 1925-2019 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ530 (Karton) Napomene Tiraž 3.000 Obrazac Tišminog pisanja / Milica Nikolić: str. VII-XXXVII. Predmetne odrednice Tišma, Aleksandar, 1924- Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. MG122

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Ljubica Nenezić : MOŽDA STE SREĆNI , Stručna knjiga 2001, str. 64. Zbirka priča. Očuvanost 4. .Radila je kao profesor srpsko - hrvatskog jezika i književnosti, bila je direktor škole, prosvetni savetnik u Međuopštinskom zavodu za vaspitanje i obrazovanje u Kruševcu, kao i školski nadzornik u Ministatstvu prosvete i sporta Republike Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Bagdala“. Jedan je od osnivača Književnog društva prosvetnih radnika Kruševca. Prozu i prikaze knjiga objavljuje u srpskoj književnoj periodici. Objavljene knjige: “Trenuci” (1993), “Embargo na moravski način” (1994), “Nedokučiva strana žene” (1995), ”Unutrašnja strana”(1996), ”Cvet bagrema” (1997), “Drugi stepen” (1998), “Možda ste srećni” (2001), ”Druga obala” (2002), “Srećno mesto” (2003), “Kad propisi nisu važili” (2005), “Ništa nije prošlo” (2009), ”Bez nje ne možemo” (2013).

Autor - osoba Bucati, Dino, 1906-1972 = Buzzati, Dino, 1906-1972 Naslov Prodavnica tajni / Dino Bucati ; [prevod sa italijanskog Cvjeta Jakšić] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sfairos, 1994 (Beograd : ČIP Štampa) Fizički opis 128 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Jakšić, Cvijeta, 1947- = Jakšić, Cvijeta, 1947- Zbirka Pripovedna sfera ; 9 Napomene Prevod dela: La boutique del mistero / Dino Buzzati Tiraž 2000 Magija svakidašnjice / Cvijeta Jakšić: str. 123-128. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice… Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice. „Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva. Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada (Premio Gargano) 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča MG80

FUGA IDEARUM - Marko Galić Izdavač: NORules FUGA IDEARUM - Marko Galić Domaći pisci, Priče Izdavač:: NORules Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 116 Pismo Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. Ilustracije radila Radana Drašković. Oda smrti (II) ,,Prolazim pored gradskog groblja, zaokupljen hrapavim decembarskim jezicima; palacanje promrzlog vetra utiskuje žigove u kožu zalutalih prolaznika. Nanizane parcele, mauzoleji i vitke nadgrobne ploče izviru iz jutarnje izmaglice čije kondenzovano biće raste na tlu ove nekropole. Kada bismo, u bliskoj budućnosti, udvostručili milijarde, gde bismo počivali? Načinili smo čitavu populaciju mrtvih, populaciju fosilizovanih ostataka onoga što je jednom bilo čovek. Na obodima našeg grada lenjo marširaju soliteri; usamljena utvrđenja dodiruju nebeski svod načičkan ugojenim oblacima. Možda postoje i soliteri za mrtve, zidani pod zemljom?” odlomak Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. L. KUT. 46

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

Naslov Vreme neprolazno : pripovetke o ratu i revoluciji / izbor i predgovor Petar Džadžić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 (Beograd : Kultura) Fizički opis XII, 325 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Džadžić, Petar, 1929-1996 = Džadžić, Petar, 1929-1996 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ59, ǂknj. ǂ401 (Karton.) Napomene O ovom izboru: str. VII-XII. SADRŽAJ PREDGOVOR VII Isidora Sekulić: DEDA MAŠA 3 Veljko Petrović : PREPELICA U RUCI 63 Ivo Andrić: BIFE „TITANIK` 87 Jovan Popović: BRILE 121 Meša Selimović: TUĐA ZEMLJA 13 5 Erih Koš: TEFERIČ POD MAJEVICOM 183 Mihajlo Lalić: KOPNI SNIJEG 199 Branko Ćopić: PREPISKA OKO KRABE 213 Jara Ribnikar: ZASEDA 221 Antonije Isaković: PAPRAT I VATRA 233 Miodrag Pavlović: MASKA 247 Sveta Lukić: ZA DVADESET I ČETIRI ČASA 259 Živojin Pavlović: LEGENDA 287 Branimir Šćepanović: PRE ISTINE 301 NAPOMENE UZ KNJIGU 327 Petar Džadžić (Bitolj, 18. septembar 1929 – Beograd, 31. jul 1996) je bio srpski književni kritičar, dopisni član SANU. Rođen je u Bitolju. Gimnaziju je završio u Požarevcu 1948. godine, a Filozofski fakultet u Beogradu. Doktorirao je na temu iz stvaralaštva Ive Andrića. Kao kritičar javio se krajem pedesetih godina. Zalagao se za nove, modernističke struje u srpskoj književnosti, u opreci sa tada vladajućim socijalnim realizmom, koji je bio u službi ideologije Komunističke partije. Bio je glavni urednik studentskog lista Vidici, a potom pokretač i urednik uticajnog časopisa Delo, koji je promovisao i branio modernizam u književnosti. Kao pisac dnevne kritike, smatrao je da novinska kritika treba da se bavi ne samo prikazivanjem književnih dela, već i njihovim vrednovanjem. Pisao je kritike za NIN, Politiku i Televiziju Beograd. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Bio je dopisni član SANU. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, ruski, engleski, hindu, španski, italijanski, mađarski, japanski i druge jezike. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što je Oktobarska nagrada za studiju „Branko Miljković ili neukrotiva reč“; „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Kritike i ogledi“; „Milan Bogdanović“ za prikaz knjige „Peščanik“ Danila Kiša. Umro je 31. jula 1996. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG127

Holokaust, rat i transnacionalno sećanje - Stejn Vervat svedočanstvo iz jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Ova knjiga ispituje nastanak i transformacije pamćenja Holokausta u socijalističkoj Jugoslaviji i na postjugoslovenskim prostorima. Razmatra književne tekstove o Holokaustu jugoslovenskih i postjugoslovenskih autora, smeštajući njihova dela u istorijski i diskurzivni kontekst u kome su nastala, s naglaskom na njihovoj tadašnjoj recepciji. Knjiga pokazuje kako pisci koji pripadaju različitim generacijama (generacija preživelih, međugeneracija i druga i treća generacija) Holokaust koriste kao motiv za razumevanje ekstremnog nasilja, jednako lokalnog kao i globalnog. Sadrži iuporedne studije radova, kako međunarodno poznatih i prevođenih autora poput Danila Kiša i Davida Albaharija, tako i nekoliko zaboravljenih autora, koje ova studija nanovo otkriva. Usredsređujući se na dela jevrejskih i nejevrejskih autora triju naraštaja, knjiga baca svetlost na etičke i estetske ravni transgeneracijskog prenošenja sećanja na Holokaust u jugoslovenskom kontekstu. Stejn Vervat (Stijn Vervaet) vanredni je profesor bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti na Odseku za književnost, regionalne studije i evropske jezike na Univerzitetu u Oslu. Diplomirao je i doktorirao na Univerzitetu u Gentu s temom o izgradnji nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini tokom austrougarske uprave. Radio je kao postdoktorand na Univerzitetu u Gentu i postdoktorski istraživač (stipendista „Marije Kiri“) na Univerzitetu u Utrehtu. Njegova naučna interesovanja obuhvataju savremenu bosansku, hrvatsku i srpsku književnost i kulturu, kulturnu istoriju Balkana (od XIX do XXI veka), uporednu književnost i studije pamćenja. Autor je monografije Centar i periferija u Austrougarskoj: dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine na primjeru književnih tekstova (2013), kao i niza naučnih radova o predstavljanju ratova devedesetih godina prošlog veka u (post)jugoslovenskoj prozi. Jedan je od urednika zbornika Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture. Odlicno ocuvana knjiga bez podvlačenja i posvete. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 15102022K

Knjaževac Laguna, 2016. Junake iz ovih priča prepoznaćemo odmah jer ih nalazimo svuda oko nas, ma u kakvom okruženju, prilikama ili vremenu se zadesili. Ipak, pre ćemo ih sresti tamo gde se ne živi mirno, negde na pustoj autobuskoj stanici u nedođiji, u nekom istorijskom metežu ili u starim gradovima i porušenim kulama. Jer oni su u potrazi za zakopanim blagom koje je sâm njihov život, za čudima koja nas okružuju ali ih ne vidimo. Boemi, lutalice, izgubljenici usled nekog i nečijeg nehaja, nepravde, ali i po usudu sopstvene volje, oni se mogu uvek prepoznati po neobičnosti, po nečem usled čega ne pripadaju pragmatičnoj stvarnosti sveta. I u ovoj knjizi priča Sabljaković potvrđuje izuzetan i samosvojan književni stil, kao i suptilan književni postupak, koji u kombinaciji sa temom ispitivanja ispražnjenog sadržaja čovečjeg identiteta, ili bar potrage za njim, obezbeđuje nepogrešivo uživanje u čitanju i uspostavlja ovog pisca kao relevantnu pojavu u savremenoj književnosti. Dževad Sabljaković (Beograd, 1939), odrastao je u Cazinu, u Bosni, završio je svetsku književnost i magistrirao na temu Struktura zapadnoevropskog romana XX stoljeća. Uređivao je godinama emisije Televizije Beograd o umetnosti i književnosti (Otvorena knjiga, Petkom u 22). Bio je urednik na prvoj nezavisnoj televiziji u bivšoj Jugoslaviji Yutel, a potom bio glavni urednik Radio Broda. Kao slobodan novinar izveštavao je za mnoge medije iz Pariza i Haga. Objavljivao je eseje i priče u listovima i časopisima bivše Jugoslavije. Priče je objavio u knjizi Kula Radetina (Beograd, 1978). Neke od njih prevedene su na strane jezike, a jedna pretočena u TV dramu Posjeta. Romanom Omaha (Beograd, 1986) otvorio je do tada tabu temu bune u Cazinskoj krajini 1950. godine. Taj roman o gladnoj godini i represiji u epohi socijalizma, o odnosu iskonske individualnosti i nametnute kolektivnosti, sukobu proklamovanog i stvarnog, bio je književna intonacija potonjih istorijskih, sociološko-političkih i publicističkih istraživanja o Cazinskoj buni, koja traju do dana današnjeg. U Laguni je 2014. objavio svoj drugi roman Kako ubiti gospodina Frojda, o atmosferi pred Sarajevski atentat na periferiji Austrougarske, u Bosni, i potvrdio se kao vrstan pripovedač modernog senzibiliteta i izgrađenog stila.

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Izdavač:ZOGRAF Niš Broj strana:197 Pismo:Ćirilica Povez:Broširan Dimenzije:21 x 12,5 cm Godina:1999 Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Alegorične priče (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Stradija, Mrtvo more) Radoje Domanović Radoje Domanović istaknuti je pisac satirične pripovetke srpskog realizma. Poreklom Šumadinac, Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine. Svoje detinjstvo proveo je u selu Jarušicama, gde se već vek i po nalazi kolevka porodice Domanovića. Po majci, iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Posle osnovnog školovanja u selu, učio je gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela. Završio je filološke i istorijske studije na Velikoj školi. Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti i istorije, a službovao je u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Profesorsko službovanje trajalo je tri godine nakon čega je otpušten iz državne službe zbog istupanja protiv vlade. Domanović je prešao u Beograd gde je teško živeo od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine kada počinje njegov satiričarski rad. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim stanovima negde u Lominoj ulici, nezavisan od vlasti i vlastodržaca, ovaj satiričar obrušava se na najteže rane tadašnjeg društva i satirom ruši snagu despotske vlasti. Period satiričnog stvaranja traje pet i po godina, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 1903. godine. Novi režim šalje ga kao stipendistu u Minhen. Boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. NJegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije. Zato je propao njegov pokušaj izdavanja lista `Stradija` i ostala nedovršena dela posle 1903. godine. Umire u avgustu 1908. godine, potisnut u stranu i nedovoljno priznat. Najznačajnija dela su: `Stradija`, `Ukidanje strasti i druge priče`, `Kraljević Marko po drugi put među Srbima`, `Danga`, `Vođa`, `Mrtvo more` `Tri priče za omladinu` i druga.

59275) ZLATO I DRUGE ISTINITE PRIČE , Blez Sandrar , BIGZ 1995 , Nezadrživo napredujući ka Zapadu, Suter podsvesno želi da stvori Novu Helveciju sa svim atributima onog spokojnog, sređenog švajcarskog sela opisanog u prologu romana, baš kao što su Kortez i konkvistadori, služeći svom zadovoljstvu, služili i Bogu i imperatoru. Možemo pratiti kako se Suter, poštujući slobodu svojih bližnjih, iako se njima služio u ostvarivanju svog cilja, postupno od pustolova preobraća u slobodnog čoveka. On se ispomaže radnom snagom Indijanaca i Kanaka, ali se prema njima nikada nije pokazao kao ,,zao čovek’’, što ističe u svom ispovednom pismu Martinu Birmanu. Vraća svoje dugove iz prošlosti, dovodi ženu i decu u Ameriku, nije ni u jednom trenutku ravnodušan prema ljudskom značenju svoje akcije. I kasnije, ma koliko bio opasan, svaki njegov izbor ima sve odlike slobodnog izbora. Ali Suterove poslednje godine i kraj na zastrašujući način dokazuju koliko ljudska sudbina malo zavisi od ličnog izbora i koliko je podložna uticaju sredine, situacije, pukog slučaja - koliko je život slobodnog čoveka opasan. (Iz Pogovora Mirjane Vukmirović) Frederik Soze, alijas Blez Sandrar, francuski pisac švajcarskog porekla, rođen je 1887. u Šo-de-Fonu, a, posle stranstvovanja po celom svetu, umro 1961. u ,,srcu sveta“, u Parizu. U njegovom pesničkom i proznom delu prepliću se stvarne i izmišljene pustolovine, doživljene i na Istoku i na Zapadu, pruga Transsibirske železnice ukršta se sa drumovima Južne Amerike, koje posle nekoliko godina ponovo osvaja prašuma. Sin pronalazača, Blez Sandrar otkriva nove književne postupke u poeziji, pisanoj još početkom veka:,,Uskrs u Njujorku“, „Proza o Transsibirskoj železnici i maloj Zani iz Francuske`, „,19 elastičnih pesama“, „Panama ili pustolovine sedmorice mojih ujaka“, „Dokumentarni filmovi`, „Listovi iz putne beležnice`. Kasnije je pisao isključivo prozu, i to u dva razdoblja, posle Prvog svetskog rata: „Zlato`, „Moravažin“, „Pustolovine Dena Džeka“, „Rum“, i za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata: „Zgromljeni čovek“, „Odsečena ruka“, „,Skitati`, ,,Ciganske rapsodije`. Preteča mnogih pravaca i književnih rodova, Sandrar je među prvima 1950. na Francuskom radiju razgovarao sa Mišelom Manolom (,,Govori vam Blez Sandrar`) i pisao radio-drame („,Sarajevo“). tvrd povez, format 12,5 x 21 cm , zaštitni omot, latinica, 315 strana

Naslov: Prvite dni / Првите дни Autor: Kole Čašule / Коле Чашуле Izdavač: Skoplje : Nopok - Novo pokolenie Pismo: ćirilica Br. strana: 104 Format: 18 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrsto su povezani međusobno i sa koricama. Zbirka pripovedaka Knjiga je na makedonskom jeziku. Izuzetno retko u ponudi - na belini predlista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B5_%D0%A7%D0%B0%D1%88%D1%83%D0%BB%D0%B5 Nikola „Kole” Čašule (Prilep, 2. mart 1921 — Skoplje, 22. septembar 2009) je bio makedonski pisac, dramaturg, novinar, političar i diplomata. Rođen kao Nikola Kepev, četvrto dete u porodici Steve i Ilije Kepevi, 1925. usvaja ga njegov stric Ilije Čašule. Osnovnu školu i nižu državnu gimnaziju završava u Prilepu, a državnu realnu gimnaziju u Bitolju. Godine 1938. upisuje studije medicine u Beogradu koje će se prekinuti u aprilu 1941. godine zbog početka rata u Jugoslaviji. Kole Čašule sa gerilskom grupom podiže makedonski ustanak protiv bugarskih okupatora 11. oktobra 1941. godine u svom rodnom gradu Prilepu. U Skoplju je bio u fašističkom zatvoru za vreme rata. Posle rata uređivao je više listova (Narodni vojnik, Trudbenik, Nova Makedonija) i časopisa (Novi Dan i Savremenost, glavni i odgovorni urednik Razgledi). Takođe, bio je glavni urednik (od 1945) pa direktor radio Skoplja, upravnik „Makedonskog narodnog pozorišta”. Jedan je od osnivača „Udruženja književnika Makedonije” i jedno vreme je bio njen predsednik. Bio je član „Makedonskog PEN centra” i „Makedonske akademije nauka i umetnosti”. U diplomatskoj službi, bio je generalni konzul SFRJ u Torontu (1952-1956), zatim ambasador u Boliviji, Peruu i Brazilu. U svojim književnim delima daje hroniku Prlepa, grada heroja i njegovih ljudi u poslednjih osamdesetak godina, u domovini, u političkoj emigraciji i u pečalbi, u toku rata i mira. Dela su prevođena na sve jezike naroda i narodnosti u bivšoj SFRJ, ali i na brojne druge jezike. 1984. godine izabran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije. autogram