Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

Kao na slikama Unutra sve čisto Stanko Lasic - Sukob na knjizevnoj ljevici 1928-1952 Izdavac - Liber, Zagreb Godina - 1970. Stanko Lasić (Karlovac, 25. lipnja 1927. – Pariz, 5. listopada 2017.) je hrvatski književni teoretičar, povjesničar i esejist, poznati krležolog, dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Pred smrt je živio u Parizu. Životopis[uredi | uredi kôd] Rodio se je u Karlovcu. U rodnom gradu pohađao je osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gdje je diplomirao jugoslavenske književnosti i filozofiju. Doktorirao je na M. Cihlaru Nehajevu. Od 1955. do 1976. predavao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za noviju hrvatsku književnost. Nakon toga radio je kao lektor i profesor na slavističkim katedrama u Francuskoj i Nizozemskoj. Uređivao je časopise Croaticu i Književnu smotru. Zbog svoje znanstvene uvjerljivosti, rezignirane mudrosti i nepokolebljivosti u potrazi za činjenicama, Lasićevo djelo Krleža, kronologija života i rada jedno je od najvažnijih djela hrvatske književnosti. Djela[uredi | uredi kôd] Sukob na književnoj ljevici 1928-1952, 1970. Poetika kriminalističkog romana, 1973. Struktura Krležinih »Zastava«, 1974. Problemi narativne strukture, 1977. Krleža. Kronologija života i rada, 1982. Književni počeci Marije Jurić Zagorke (1873-1910), 1986. Mladi Krleža i njegovi kritičari, 1987. Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži, I-VI, 1989-93. Tri eseja o Evropi, 1992.

_F033 _____________________________________________________ http://www.kupindo.com/Clan/novicvrle/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/novicvrle/SpisakAukcija _____________________________________________________ Conrad Funk-Heizkörperthermostat-Set FHT8 Weiß Heizkörperthermostat, elektronisch, Funk Conrad Best.-Nr.: 570055 Aktuelna maloprodajna cena u katalogu je 85Eur+40Eur (oko 14.000din), neračunajući dodatne troškove (transport, carina, provizija, ... )! Testirano i ispravno! FHT8, SET A6 Bežični termostat sa motornom regulacijom ventila za radijator (2 komada) i komandni modul za programiranje i nadzor 1 komad). # 800MHz radio veza i digitalno kodiranje # Prava je zamena za Vašu staru mehaničku termo glavu # U odredjenim slučajevima i sa dobro uradjenim nedeljnim programom, ušteda može biti višestruka # Podržava do 7 termostata/radijatora (mogu se kupiti dodatno u Conradu) # Mogućnost automatskog nedeljnog programa ili ručnog upravljanja Tehničke karakteristike imate na jednoj od slika ili na stranici proizvodjača pod datim kataloškim brojem. U original pakovanju dobijate: 1. Komandni modul za programiranje i nadzor 2. Dva bežična termostata sa standardnim priključkom za radijator 3. Zidni nosač sa šrafovima za komandni modul 4. Dva seta sa po tri adaptera za razne vrste `Danfoss` ventila 5. Uputstvo #Baterije NE idu u setu! #Konkretan SET koji dobijate je na posebnoj slici, ostale dve fotografije su univerzalne. #Na jednoj od slika imate mere standardnog priključka. Zumirajte sve slike, pogledajte detalje! Pitajte šta Vas zanima!

Izdavač: Geopoetika, Beograd Edicija: Pisac o piscu Prevod: Vukica Stanković Povez: mek Broj strana: 91 Ilustrovano. Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Alberto Mangel, tada tinejdžer, radio je posle škole u knjižari u Buenos Ajresu. Jednog dana legendarni Horhe Luis Borhes, koji bi posle posla svraćao u knjižaru, pitao je mladića da li bi mogao da dolazi kod njega u stan i čita mu tokom večeri. Borhes, kolos moderne književnosti, postepeno je oslepeo i više nije mogao sam da čita svoje voljene knjige.Tokom nekoliko godina Mangel je provodio mnoge večeri čitajući velikom piscu i bio je svedok izuzetne sposobnosti slepog Borhesa da sa police izabere naslove knjiga u kojima je znao da će uživati pošto bi samo prstima prošao preko poveza neke od njih. Otkrio je Borhesovu ljubav prema Šerloku Holmsu i vikinškim ratnicima, gledao s njim gangsterske filmove sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi, kao i Priču sa zapadne strane. Dok nam Mangel opisuje te posete Borhesovom mračnom, skromnom stanu, i kako naglas čita i razgovara sa njim o knjigama, imamo privilegiju da zađemo u unutrašnji svet književne legende. Ilustrovana retkim Borhesovim fotografijama koje je snimila Argentinka Sara Fasio, ova knjiga predstavlja nesvakidašnji prozor u privatan život jednog od najvećih autora dvadesetog veka. (K-71)

Živko Đurković: SARAJLIJA I NJEGOŠ, UNIREKS Nikšić 1992, str. 224. Književna studija. Očuvanost 3-; pohabana. Profesor Živko Đurković školovao se u Somini, Velimlju i Nikšiću. Završio je i Školu rezervnih oficira u Zadru, a Višu pedagošku školu na Cetinju, na grupi za srpski jezik i književnsot. U Skoplju je završio Filozofski fakultet, grupa srpski i makedonski jezik i jugoslovenske književnosti. Magistrirao je u Zagrebusa temom „Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova“, a doktorirao u Beogradu na književnom djelu Ljubomira Nenadovića. Dr Živko Đurković prošao je sva zvanja u prosvjeti, a radio je kao učitelj, profesor srednjih i vanrednih škola, vanredni i redovni profesor Univerziteta, direktor osnovnh škola i direktor Prosvjetno-pedagoškog zavoda, bio je član Pedagoškog savjeta Crne Gore, kao i poslanik u dva saziva Skupštine Crne Gore Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću predavao je Metodiku nastave jezika i književnosti i predmet Srpska književnost na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Živko Đurković je objavio preko 250 stručnih i naučnih radova i 35 knjiga, među njima šest romana, šest knjiga ogleda i eseja, osam komparativnih studija izučavanja Njegoša, 14 monografija iz književnosti, istorije, etnologije i školstva, kao i jednu knjigu poezije. Dobitnik je nagrade „Zaloga“,„Marko Miljanov“ i nagrade Fonda Vukomana i Jelisavke Džaković. Član je Udruženja književnika Crne Gore.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Na slici je vidljiv jedan kontaktor.Posedujem ih 5 (3 su sa komandnim naponom 24V 50Hz i 2 su sa komandim naponom od 110V 50-60Hz).Podaci su vidljvi na slici inace radili su vrlo malo oko cene je moguca korekcija ako se kupuje cela kolicina.Imaju po jedan mirni i po jedan radni pomocni kontakt.

NOVOSADSKI SKUP - Srpsko pitanje i Srbistika : Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, Miroslav Beograd i drugi izdavači 2008, str. 252. Razgovore vodio Bojan Radić. Sadržaj na slici. Odlično kao na slikama Posveta autora Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 1937) je srpski filolog, pedagog, filozof i književnik. Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998). Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957-58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958-59) i Sremskim novinama (1960-62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[1] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[2] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Istorija srba srpskog naroda gradjanski rat devedesetih balkan imaginarni todorova orijentalizam said

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 6. septembar 1937) srpski je filolog, pedagog, filozof i književnik.[1] Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998).[2][3] Biografija Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58).[3] Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974).[3] Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini.[3] Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija.[3] Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu.[3] Delo Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009).[3] Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[4] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[5] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008).[3] Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009).[3] Milosavljević se bavio i književnim stvaralaštvom, objavio je zbirku pesama Blokada (1967, 2009), roman Novi Sad na vatri (1989) i Drame (1991).

TAMNA LEPOTA BRISANOG PROSTORA - Proza Miroslava Toholja , Dom kulture Gračanica 2016, str. 396. Priredio i predgovor napisao Aleksandar Dunđerin. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Akademik Miroslav Toholj (1957-2021 Ljubinje - Beograd. Do 1992. živio je u Sarajevu, gdje je diplomirao na Filozofskom fakultetu (Grupa za istoriju jugo­slo­venskih književnosti). Na Filo­zof­skom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bra­ti­­­slavi od 1980. do 1983. apsolvirao je lektorske stu­­dije slovačkog je­zika i kulture. Radio je kao sa­rad­nik u Izdavačkom preduzeću „Svjetlost”, a bio je i sekretar Udruženja književnika BiH (1984–1989). Živio je na Palama (1992–1997), a tokom građan­skog rata (od januara 1993. do decembra 1995) oba­vljao je dužnost ministra informacija u Vladi Re­publike Srpske. Po okončanju rata kraće vrijeme bio je generalni di­rek­tor Radio-televizije Republike Srpske. Na prvim poslijeratnim parla­men­tarnim izborima izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini RS. Nosilac je Ordena Njegoša I i II reda, Srebrnog grba Republike Srpske i Oktobarske spomenice 1991. Još kao student, objavio je roman koji mu je donio godišnju nagradu Izda­vačkog preduzeća „Svjetlost”. Dvije godine kasnije, objavio je knji­gu novela koja je nagrađena godišnjom nagradom „Svjetlosti” i godišnjom nagradom Književne omladine Bosne i Hercegovine. Godine 1986. objavio je roman Gospodar srca, za koji je dobio nagradu Udruženja književnika BiH i nagradu Zajednice kulture grada Sarajeva. U oktobru 1990. u Sarajevu je pokrenuo nacionalni nedjeljnik „Javnost”, ko­ji je uređivao do aprila 1992. godine. Sarajevski izdavač „Zadrugar” is­to­­­vremeno je štampao novo izdanje Toholjevog prvoobjavljenog romana, ali je većina tiraža uništena početkom građanskog rata u BiH. U ratu je ta­ko­đe nestala cjelokupna piščeva arhiva, književna građa, rukopis knjige eseja najavljivane pod naslovom Sumrak knjižnice, i rukopis nedovršenog romana sa istorijskom temom. Njegova dvotomna Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992–1995. nagrađena je specijalnim priznanjem za izdavački poduhvat u okviru Salona knjiga u Novom Sadu (2001). Za roman Ku­ća Pavlovića dobio je nagradu „Branko Ćopić” (2002), a za knjigu pri­pov­je­daka Mala Azija i priče o bolu nagradu Zadužbine „Ivo Andrić” (2003). Nag­radu „Borisav Stanković” dobio je za knjigu pripovjedaka Venčanje u vo­zu (2007), a roman Zvona za Tro­jicu nagrađen je nagradama „Svetozar Ćo­ro­vić” (2011) i godišnjom nagra­dom revije „Zbilja” (2012). Krajem decembra 2015. dodijeljeno mu je nacionalno priznanje „Vukova nagrada”. Pored književnih djela publikovao je veći broj kritičkih i eseji­sti­čkih tekstova u časopisima i novinama, te prevode i prepjeve sa ruskog i slovačkog jezika. Više od dvije godine pisao je redovne nedjeljne komen­tare u beogradskim dnevnim listovima „Glas javnosti” i „Pravda”. O književnom djelu ovog pisca objavljeno je više od stotinu studija, pri­­­kaza i osvrta, a Dom kulture u Gračanici je, povodom četiri decenije knji­­ževnog rada ovog pisca, 2016. organizovao u Prizrenu okrugli sto o To­ho­­ljevom književnom djelu i štampao zbornik radova pod naslovom Tam­na le­pota brisanog prostora – Proza Miroslava Toholja, koji je priredio Alek­sandar Dunđerin. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, izvan radnog sastava, Miroslav Toholj izabran je 4. decembra 2015. godine.

Polovna pumpa u odlicnom stanju, radila samo 2 grejne sezone. proizvodjac: WILO Nemacka Model: prirubnicka pumpa materijal: kuciste: sivi liv radno kolo: plastika vratilo: nerdjajuci celik lezaj: grafit, impregniran metalom opseg delovanja: od -20 do +130 stepeni klasa zastite: IP43 prikljucak: 3-400V 50Hz broj brzina: 3 sa centralne komande tezina: 10,5 kg Pumpa je ociscena i testirana - ISPRAVNA RADNA GARANCIJA 7 dana

Polovna pumpa u odlicnom stanju, radila samo 2 grejne sezone. proizvodjac: WILO Nemacka Model: prirubnicka pumpa materijal: kuciste: sivi liv radno kolo: plastika vratilo: nerdjajuci celik lezaj: grafit, impregniran metalom opseg delovanja: od -20 do +130 stepeni klasa zastite: IP43 prikljucak: 3-400V 50Hz broj brzina: 3 sa centralne komande tezina: 8,5 kg Pumpa je ociscena i testirana - ISPRAVNA RADNA GARANCIJA 7 dana

KANON - Milica Milenković Poetikum 2022 137 strMilica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi (2010), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), izbor iz poezije Treće krilo (2021). Priredila: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018). Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu. Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu. Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine. NAGRADE I PRIZNANJA: Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019). L.1.POL.1

Bio-bibliografija akademika Pavla Mijovića pomoći će u osvetljavanju njegovoga lika i dela, posebno njegovog stvaralačkog duha, naučnog proučavanja prošlosti, znanja i energije, koji su ostali zabeleženi u brojnim radovima od trajnog značaja za crnogorsku kulturu i šire, i koji ga svrstavaju u red najeminentnijih stručnjaka – istoričara umetnosti kod nas. Bibliografija akademika Pavla Mijovića sadrži 1073 bibliografske jedinice, podeljene u dva dela i to: Stvaralaštvo Pavla Mijovića i Literatura o Pavlu Mijoviću. Fakultet za crnogorski jezik i književnost, Podgorica 2014 Monografske publikacije (knjige), Separati (posebni otisci), Priredjena izdanja, Prilozi u serijskim publikacijama, Enciklopedijske jedinice, Izjave i intervjui Doktorirao je istoriju 1958. godine. Od 1960. do 1982. godine radio je u beogradskom Arheološkom institutu kao asistent, naučni saradnik i savetnik za srednjevjekovnu arheologiju. Bio je profesor istorije umetnosti i dekan Kulturološkog fakulteta u Cetinju i saradnik brojnih listova. Deo karijere proveo je i kao diplomata. U borbi za priznanje crnogorskog jezika Pavle Mijović je, kao utemeljitelj i prvi predsednik Crnogorskog PEN centra, promovisao zahtev za priznanje crnogorskoga jezika. Naučni rad: Mijović se posvetio proučavanju srednjovekovne umetnosti, posebno menoloških ciklusa u vizantskoj umetnosti. Za monografiju Menolog dobio je vizantološku nagradu Gustav Schlumberger francuske Academie des Inscriptions et Belles-Letres. Od 1951. do 1984. godine sprovodio je arheološka istraživanja u Svaču, Starom Baru, Ulcinju, Kotoru, Podgorici, Budvi... Izdanje povodom stogodišnjice rodjenja. Tvrd povez, 245 str https://www.vijesti.me/kolumne/68858/razgovori-sa-pavlom-mijovicem

Zivorad Zika Stojkovic 1922-1998 Spomenica Priredio Radovan Popovic Nas dom, Beograd/Lozana, 2003. Mek povez, 220 strana, ilustrovano. Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez... Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića. ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220 Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove. A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić... Poznata je njegova monumentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj. O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta. O Stojkoviću svedoče: Ivo Andrić, Matija Bećković, Miodrag Bulatović, Oskar Davičo, Milovan Danojlić, Milovan Đilas, Antonije Isaković, Skender Kulenović, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Boško Petrović, Stevan Raičković, Žan Pol Sartr, Isidora Sekulić, Meša Selimović, Dobrica Ćosić... Dobrica Ćosić je, 1988. godine, kazao: `Šta sve taj čovek nije radio i uradio, a njegova dela, verovatno, neće niko popisati i sabrati. Uman, eodan, dragocen i težak prijatlj.

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

- Smart Wi-Fi daljinski upravljač je savršen alat da svaki uređaj sa infracrvenom kontrolom učinite pametnim, - Možete da kontrolišete svoj TV, radio, pa čak i sistem za klimatizaciju ili klima uređaj pomoću pametnog telefona ili tableta, - Zamenite sve svoje daljinske upravljače ovim jednim uređajem, - Na displeju uređaja možete da vidite temperaturu, vlažnost vazduha, vreme, datum i dan nedelji, - SmartLife/Tuya aplikacija podržava veliku bazu podataka sa mnogim televizorima, klima uređajima, ventilatorima i mnogim drugim, - Omogućava i ručni unos nepoznatih IR uređaja ili manje poznatih brendova, - Omogućava da automatski uključite i isključite infracrvene uređaje pomoću vremenskih rasporeda i uslova kao što su vreme, temperatura i izlazak i zalazak Sunca, - Pomoću ugrađenog senzora za temperaturu i vl.vazduha idealno je za povezivanje sa klima uređajima i kontrolisanje istih, - Uključite i isključite uređaje i kreirajte automatizaciju preko aplikacije ili koristite glasovnu kontrolu preko Google Assistant-a ili Amazon Alekse, - Aplikaciju za android telefone možete preuzeti klikom na ovaj link: Tuya Android, - Aplikaciju za iOS telefone možete preuzeti klikom na ovaj link: Tuya iOS, - Tip: Smart, - Napajanje: USB punjač 5V DC / min. 1 A (nije u sklopu), - IR opseg: 38 KHz, - IR domet: ~12 m, bez prepreka, - IR ugao: 360°, - Wi-Fi: 2.4 GHz, IEEE 802.11 b/g/n, - Kompatibilnost: iPhone, iPad (iOS 8.0 ili novije), Android 4.4 (ili novije), - Merenje temperature: 0°C-60°C (preciznost ±1°C), - Merenje vlažnosti vazduha: 0-99% RH (preciznost ±5%), - IP zaštita: IP20, - Masa: 60 g, - Dimenzije: 65x65x17 mm.

ŠIFRA: 010 - Adapter sa PLCC44 na DIP 40, - Ovaj adapter vam je neophodan u slučaju da imate serijski EEPROM ili drugo memorijsko kolo u PLCC44 kućištu koje treba reprogramirati, a programator sa kojim radite poseduje podnožje za kola koja su u DIP kućištu, - Nema potrebe za lemljenjem kola, već se ono lako postavlja i vadi iz adaptera, - Adapter poseduje kvalitetne kontakte, tako da se ostvaruje siguran kontakt sa pinovima kola koje postavite u njega.

ŠIFRA: 009 - Adapter sa PLCC32 na DIP32, - Ovaj adapter vam je neophodan u slučaju da imate serijski EEPROM ili drugo memorijsko kolo u PLCC32 kućištu koje treba reprogramirati, a programator sa kojim radite poseduje podnožje za kola koja su u DIP kućištu, - Nema potrebe za lemljenjem kola, već se ono lako postavlja i vadi iz adaptera, - Adapter poseduje kvalitetne kontakte, tako da se ostvaruje siguran kontakt sa pinovima kola koje postavite u njega.

ŠIFRA: 1606 - Adapter sa PLCC28 na DIP24, - Ovaj adapter vam je neophodan u slučaju da imate serijski EEPROM ili drugo memorijsko kolo u PLCC28 kućištu koje treba reprogramirati, a programator sa kojim radite poseduje podnožje za kola koja su u DIP kućištu, - Nema potrebe za lemljenjem kola, već se ono lako postavlja i vadi iz adaptera, - Adapter poseduje kvalitetne kontakte, tako da se ostvaruje siguran kontakt sa pinovima kola koje postavite u njega.

Ovaj kontroler je namenjen za istovremeno upravljanje do 4 DC motora ili do dva steper motora. Za razliku od L293D ovde se koristi TB6612 MOSFET driver sa kojim se može raditi do 1.2A po kanalu, takođe ima značajno manji pad napona pri radu i ima integrisane flyback diode.Komunicira preko I2C, tako da je moguće koristiti istovremeno do 32 ovakva shielda, za upravljanje do 64 steper motora istovremeno (jedan shield kontroliše 2 steper motora). Šifra: B1062

ELIOT - IZABRANI TEKSTOVI T.S.ELIOT IZABRANI TEKSTOVI PROSVETA B e o g r a d 1 9 6 3 godina vrlo dobro ocuvana ,ima samo lepa posveta na najavnoj stranici KNJIŽEVNI POGLEDI R e f e r e n c e Tradicija i individualni talenat Funkcija kritike Svrha kritike Granica kritike Svrha poezije Muzika poezije Poezija i drama Hamlet Četiri dramatičara Jelisavetinog doba Metafizički pesnici Dante Ben Džonson Mesindžer Blejk Marvel Milton I Milton II Gete Predgovor: JOVAN HRISTIĆ LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 371 STRANICA Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema... (mala donja ladnica u hodniku)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Biografija Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Biografija Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011).