Tematski broj u celosti posvećen TV serijama!!! GDE JE ŠTA Sanja Kovačević: ELEMENTA SERIALA MONTAŽA Sanja Kovačević: ESTETSKI KRITERIJI SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA Sanja Kovačević: UVJETI NASTANKA SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA UOKVIRIVANJE Džejson Mitel: KONTEKSTI I OGRANIČENJA SLOŽENOSTI Džejson Mitel: KONTEKST, OGRANIČENJA I KONCEPTI LIKOVA Adrijan Pejdž: POSTMODERNA TELEVIZIJSKA DRAMA Piter Dan: UNUTAR AMERIČKE TELEVIZIJSKE DRAME – KVALITET NIJE U PROIZVODU, VEĆ U EFEKTU KOJI ON IZAZIVA Gunhild Ager: NORDIJSKI NOAR – LOKACIJA, IDENTITET I EMOCIJE Eva Novrup Redval: PISCI, SHOWRUNNER-I I TELEVIZIJSKI AUTORI: IDEJE O JEDINSTVENOJ AUTORSKOJ VIZIJI Džejson Mitel: STUDIJE ŽANRA – IZVAN TEKSTA Alberto N. Garsija: MORALNA OSEĆANJA, ANTIJUNACI I GRANICE NAKLONOSTI Džejson Mitel: TRANSMEDIJSKO PRIPOVEDANJE Bret Mils: SAVREMENI SITKOM („COMEDY VÉRITÉ”) Robin Nelson: POJAVA „AFEKTA“ U SAVREMENOJ TELEVIZIJSKOJ PRODUKCIJI Džori Lagervej, Džulija Lejda i Dajana Negra: TELEVIZIJA U ŽENSKOM KLJUČU U DOBA NEIZVESNOSTI Kim Toft Hansen, Stiven Pikok i Su Ternbul (ur.): TIM OPASNIM EVROPSKIM ULICAMA – SAVREMENA PITANJA U EVROPSKIM TELEVIZIJSKIM KRIMINALISTIČKIM DRAMAMA Meri M. Dalton i Lora R. Linder: AMERIČKE HUMORISTIČKE SERIJE 2010-IH Konsepsion Kaskahosa Virino: USPON JUŽNOG NOARA – ŠPANSKA KRIMINALISTIČKA DRAMA I SAVREMENA TELEVIZIJSKA DRAMSKA PRODUKCIJA Mili Buonano: KAD LOKALNO POSTANE GLOBALNO – TRANSNACIONALNA DRAŽ ITALIJANSKE PRIČE O MAFIJI Mat Coler Sajc: KAKO JE KOMEDIJA PREOTELA DRAMI MESTO GLAVNOG TELEVIZIJSKOG ŽANRA NAŠEG DOBA Ešli Sejo: KAKO KAŽE TV: PRAVA ŽENA I KVALITETAN TELEVIZIJSKI SADRŽAJ Albert Oster: SAJNFELD – PREVAZILAŽENJE SVAKODNEVICE Itaj Harlap: POVRATAK NACIJE – FIGURA RATNIKA U SERIJI NA TERAPIJI (BETIPUL) Marija San Filipo: PORODIČNE VREDNOSTI U SERIJI TRANSPARENT – RASKRINKAVANJE MITOVA SITKOMA O RODU, SEKSU(ALNOSTI) I NOVCU Klodija Vasman: OSEĆANJA U SERIJAMA ZVEZDANE STAZE I SVEMIRSKA KRSTARICA GALAKTIKA – ŠTA NAS ČINI LJUDIMA Džejson Mitel: PRAŠINA U OČIMA – ZAŠTO NE VOLIM LJUDE SA MENHETNA Ijan Bogost: PROTIV AKA-FANOVA – O TEKSTU DŽEJSONA MITELA O LJUDIMA SA MENHETNA EKSPOZICIJA Sanja Kovačević: ŽICA – NAJBOLJA SERIJA SVIH VREMENA KOJU NITKO NIJE GLEDAO Maša Grdešić: SEKS I GRAD – (A)POLITIČNOST ŽENSKIH ŽANROVA Vule Žurić: REPRIZA KAO SUDBINA Danilo Lučić: BINDŽOVANJE KAO NOVI ESKAPIZAM ILI KAKO NEUMERENO GLEDANJE SERIJA MENJA STRUKTURU NARATIVA I NAŠE PONAŠANJE Binoj Kampmark: AMORALNA POTIŠTENOST – ŠTA LJUDI GLEDAJU TOKOM ZABRANE KRETANJA ZBOG KORONAVIRUSA Zorana Simić: ODRASTANJE U PLAVOM I SIVOM – O SERIJI MOJA GENIJALNA PRIJATELJICA Dajana Milovanov: RECI MI KAKO DA ŽIVIM I VOLIM Maša Seničić: UNUTRA SU NORMALNI, NORMALNI LJUDI Vladimir Arsenić: VIŠE PRAVI, NEGO DETEKTIV Ivan Antić: NETFLIKS DO KASNO U NOĆ Dinko Kreho: PREVARANTI, PROROCI I DIVOVSKI ROBOTI DIJALOG Dejvid Milč i Pam Daglas: RAZGOVOR SA DEJVIDOM MILČOM Krejg Mazin i Kristina Radiš: NA TELEVIZIJI JE SCENARISTA GLAVNI Krejg Mazin i Fred Topel: NISAM ŽELEO DA SE IKO OSETI UGODNO Krejg Mazin i Kimberli Riči: BILI SMO OPSEDNUTI AUTENTIČNOŠĆU Đorđe Milosavljević i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM SERIJE TAJKUN Petar Mihajlović i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM FILMA I SERIJE JUŽNI VETAR SVETLA KOMORA Bojana Karavidić: OTKAZANO

Milan Jovanović Batut / Potpis na dokumentu, u svojstvu dekana Medicinskog fakulteta iz 1921 Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika. Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine. Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut. Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora. Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Kao na fotografijama

časopis `OK` br. 9 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 9. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 9 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: MANIC STREET PREACHERS. Sadržaj: VROOM, BLOCK OUT, VELIKI PREZIR, INSTANT KARMA, VElja Miljanovićm, Phoenix, Red Snapper, Talvin Singh, MANIC STREET PREACHERS; SUNSHINE, VAN GOGH, BILJA KRSTIĆ... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br5 (septembar 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strana, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 5. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 5 (septembar 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: THE VERVE. Sadržaj: NEOČEKIVANA SILA, INTRUDER, CLASH, IRFAN MUERTES, BIOSKOP... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 13 (2001) Music/Film Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 13. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 13 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: PULP. Sadržaj: OBOJENI PROGRAM, JARBOLI, JAMIROQUAI, STEREOLAB, MERCURI REV... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 18 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 18. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 18 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: David Bowie. Sadržaj: Patti Smith, Moby, DARKWOOD DUB, SONIC YOUTH, Neil Young, BAD COMPANY... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 2 (jun 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 2. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 2 (jun 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: Vlada Divljan. Sadržaj: MOLOKO, SMASHING PUMPKINS, Ian Brown, RITAM NEREDA, Ana Popović, Anđelina Žoli, The Simpsons... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 24 (2003) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 24. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 24 (2003) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RADIOHEAD. Sadržaj: EYESBURN, Norah Jones, LINKIN PARK, PINK FLOYD, BLUR... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 20 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 20. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 20 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DARKWOOD DUB. Sadržaj: EVA BRAUN, PRIMAL SCREAM, GOTAN PEOJECT, BEOGRADSKI SINDIKAT, QOTSA, WEEZER, RADIOHEAD, Elvis Presley... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 19 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 19. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 19 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RHCP. Sadržaj: OASIS, PRESING, SEX PISTOLS, ROLLING STONES, Femi Kuti, Eminem... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 10 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 10. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 10 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DEPECHE MODE. Sadržaj: Ana Popović, 357, BEOGRADSKI SINDIKAT, RAMMSTEIN, RAMONES... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 17 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 17. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 17 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: JOHN SPENCER BLUES EXPLOSION. Sadržaj: OBIJENI PROGRAM, Vasil Hadžimanov, LET 3, Britney Spears, PET SHOP BOYS, BLACK REBEL MOTORCYCLE CLUB... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Mališe Atanackovića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1907 Borisav - Mališa Atanacković (1860 – Užice, 19. maj 1919 je užički ugostitelj, trgovac, urednik, odbornik i predsednik opštine, narodni poslanik Narodne radikalne partije i industrijalac. Nadimak `Mališa` dobio je zbog niskog rasta i kasnije je bio poznat pod tim imenom. Rođen je 1860. godine u selu Zaglavak. Roditelji su mu živeli odvojeno, majka Jela (domaćica poreklom iz Duba) je živela sa decom u Zaglavku, a otac Tripko, kolar iz Kremana, živeo je u Užicu. Posle majčine smrti 24.12.1871. doselio se kod oca. Biografi Mališe Atanackovića (Aleksandar Kale Spasojević, Mladen St. Đuričić, Miodrag Gluščević) navode da su ga očevi prijatelji predali Jevtu Petkoviću da kod njega, u centralnoj kafani užičkih trgovaca nauči kafedžijsko umeće i `stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. Osamdesetih godina 19. veka na inicijativu profesora realke, Dobrosava Ružića i njegovih kolega, Mališa odlazi na krojačko - tkački zanat u Beograd kod tkača Tilera gde je naučio i nemački jezik i germanski odnos prema poslu. Po povratku u Užice otvorio je kafanu i rakidžinicu, a finansijsku potporu su mu dali trojica profesora Užičke realke: Dobrosav Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir-Ljuba Davidović. Bio je narodni poslanik na listi Radikalne stranke od 1897-1919. godine. U istom periodu u nekoliko navrata bio je predsednik opštine užičke i odbornik iste opštine, predsednik Okružne skupštine okruga užičkog, predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova itd. Jedno vreme bio je urednik `Zlatibora`, prvih novina koje su izlazile u Užicu sa prekidima od 1885. do 1900. godine. Tri industrijska objekta u Užicu su bila u njegovom vlasništvu: parni mlin (1910), hidrocentrala na Đetinji u klancu `Groto` (1911) i električni mlin na Rakijskoj pijaci (1912). Političko delovanje Mališe Atanackovića u Užicu obeležilo je zalaganje za izgradnju Užičke realke i osnivanje Tkačke škole gradu. Najveći politički protivnici su mu bili Milorad Mićić i Dimitrije Tucović. Prvi svetski rata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. Bio je član delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) koja je obišla industrijske centre u Engleskoj. Otuda je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog užičanina se završio. Imao je kuću na Rakijskoj pijaci (deo Užica), pored nje kafanu, a naspram kuće prvi industrijski mlin u Užicu. Prva žena mu se zvala Jelena Šunderić, datum venčanja 16.01.1886. Sa njom je imao ćerku Simku rođenu 17.05.1887. godine. Drugom ženom Dragom Marković oženio se 09.02.1892. godine i sa njom je imao šest ćerki: Jelena, Kosara, Milica, Nadežda, Spasenija Caca, Milena i dva sina: Branislav i Miloš (blizanac sa Milenom). 1907. godine izgradio je električni mlin u klisuri Grot, a hidroelektranu za pokretanjeu mlina u periodu 1911-1913. godine. Novi mlin, na Rakijskoj pijaci, izgrađen je 1912. godine. Na Begluku (deo Užica) je imao skladište robe i građevinskog materijala, 1912. godine. Posle kafedžije i trgovca Tome Naumovića, Mališa je jedan od prvih proizvođača Klekovače u užičkom kraju. U centru Rakijske pijace 1912. Atanacković je podigao dve vage: malu i veliku koja je mogla da meri volujska kola natovarena žitom. Osnivač i utemeljivač Tkačke radionice koja je počela sa radom 3.maja 1901. godine. Crepana i ciglana sagrađena je 1913. godine u Krčagovu (deo Užica), a u njoj je radilo 15-20 radnika. Posebno se angažovao na izgradnji električne centrale na Đetinji. Užice je tako 1899. godine dobilo električno osvetljenje, a Tkačnica struju, kao prva fabrika u Srbiji koja je primenila hidro-električnu energiju za industrijski pogon. Kao na fotografijama.

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Alimpija Vasiljevića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1875. Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića. Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića. Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga. Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije. Kao na fotografijama.

Славко Воркапић: ВИЗУЕЛНА ПРИРОДА ФИЛМА Издавач: КЛИО. Београд, 1994.год. Меки повез, 264 стране, илустровано, латиница. Одлично очувано. РЕТКО У ПОНУДИ. `Славољуб „Славко“ Воркапић (енгл. Slavko Vorkapich; Добринци, 17. март 1894 — Михас, 20. октобар 1976) је био амерички филмски теоретичар, монтажер и редитељ српског порекла, дугогодишњи професор филма на Универзитету Јужне Калифорније; предавао је и на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Заступник схватања филма као специфичног и аутохтоног медијума који се може тумачити са становишта психологије гешталта, он у филму види динамично-пластични визуелни потенцијал независан од позоришта, литературе или било које друге уметничке дисциплине. Као стваралац познат по секвенцама такозване „стваралачке монтаже“ у холивудским филмовима других редитеља из тридесетих и четрдесетих година. Самостално режирао, поред низа документарних филмова, и експериментална остварења „Живот и смрт холивудског статисте број 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Фингалова пећина” (Fingal`s Cave, 1940), „Шума шумори” (Forest Murmurs, 1941) и југословенски дугометражни играни филм „Ханка” (1955)... Славко Воркапић је умро 20. октобра 1976. године, од срчаног удара за време посете свом сину Едварду у Шпанији, где је и сахрањен. Детињство и младост Славољуб Воркапић се родио 17. марта 1894. године у Добринцима, а одрастао је и школу учио у Сремској Митровици и Земуну. После шестог разреда гимназије прешао је у Београд и уписао се у тадашњу Уметничку занатску школу, а 1912. добио је стипендију Матице српске и наставио студије на Сликарској академији у Будимпешти. Рат 1912. године затекао га је код сестре у Крушевцу. За време рата био је наставник цртања у гимназији у Кратову. После повлачења, преко Црне Горе и Албаније, доспео је са осталим избеглицама у Француску. У Паризу је одмах примљен у Академију лепих уметности (`Academie des Beaux Arts`), али је ту био свега годину дана и сликарске студије наставио у слободној академији Рансон на Монпарнасу. Међутим, љубав према филму све се више манифестује, и изврсни амерички филмови са Чаплином, Даглас Фербанксом, Виљем Хартом и другима, Грифитови филмови и филмови Енса, све га више учвршћују у уверењу да ће он своје намере, идеје и снове најбоље моћи да оствари путем филма. У то доба француски филм „тапкао је у месту“ и једино што је било значајно били су теоретски чланци Кануда или одушевљени написи Луј Делика. Воркапић је осетио „да то није то“ и да ако жели – а он је то желео – да створи нешто уметничко, он то може да постигне само у САД. Али да се жеља оствари да путује у Америку требало је много покушаја. Најзад, умешала се мало и срећа. Одлазак у Америку Крајем 1920. пружила му се прилика да путује у Америку и то луксузним бродом „Ил де Франс“, као чистач палубе. Свеједно, главно је било стићи у Њујорк, а одатле у Сан Франциско и најзад 1921. у Холивуд, и све до 1927. године његови планови ће се остварити само делимично и ретко. У прво време бавио се сликарством и имао извесног успеха, па је чак једно време изгледало да ће напустити филм, јер мале улоге у неким филмовима Рекс Инграма (млади Наполеон у „Скарамушу“), нису га могле задовољити. Тек је 1927. године, у сарадњи са Флорејом, успео да оствари први филм `Живот и смрт холивудског статисте број 9413“. И та филмска сатира, донела је прво признање и помало славе и успех. Одмах сутрадан „Парамаунт“ га је ангажовао као „специјалисту“ за уметничку монтажу и уметничке ефекте. Везан неколико година уговором за то предузеће прелази доцније код РКО па МГМ да би најзад, уочи рата постао слободни уметник филма. Године 1948, остварио је давнашњу жељу, а то да као педагог своје знање пренесе на друге. Постао је професор филмске катедре на универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу. За све време Воркапић је писао студије о естетици филма, о филмском језику, о визуелној поезији итд. Од филмова које је сам режирао и снимио у првом реду истичу се краткометражни уметнички филмови, визуелне илустрације Вагнерове и Менделсонове музике: „Шуме шуморе“ (1940) и „Фингалова пећина“ (1941). За време рата режирао је „Редова Смита“ (1942) историју једног од милиона америчких регрута. Од великог броја филмова на којима је сарађивао као уметник монтаже било као стручњак за разне уметничке, светлосне, визуелне ефекте, као мајстор у осветљавању извесних тема путем симбола психолошким или ритмичким наглашавањем асоцијација, поменућемо само неколико најзначајнијих: поетичне сцене из „Давида Коперфилда“, полетне моменте из филма „Добра земља“, затим ванредне секвенце „Мистер Смита у Сенату“ и „Јованке Орлеанке“ и најзад, пролог филма „Злочин без страсти“... Филмографија и најважнији теоријски огледи Епизодне улоге: Prisoner of Zenda (1922, Reks Ingram), Black Orchids (1922, Reks Ingram), Scaramouche (1923, Reks Ingram). Режија играног филма: Hanka (1955) Коредитељ играног филма: I take this woman (1931, Marion Goering), The Past of Mary Holmes (1933, Harlan Thompson) Помоћник редитеља играног филма: Joan of Arc (1948, Victor Fleming) Самостална или корежија кратких и експерименталних филмова: The Life and Death of 9413, A Hollywood Extra (1927/28, Robert Flory), Millions of us (1937), Fingal`s Cave (Moods of the Sea) – (1940), Forest Murmurs (1941), Private Smith (of the U.S.A.) (1942), Conquer by the Clock (1942), Medicine on Guard (1943), Lieutenant Smith (of the U.S.A.) (1943), Sailors All (1943), Mail Call (1944), New Americans (1944), номинација за ”Оскара”, Experiment in Kodachrome (1963). Аутор монтажних секвенци у играним филмовима: NANCY CAROL (1928), VAGABOND KING (1930), NATIVE (1930, Leo Mc Carey), GIRLS ABOUT TOWN (1931, George Cukor), HOLLYWOOD ON PARADE (LOVE ME TONIGHT) – (1932, Ruben Mamoulian), THE CONQUERERS (1932, William A. Wellman), WHAT PRICE HOLLYWOOD (1932, George Cukor), A BIL OF DEVORCEMENT (1932, George Cukor), GIRLS ABOUT TOWN (1932, George Cukor), NO TOHER WOMAN (1933, J. Walter Rubin), CHRISTOPHER STRONG (1933, Dorothy Arzner), TOPAZE (1933. Heri D`Arrast), DANCING LADY (1933, Robert Z. Leonard), TURN BACK THE CLOCK (1933, Edgar Selwyn), MANHATTAN MELORDAMA (1934, W.S. Van Dajk), VIVA VILLA! (1934, Jack Conway), CRIME WITHOUT PASSION (1934, Ben Hecht-Charles Mc Arthur), PRESIDENT VANISHES (1934, Wiliam A. Wellman), DAVID COPPERFIELD (1935, George Cukor), A TALE OF TWO CITIES (1935, Jack Conwey), BRODADWAY MELLODY OF 1936. (1935, Roy Del Ruth), ROMEO AND JULIET (1936, George Cukor), THE FIREFLY (1937, Robert Z. Leonard), MAYTIME (1937, Robert Z. Leonard), THEY GAVE HIM A GUN (1937, W.S. Van Dajk), THE LAST GANGSTER (1937, Edward Ludwig), THE GOOD EARTH (1937, Sidney Franklin), MARIE ANTOINETTE (1938, W.S. Van Dajk), CITY GIRL (1938, Fox Alfred Werker), BOY`S TOWN (1938, Norman Taurog), SHOP-WORN ANGEL (1938, H.C. Potter), THE OF THE GOLDEN WESTE (1938, Robert Z. Leonard), SWEETHEARTS (1938, W.S. Van Dajk), THREE COMRADES (1938, Frenk Borzage), YELLOW JACK (1938, George, B. Saitz), TEST PILOT (1938, Victor Fleming), PORT OF SEVEN SEAS (1938, James Whale), OF HUMAN HEARTES (1938, Clarence Brown), THE GREAT WALTZ (1938, Jullien Duvivier), IDIOTS DELIGHT (1939, Clarence Brown), MR. SMITH GOES TO WASHINGTON (1939, Frank Capra), MEET JOHN DOE (1941, Frank Capra), THE HOWARDS OF VIRGINIA (1949, Frank Lloyd), A SONG TO REMEMBER (1945, Charles Vidor), JOAN OF ARC (1948, Victor Fleming). Сарадник на монтажним секвенцама: San Francisco (1936, W.S. Van Dajk) Монтажне секвенце у кратким филмовима: Моша Пијаде (1959, Жика Чукулић) Сценариста: The Mask (1961, Julian Roffman) Сценариста за недовршене пројекте: A MOONLIGHT FANTASY (1928), BIRTH OF VENUS (1939), THE SHOW OF TOUNELA (1940), THE GLIMPSES OF THE MOON (1945), SLAVKO VORKAPICH ON FILM AS A VISUAL MEDIUM (1965) Филмски инсерти за предавања: Колекција филмских одломака и оригиналних експеримената за предавања о ”Визуелној природи филмског медијума” (1965) Монтажер нових верзија филмова: Moscow Strikes Back (1942), Leonid Varlaamov), номинација за ”Оскара”, John Gunther`s High Road (1959-60, John Gunther) Воркапићеви материјали у другим филмовима: Song of Love (1947, Clarence Brown; умонтиран материјал из филма ”Шума шумори”) Најважнији теоретски огледи: „Ка правом филму“, код нас познат и под насловом „Филм као стваралачко средство“ (1952), објављен први пут у Сједињеним државама седам година касније под насловом `Toward True Cinema`, Film Culture, бр. 19, 1959; „Страх од људске говорљивости“ (1952); „Белешке о филмском занату“ (1958—1959); „Критика теорије интелектуалног филма“ (1959); „Плес и филм“ (1968). Цитати Хвала ти Vorky! Дивим ти се и поштујем твој неизмеран допринос филму... Унео си нешто ново, нешто маштовито у филм и магију која је спасавала лоше филмове, а уздизала добре. Из личног искуства знам колико си стваралаштва унео у моје филмове... Волим те као великог уметника — Френк Капра, редитељ Увек сам веровао да је стварање филма у основи уметност, а не индустрија. — Славко Воркапић, филмски уметник

Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.

Pisano Urosu Predicu. Priča o jednom iskrenom prijateljstvu Predić i Dunđerski upoznali su se u Starom Bečeju dok je Predić radio ikonostas u starobečejskoj pravoslavnoj crkvi. Sličnih pogleda na svet i sličnog senzibiliteta slikar i veleposednik su ubrzo postali prijatelji. Kada je Bogdan hteo da sazida kapelu na svom imanju, Predić je uradio ne samo svoj deo posla, koji se odnosi na izradu ikonostasa, već je nalazio i arhitekte, majstore, ugovarao poslove sa fabrikom za izradu mozaika, bankom, pregovarao sa patrijarhom. Nakon izgradnje kapele na svom imanju, Bogdanu Dunđerskom i mnogim Srbima u Vojvodini se 1918. godine ostvarila želja, Vojvodina se pripojila matici Srbiji. Bogdan je do kraja Prvog Svetskog Rata bio aktivni član mađarskog parlamenta, a ostvarenjem svih svojih snova, ujedinjenjem, prestao je da se bavi politikom. Danas je malo poznato koliko je Bogdan uradio da bi srpsko stanovništvo u Austro-Ugarskoj Vojvodini živelo bolje. Bez obzira na to, Bogdanu je 1920. godine agrarnom reformom umanjen posed. I pored jake želje da svoj posed vrati u pređašnje stanje, Bogdan čak ni svađom sa novoimenovanim Kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem, to nije dobio. Nakon agrarne reforme i novog imena za Srbe, Jugosloveni, Bogdan se povukao u sebe i zapao u strašnu duševnu krizu, a jedina veza sa spoljašnjim svetom mu je bila preko svog najboljeg prijatelja akademskog slikara Uroša Predića. Nije verovao nikom sem svojim najbližim prijateljima. Počeo je da sumnja čak i u crkvene velikodostojnike kojima je uvek iskazivao najdublje poštovanje. Dunđerski je, mada osetljiv i prefinjen, bio izuzetno jak i sposoban čovek, mnogo jači nego što je Predić pretpostavljao. Njegovo imanje je i pored svih nametnutih teškoća uspešno funkcionisalo, pa je 1923. godine da bi pokazao kralju koliko je on i dalje moćan počeo izgradnju dvorca po ugledu na francuske dvorce koje je video na putovanjima. Predić je poslao pismo u kome je upozoravao prijatelja da ga ovi novi troškovi mogu dovesti u nezgodnu finansijsku situaciju, ali briga Predića je bila suvišna, a dvorac je uspešno završen bez velikih finansijskih problema. Godine 1925. završen je dvorac u kome Bogdan nikada nije prespavao ni jednu noć, a kojim je prkosio Kralju. Testamentom Bogdana Dunđerskog, koji je napisan 23.marta 1940. godini veći deo imovine ostavio je Matici Srpskoj. Želja Bogdana Dunđerskog da siromašna i talentovana deca srpske nacionalnosti izučavaju poljoprivredu i ekonomiju na njegovom imanju posle njegove smrti nije ostvarena. Dvorac se ni danas ne zove (kako je on želeo) „Zadužbina Bogdana Dunđerskog“, nego je poznat po nazivu „Fantast“, što je ime jednog od trkačkih grla iz njegove ergele. Bogdan Dunđerski je u svom testamentu izričit kada govori o kosturnici koja se nalazi u kapeli pored novobečejskog dvorca. Njegova želja je nedvosmislena: „Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju, da bude u toj crkvi i On sahranjen to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života... Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani.“ U svom prvom testamentu iz 1918. godine, Bogdan pominje Maru i Maricu, ali je briga o Marinoj budućnosti uočljiva. U drugom testamentu iz 1940. godine Mara se ne pominje (te godine je umrla), ali je Marica nasledila veći deo pokućstva i obezbeđeno joj je pravo da doživotno uživa sve povlastice na Bogdanovom imanju. Poslednje pismo od Uroša Predića, Bogdanu, u koga su svi u Srbiji sumnjali da je narodni neprijatelj, jer je tako pisalo u ilegalnim partizanskom novinama iz Vojvodine. Beograd, 8. juna, 1942. Dragi Bogdane, Odkako je ova užasna nesreća snašla celo čovečanstvo i zapalila ceo svet kao nikad dosad, prekinute su mnoge stare veze između država i naroda; pa tako je i naše prijateljsko dopisivanje moralo da prestane. Ipak sam, zahvaljujući slučaju, našao mogućnosti da se raspitam o Tebi i o ostalim našim dragim, starim prijateljima, pa se nadam da si i Ti isto tako mogao da doznaš, da sam još živ i zdrav, i ako u duši duboko potresen i ožalošćen koliko našom opštom, možda definitivnom propašću kao narod i država, tako i gubitkom dragih članova moje najbliže rodbine: poginula mi 6. aprila prošle godine, prilikom strahovitog bombardovanja Beograda, moja snaja, Lenka sa svojom kćeri Sofijom u svojoj kući. Posle nastade svirepo tlačenje Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini; a šta je bilo u Bačkoj, to ćeš Ti bolje znati nego mi ovde; znamo samo da Dunav nosi sobom bezbroj leševa, pojedinaca i u grupama, a neke i povezane u snopovima. Pored toga opšta oskudica i nečuvena skupoća biva sve veća. Pa ipak se živi, kako se može. Ja s predanošću u moju sudbinu strpljivo snosim teret života i našu narodnu sramotu. Nikud ne idem, ne čitam novine, gde je samo reč o rušenju, potapanju brodova, i o ostalim strahotama, koje moderni rat sobom donosi. Po malo i radim, tek skrenem svoje misli na drugu stranu u carstvo ideala koje mi sad izgleda kao neka bajka iz davnašnjih, srećnih vremena. Kako je Bačka ponovo vraćena Mađarskoj koja smelo i sa uspehom ostvaruje svoj program sadržan u uskliku: „soha“!, to čujem da si i Ti ponovo postao poslanik na mađarskom Saboru, i to izaziva ovde kritiku ljudi koji Tebe ne poznaju. Ja naprotiv, koji poznajem Tebe, tvoj gvozdeni karakter, tvoje poštenje i Tvoju iskrenu odanost svome narodu, verujem da ćeš i sada kao što si i u prošlom velikom ratu činio, uzeti naš seljački srpski narod u zaštitu protiv nezasluženog nasilja iako se nikad nisi isticao u srpskoj javnosti kao „rodoljub“ od one sorte, koji se busa u grudi od silnog rodoljublja i na taj način gleda da se dočepa vlasti, pa da u svoju korist pljačka državu, vodeći je u sigurnu propast – kao što se i zbilo. Stavljam Ti na srce sudbinu našeg nesrećnog plemena koje je u svojoj nevolji pre dva i po stoleća zalutalo u ove plodne ravnice, da odbrani od Turaka granice zapadne Evrope, koja se mogla ovako zaštićena razvijati kulturno dok nije pronašla ova savršena tehnička oruđa za uništavanje ljudi i njihovih dobara, a ponajpre onog naroda, koji je najviše krvi prolivao za slobodu Evrope. Mi se možda nećemo više videti, jer ne znamo ni šta će nam sutrašnji dan doneti, a još manje, kad će se svršiti ovaj rat, pa zato Ti šaljem ovaj prijateljski pozdrav sa željom da ne zaboraviš da si Srbin i dobar drug tvoga odanog starog Uroša Predića Pismo nepoznatom prijatelju Predić nije poslao poštom, niti je naslovio imenom, što je potvrda da je bio pod nekom vrstom prismotre. Predić je ovo pismo pisao u svoj 91-oj godini. Bogdan Dunđerski umro je 1. novembra 1943. godine u 81-oj godini života, a bio je pet godina mlađi od Predića. Ovo pismo je dokaz o najstrašnijoj mogućoj vrsti cenzure koja je postojala u Jugoslaviji u periodu posle Drugog svetskog rata – cenzuri na prijateljstvo. Beograd, 21. jula 1948 Poštovani i dragi prijatelju, Vaše ljubazno pismo nateralo mi je suze radosti i tuge, radosti što me se sećate još uvek toplim prijateljskim osećajem koje ste onako dirljivo izrazili u Vašem pismu, – a tuge pod pritiskom života koji i ruši i stvara bez obzira na pojedine ljude, što mi starci naročito osećamo. Hvala onoj dobroj gospođici koja Vam na moju molbu odnela moj pozdrav. Moj rad i moje bavljenje u St.[arom] Bečeju čine vrhunac moga života. Ni kao umetnik nisam u svom dugom životu dao ništa veće ni bolje; ni kao čovek nisam nikad i nigde osetio toliko sreće i zadovoljstva kao u Bečeju, gde sam stekao nekolicinu uzoritih prijatelja, kakvi se retko nalaze u životu. Na vrhu toga odličnog društva bio je dom Vlahovića i moj neprežaljeni drug Bogdan Dunđerski. Ona prirodna otmenost duha pojačana dobrim vaspitanjem zračila je silnom privlačnom snagom, da je svak koji bi ma samo trenutno bio na njenom domahu, morao biti privučen i ispunjen trajnim poštovanjem. Duboka seta obuzima mi dušu pri pomisli, da je sve to sada samo jedan čaroban san, i da bih pri mom ponovnom dolasku u St.[ari] Bečej zatekao sve tako izmenjeno, da ne bih bio u stanju veselo pogledati oko sebe i ugledati iste domove, ali bez istih ljudi. Vi sa Vašim najbližima i poštovani prota Jova ostadoste kao dva stuba, žive statue sećanja. Bogdan je otišao iznenada, čovek koji je po svome zdravlju obećavao najduži vek, a koga je milostiva sudbina uklonila sa ovog svetskog meteža, koji prevazilazi sve što se u istoriji čovečanstva do sada dogodilo. I jadan Bogdan zlo bi se proveo, da je ostao živ. Njegova nadgrobna kapela sa mojim slikama ostaće ipak netaknuta, ako sam dobro izvešten od Matice, kojoj sam se bio obratio molbom, kada sam doznao da će kapela biti pretvorena u električnu centralu, da preduzme potrebne korake, da spase bar moje slike, što joj kao vlasniku Bogdanove zadužbine, i kao kulturnoj ustanovi, i bez moje molbe, spada u dužnost. Što se mene lično tiče, nemam ničeg veseloga ni pohvalnoga da Vam ja- vim. Radim još pomalo: „decrescendo, diminuendo e rilentando, al fine“ – da se izrazim muzičkim jezikom u ovom dobu svetske disharmonije. Zima – a to je u mojem atelje-u šest meseci, – ne radim zbog hladnoće, leti zbog nedostataka porudžbina i deficita u mojoj glavi. Dva člana moje rodbine poginula su pri bombardovanju Beograda od nemačke bombe. Ostajte zdravo. Ne verujem da ćemo se još videti, jer neću imati u svojoj devedesetprvoj godini elastičnosti tela i duha, da učinim put u Bečej; a kad umrem, sahraniće me ovde tiho i nečujno, a ne u Bogdanovoj kapeli. Ako nam tela neće biti zajedno, duše će nam se naći u vasioni, „gde njest boljezan ni pečal ni vozdihanij“. Vaš Čika Uroš Poslednja želja akademika Uroša Predića izrečena u pismu Akademiji Nauka. Beograd 4. april 1949. Srpskoj Akademiji Nauka Kao čovek u dubokoj starosti treba da pomišljam na blisku smrt. Da ne bih u tom slučaju beskorisno oduzimao vreme Akademiji oko moje sahrane, dužnost mi je izvestiti je o tome, da sam na molbu žitelja moga rodnog mesta Orlovata pristao, da moje telo bude odmah po smrti preneto u Orlovat i tamo sahranjeno u grobnici mojih roditelja, tiho i skromno kako priliči smernom trudbeniku kulture. Molim Akademiju da izvoli ovo obaveštenje primiti na znanje i ravnanje. S odličnim poštovanjem predani član Uroš Predić Magazin Tradicija Velika banatska gospoda Srpski uglednici s početka prošlog veka – veleposednici i zadužbinari – svojim širokim obrazovanjem, lepim manirima i preduzetničkim duhom parirali su evropskoj gospodi rušeći predrasude o „seljačkoj balkanskoj zemlji”. Takav je bio i Bogdan Dunđerski Bogdan Dunđerski Pripadao je jednoj od najimućnijih vojvođanskih porodica s kraja 19. i početka 20. veka. Bio je besprekorni gospodin, obrazovan, otmen i samouveren, ali i veliki boem. S jednakom strašću je voleo konje, vino, lepe žene i svoju pravoslavnu otadžbinu, Srbiju. Poštovao je umetnost, podržavao je donacijama, i rado kupovao u Beču i drugim evropskim prestonicama vredne primerke kojima je ulepšao svoj dvorac iz snova, podignut 1925. nedaleko od Starog Bečeja. Još više je cenio i podsticao najdražeg prijatelja, čuvenog slikara Uroša Predića, od kojeg je naručio da ukrasi unutrašnjost novosagrađene kapele na njegovom salašu. Bogdan Dunđerski (1862–1943) bio je slika i prilika prosvećenog veleposednika koji brine o napretku svog imanja, ali se ne lišava privilegija koje idu uz ime, bogatstvo i moć. Ostao je poznat po jedinstvenom belom zdanju sa visokom kulom i kapeli Svetog Đorđa koje je izgradio na nasleđenom imanju, po ljubavi prema Mari Dinjaški, koju je preoteo od muža, siromašnog kovača (bolje rečeno otkupio pozamašnim parčetom svojeg najplodnijeg zemljišta), kao i po najvećoj ergeli u tadašnjoj Austrougarskoj, sa oko 1.400 prvoklasnih konja. Ime najslavnijeg od njih (inače potomka možda najpoznatijeg trkačkog grla svih vremena Kazanove iz obližnje Zobnatice) dao je svom čudesnom dvorcu – „Fantast”. Tu je Bogdan, navodno, dovodio mlade lepotice iz grada da se nage kupaju u ogromnom otvorenom bazenu, a on da ih posmatra – i uživa u pogledu. Zapamćen je kao neobična, snažna i ponosna ličnost koja je ostavila traga među savremenicima, a potonjim generacijama poslužila kao „primer prave banatske, odnosno srpske gospode – da pokaže kako naši preci nisu svi bili neuki paori“, primećuje pisac Vanja Čobanov, autor knjige „Remedy for love” (u prevodu s engleskog „Lek za ljubav”) što je, u stvari, ime slavne porodice konja sa imanja Bogdana Dunđerskog. Istaknuti predstavnici te naše gospode bili su, svojim učtivim vaspitanjem, širokim obrazovanjem i uglađenim manirima, ali i preduzetničkim duhom, na ravnoj nozi sa evropskim uglednicima. Pa ipak, početkom 20. veka u javnosti nekih moćnih država Starog kontinenta, naročito u Nemačkoj, često su se mogli čuti, videti i pročitati tekstovi u kojima su srpski narod, plemstvo, pa čak i vladari omalovažavani i vređani. Kako u knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici” piše istoričar dr Milan Ristović, takve su predrasude i pogrde objavljivane čak i u nekim uvaženim nemačkim časopisima, ne samo onim konzervativnim i nacionalističkim. Kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je bio veoma učen čovek, francuski đak, a poznavao je i engleski jezik i čak sa njega prevodio Džona Stjuarta Mila, nemački antisrpski karikaturisti su, recimo, prikazivali zlonamerno i podsmešljivo kao „malog, suvonjavog starca zlih očiju, iscepanog i zakrpljenog plašta, ponekad u opancima… a često kako iza leđa krije bombu ili bodež”, piše Ristović. Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Kako je zaista izgledala srpska vlastela tog vremena vidi se upravo na očuvanim fotografijama Bogdana Dunđerskog, veleposednika, intelektualca i poslanika u Ugarskom parlamentu od 1910. do 1918. „Štofove je nabavljao iz Engleske, od najfinijih i najskupljih vrsta, a odela je davao da mu se šiju uvek po meri, u Pešti… Šeširi su stizali iz Berlina, a cipele i čizme, ručno rađene, kupovao je kod prestižnih trgovaca u Beču ili u Italiji… Sve je moralo da bude prvoklasno i lepo: zlatne igle za kravatu, dugmad za manžetne, okovratnici, kravate, štapovi, buđelari, satovi…” opisao je Čobanov glavnog junaka svog istorijsko-ljubavnog romana. Za Bogdana Dunđerskog su, kažu, najpotresnija bila tri događaja (osim onog kad je njegovom nerazdvojnom pratiocu, pastuvu Inkvizitoru, stalo srce u ljubavnom zanosu pred mladom kobilom). Bolest i mučno umiranje voljene Mare, kojom se, doduše, nikad nije oženio i nije s njom imao poroda, ali je od Uroša Predića zatražio da je ovekoveči u liku Bogorodice na zidu kapele imanja. Prerana smrt obožavane sestričine Lenke, kćeri Lazara Dunđerskog (iste one u koju je bio nesretno zaljubljen pesnik Laza Kostić). Oduzimanje delova imanja (2.600 jutara prvoklasne starobečejske i srbobranske zemlje koju je Bogdan nasledio od oca Aleksandra), prvo za vreme agrarne reforme 1919. (zemlja je ustupana mađarskim doseljenicima), zatim i u doba nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Tek kad najzad bude usvojen i primenjen zakon o restituciji precizno će se znati koliko vredi oteti imetak Dunđerskih i ostalih srpskih veleposednika, poput zlatara Antonijevića, industrijalaca Teokarevića, hotelijera Minića, bankara i kolekcionara umetnina Veljkovića, trgovca Mitića… Ogorčen i razočaran kako u vlast, tako i u Pravoslavnu crkvu kojoj je prvobitno bio namenio imanje, svu svoju preostalu imovinu Bogdan Dunđerski je testamentom iz 1940. godine ustupio Matici srpskoj. Njegov salaš, dvorac i ergela su ubrzo bili opustošeni, skupoceni nameštaj, slike, kristalni lusteri i ostale vrednosti odneti… Šta je posle bilo? Na obnovljenom imanju danas se ponovo mogu videti (i jahati) rasni konji, potomci Bogdanovih pobedničkih atova, palata „Fantast” je pretvorena u luksuzni hotel, a na terasi natkriljenoj stablima u čijoj senci je Mara radosno dočekivala svog dragana i gospodara, sad goste zabavljaju tamburaši. I kapela je ponovo osveštana – ovo romantično mesto je omiljeno za krštenja i venčanja. Jedino je bazen ostao suv i urušen, da čeka nekog novog gazdu koji će ga urediti i opet napuniti vodom i ženskom lepotom. ........ Porodica iz koje potiče Bogdan Dunđerski doselila se u Vojvodinu krajem 17. veka iz Hercegovine. Osnivač loze je bio Avram Višnjevac zvani „dunđer”, iz sela Višnjice kod Gacka, piše Vanja Čobanov. Od Avramova dva sina, Nestora i Gedeona, ovaj potonji se smatra začetnikom veleposednika Dunđerskih: on je polovinom 19. veka kupio oko 2.000 jutara plodne vojvođanske zemlje, koju je 1876. podelio četvorici sinova (imao je i dve ćerke). Najstariji Aleksandar, Bogdanov otac, nasledio je srbobransku zemlju, a najmlađi Lazar Kamedin i Kulpun, kojima je sam kasnije dodao Čelarevo (gde je osnovao čuvenu pivaru), Novi Bečej i Hajdučicu. Lazarev sin Gedeon (1879–1939) bio je jednako, ako ne i više cenjen od svog rođaka Bogdana. Doktorirao je pravne nauke u Pešti, usavršavao se u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji, bio je predsednik Matice srpske, osnivač fabrike „Ikarus” i jedan od osnivača fabrike avionskih motora u Rakovici. Aleksandra Mijalković objavljeno: 03.07.2011. inShare facebook twitter stampanje pošaljite komentar komentari (6) Poslednji komentari Nikola M | 03/07/2011 18:55 Zemlja nije dodeljena ,,madjarskim doseljenicima`` vec SRBIMA optantima iz Madjarske, koji su 1921. god dosli na poziv Aleksandra Karadjordjevica. Postovani autore pripazite kad pisete ovakve clanke. Nije vas svejedno... A uostalom ako je bio toliko veliki gospodin, pravoslavac i Srbin onda mislim da mu nije tesko palo sto je mogao doduse ne bas samoinicijativno da pomogne sunarodnicima u nevolji! :) Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast` koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast` koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo` zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav` što u prevodu znači „Lek za ljubav` zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje`. On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac` slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje`. Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje` je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem` će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige `SNOVI ZATRAVLjENIH KULA` Milana Belegišanina)