296 strana U ovoj autoritativnoj knjizi, proistekloj iz svesti o hitnosti situacije, Bil Gejts izlaže sveobuhvatan i praktičan plan kako da svet na vreme stigne do nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte ne bi li izbegao klimatsku katastrofu. On je proveo deset godina istražujući uzroke i efekte klimatskih promena. U ovoj knjizi on ne objašnjava samo zašto mi moramo da delujemo u pravcu postizanja neto nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte, već takođe detaljno izlaže sta moramo da radimo da bismo postigli taj istinski važan cilj. Њ02

Autor: U redakciji Muluna Babića Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, mašinski fakultet Broj strana: 231 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Tesla, Srbin rođen u Hrvatskoj, studirao je u Češkoj, radio u Budimpešti, Parizu, Pragu, Strazburgu, SAD. Kosmopolita. Građanin sveta - tako je i veliki njegov doprinos čovečanstvu. On je u stvari označio početak globalne elektrifikacije planete. On je bio taj koji je razvio sistem naizmenične struje, stvorio motore sa visokonaponskim transformatorima, na kojim počiva ceo industrijski svet. Zahvaljujući njemu, osvetljeni su naši domovi, sela, gradovi. Tesla je pravi tvorac radia, a ne Markoni i Popov, koji su iskoristili njegov rad i patent. Tesla je stvorio prvi mehanizam sa daljinskim upravljanjem, otkrio princip robotike i motora na solarnu energiju, rengenski aparat, brojač električne energije, automobilski brzinomer, fluorescentne sijalice, električni sat, uređaje za elektroterapiju - nabrajati možemo i dalje i dalje... oko hiljadu pronalazaka iz raznih oblasti nauke i tehnike. Rad mnogih naučnika zastari već za vreme njihovog života, zbog brzog razvoja nauke i tehnologije. Tesla je bio redak primer naučnika čiji rad je živio u tri veka. Na kraju on je vlasnik ideje elektronskog mikroskopa i lasera, televizije i mobilnog telefona, Interneta i mnogih drugih stvari, koje su postale stvarnost tek u naše vreme. O Tesli su napisane tolike knjige. Sve odreda i prevashodno u slavu velikih pronalazaka i grandioznog naučnog dela. Ima i nekoliko biografija. Postoji i autobiografija. O novinskim tekstovima da i ne govorimo. Knjiga `Ideje i dela Nikole Tesle, očima studenata` je zbirka seminarskih radova studenata Mašinskog fakulteta iz predmeta `Istraživački izazovi 21. veka` kao njihov doprinos obeležavanju 150. godina od rođenja Nikole Tesle. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana, osim što je moguće da je iscepan prvi, beli predlist. Na srednjoj slici priložen deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

Milan D. Stevanović - KAKO DA POBEDITE NA IZBORIMA INSAJDER STORY Autor: Milan D. Stevanović Format: 17 x 23 cm Povez: tvrdi + omotnica Strana: 160 Pismo: latinica Pixel `...Većina kandidata misli da smo mi privilegovani činjenicom da smo u prilici da čujemo njihov govor. Sad bi oni da raspredaju svoju, pomalo, ličnu priču i svima objasne svoju uvekupravost i dalekovidost. Pod parolom: sad će vi kažem sve! E to sve je velika greška. Nikad nije vremen za sve. Strpljivost, disciplinovanost i bez ličnih obračuna - to je finta u politici...` Rođen 1958. u Beogradu. Diplomirao na PMF-u, smer matematika. Radio u Institutu Mihajlo Pupin kao istraživač na projektima UNDP-a. 1990. osniva firmu PIXEL koja je bila pionir na polju 3D kompjuterske animacije i afirmacije revolucionarnih tehnoloških postupaka. Početkom devedesetih godina aktivno se uključuje u politički rad opozicionih stranaka. U periodu 1996-2000. nalazi se na funkciji šefa marketinga DS-a. Od 2000. bavi se organizacijom i sprovođenjem političkih kampanja. Kao član centralnog izbornog štaba, na različitim funkcijama učestvovao u petnaestak političkih kampanja na ovim prostorima, od kojih izdvajamo: 1996 - Savezni i lokalni izbori - Koalicije Zajedno, Koordinator vizuelne produkcije 1997 Parlamentarni izbori - DS (Bojkot kampanja), Šef službe marketinga 1997 Predsednički izbori u Crnoj Gori - Milo Đukanović, Regionalni koordinator za Nikšić, Šavnik i Plužine 1998 Parlamentarni izbori u Republici Srpskoj - SNS, Medijski koordinator 2000 Predsednički izbori i lokalni izbori - Vojislav Koštunica, DOS, Član medijskog tima za kontrolu izbora 2000 Parlamentarni izbori - DOS, Član medijskog tima, tima za kontrolu i šef tima za edukaciju 2004 Predsednički i lokalni izbori - Bogoljub Karić, PSS, Šef centralnog izbornog štaba k-2

Marko Milunović : NOVA SVEDOČANSTVA O JUGOSLAVIJI 1912 - 1993 . Izbor članaka, Izdanje autora Beograd 1994, tvrdi povez, 383 стр., [1] пресавијен листс таблом (геогр. карта) ; 25 cm Srpska emigracija Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Marko Milunović-Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti. Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama „Iz života i rada dr Živka Topalovića“, „Sa kapetanom Nešom u Beogradu“, „U spomen Živana Kneževića“, „Od nemila do nedraga“, „Naša Mina“, „Nova svedočanstva o Jugoslaviji“... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

Aristotel je rođen 384. p. n. e. u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Posle Platonove smrti, Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i poćerkom. Godine 346. p. n. e., na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel u Atinu gde otvara sopstvenu filozofsku školu. Sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo, peripatoi (lagana šetnja), oko gimnazijuma. Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava.Umro je u Kalkisu u Eubeji 322.godine p. n. e. od dugogodišnje bolesti. PLATO, BEOGRAD 1997. PREDGOVOR, PREVOD I NAPOMENE: PETAR JEVREMOVIĆ

61639) PRISTOJNO DRUŠTVO , Avišaj Margalit , Radio B92 Beograd 1998 , Avisaj Margalit svoju socijalnu filozofiju gradi na sledecimtemeljima: pristojno drustvo, ili civilizovano drustvo jeste ono cije ustanove ne ponizavaju ljude koji se nalaze pod njegovom vlascu i ciji gradjani ne ponizavaju jedni druge. Politicka filozofija hitno treba da pronadje nacin koji ce nam omoguciti da zajedno zivimo bez nizavanja i dostojanstveno. Filozofsku paznju danas uglavnom privlaci ideal pravednog drustva koje je zasnovano na ravnotezi izmedju slobode i jednakosti. Ideal pravednog drustva je uzvisen ali tesko ostvarljiv. Pristojno drustvo je ideal koji moze da se ostvari cak i za zivota nese dece. Prvo bi trebalo da se resimo svireposti, kako se zalaze Dzudit Sklar. A onda ponizavanja. Hitnije je potrebno da se ostvari pristojno nego pravedno drustvo.Margalit pocinje konkretno sa tacke na kojoj se nalazimo i od svihoblika ponizavanja koji nas dovode do besa i koja zivot u ovom svetu čine tako teskim. On na konkretan nacin diskutuje u duhu Dzudit Sklar i Isaije Berlina. To je socijalna filozofija koja se opire svim onim pratecim etiketama koje potkrepljuju moralnu lenjost i koja nas podstice da prevazidjemo ponasanje kojim se etiketiraju druga ljudska bica.Margalit ne moze da se obelezi ni kao liberal, niti kao konzervativac. Ako je etiketa ipak potrebna, onda je najprikladniji humani socijalizamDzordza Orvela, sto nije ni nalik socijalizmu Zivotinjske farme sa svimnjegovim ugnjetavanjem. Kako biti pristojan, kako izgraditi pristojno drustvo, pomalja se iz Margalitove analize korozivnog funkcionisanja ponizavanja u njegovim oblicima. Ovo je duboko promisljena i mnogo vise, duboko osetljiva knjiga koja izvire iz Margalitovog iskustva sa ranica sukoba izmedju Istocnoevropljana i Zapadnjaka, izmedju alestinaca i Izraelaca. Avisaj Margalit je profesor filozofije na hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i sa Mose Halbertalom koautor Idolatrije(Harvard). Cesto pise za New York Review of Books. mek povez, korice potamnele , plastifikacija se odvojila od korica duž ivica , format 13,5 x 20,5 cm , latinica, 248 strana,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tito bez maske I posle Tita - Tito! U knjizi koja ga konačno predstavlja kao čoveka od krvi i mesa. Tito kao vojskovođa, državnik i vladar, ali i kao čovek sa svim svojim ljudskim slabostima. Kakvo god bilo vaše mišljenje o Titu, morate priznati da je i sada, 28 godina nakon smrti, još uvek predmet mnogih rasprava. Da li je Tito bio grofovskog porekla? Da li je tačna teorija da je Titu njegovu suprugu Jovanku`podmetnula` Udba? Zašto se pre smrti odlučio za odlazak u ljubljanski Klinički centar, a ne za lečenje u Beogradu? Autor knjige, Miro Simčić, je u Arhivi Republike Slovenije, u kutiji broj 36, otkrio intrigantne i javnosti do sada nepoznate pojedinosti iz života Josipa Broza. U toj kutiji je, između ostalog, bio čuvan i autopsijski izvještaj o Josipu Brozu koji dokazuje da su se Titovi lekari tokom lečenja odlučili za pogrešne medicinske zahvate. Ta kutija sadrži i dokumente za koje možemo reći da predstavljaju Titov testament, njegovu poslednju volju, a u toj istoj kutiji pohranjeni su i verodostojni dokumenti koji svedoče o najčuvanijoj tajni političkog vrha bivše države: dramatičnom prekidu veze između Josipa i Jovanke Broz. Bez obzira na razne kontroverzne tvrdnje, Tito je čuven i danas, gotovo tri decenije posle smrti. Autor knjige rođen je u Titovoj Jugoslaviji, seća se trenutka kada je Tito umro i doživeo je raspad Jugoslavije. Kao novinar i publicista dugoje radio u sopoljnopolitičkoj redakciji ljubljanskog `Dnevnika` i mariborske `Večeri`. Posebno se bavi izučavanjem Prvog svetskog rata. U periodu 1981-1987. gotovo svakog ponedeljka pripremao je izveštaje sa sastanaka predsedništva centralnog komiteta SK Slovenije. Imao je sreću da bude jedan od retkih novinara koji su uspeli da dođu do posebnih dokumenata o Titu i epohi u kojoj je živeo.

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Radio Slobodna Evropa, Prag Povez: broširan Broj strana: 603 Deo teksta uporedo na srpskom i engleskom jeziku. Pečatirana, bez predlista, manje presavijanje korica, unutra čista i veoma dobro očuvana. U knjizi „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ autor, Dragan Štavljanin, analizira uzroke i posljedice rata u Gruziji 2008. godine i refleksije tog sukoba na globalnom planu. Takođe je analiziran odnos Rusije i Zapada, sa osvrtom na bitnije događaje koji su mijenjali sliku međunarodnih odnosa u svijetu uvodeći tezu da je u globalnoj politici na snazi „hladni mir“ jer današnja politika ima suptilnije metode od hladnoratovskih. Sve su to teme koje i ljudima na ovim prostorima mogu pobliže objasniti neke događaje na Balkanu u posljednjih 20 godina. Na prostoru bivše Jugoslavije svi smo bolovali od neke vrste egocentrizma i nismo znali šta se dešava na Kavkazu, kaže Neven Kazazović, vojni i politički analitičar, i dodaje kako je knjiga „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ Dragana Štavljanina, novinara radija Slobodna Evropa, izazov u kojem otkrivamo šta smo propustili i koje se paralele mogu povući ne samo sa Kosovom nego i BiH: „Ono što se tamo događa jako je važno i za nas. I moram da kažem da kad sam čitao ovu knjigu maltene na svakoj stranici ja sam pred očima imao BiH. Jer od ponašanja velikih sila, od američkog ponašanja kad je Gruzija u pitanju ili kad je u pitanju Azerbejdžan ili kad je u pitanju Jermenija itd., od ruskog ponašanja koje je motivisano vrlo slojevitim politikama, do ponašanja EU, odnosno nekih evropskih zemalja – sve to može na neki način bude uputstvo za upotrebu za nas, pa da dobro zamislimo gdje smo, šta smo i na koji način se ovo kod nas odigrava.“ (K-129)

Autor - osoba Jančić, Radiša, 1951-2018 = Jančić, Radiša, 1951-2018 Naslov Sveti Hrast : romansirana istorija botanike / Radiša Jančić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Plavi krug : Službeni list SRJ, 2000 (Pirot : Grafika) Fizički opis 409 str. : ilustr. ; 24 cm Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Biolozi -- Biografije Botanika (popularna nauka) U samoj napomeni, uz naslov, da se radi o romansiranoj istoriji botanike, jasno je sažeta ne samo originalnost već su nagovešteni i ukupni dometi ovog dela profesora dr Radiše Jančića, inače jednog od najznačajnijih savremenih srpskih botaničara. Svoju bogatu naučnu i pedagošku karijeru, kao dugogodišnji profesor botanike na beogradskom farmaceutskom fakultetu, Radiša Jančić je zaokružio ne samo stručnim udžbenicima i monografijama, već i delima kao što su: Sveti hrast i Moja maslina. To su s jedne strane naučna dela, ali njihov originalan koncept i način na koji su ostvarena, čine ove knjige pravim i zanimljivim čitalačkim izazovom za mnogo širu publiku, kojoj omogućavaju da na poseban način uđu svet nauke o botanici. Upravo te knjige su profesoru Jančiću donele nagrade i priznanja, i što je još važnije – ugled i popularnost ne samo u stručnoj javnosti i među studentima, već na mnogo širem prostoru. Tome je posebno doprinela i poznata TV serija Radio televizije Srbije, koja je upravo nastala na osnovu knjige Sveti hrast. Zbog originalnog načina i teme koja je tako približena najširim zainteresovanim krugovima, i knjiga i TV serija imaju i svakako će imati dug i zagarantovan život. I ovo novo izdanje, u potpuno novom i svežem likovno-grafičkom ruhu, ponovo otkriva izuzetnu ideju profesora Jančića da kroz romanesknu priču predstavi istoriju botanike. Zato će verovatno ova knjiga, kao malo koje delo iz srpske nauke doživeti da bude prevedeno na engleski, a možda i druge svetske jezike. MG84 (N)

Nazovi NATO radi umorstva - Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999. Frano Cetinić `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put .. `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija. Izdavač: Samizdat B92 Br. strana: 284 Povez: broširan Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm

Nenad V. Petrović : OGLEDI O SMISLU I ZABLUDAMA / Београд : Удружење књижевника Србије = Association of Writers of Serbia : Књижевне новине, 2001 [тј.] 2002 , tvrdi povez, Fizički opis 285 стр. : илустр. ; 21 цм Библиотека ǂСрпска дијаспора ; ǂколо ǂ2. Студије Napomene Тираж 300 Белешка о писцу: str. 284-285 Напомене и библиографске референце уз текстове. Srpska politička emigracija -- Eseji --- Radulović, Risto / Gaćinović, vladimir / Mitrinović, Dimitrije / Dostojevski, Fjodor / Struve, Petar / Glas kanadskih Srba Očuvanost 4. Ненад В. Петровић (Загреб, 30. мај 1925 - Лондон, 21. март 2014) ) је био књижевник и истакнути представник српске заједнице у расејању. Основну школу учио у 4 републике бивше Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. У Београду је завршио и трећу мушку гимназију 1944. године. Придружио се у Србији Покрету отпора. Потом је преко Словеније, Италије и Немачке стигао у Енглеску 1947. године где је у почетку радио као пољопривредни радник да би се касније запослио као административни службеник, уз то студирајући ванредно политичке и економске науке у Лондону. Више од 20 година био је секретар Српске православне Црквене општине у Лондону а касније и њен председник од 1985. до 1988. године. Био је члан Удружења писаца и уметника у иностранству 1964. година. Био је секретар истог удружења од 1977. до 1986. а од тада и његов председник. Изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије 1989. године. Био је члан Савеза „Ослобођење“ од 1956. до његовог расформирања 1994. године. Био је један од уредника и стални сарадника месечника „Наша реч“ као и члан уређивачког одбора „Наше дело“. Једно време био секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале. Као писац и публициста био је сарадник и многих листова и часописа у свету, члан „Акционог одбора Демократске алтернативе“. Писао је и у зборнику „Демократске реформе“. Аутор је књига: Лице и наличје комунизма у југославији (1964), Марксова кћи (1973), Из живота лондонске политичке емиграције (1998) и Огледи о смислу и заблудама (2001)

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo

ZORAN GLUŠČEVIĆ (Užička Požega, 23.05.1926 — Beograd, 11.05.2006) Zoran Gluščević, istaknuti književnik, književni i likovni kritičar i esejista, rođen je 23. maja 1926. godine u Užičkoj Požegi. Gimnaziju je učio u Požarevcu i Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bio je veoma cenjen kao književni kritičar. Pored eseja pisao je drame za radio i televiziju. Dobitnik većeg broja priznanja i nagrada. Gluščevićeva bibliografija je izuzetno bogata. Autor je tridesetak knjiga. Pisao je eseje, studije i kritike, i bavio se prevodilačkim radom. Jedan od naših najboljih germanista priredio je i prvi objavio sabrana dela Hermana Hesea. Važio je za najboljeg poznavaoca Heseovog opusa, kao i stvaralaštvo Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem priredio je sabrana dela Isidore Sekulić: Drugi o Isidori, u izdanju Stylos Art. Ovjavljene knjige: `Kako se posmatra književno delo` (1953);`Putevi humaniteta` I i II (1964, 1965);`Perom u raboš`, (1966);`Epoha romantizma`, Nolit (1966);`Romantizam`, Obod, Cetinje(1967);`Mit, književnost i otuđenje` (1970);`Studija o Kafki`, Vuk Karadžić (1971);`Kafka: Ključevi za Zamak` (1972);`Alfa i omega` (1975);`Kafka: krivica i kazna` (1980);`Poezija i magija`, eseji o pesnicima, Prosveta (1980);`F-117, ili, Sunovrat NATO strategije`, Verzal press (1999);`Ratne igre oko Kosova`, Nikola Pašić (1999);`Sava Rakočević`, monografija o poznatom savremenom srpskom slikaru, Srpska književna zadruga (2001);`Okultna moć`, Prosveta — Niš (2001);`Mefisto i on`, roman, Prosveta (2005);`Gete`, Službeni glasnik (2011). Bio je urednik lista `Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća `Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda `Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik `Književnih novina`. `... 1969. godine objavio je članak kojim je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. U svojim knjigama se bavio i aktuelnom političkom situacijom, pa su dela `Kosovo i nikad kraj`, `Ratne igre oko Kosova`, `F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` posvećena kritici međunarodne politike prema Kosovu i SCG.` Preminuo je 10. maja 2006. godine u osamdesetoj godini života.

Jovan Antula: EMOCIJE U POLITICI, Prometej Novi Sad 2012, str. 147. Očuvanost 4-. Jovan Antula je rođen 1927. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i okončao studije telekomunikacija na Tehničkoj velikoj školi. Radio je kao naučni saradnik u Institutu `Nikola Tesla` u Beogradu, u Minhen je došao 1958. godine. О КЊИЗИ Живимо у добу кад Немачка колонизира Европу. Изјава не­мачке канцлерке: „Ниједна земља, ниједно финансијско место и ниједан финансијски продукт не сме више да остане без над­зора” значи кон­тролу и казну. За Србе је од велике важности да разумеју емотиван став данашње Европе према њима. Емоције играју централну улогу у контроли људских по­сту­пака. Мржња према суседима има корене у идентитету појединца: он се осећа као део једне фамилије, племена са истим дијалектом, једне нације. Сви остали су само суседи, потенцијални објекти мржње. Вероватно најбољи пример неуспелог покушаја супротног развоја (уједињења) нација, јесте оснивање Југославије, борба против ње и њен распад - све у току једног века. И тај процес је овде предмет испитивања. На шта личи Европа данас? Само једна мањина грађана Европе, непуних 50%, желе и одо­бра­вају чланство њихових земаља у Европи. Учешће грађана у изборима за европски парламент је још скромније - око 40%. То је база његовог легитимитета. Европљани су дакле мањина у Европи или, другим речима, Европи недостају Европљани. Већина законских прописа не потиче данас од националних пар­ламената, него од бриселске комисије. Моћ еврократа стално расте и има све више карактер монопола. Њихови прописи су обавезни за све европске земље и скупљени су у једном кодексу са шестоцифреним бројем страна. Тако вредни су еврократи. У разним земљама Европске уније нема велике разлике у ставу штампе према Србији и Србима. Разлике су у осећањима која се на читаоца преносе, и у којој форми се то чини (кратка, сензационална, псеудонаучна, подсмешљива, саркастична итд). Стога је добро да се српски читаоци, било да су за Европску унију или не упознају са ставом Немаца а и Немци са ставом Срба.

Naslov: Neću da ćutim Urednik: Biljana Stepanović Izdavač: Beograd : Business Info Group Pismo: latinica Br. strana: 205 ; fotogr. Format: 26 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. Veoma lepo opremljena knjiga, štampana na kvalitetnom papiru. Knjiga Neću da ćutim sadrži razgovore sa 50 ličnosti iz javnog, političkog, ekonomskog i kulturnog života Srbije, različitih političkih uverenja, o njihovom viđenju puta kojim Srbija ide u proteklih pet godina i predlozima šta bi trebalo raditi u interesu nacionalnog opstanka i napretka. Razgovore su vodili poznati novinari a imena intervjuisanih ličnosti možete da pročitate na slici. a) Srbija - Društvene prilike - Intervjui b) Srbija - Političke prilike - Intervjui c) Srbija - Ekonomske prilike - Intervjui

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa / Milovan Đilas Vrsta građe elaborat, studija Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1990 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 205 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂStudije i monografije ISBN 86-331-0224-2 (broš.) Napomene Tiraž 10.000 Str. 199-204: Nova klasa, danas / Nikola Milošević. Posveta autora na nasl. str.: ``Sveti Stojanoviću, drugarski i prijateljski, Milovan Đilas, 9.2.90``: UBKG: ML L 6083 Predmetne odrednice Komunizam Politički sistem -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. MG60 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radomir Lakušić (rođen 6. marta 1933. u Donjoj Ržanici u Beranama, 16. kolovoza 2005. u Sarajevu) bio je jugoslavenski ili crnogorski botaničar, biogeograf i biljni sociolog, čiji je rad posebno subalpska i alpska visokogorska vegetacija jugoistočnih Dinarida u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori included. Radomir Lakušić je bio profesor na univerzitetima u Sarajevu i Banja Luci. Njegova botanička skraćenica za autora je `Lakušić`. Lakušić završio osnovnu školu sa osam godina u Donjoj Rzanica. Godine 1953. je završio srednju školu u Beranama. Iste godine je upisao na Biološkom fakultetu Univerziteta u Sarajevu u biologiji, gde je 1958. diplomirao On je pisao endemskih dinarskih-vrsta roda Vulfenia njegova teza. 11. mart, 1960, imenovan je kao asistent na Fakultetu za biologiju Sarajevu. 1963 i 1964 je bio da se specijalizuju u Josias Braun-Blankuet na Univerzitetu u Monpeljeu u stanici Internationale de Geobotanikue MEDITERRANEENNE i Alpine ( `Sigma`). Njegova doktorska teza, pod rukovodstvom Violotije Blečić, profesor biologije na Univerzitetu u Beogradu, na temama alpske vegetacije Bjelasice (Nacionalni park Biogradska gora) u Crnoj Gori je bio početak Lakušićs dalje raditi na visoki planinski biljnih zajednica centralne Sudostdinariden (Maglić Volujak, Bioc, Durmitor , Bjelasica). Godine 1965. postao je profesor biljaka ekologije i fitogeografija, 1970 prof. Do 1995. Lakušić je ostao na Univerzitetu u Sarajevu, ali je napustio svoju naučnu radno mesto zbog rata, lošim uslovima života i rada u Nachkriegssarajevo i njegovim zbog svog srpskog porekla ne zahtevaju kretanju na kojima osoblje neuausrichtenden Univerzitet u Sarajevu. Bez drugde dobiti visoku stručnu sastanak, preselio se u rodnoj Crnoj Gori, radio kao konsultant za pitanja životne sredine u savezu Crne Gore životne sredine do penzionisanja 1998th Pored toga, bio je zaposlen na Univerzitetu u Banjoj Luci, gdje je predavao biljaka ekologiju i -Geographi. Najšire prihvaćen naučni rad više od 300 radova bio je sinteza visoke planinske vegetacije jugoistočnih Dinarida, objavljena na njemačkom jeziku. [2] Šira ekološki zainteresovana javnost postala je autorstvom jednog od knjiga `Priroda Jugoslavije` visokim planinskim biljkama (Planinske biljke, 1984. i 1990.), kao i ekološki udžbenik Ekologija Biljaka. I. - Idioekologija (1989), poznato. Monografija Lakušić je 1973. godine napisala rodu Edraianthus, za što je ukazao na neke nove vrste. Posebno, rod Edraianthus, za koji je postavio nezakonito ime roda `Visiania`, bio je i njegov kasniji interes.

Autor: Džozef Stiglic Povez: tvrd Format: 16,5x24 Br. strana: 464 U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u dnu, nista strasno. Sve ostalo uredno! Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. Sebični gen se posle 30 godina ponovo pojavljuje na srpskom jeziku, u izdanju `Heliksa` (prevod Jelena Stakić). Sa dva potpuno nova poglavlja, novim predgovorom i napomenama, Sebični gen je pred novim generacijama čitalaca. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa. Klinton Ričard Dokins (engl. Clinton Richard Dawkins; Najrobi, 26. mart 1941) je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Dokins je poznati ateista, pokrovitelj britanskog Humanističkog Udruženja, pristalica pokreta Brajts i poznat je po svojoj kritici kreacionizma i inteligentnog dizajna. U svojoj knjizi 1986. godine, Slepi časovničar, tvrdi protiv časovničara u analogiji, argument za postojanje natprirodnog stvaraoca na osnovu složenosti živih organizama. Umesto toga, on opisuje evolucione procese kao analogne slepom časovničaru. Dokins je prvi put došao do izražaja sa svojim knjigom Sebičan gen (The Selfish Gene), kojom je popularizovao mišljenje gena u centru evolucije i uveo termin mem. Od tada je napisao nekoliko knjiga popularne nauke, i čini redovne televizijske i radio nastupa, uglavnom raspravlja o ovim temama. U svojoj knjizi 2006. Zabluda o Bogu (The God Delusion), Dokins tvrdi da je natprirodni tvorac gotovo sigurno ne postoji i da je religije- `fiksno pogrešno verovanje`. Od januara 2010. godine, verzija na engleskom jeziku je prodata u više od dva miliona primeraka i prevedena je na na 31 jezika, uključujući i srpski. Dokins je osnovao Ričard Dokins fondacija za nauku i razum, da bi promovisao učenje evolucije i da se suprotstave onima koji se zalažu za programe u učionici protiv evolucije. [1][2] Biografija Bil Mar i Dokins nakon Marovog govora Ričard Dokins rođen je u Najrobiju 1941. godine. Studirao je u Oksfordu, a nakon diplomiranja radio je na projektima Nika Tinbergena, koji je za svoj rad na području etiologije zajedno s Konradom Lorencom 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Krajem šezdesetih godina asistent je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Godine 1970, vratio se u Oksford, a 1995. postao je redovni profesor na katedri za javno razumevanje nauke. Godine 1987, dobio je nagradu za literaturu Kraljevskog društva i nagradu Los Anđeles tajmsa za knjigu Slepi časovničar. Iste godine dobio je i nagradu za najbolji televizijski naučni program i scenario. Godine 1989, primio je srebrnu medalju Londonskog zoološkoga društva, 1990. nagradu Kraljevskoga društva Majkl Faradej, 1994. nagradu Nakajama za društvene nauke, a 1995. počasne doktorate univerziteta Sent Endruz i Kanbera. Godine 1997, postao je član kraljevskog društva za literaturu i dobio međunarodnu nagradu Kosmos. 2021. izjavio je da bi Katalin Kariko po njegovom mišljenju trebalo da dobije Nobelovu nagradu za svoj rad.

NOVO Str 447 Burne godine raspada Sovjetskog Saveza, „epoha Gorbačova” i „era Jeljcina”, nestanak Varšavskog ugovora, jačanje i prodor Severnoatlantske vojne alijanse na Istok – to je okvirna priča memoarske knjige ruskog akademika i političara Jevgenija Primakova (s ruskog prevela Ivana Sekicki). Taj okvir ispunilo je traganje za odgovorom na suštinska pitanja koja su nametali međunarodni odnosi u drugoj polovini prošlog stoleća. Ova pitanja odredila su ne samo sudbinu pojedinaca, već i istorijsku sudbinu mnogih naroda, i ne samo u nedavnoj prošlosti, već, po svemu sudeći, i u doglednoj budućnosti. Dramatični događaji u bivšoj Jugoslaviji, s posebnim težištem na zbivanjima sa srpskim narodom, našli su svoje mesto u ovom Primakovljevom svedočanstvu. Ali, za razliku od mnogih zapadnih momoarista i krunskih aktera savremene svetske politike, zapenušanih od pristrasnosti, Primakov ni jednog časa nije smetnuo s uma vrednost i značaj nacionalne kulture i tradicije iz koje potiče, pa je i ovo delo veoma redak primer kako je, umesto sa spektakularnim obračunima i optužbama, istinska senzacija vezana sa strasnim traganjem za univerzalnim obrascem međuljudskog i međunarodnog razumevanja i sporazumevanja. Primakov je rođen 1929. u Kijevu odakle se njegova porodica preselila u Tbilisi (Gruzija) gde je Primakov proveo detinjstvo. Diplomirao je na moskovskom državnom univerzitetu. Karijeru je započeo kao novinar, prošavši put od izveštača Državnog radija i televizije do komentatora u listu „Pravda”. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u vreme arapsko-izraelskog sukoba na Bliskom istoku, radio je kao dopisnik iz ratom zahvaćenog područja. U to doba svoju sudbinu tesno je povezao sa naukom. Pošto je doktorirao iz oblasti ekonomskih nauka, s dobrim znanjem engleskog i arapskog jezika, postao je dopisni, a potom i redovni član Akademije nauka, zatim stupio na čelo Instituta za orijentalistiku i Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Krajem 80-tih aktivno se uključio u politiku. U vreme vladavine Mihaila Gorbačova član je najviših državnih institucija. U vreme vladavine Borisa Jeljcina bio je na čelu ruske spoljne obaveštajne službe, zatim na čelu ministarstva inostranih poslova. Od septembra 1998. do maja 1999. vršio je funkciju premijera Ruske Federacije. Početkom novembra 2004. svedočio je pred haškim tribunalom u korist odbrane Slobodana Miloševića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonko Marić (Bujanovac, 2. novembar 1931 — Beograd, 18. oktobar 2006) bio je srpski fizičar i akademik. Biografija Rođen je kao drugo od troje dece Blagoja i Nadežde Marić. Njegov mlađi brat je bio lekar Predrag Marić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju je završuo u Leskovcu. Studirao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1955. godine. Zvanje doktora nauka stekao je 1960. godine, odbranivši tezu „Disperzija svetlosti na atomskim jezgrima“. Posle Drugog svetskog rata bio je jedan od prvih 15 doktora nauka iz oblasti fizike na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu [2] i jedan od pionira razvoja fizike u Beogradu. Nakon diplomiranja zaposlio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, gde je radio u laboratoriji za teorijsku fiziku. Nepunih godinu dana po dolasku u Vinču, Marić je upućen na specijalizaciju u Institutu za teorijsku fiziku u Kopenhagenu, u Danskoj, gde je proveo dve godine baveći se teorijom molekularnih modela. Po povratku sa studijskog usavršavanja i odbrane doktorske teze, u je Vinči rukovodio laboratorijom za teorijsku fiziku. Godine 1961. prvi studenti fizike upisuju se na Univerzitet u Novom Sadu. U tom periodu je sa još nekoliko kolega organizovao specijalističke studije. Istovremeno se bavio i pedagoškim radom na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je držao kurseve na redovnoj i postdiplomskoj nastavi. U Institut za fiziku prešao je 1972. godine Kao profesor po pozivu, predavao je u Institutu za nuklearnu fiziku „Orsej“ u Francuskoj. U više navrata boravio je i u Evropskom centru za nuklearna istraživanja CERN u Ženevi i u Institutu za nuklearne nauke u Dubni, u Sovjetskom Savezu. Svojim referatima je učestvovao na više naučnih i stručnih skupova u zemlji i svetu. Njegova naučna delatnost posvećena je nuklearnoj, atomskoj i molekularnoj fizici, kao i problemima zasnivanja kvantne mehanike i statističke fizike. Objavio je više naučnih radova - i na srpskom i na stranim jezicima. Za svoj rad dobio je više priznanja. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

Uroš Dujšin: TEORIJA NOVOG SOCIJALIZMA J. K. GALBRAITHA, Globus Zagreb / Pravni fakultet Zagreb 1989, tvrdi povez, omot, str.292. Studija o delu Džona Keneta Galbarjta. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Dujšin, Uroš, hrvatski ekonomist (Beograd, 13. II. 1935 – Zagreb, 19. I. 2019). Diplomirao (1959) i doktorirao (1985) na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Specijalizirao je komparativnu ekonomiju u Luxembourgu te u SAD-u (na Harvardu i u Williamstownu). Od 1960. radio na Pravnom fakultetu u Zagrebu; od 1987. profesor ekonomske politike; dekan (1997–99). Autor mnogobrojnih radova s područja međunarodne trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa. Glavna djela: Novi socijalizam Johna Kennetha Galbraitha (1989), Osnove ekonomike (koautor, 1990). Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 — 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive[2][3]. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije[4]. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijevog administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života[5][6]. Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za Commandeur de la Legion d honneur.