U dobrom stanju! Lucian Goldman (fr. Lucien Goldmann, 1913, Bukurešt, Rumunija - 1970, Pariz, Francuska) - francuski filozof i sociolog, teoretičar marksizma, osnivač genetskog strukturalizma. Rođen je u rumunskoj jevrejskoj porodici. Goldman je studirao na Univerzitetu u Bukureštu, a takođe godinu dana na Bečkom univerzitetu, gde je jedan od teoretičara austro-marksizma, filozof Mak Adler, imao veliki uticaj na njega. 1934. godine dobio je diplomu iz Sorbone. Iste 1934. godine izbačen je iz podzemnog komunističkog saveza omladine Rumunije zbog `trockizma`. Lucien Goldman je 1942. emigrirao u Švajcarsku, gde je radio kao asistent Jean Piaget-a i pridružio se njegovom istraživanju u genetskoj epistemologiji. Godine 1945. preselio se u Pariz, gde je živeo do kraja svog života. Lucien Goldman je bila zaposleni u Nacionalnom centru za naučno istraživanje, kao i profesor na Višoj školi društvenih nauka i na Sorboni. Radio je kao direktor Praktične škole za viši studij 1959-1964. Direktor Centra za sociologiju književnosti od 1964. Ovaj istraživački centar organizovan je na njegovu inicijativu na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Goldmanova biografija poslužila je kao izvor za roman francuske književnice i filozofa Julije Kristeve `Samurai` (1990). Naučna aktivnost Na Goldmana je snažno uticao ne-marksizam. Posebno važno za oblikovanje filozofskog pogleda na svet bilo je rano delo George Lukacsa. Na Goldmana je uticala i genetska psihologija Žana Piageta. Goldmanova glavna dela posvećena su istoriji zapadnoevropske filozofije i njenim odnosima sa kulturnim i društvenim pojavama. Goldmanova knjiga „Tajni Bog“ (1955) posvećena je uporednoj analizi filozofskih i religijskih pogleda Blaisa Pascala, Jansenizma i Jeana Racinea.

Izdavač: Radio Beograd 1969. odlično očuvana 446 str. Neki od naslova: Mladen Kozomora: Mišel Fuko Mihal Vajda: Pogled na soc.istoriju Vjmarske republike Zoran Đinđić: Kritička teorija kao predmet kritike Tine Hribar Ostrvo očaja i Kapital MIŠEL FUKO i Žerar Role STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM novi društveni pokreti programi i manifesti POLJSKE MEĐURATNE AVANGARDE / Poljska međuratna avangarda stanislav pšibiševski stanislav ignaci vitkjevič leon hvistek bruno jašenjski tadeuš pajper grad, masa, mašina jan bženkovski MINIMALNA MUZIKA herman sabe minimalizam diter šnebel procesualno komponovanje marsel porthuis miroslav miša savić minimalna muzika situacija u jugoslaviji PRIVREDA PRAVO I DRŽAVA U NACIONALSOCIJALIZMU ... nacionalsocijalizam maks horkhajmer herbert markuze kritička teorija zoran đinđić LET.20/8

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

Autori: Marijana Rirmajer Peter M. Štajner Povez: tvrd Br. strana: 244 Format: 14 x 21 Marijana Rirmajer je redaktor, studijska do-maćica i voditelj na Bavarskom radiju i televiziji. Redaktorski je zadužena za programe magazinskog karaktera i tok-šou emisije, a kao autorka uređuje različite filmove i serije na savremene teme, o putovanjima, kulinarstvu i kuvanju. Peter M. Štajner, doktorirao je na filosofiji i, između ostalog, radio je kao asistent za filosofiju u Tibingenu i Vircburgu. Radi u Glavnoj upravi Društva „Maks Plank” u Minhenu. Sadržaj: - Aperitiv - Filosofija i pijanstvo - Plodovi vrta uživanja - Bekstvo od prokletog zadovoljstva - Obrazovanje ukusa u doba prosvećenosti - Idealizam uživanja - Prevrednovanje vrednosti: od kušanja do varenja - Filosofija između brzog i sporog načina ishrane - Digestiv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

Stari gramofon kofer MIMI Iskra Radi na 220V. Fizicko stanje odlicno. Daje zvuk sa ploce, ali je dosta tih i ima šuma. Brzine 16 33 45 78 Dimenzije 26x40x17 kljucne reci za pretragu stari gramofon stari gramofoni starinski audio uredjaji uredjaj audio tehnika audio tehnike gramofonska ploca gramofonske ploce igla igle zvucnik zvucnici kolekcionarki primerak kolekcionarski primerci kolekcionarstvo sakupljanje starih uredjaja gramofona gramofonskih ploca skupljanje antikvitet antikviteti antikvanre stvari antikvarna stvar iskre mima mimi mime mimu brzina brzine long play gramofon za gramofoni za starinska sterinske starinski stvari iz sfrj sfrj nostalgija radio tehnika tehnike muzika muzicki muzicke muzicka tehnika za muziku pucketavi zvuk zvuci muzicki instrument muzicki instrumenti uredjaj uredjaji kofer koferi prenosiv prenosivi sa ruckom rucka mobilan mobilni

Stari ventilator, proizveden u SSSR. U veoma dobrom stanju, mislim da potiče iz 70-ih godina prošlog veka. Ima tri brzine, mislim da radi dosta solidno. Kako duže vremena nije bio korišten, morao sam ga prebaciti na trojku da `uzme zalet`, ali zatim je radio odlično prilikom promena brzina i to dosta brzo i jako. Nisam siguran da je vrtenje levo-desno u potpunosti ispravno, ali samo malo bolji poznavalac to može ustanoviti i eventualno podesiti da radi. Na jednoj fotografiji se vidi dok radi, a na jednoj njegove karakteristike. Visina mu je 45cm, prečnik lopatica oko 30cm. težina je oko 3kg. Ta stara nalepnica BMW je sasvim solidna, ko zna kada je zalepljena, ali je od kvalitetnog lima i dobro očuvana. Ako nekom kupcu smta, može je skinuti. :)

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Pragmatizam, SADRŽAJ: - Reč priređivača - Radoslav Konstantinović: Predgovor 1.Pitanja o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku 2.Neke posledice četiri nesposobnosti 3.Kritičko razmatranje dela Džordža Barklija 4.Učvršćivanje verovanja 5.Kako učiniti naše ideje jasnim 6.Šta pragmatizam jeste 7.Posledice pragmatizma 8.Razmatranje pragmaticizma - Odabrana bibliografija - Indeks pojmova - Indeks imena ____________________________ Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) je bio američki filozof, osnivač pragmatizma, pravca kojeg je kasnije razvio Vilijam Džejms. Verovao je da ideje najbolje mogu biti ispitane istraživanjem posledica koje izazivaju. Nije imao univerzitetsku karijeru - uglavnom je radio u državnoj službi, a njegovi uticajni Sabrani spisi objavljeni su posthumno. Čarls Sanders Pers Izabrani spisi, O pragmatizmu i pragmaticizmu Filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1993 godine Tvrd povez sa zaštitnim omotom. Knjiga u odličnom stanju!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Pál Tábori (16. studenoga 1908. – 9. studenoga 1974.), također poznat pod svojim pseudonimom Paul Tabori, [1] bio je pisac, novinar, scenarist [2] i psihoanalitičar rođen u Mađarskoj. Bio je poznat po svojim raznolikim spisima, koji su pokrivali široku lepezu tema uključujući povijest, psihologiju, popularnu znanost i beletristiku. Taborijeva djela često su karakterizirali njegov angažiran stil pisanja i njegova sposobnost da složene teme učini dostupnima širokoj publici. Život Rođen 16. studenoga 1908. u Budimpešti, u Mađarskoj, Tabori je odrastao u židovskoj obitelji. Studirao je u Beču i Berlinu, gdje je stekao doktorat znanosti. u psihologiji. Taborijevo psihološko iskustvo utjecalo je na njegova kasnija pisanja, posebice na njegov interes za ljudski um i ponašanje. Tridesetih godina prošlog stoljeća Tabori je radio kao novinar i urednik u Berlinu. Međutim, zbog uspona nacističke Njemačke i sve većeg progona Židova, bio je prisiljen pobjeći iz zemlje. Nastanio se u Engleskoj i postao britanski državljanin 1947. godine. Taborijeva književna karijera počinje u 1950-im i 1960-im godinama. Napisao je brojne knjige koje su istraživale širok raspon tema. Neka od njegovih značajnih djela uključuju Anatomiju egzila, koja je ispitivala iskustva izbjeglica i prognanika, i Prirodnu znanost o gluposti, [3] bezbrižno istraživanje ljudske ludosti. Napisao je i nekoliko povijesnih djela, kao što su Bizantska pozadina prvog križarskog rata i Sultanova budala, biografija mađarskog putnika u Osmanskom Carstvu. Osim toga, Tabori je zašao u područje fikcije, stvarajući romane i drame. Njegov roman Zelena kiša [4] bavio se holokaustom, odražavajući njegovu osobnu povijest i iskustva. Tabori je za pozornicu adaptirao i djela drugih autora, među kojima i drame Franza Kafke. Osim svoje spisateljske karijere, Tabori je radio kao psihoanalitičar i bio je član Britanskog psihoanalitičkog društva. Njegovi psihološki uvidi često su nalazili put do njegovih djela, dodajući dubinu i razumijevanje njegovim istraživanjima različitih tema. Paul Tabori preminuo je u Londonu 9. studenog 1974. godine.

Nagrada Drugog programa Radio Beograda za najbolje filozofsko delo u 2003. godini. Miloš Arsenijević, autor i knjige "Prostor, vreme, Zenon" i brojnih priloga u vodećim svetskim časopisima, predavač na niz uglednih univerziteta, za svoje novo delo, "Vreme i vremena", koje po žanru spada, pre svega, u metafiziku, ali i u filozofiju matematike i filozofiju fizike, rekao je da je nastojao da ga piše tako da ga razumeju i oni koji takvu vrstu literature ne poznaju, ili nisu do sada pročitali čak ni jednu takvu knjigu. Kao i da bi se "Vreme i vremena" moglo svrstati i u žanr kriminalističkog romana, jer mu je takav zaplet, i taman kad poverujete da ste pronašli ispravan odgovor na jedno pitanje, već u narednom poglavlju ispostaviće se da je drugačije, i tako od poglavlja do poglavlja, poaroovski, sve do kraja nećete saznati "ko je ubica"...

ESTETIKA - Bela Hamvaš Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 220 str Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

Бранко У. Павловић: РАСПРАВА О ФИЛОЗОФСКИМ ОСНОВАМА НАУКА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1973.год. Тврди повез, 299 страна, латиница. Врло пристојно очувано, уз понешто дискретног подваче3ња графитном оловком при почетку књиге. `Бранко Павловић (16. август 1928 — 14. март 1986) био је филозоф и писац. Предавао је Античку филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду . Уређивао је часописе: Гледишта, Филозофија, и Савремене филозофске теме. Дела: Расправа о филозофским наукама (1973), Филозофија природе (1978), Ерос и дијалектика (1997), Метфизика и егзистенција (1997), Пресократска мисао (1997), Филозофски речник (1997), Филозофски триптих (1998), Видовија Артура Полачека (2000), Мислилац на Агори (2000). Увод у савремену филозофију (2003) , Филозофија науке (2007), Уџбеник `Историја филозофије`, писан заједно са В. Кораћем и М. Животићем. Учесник многих трибина, радио и ТВ емисија, округлих столова. Многи његови савременици ће се сетити препуних предавања на Коларцу, и ништа мање посећених редовних предавања на Филозофском факултету Универзитета у Београду.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Cornelius Castoriadis (Istanbul, 1922. — Pariz, 1997.), bio je grčko-francuski ekonomist, filozof i socijalist. Poslije studija ekonomije, prava i filozofije u Ateni napušta Grčku komunističku stranku i priključuje se trockističkoj organizaciji. S trockistima prekida 1948., seli u Pariz i osniva skupinu i časopis Socialisme ou Barbarie, u kojem se analizira marksizam, birokracija i moderni kapitalizam. Zajedno s britanskim časopisom Solidarity i Mauricom Brintonom iz radničkog samoupravljanja, vodi diskusije o socijalnim i ekonomskim osnovama jednog slobodnog socijalističkog društva. Radničko samoupravljanje istovremeno predstavlja rješenje problema direktne demokracije kao i rješenje problema radničkog upravljana u socijalizmu. Njegove ideje imale su nezanemarljiv utjecaj na studentske proteste u Parizu 1968. Radio je 20 godina kao OECD-ekonomist i objavio veliki broj knjiga pod najmanje pet različitih pseudonima, razradio je pojam autonomije zajedno s Antoniom Negrijem, a djelovao je i kao psihoanalitičar.

Stari sanduk star preko 100 god, treba radit na njemu ,dim.s 90x70x65cm

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Dva potpisa Dr.Đorđa Sibera, u đačkoj knjižici njegovog sina (koji se takođe zvao Đorđe). Đorđe Siber (Ub, 3. oktobar 1885 — Beograd, 28. decembar 1968) bio je srpski lekar, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, sanitetski brigadni general, upravnik Vojno-higijenskog zavoda 1939. do 1941. godine. Život i rad Đorđe Siber je rođen u Ubu 3. oktobra 1885. godine. Osnovnu školu završava u Ubu. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu gde je maturirao. Nakon zaršene srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Gracu, gde je diplomirao 1911. godine.[2] Nakon povratka u zemlju kratko je radio kao profesor i školski lekar u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat U aktivnu vojnu službu primljen je ukazom F.A. 289 od 22. septembra 1912. godine, i dobija čin sanitetskog poručnika. Nakon prijema u službu postavljen je za lekara Glavne vojne bolnice. Nakon završenog Balkanskog rata postaje trupni lekar garnizona u Novom Pazaru. Krajem 1913. godine postavljen je za trupnog lekara u Ferizoviću (Uroševac). U Prvom svetskom ratu, 1914-1918. radio je kao trupni lekar. U čin kapetana prve klase unapređen je 15. juna 1915. godine Napredovanje u službi Nakon završetka rata radio je kao lekar. Za upravnika privremene vojne bolnice u Subotici postavljen je 11. juna 1920. godine. Posle nekog vremena postavljen je za trupnog lekara artiljeriskog puka Kraljeve Garde. Za vršioca dužnosti načelnika sanitetskog odeljenja komande Kraljeve Garde postavljen je 29. septembra 1924. godine. Posle skoro godinu dana, tačnije 11. septembra 1925. godine postavljen je za referenta saniteta komande Kraljeve Garde. U čin sanitetskog pukovnika unapređen je 1. aprila 1928. godine. Đorđe Siber postavljen je 12. marta 1935. godine za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Za šefa ličnog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice postavljen je 13. marta 1936. godine. Nedugo zatim, 24. aprila 1936. godine postavljen je ponovo za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Referent saniteta Druge armijske oblasti bio je u periodu od 17. aprila 1937. godine do 5. marta 1939. godine Upravnik Vojno-higijenskog zavoda Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, postavlja 6. marta 1939. godine sanitetskog pukovnika Đorđa Sibera za upravnika Vojno-higijenskog zavoda Glavne vojne bolnice. Ideja o stvaranju Vojno-higijenskog zavoda sazrela je tek pošto su u Beogradu prukupljeni stručnjaci za higijensku službu. U sastavu Glavne vojne bolnice 16. juna 1930. godine u zgradi ukinute Vijnosanitetske škole otvara se zavod, sa bakteriološkim, higijensko-epidemiološkim i hemijskim odeljenjem. Za prvog upravnika zavoda postavlja se sanitetski brigadni general dr Đorđe I. Protić. Na tom položaju ostaje sve do 22. maja 1936. godine. Dužnost upravnika Zavoda preuzima sanitetski pukovnik dr Đura Novaković, koji na tom mestu ostaje do 17. aprila 1937. godine, kada je za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen sanitetski brigadni general dr Vojislav S. Popović. Nakon skoro dve godine 6. marta 1939. godine za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen je sanitetski pukovnik Đorđe Siber. Na toj dužnosti ostao je sve do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, unapredio je Đorđa Sibera 20. marta 1939. godine u čin sanitetskog brigadnog generala. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 1968. godine. Đorđe Siber bio je redovan član Vojnosanitetskog komiteta. U više navrata bio je član, zamenik predsednika i predsednik ispitne komisije za više činove. Đorđe Siber je za svoju dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Porodica Poridica Siber je poreklom iz Češke, koja je preko Đakova stigla u Srbiju. Pradeda, deda i otac Stevan su bili lekari, majka Adela. Oženio se 1919. godine sa gospođicom Bosiljkom, ćerkom Sime Jorgovića trgovca iz Vršca. Kao na fotografijama.

NOUVELLE CARTE DE L`EUROPE CENTRALE CARTES ROUTIÈRES pour AUTOMOBILISTES, CYCLISTES, etc. Razmera: 1:4.200.000 Dimenzije karte: 103,5 x 86,5 cm Autor/Izdavač: A. Taride -Ima zacepljenja od korišćenja ali ništa alarmantno -Godina stavljena proizvoljno ? ( verovatno i starija ?) -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q

Poznavanje opštila — čovekovih produžetaka / Maršal Makluan Beograd 1971. Tvrd povez, zaštitni omot, 434 strane Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Najpoznatija knjiga Makluana, autora koji se na dosad najkompleksniji i svakako najzanimljiviji način pozabavio jednim od bitnih fenomena današnjeg trenutka naše civilizacije: prirodom masovnih komunikacija i njihovom ulogom u razvitku savremenog sveta. Pod opštilima Makluan podrazumeva svako u nauci i tehnici ostvareno produženje ljudskih organa: knjiga, novine, radio, televizor, gramofonska ploča itd. Po Makluanovoj ideji opštila koja čovek koristi da bi obogatio svoje sposobnosti i osećanja više nego išta drugo određuju šta je on sam. Sredstva komunikacije radikalno menjaju način upotrebe pet ljudskih čula, čovekovu reakciju u raznim situacijama, njegovu prirodu, pa prema tome i život i društvo. Ključ za razumevanje društvenog razvitka Makluan vidi u pravilnom tumačenju problema komunikacija. Istorijske, kulturne i ostale pojave u životu društva, on objašnjava fazama dostignuća u oblasti usavršavanja opštila. Pri tome, on smatra da društveni sistem u većoj meri odreduje priroda opštila nego njihova sadržina.

Alen: SLOBODNI RAZGOVORI, Kalekom Beograd 1998, str. 96. Francuska filozofija. Očuvanost 4. Emil Šartije (1868–1951) ili Alen je četrdeset godina (1892-1933) radio kao gimnazijski profesor filozofije, ostvarujući veliki uticaj na mlade. Političke strasti i beda strančarenja (afera Drajfus, odvajanje crkve od države itd.) uveli su ga u novinarstvo, gde je ispekao zanat pisca i pronašao originalnu formu svojih eseja, koji su svakodnevno objavljivani u Ruanskoj depeši od 1906. do 1914, a od 1921. do 1936. u Slobodnim temama. Kada je 1914. počeo rat, protiv kojeg nikada nije prestao da se angažuje, prijavio se kao dobrovoljac. Prve od mnogobrojnih knjiga napisao je na frontu. „Njegov opus, od Marsa ili razmatranja o ratu i Sistema lepih umetnosti do Boga, podrobno prikazuje čoveka (Ideje i epohe), donosi prodornu egzistencijalnu analizu (Razgovori na obali mora), razvijajući se kao originalan i postojan filozofski projekt. Biće korisno da to imamo u vidu dok čitamo ovu knjigu. Naime, bistrooka mudrost ovih eseja, koje Alen, u datim okolnostima, posvećuje čovekovoj veštini da bude srećan, ne počiva na moralizmu, nego prvenstveno na filozofiji.`

Јакостара машина за шивење, није коришћена задњих 15-20 година, пре тога је одлично радила. Требало би да се машина очисти, подмаже...