Stari gramofon kofer MIMI Iskra Radi na 220V. Fizicko stanje odlicno. Daje zvuk sa ploce, ali je dosta tih i ima šuma. Brzine 16 33 45 78 Dimenzije 26x40x17 kljucne reci za pretragu stari gramofon stari gramofoni starinski audio uredjaji uredjaj audio tehnika audio tehnike gramofonska ploca gramofonske ploce igla igle zvucnik zvucnici kolekcionarki primerak kolekcionarski primerci kolekcionarstvo sakupljanje starih uredjaja gramofona gramofonskih ploca skupljanje antikvitet antikviteti antikvanre stvari antikvarna stvar iskre mima mimi mime mimu brzina brzine long play gramofon za gramofoni za starinska sterinske starinski stvari iz sfrj sfrj nostalgija radio tehnika tehnike muzika muzicki muzicke muzicka tehnika za muziku pucketavi zvuk zvuci muzicki instrument muzicki instrumenti uredjaj uredjaji kofer koferi prenosiv prenosivi sa ruckom rucka mobilan mobilni

DVB-T2 set top box Besplatni domaći digitalni kanali Potpuno podržava standarde SD/HD DVB-T2, SD/HD MPEG2 i MPEG4 AVC H.264 Podržava HD 1080P, 576i, 576p, 720p,1080i,1080p Automatsko i pojedinačno pretraživanje svih TV i radio kanala Memoriše do 1000 programa Podrška za prikaz titla na više jezika Efikasan elektronski programski vodič za 7 dana unapred Format prikaza 16:9 i 4:3 HDMI i Coaxial i SCART izlazi Podržava teletext Funkcija roditeljskog zaključavanja - Parental lock PVR, snimanje na USB 2.0 Pregled multimedijalnih zapisa i aźuriranje softvera preko USB 2.0 Video rezolucija: 576i, 576p, 720p and 10801,1080p Audio standard: IS0/IEC 14.496-3 Audio modovi: mono, dual-channel, stered Napajanje aktivne antene Multimedia format: Slika: JPEG, BMP Audio: MP3 Video: DivX, MPG, MKV, MP4. AVI IMAM I DIGITALNE ANTENE U PONUDI

Stari ventilator, proizveden u SSSR. U veoma dobrom stanju, mislim da potiče iz 70-ih godina prošlog veka. Ima tri brzine, mislim da radi dosta solidno. Kako duže vremena nije bio korišten, morao sam ga prebaciti na trojku da `uzme zalet`, ali zatim je radio odlično prilikom promena brzina i to dosta brzo i jako. Nisam siguran da je vrtenje levo-desno u potpunosti ispravno, ali samo malo bolji poznavalac to može ustanoviti i eventualno podesiti da radi. Na jednoj fotografiji se vidi dok radi, a na jednoj njegove karakteristike. Visina mu je 45cm, prečnik lopatica oko 30cm. težina je oko 3kg. Ta stara nalepnica BMW je sasvim solidna, ko zna kada je zalepljena, ali je od kvalitetnog lima i dobro očuvana. Ako nekom kupcu smta, može je skinuti. :)

Ispravan i testiran Apple TV model A1218 generacija sa diskom od 160gb i originalnim daljinskim izvanredan kao IP internet radio plejer povezanjem na TV ili monitor i eksterne zvučnike dobijate odličan uredjaj za emitovanje ambijentalne muzike slušanjem internet radija bez AM/FM poznatih šumova. Teme su mnoge razne: ambient, bluz, jazz i mnogi drugi žanrovi Vrlo jednostavno može da se preinstalira u fleksibilni Kodi plejer i da se poveže na običan, LCDTV ili LedTV da postane vaš pametni televizor sa Linux operativnim sistemom. Ima puno tutorijala na Internetu kako da Apple TV1 pretvorite u KODI plejer kako bi ste mogli da gledate HBO i druge kanale koji se plaćaju potpuno besplatno! Dostupno odmah. Uredjaj je vraćen na fabrička podešavanja. Proveren. Ispravan, polovan, prodajem sa odgovarajućim kablom i daljinskim. Bez prava na reklamaciju i povraćaj robe

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

Stari sanduk star preko 100 god, treba radit na njemu ,dim.s 90x70x65cm

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Dva potpisa Dr.Đorđa Sibera, u đačkoj knjižici njegovog sina (koji se takođe zvao Đorđe). Đorđe Siber (Ub, 3. oktobar 1885 — Beograd, 28. decembar 1968) bio je srpski lekar, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, sanitetski brigadni general, upravnik Vojno-higijenskog zavoda 1939. do 1941. godine. Život i rad Đorđe Siber je rođen u Ubu 3. oktobra 1885. godine. Osnovnu školu završava u Ubu. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu gde je maturirao. Nakon zaršene srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Gracu, gde je diplomirao 1911. godine.[2] Nakon povratka u zemlju kratko je radio kao profesor i školski lekar u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat U aktivnu vojnu službu primljen je ukazom F.A. 289 od 22. septembra 1912. godine, i dobija čin sanitetskog poručnika. Nakon prijema u službu postavljen je za lekara Glavne vojne bolnice. Nakon završenog Balkanskog rata postaje trupni lekar garnizona u Novom Pazaru. Krajem 1913. godine postavljen je za trupnog lekara u Ferizoviću (Uroševac). U Prvom svetskom ratu, 1914-1918. radio je kao trupni lekar. U čin kapetana prve klase unapređen je 15. juna 1915. godine Napredovanje u službi Nakon završetka rata radio je kao lekar. Za upravnika privremene vojne bolnice u Subotici postavljen je 11. juna 1920. godine. Posle nekog vremena postavljen je za trupnog lekara artiljeriskog puka Kraljeve Garde. Za vršioca dužnosti načelnika sanitetskog odeljenja komande Kraljeve Garde postavljen je 29. septembra 1924. godine. Posle skoro godinu dana, tačnije 11. septembra 1925. godine postavljen je za referenta saniteta komande Kraljeve Garde. U čin sanitetskog pukovnika unapređen je 1. aprila 1928. godine. Đorđe Siber postavljen je 12. marta 1935. godine za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Za šefa ličnog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice postavljen je 13. marta 1936. godine. Nedugo zatim, 24. aprila 1936. godine postavljen je ponovo za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Referent saniteta Druge armijske oblasti bio je u periodu od 17. aprila 1937. godine do 5. marta 1939. godine Upravnik Vojno-higijenskog zavoda Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, postavlja 6. marta 1939. godine sanitetskog pukovnika Đorđa Sibera za upravnika Vojno-higijenskog zavoda Glavne vojne bolnice. Ideja o stvaranju Vojno-higijenskog zavoda sazrela je tek pošto su u Beogradu prukupljeni stručnjaci za higijensku službu. U sastavu Glavne vojne bolnice 16. juna 1930. godine u zgradi ukinute Vijnosanitetske škole otvara se zavod, sa bakteriološkim, higijensko-epidemiološkim i hemijskim odeljenjem. Za prvog upravnika zavoda postavlja se sanitetski brigadni general dr Đorđe I. Protić. Na tom položaju ostaje sve do 22. maja 1936. godine. Dužnost upravnika Zavoda preuzima sanitetski pukovnik dr Đura Novaković, koji na tom mestu ostaje do 17. aprila 1937. godine, kada je za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen sanitetski brigadni general dr Vojislav S. Popović. Nakon skoro dve godine 6. marta 1939. godine za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen je sanitetski pukovnik Đorđe Siber. Na toj dužnosti ostao je sve do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, unapredio je Đorđa Sibera 20. marta 1939. godine u čin sanitetskog brigadnog generala. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 1968. godine. Đorđe Siber bio je redovan član Vojnosanitetskog komiteta. U više navrata bio je član, zamenik predsednika i predsednik ispitne komisije za više činove. Đorđe Siber je za svoju dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Porodica Poridica Siber je poreklom iz Češke, koja je preko Đakova stigla u Srbiju. Pradeda, deda i otac Stevan su bili lekari, majka Adela. Oženio se 1919. godine sa gospođicom Bosiljkom, ćerkom Sime Jorgovića trgovca iz Vršca. Kao na fotografijama.

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

NOUVELLE CARTE DE L`EUROPE CENTRALE CARTES ROUTIÈRES pour AUTOMOBILISTES, CYCLISTES, etc. Razmera: 1:4.200.000 Dimenzije karte: 103,5 x 86,5 cm Autor/Izdavač: A. Taride -Ima zacepljenja od korišćenja ali ništa alarmantno -Godina stavljena proizvoljno ? ( verovatno i starija ?) -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q

Јакостара машина за шивење, није коришћена задњих 15-20 година, пре тога је одлично радила. Требало би да се машина очисти, подмаже...

kad sam ih ja prbao jedna je radila druga nije ...ali moguce da na tom uredjajunije bilo ispravno nesto pa zato...u svakom slucaju to je to

originalni potpis Rene Kasena na diplomi dodeljenoj momiru milojevicu 1970 god. u strazburu diploma : 28 x 38 cm, urolana autogram Rene Kasen (franc. René Samuel Cassin, 5. oktobar 1887-20. februar 1976) bio je francuski pravnik poznat kao koautor Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Rođen je u Bajonu, u Baskiji, u francusko-jevrejskoj trgovačkoj porodici, i borio se u Prvom svetskom ratu kao običan vojnik. Posle rata osnovao je Federalni savez (franc. Union Fédérale), levičarsku, pacifističku organizaciju ratnih veterana. Tokom Drugog svetskog rata radio je za izbegličku vladu Slobodne Francuske u Londonu, i od 1944. do 1959. bio je član Državnog saveta Francuske republike. Izabran u komisiju Ujedinjenih nacija za ljudska prava 1946, sastavio je prvu verziju Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Za svoj rad dobio je Nobelovu nagradu za mir 1968. Iste godine dobio je Nagradu za mir od Generalne skupštine ujedinjenih nacija. Od 1972. godine bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. `Pošto sam imao privilegiju da preživim Prvi svetski rat, dozvolite mi da izrazim duboko priznanje onima koji nisu imali sreće da uspeju, ali su se suočili sa užasom pokušavajući do zadnjeg daha da sačuvaju mir.`

13 x 9 cm Aleksandar Gavric; Beograd, 28. maj 1932 — Inđija, 6. decembar 1972) bio je srpski glumac. Aleksandar Gavrić je rođen u Beogradu 28. maja 1932. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Prvu ulogu je ostvario u filmu Potraga iste godine.[1] Dve sezone je igrao u zadarskom i splitskom pozorištu. Jugoslovenskoj i srpskoj publici je ostao upamćen po filmu Kapetan Leši. Film je doživeo ogromnu popularnost, pa je kasnije snimljen i nastavak Obračun, a čak je po njegovom liku nastao i strip Kapetan Leši. Iako ga je uloga kapetana Lešija učinila velikom zvezdom srpske kinematografije, ostao je upamćen i po ulozi u filmovima Marš na Drinu kao Kosta Hadživuković i po Signali nad gradom kao komandir Ranko. Glavne uloge je igrao u drugim filmovima Žike Mitrovića, Solunski atentatori (1961) i Operacija Beograd (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Paja i Jare, gde je igrao Kostića direktora kombinata. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem. Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine. Sa njim je bila i Jasmina Lisac, koja je takođe nastradala.

***Napomena: Pre kupovine me prvo kontaktirajte preko poruka da proverim jel imam na stanju uređaj. - Odličan daljinski upravljač (Air mouse) Gyroskop G10S Pro za većinu uređaja: Smart televizore, Android tv boksove, Kompjutere, Laptopove, Tablete, mobilne telefone... sa backlight (pozadinskim osvetljenjem tipki za noćni rad), Voice search function (Glasovnim komandama za pretragu). Takođe ima opciju IR learning što znači da se mogu kopirati neke važne komande sa drugog daljinskog upravljača na njega. Lagan je i zgodan za rukovanje i prenos jer nije glomazan. ***Karakteristike - 01. Tačan unos glasa 02. IR control+IR learning 03. Opcije kursora miša On/Off 04. Ugrađeni 6-osni senzori inercije 05. 2.4G RF bežična tehnologija sa pozadinskimosvetljenjem tipki, visoka stabilnost 06. Podržava sisteme: Android, Windows, Mac OS, Linux ***Specifikacije: 01) Boja: Crna 02) Veličina: 14*4,3*2cm 03) Težina: oko 62g 04) Tip baterije: AAA*2 05) Daljina: ≧10m 06) Broj tipki: 17 keys 07) Senzor: 3-Gyro + 3-Gsensor 08) Materijal: Plastic and silicone 9) Transmisija i kontrola: 2.4 G RF bežična radio-frekvencija ***Pakovanje sadrži: 1 * Uputstvo za upotrebu 1 * USB bežični Risiver 1 * 2.4 G air mouse sa IR Remote

Stara engleska ručna lampa iz pedesetih godina prošlog veka. Ima oko 3 metra kabla, s donje strane metalnu kuku za kačenje. Neispitana, možda će i raditi kad se prebaci na 220V.

Stara Singerica, kao eksponat za muzej, šivaća mašina, u odličnom stanju, da bi radila mislim da treba da se promeni samo igla. Dobra za dekoraciju u privatnim prostorima, kafićima, izuzetno lep ambijentalni element.

retro videoigra ovo je naziv  Kit Retro Electronic Soldering with 4 Kinds Classic Gamespa  Probao sam ga radi ,probao prodaje se bez baterija ,,radile su ali nebih da ih ostavljam u njemu da nebi ako se odmah ne proda iscurele

Brend: Xwave Model: M5 Naziv: DVB-T2 Set Top Box M5, metalno kuciste, LED displey, scart,HDMI,RF in, RF out, USB, media player, daljinski upravljac! Mikroprocesor: Mstar 7T01 Tjuner: R836 Tip: DVB-T2 set top box Ulazna frekvencija: - VHF: 170-230MHz; - UHF: 470-860MHz; Nivo RF ulaza: -78 ~ -20dBm;Širina RF opsega: 7/8MHz ; Modulacija: QPSK,16QAM,64QAM, 256QAM Sistem: Standard ETSI EN 302 755 (DVB-T2) Standardi prikaza: SD/HD DVB-T2, SD/HD MPEG2 i MPEG4 AVC H.264 Video rezolucija:1080p@60Hz, 1080p@50Hz, 1080i@60Hz, 1080i@50Hz, , 720p@60Hz, 720p@50Hz, 576i, 576p 480p, 480i Video format prikaza: 16:9 i 4:3 Audio standard: ISO/IEC 14.496-3 Audio format dekodera: MPEG-1 (layer 1&2&3), WMA, AC3; Audio izlaz: koaksijalni, L/R(skart); Audio modovi: mono, dual-channel, stereo Izlazni priključci: HDMI, SCART i koaksialni audio izlaz Ulazni priključci: USB 2.0 (USB flash memorija) - PVR funkcija za snimanje željenih emisija, serija, filmova sa vašeg TV-a - Pregled multimedijalnih zapisa i ažuriranje softvera Multimedijalni formati: - Slika: JPEG,BMP - Audio: MP3 - Video: DivX,MPG,MKV,MP4,AVI Ostalo: - LED displej, sa prikazom tačnog vremena - Automatsko i pojedinačno pretraživanje TV i radio kanala - Memoriše do 1000 programa - Podrška za prikaz titla na više jezika - OSD meni na srpskom jeziku (Latinica) - Raspored TV programa za 7 dana unapred - Podržavateletext - Funkcija roditeljskog zaključavanja - Napajanje aktivne antene 5V Dimenzije: 168 x 95 x 36 mm Materijal: Metal Boja: Crna

Motorola Pageboy II 2 pejdžera VINTAGE 2 komada, neispitani, bez punjača Motorola pejdžer je bio mali radio prijemnik koji je isporučivao pojedinačnu ili široko rasprostranjenu poruku onima koji nose uređaj. Prvi uspešni pejdžer za potrošače bio je Motorolin Pageboi I koji je predstavljen 1974. Ovaj tip (bez ekrana) nije mogao da čuva poruke, međutim, bio je mali, prenosiv i obaveštavao je korisnika da je poruka poslata. Do 1980. već je bilo 3,2 miliona korisnika pejdžera širom sveta. U to vreme pejdžeri su imali ograničen domet i korišćeni su uglavnom u situacijama na licu mesta, na primer za pozivanje medicinskog osoblja u bolnici. Do 1990. godine izumljeno je pejdžiranje širokog područja i koristilo se preko 22 miliona pejdžera. Njihov broj je eksplodirao i do 1994. godine bilo je preko 61 milion pejdžera u upotrebi. Motorolin Pageboi II lansiran je 1975. za Sjedinjene Države i 1976. za Evropu u različitim tipovima. Uređaj je korišćen za uzbunjivanje pojedinaca ili grupa lica u okviru vatrogasnih jedinica ili organizacija civilne zaštite. Iako je uređaj bio čak i manji od Pageboi I, njegov zvučnik je bio usmeren nagore tako da su uvek dolazili zvučni signali upozorenja praćeni glasovnom porukom. Za svoje vreme, uređaj je imao izuzetnu osetljivost prijemnika, koja je postignuta korišćenjem IC kola. Čak i sada, Motorola-in Pageboi II je i dalje u upotrebi. Kako su mnoge vatrogasne brigade prešle na digitalnu opremu, njihovi zastareli Pageboi II su našli put do industrijskih bezbednosnih i medicinskih organizacija.

Vrlo lepa stara tabla za arhitekte i tehničko crtanje, iz 70-80 ih godina XX veka, u odličnom stanju. Lenjir se pomera pomoću strune za pecanje i služi za crtanje paralelnih linija. Poseduje dva valjka, kotura za namotavanje papira ili pausa, pa se mogu raditi veliki formati na rolni.. Unutra ima pregrade za pribor, kao na slikama...Dimenzije 50x40x5 cm...

Vintage stanicni - peronski zvucnici ISKRA Zvucne kutije su od metala sa nosacem za pricvrscenje na plafon. Kutije odlicno ocuvane, jedna ispravna ali drugoj fali zvucnik ali to nije problem jer bi zvucnike trebalo zameniti jer su radili na razglasu kojem je napon 100v, mnogo vise od kucnih pojacala. Dimenzije: 30cm x 25,5cm x 15cm visina nosaca 14,5cm ukupna visina sa nosacem 40cm

Commodore Gravel in Pocket se zove ovaj stari uređaj. Cenim da je neka vrsta portable plejera, malog televizora ili slično. Ima power ON/OFF (pali/gasi/zaključaj), konektor za slušalice, četvorosmerni upravljač, regulaciju jačine zvuka, konektor za punjač (može svaki punjač za MP3) i mesto za klasičnu veliku memorijsku karticu. Napuni se, osvetli se ekran, dakle ispravan je. Šta dalje s njim raditi, ne znam.