OpisDeklaracijaRecenzije (0) Dijagonala ekrana 6,1 cm (2.4″) Ekrani na dodir Ne Eksterni monitor Ne Tip ekrana LCD Podrška za fleš karticu Da Kompatibilne memorijske kartice MicroSD (TransFlash), MicroSDHC Maksimalna veličina memorijske kartice 32 GB Zadnja kamera Da Prednja kamera Ne Rezolucija zadnje kamere (numerička) 0,3 MP Mogućnosti SIM kartice Jedan SIM Wi-Fi Ne Bluetooth Da USB port Da USB priključak Mikro USB Verzija USB-a 1.1 SMS Da MMS (Servis multimedijalnih poruka) Ne FM radio Ne Snimanje glasa Ne Težina 102 g Širina 121,3 mm Visina 58,6 mm Dubina 13 mm Boja proizvoda Crveno Tip Telefon sa kamerom Ekvilajzer Ne Funkcija alarma Da Ugrađena batrijska lampa Da GPRS Ne Vreme u pripravnom stanju 150 č Vreme razgovora 6 č Kalendar Ne Uređivanje ličnih informacija Budilnici, SOS Vibrirajući alarm Da Lociranje pozicije Ne Asistirani GPS (A-GPS) Ne Raspored tastature Alfanumerička tastatura Veliki tasteri Da

sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...

sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...

Treba baterija da bi lampa radila. Dobro očuvan privezak. tečić

dva miljea diolen sto se nekada radilo dimenzija 37x37 cm

Monoblok IPS 6.53" 1600 x 720 Gustina ekrana: ~269 ppi Osvetljenje : 400 nita Rezolucija: 1600 x 720 px Odnos stranica : 20:9 Osvežavanje ekarana: 60Hz IPS LCD Android 10 3 GB Octa-core (4x2.3 GHz Cortex-A53 & 4x1.8 GHz Cortex-A53) MediaTek Helio G35 (12 nm) PowerVR GE8320 64 GB microSDXC 13.0 Mpix + 2.0 Mpix 13 MP, f/2.2, 28mm (wide), 1.0µm, PDAF 2 MP, f/2.4, (macro) Features : LED flash, HDR Video : 1080p@30fps 5 MP, f/2.2, (wide), 1.12µm Features : HDR Video : 1080p@30fps - Čitač otiska prsta - Akcelometar - Senzor blizine 5.0, A2DP, LE A-GPS, GLONASS, BDS Radio Wi-Fi 802.11 b/g/n, Wi-Fi Direct, hotspot Da Micro-USB Da Da 5000 mAh Dual SIM Nano SIM Crna Da Da Ne 164.9 x 77 x 9 mm 196 g 6934177766725 Mobilni telefon Xiaomi Redmi 9C NFC 3/64GB Midnight Grey SMART MOBILNI TELEFONI Comtrade Distribution d.o.o. PC CENTAR D.O.O.-BEOGRAD Kina Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Ekran 6.79", IPS LCD, 90 Hz, 550 nits, Full HD+ 1080 x 2460px Čipset Helio G88 12nm ( MediaTek ) Procesor: Octa-core (2x2.0 GHz Cortex-A75 & 6x1.8 GHz Cortex-A55) Grafika: Mali-G52 MC2 RAM memorija 8GB ( LPDDR4x ) Interna memorija 256GB ( eMMC 5.1 ) Baterija 5000mAh Punjenje 18W ( USB-C 2.0 ) Zadnja kamera 50MP, f/1.8, (wide), PDAF, 1080p@30fps, LED flash, HDR 8MP, f/2.2, (ultrawide), 120˚ 2MP, f/2.4, (macro) Prednja kamera 8MP, f/2.1, 1080p@30fps, (wide) Dimenzije 168.6mm x 76.3mm x 8.2mm Izrada Staklena prednja strana Plastičan ram Staklena zadnja strana Boja: Crna Originalni naziv boje: Midnight Black SIM Dual SIM ( Nano-SIM ) Proširenje memorije Da ( microSDXC ) Težina 198g Audio 3.5mm ulaz Operativni sistem Android 13 MIUI 14 Ostali detalji hardvera i funkcionalnosti Senzor otključavanja putem otiska prsta (smešten sa strane) Akcelerometar FM radio Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac; dual- band Bluetooth 5.3 A2DP LE GPS Senzor dubine Kompas

Na prodaju PanPoster sa likom Brus Lija dimenzija 67,5 x 97 cm. Kako mi je objašnjeno, u pitanju je test print koji je radio Litopapir iz Čačka sredinom osamdesetih godina, iz toga razloga je i logotip pan postera odštampan `u ogledalu`, navodno ovog postera nije bilo u redovnoj prodaji, odštampano je 50-tak komada za probu. Tražio sam spisak izašlih PanPostera i ovoga zaista nije bilo niti na jednom popisu. Samo stanje postera je vrlo solidno, presavijan na više delova, ima par zacepljenosti sa strane (1 cm i 3 cm), ostalo korektno. Stajao je u kutiji tako da nije bio izložen Suncu. Besplatna dostava za teritoriju Republike Srbije putem PostEkspresa u tubi. Eventualni kupci iz inostranstva - šaljem presavijen na osam delova između korica nekog magazina, uplata na WesternUnion + troškovi dostave unapred Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom Ne šaljem pouzećem. Za sva pitanja stojim na raspolaganju Brus Li, Bruce Lee, Pan Poster, PanPoster

Procesor i grafika Procesor: Snapdragon Broj jezgara: Octa Core Brzina procesora: 4x2.4 GHz & 4x2.0 GHz Ekran 6.7" Tip ekrana IPS + LCD Rezolucija ekrana 1080 x 2400 Format ekrana 20:9 Dual sim Broj SIM slotova: 2 Veličina SIM kartice Nano SIM Ram memorija 4 GB Interna memorija 64 GB Slot za memorijsku karticu SD slot do 1 TB Zadnja kamera Rezolucija glavne kamere 50 MP + 2 MP + 2 MP Rezolucija video snimka glavne kamere HDR Prednja kamera Prednja kamera 13 MP Ostale karakteristike Vrsta USB-a Type-C Blic Da LTE Da NFC Da Bluetooth Da WiFi Da Radio/MP player Da Otporan na vodu i prašinu Ne Čitač otisaka prstiju Ne Baterija integrisana Da Slušalice u paketu Ne Baterija Kapacitet baterije (mAh) 5.000 mAh Boja Boja detaljni opis mat zelena Boja pametni telefon Zelena Mreža Mreže: - 2G mreža - 3G mreža - 4G (LTE) Spoljašnje karakteristike Dimenzija (WxHxD mm) 168 x 77.8 x 8.8 mm Masa (g) 194 g Garancija 2 godine

Stara baterijska lampa CROATIA. Možda bi i radila uz odgovarajuću bateriju.

Dve značke u kompletu, manji model, verovatno neka firma koja je radila s tuševima - TUŠ

RANAC STARI ŠKOLSKI ZA IZLETE-1988/89 RADILE DEČIJE NOIVINE G.MILANOVAC STAMJE KAO NA SLIKAMA

Prodajem herbarijume za osnovne, srednje škole i fakultete (poljoprivredni, šumarski, biološki). U ponudi je preko 200 biljnih vrsta - cvetnice, korovi, lekovito bilje, ponici i drugi. Radimo komplete po Vašoj meri. Takođe, izlazimo u susret kupcima pa prodajemo i pojedinačne biljke. Pri kupovini dobijate naziv biljke na srpskom i latinskom jeziku ( naziv familije, roda, vrste). Svaki komplet je unikatan. Šaljemo u sve gradove Srbije, postexpresom. Možete nas kontaktirati putem whats app-a, viber-a ili direktno na broj. Takođe radimo i herbarijume sa simptomima mikoza.

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Dva potpisa Dr.Đorđa Sibera, u đačkoj knjižici njegovog sina (koji se takođe zvao Đorđe). Đorđe Siber (Ub, 3. oktobar 1885 — Beograd, 28. decembar 1968) bio je srpski lekar, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, sanitetski brigadni general, upravnik Vojno-higijenskog zavoda 1939. do 1941. godine. Život i rad Đorđe Siber je rođen u Ubu 3. oktobra 1885. godine. Osnovnu školu završava u Ubu. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu gde je maturirao. Nakon zaršene srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Gracu, gde je diplomirao 1911. godine.[2] Nakon povratka u zemlju kratko je radio kao profesor i školski lekar u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat U aktivnu vojnu službu primljen je ukazom F.A. 289 od 22. septembra 1912. godine, i dobija čin sanitetskog poručnika. Nakon prijema u službu postavljen je za lekara Glavne vojne bolnice. Nakon završenog Balkanskog rata postaje trupni lekar garnizona u Novom Pazaru. Krajem 1913. godine postavljen je za trupnog lekara u Ferizoviću (Uroševac). U Prvom svetskom ratu, 1914-1918. radio je kao trupni lekar. U čin kapetana prve klase unapređen je 15. juna 1915. godine Napredovanje u službi Nakon završetka rata radio je kao lekar. Za upravnika privremene vojne bolnice u Subotici postavljen je 11. juna 1920. godine. Posle nekog vremena postavljen je za trupnog lekara artiljeriskog puka Kraljeve Garde. Za vršioca dužnosti načelnika sanitetskog odeljenja komande Kraljeve Garde postavljen je 29. septembra 1924. godine. Posle skoro godinu dana, tačnije 11. septembra 1925. godine postavljen je za referenta saniteta komande Kraljeve Garde. U čin sanitetskog pukovnika unapređen je 1. aprila 1928. godine. Đorđe Siber postavljen je 12. marta 1935. godine za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Za šefa ličnog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice postavljen je 13. marta 1936. godine. Nedugo zatim, 24. aprila 1936. godine postavljen je ponovo za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Referent saniteta Druge armijske oblasti bio je u periodu od 17. aprila 1937. godine do 5. marta 1939. godine Upravnik Vojno-higijenskog zavoda Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, postavlja 6. marta 1939. godine sanitetskog pukovnika Đorđa Sibera za upravnika Vojno-higijenskog zavoda Glavne vojne bolnice. Ideja o stvaranju Vojno-higijenskog zavoda sazrela je tek pošto su u Beogradu prukupljeni stručnjaci za higijensku službu. U sastavu Glavne vojne bolnice 16. juna 1930. godine u zgradi ukinute Vijnosanitetske škole otvara se zavod, sa bakteriološkim, higijensko-epidemiološkim i hemijskim odeljenjem. Za prvog upravnika zavoda postavlja se sanitetski brigadni general dr Đorđe I. Protić. Na tom položaju ostaje sve do 22. maja 1936. godine. Dužnost upravnika Zavoda preuzima sanitetski pukovnik dr Đura Novaković, koji na tom mestu ostaje do 17. aprila 1937. godine, kada je za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen sanitetski brigadni general dr Vojislav S. Popović. Nakon skoro dve godine 6. marta 1939. godine za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen je sanitetski pukovnik Đorđe Siber. Na toj dužnosti ostao je sve do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, unapredio je Đorđa Sibera 20. marta 1939. godine u čin sanitetskog brigadnog generala. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 1968. godine. Đorđe Siber bio je redovan član Vojnosanitetskog komiteta. U više navrata bio je član, zamenik predsednika i predsednik ispitne komisije za više činove. Đorđe Siber je za svoju dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Porodica Poridica Siber je poreklom iz Češke, koja je preko Đakova stigla u Srbiju. Pradeda, deda i otac Stevan su bili lekari, majka Adela. Oženio se 1919. godine sa gospođicom Bosiljkom, ćerkom Sime Jorgovića trgovca iz Vršca. Kao na fotografijama.

NOUVELLE CARTE DE L`EUROPE CENTRALE CARTES ROUTIÈRES pour AUTOMOBILISTES, CYCLISTES, etc. Razmera: 1:4.200.000 Dimenzije karte: 103,5 x 86,5 cm Autor/Izdavač: A. Taride -Ima zacepljenja od korišćenja ali ništa alarmantno -Godina stavljena proizvoljno ? ( verovatno i starija ?) -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q

48 x 68 cm 2 x presavijen stanje : LOŠE movie poster, AFFICHE de FILM Fredrih Kristijan Anton Fric Lang (Beč, 5. decembar 1890 — Beverli Hils, 2. avgust 1976) bio je austrijski, nemački i američki režiser, scenarista i povremeni filmski producent i glumac. Jedan je od najpoznatijih migranata iz nemačke škole ekspresionizma, a nazvan je Gospodar tame od strane Britanskog instituta za film. Njegovi najpoznatiji filmovi uključuju revolucionarni futuristički film Metropolis (1927) i takođe uticajni film M (1931), film noar koji je napravio pre nego što se preselio u Sjedinjene Države. Lang je rođen u Beču, kao drugi sin Antona Langa (1860–1940),[4] arhitekte i menadžera građevinske kompanije i njegove ženije Pauline Lang (1864–1920). Kršten je 28. decembra 1890. godine.[5] Njegovi roditelji su bili poreklom iz Moravske[6] i bili su katolici. Njegova majka je rođena kao jevrejka, ali je prešla u katoličku veru, koju je izuzetno poštovala i odgajila Frica kao u duhu katolicizma. Lang je često ubacivao oblasti katolicizma u svoje filmove. Kroz život, sebe je predstavljao kao rođenog katolika. Nakon završetka škole, Lang je kratko pohađao Tehnički univerzitet u Beču, gde je studirao građevinarstvo i na kraju prešao na umetnost. Godine 1910, napustio je Beč da vidi svet, putujući po Evropi i Africi, a kasnije Aziji i Pacifiku. Godine 1913. studirao je slikarstvo u Parizu, u Francuskoj. Na početku Prvog svetskog rata Lang se vratio u Beč i dobrovoljno je služio za vojnu službu u austrijskoj vojsci i borio se u Rusiji i Rumuniji gdje je ranjen tri puta. Dok se oporavljao od povreda i šokova 1916. godine, napisao je neke scenarije i ideje za filmove. Otpušten je iz vojske sa činom poručnika 1918. godine i kratko vreme je radio u bečkom pozorištu, pre nego što je angažovan kao scenarista. U početku karijere Lang je radio pre svega kao scenarista, završavajući filmske scenarije za četiri do pet dana. Ostvario se i kao glumac, a radio je i kao režiser i producent filmova, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama. Lanogovo angažovanje za pisanje scenarija je kratko trajalo, jer je ubzo krenuo da radi kao režiser u nemačkom filmskom studiju UFA, a kasnije i u Nero filmu. Njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na filmovima Sudbina i na popularnom trileru Pauci, na kojima je kombinovao popularne filmske žanrove sa ekspresionističkim tehnikama. Godine 1920, upoznao je svoju buduću suprugu, književnicu Teu von Harbo. Ona i Lang su pisali scenarije za sve njegove filmove od 1921. do 1933. godine, uključujući i film Doktor Mabus, koji je trajao više od četiri sata i bio podeljen na dva dela u originalnoj verziji. To je bio prvi film u trilogiji Doktor Mabus. Radili su i na filmu Pesma o Nibelunzima (1924), filmu Metropolis (1927) i naučnofantastičnom filmu Žena na mesecu (1929). Film Metropolis je daleko prevazišao budžet i skoro uništio Ufu koju je kupio desničarski biznismen i političar Alfred Hugenberg. Krajem 1932. godine Lang je režirao film Testament doktora Mabusa. Adolf Hitler je došao na vlast u januaru 1933. godine, a do 30. marta novi režim je zabranio ovaj film, smatrajući da je bio prokovativan. Lang je bio zabrinut zbog dolaska nacističkog režima, delom zbog svog jevrejskog nasleđa, dok je njegova žena Tea von Harbo podržavala naciste tridesetih godina i pridružila se Nacionalnosocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji, 1940. godine. Lang se ubrzo nakon toga razveo, a strahovao je i da bi nakon njegovog odlaska iz Austrije, prema Nirnberškim zakonima mogao biti identifikovan kao Jevrej, jer je njegova majka bila Jevrejka, pre nego što je prešla u katolicizam. Lang je naveo da ga je ministar propagande Jozef Gebels pozvao u svoju kancelariju i obavestio da je film Testament doktora Mabusa zabranjen, ali je on ipak bio inpresioniran njegovim radom, naročito sa filmom Metropolis i ponudio Langu poziciju direktora nemačkog filmskog studija UFA. Lang je napustio zemlju i otišao u Pariz, 1934. godine. U Holivudu, Lang je potpisao ugovor sa američkom medijskom kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. Njegov prvi film koji je radio u Sjedinjenim Državama bio je krimi drama Bes (1936), gde je glavnu ulogu tumačio Spenser Trejsi. Lang je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država 1939. godine. Tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Sjedinjenim Državama, radio je filmove u različitim žantrovima u svakom glavnom studiju u Holivudu, a povremeno je producirao svoje filmove kao nezavisne. Ipak, kritičari su smatrali da su njegovi filmovi nakon dolaska u Sjedinjene Države izgubili na kvalitetu, ali ipak zadržali ekspresionizam. Jedan od najčuvenijih filmskih noara bila je drama Velika toplota (1953). Kako je vreme išlo, njegov pogled na film je bio sve pesimističniji, kulminirajući u stilu njegovih poslednjih filmova kao što su filmovi Dok su gradovi spavali (1956) i Iznad razumne sumnje (1956). Pošto je teško pronalazio uslove za proizvodnju u Holivudu, a pritom mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo, Lang je razmišljao o tome da se penzioniše. Nemački producent Artur Brauer imao je interesovanje za ponovno pravljenje filma Indijske grobnice, koju je Lang odradio dvadesetih godina po priči Tee von Harbou, njegove bivše žene. Lang je prihvatio ovaj posao i vratio se u Nemačku. Godine 1963, pojavio se u filmu Žana-Lika Godara Prezir, gde je predstavio samog sebe. Lang je na Holivudskoj stazi slavnih 8. februara 1960. godine, za njegov doprinos industriji filmova. Preminuo je od srčanog udara 2. avgusta 1976. godine i sahranjen je u Aleji slavnih u Los Anđelesu. Akademski filmski arhiv sačuvao je veliki broj filmova Langa. ---------------------------------- The Tiger of Eschnapur, or in original German, Der Tiger von Eschnapur, is a 1959 West German-French-Italian adventure film directed by Fritz Lang. It is the first of two films comprising what has come to be known as Fritz Lang`s Indian Epic; the other is The Indian Tomb (Das Indische Grabmal). Fritz Lang returned to Germany to direct these films, which together tell the story of a German architect, the Indian maharaja for whom he is supposed to build schools and hospitals, and the Eurasian dancer who comes between them. The tale begins when architect Harold Berger (Paul Hubschmid) arrives in India and travels to the kingdom of Maharaja Chandra (Walter Reyer), for whom he will build schools and hospitals. En route to the Maharajah`s palace, Berger travels with a temple dancer named Seetha (Debra Paget), who has also been invited by the Maharajah, and saves her from a tiger. Seetha, whose father was European, has inadvertently caused the Maharajah to become infatuated with her, but she and the architect begin to fall in love. Predictably, this leads to tension between Chandra and Berger, exacerbated by scheming courtiers who believe that the Maharajah`s potential marriage to the dancer could become a pretext for toppling him. The film is filled with action: a highlight is Seetha`s ritual dance. At the end of Tiger, Seetha and Berger escape together into the desert just as Berger`s sister and her husband, an architect who works with Berger, arrive in Eschnapur. Chandra informs them that he now wants a tomb to be built for Seetha before any further work on the commissioned buildings.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM PINA DONAĐA IZ 1967.GODINE Poslata iz Venecije 16.marta 1967. godina Kolor fotografija 17,5 x 11,5 cm Pino Donađo je italijanski muzičar, pevač i kompozitor filma. Rođen u Veneciji u porodici muzičara, Pino je počeo da uči violinu se deset godina, a sa 14 godine samostalno debitovao na koncertu u Vivaldiju za italijanski radio. Otkriće rokenrola tokom leta 1959. godine okončalo je Donađovu klasičnu karijeru, počeo je da piše sopstvene pesme i etablirao se kao jedan od istaknutih italijanskih kantautora. Učestovao je na koncertima u Sanremu... njegov najveći hit bio je hit iz 1965. godine „Lo che non-vivo` koji je prodat u tiražu 80 miliona ploča širom sveta, а najpopularniji na engleskom jeziku izveden je kao “Ne moraš da kažeš da me voliš” u izvođenju Dasti Springfild i Elvis Prslija. Njegov prvi film bio je britanski/italijanski horor film “Ne gledaj sada”. Od tada je konponovao muziku za mnoge filmove. 2012. godine uručena mu je Nagrada za životno delo Svetske akademije zvučnih zapisa.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ĐORĐA GABER IZ 1965.G. Poslata iz Milana 28. jula 1965. godina Crno-bela fotografija 10,5 x 15 cm Giorgio Gaber (I1939 – 2003), italijanski pevač, kompozitor, glumac i dramski pisac. Takođe je bio i vrhunski gitarista i autor jedne od prvih rok pesama na italijanskom jeziku (`Ciao ti dirò`, 1958). Sa Sandrom Luporinijem začetnik je muzičkog žanra poznatog kao “teatar kancone” (`song theatre`). Giorgio Gaber i TOP pesme koje su i danas popularne na radio stanicama širom sveta. Đorđo Gaber okupljao je ogromnu publiku više od četrdeset godina muzikom i tekstovima koji su duboko obeležile politiku, kulturu, a takođe i muzičke ukuse italijanskog društva. U njegovim tekstovima postoji intezitet, ponekad šaljiv, a ponekad dramatičan, koji se može razumeti pažljivim osluškivanjem tona njegovog glasa, dikcije, skeniranjem reči i pauza između njih.Tako da se u pesmama Đorđa Gaber od 1970. godine sve više prepoznaje kritički pristup usvojen sa uverenjem da će to doprineti društvenim promenama. Pesme Đorđa Gabera oblikovali su istoriju italijanske pesme, kabarea i televizije u drugoj polovini 20. veka.

Monoblok Max Vision HD+, IPS LCD, 20:9 ratio, ~270 ppi 6.5" 1600 x 720 px Android 11 Dual SIM (Nano SIM) ARM Octa Core (2x Cortex A75 & 6x Cortex A55) Unisoc T606 Mali-G57 MC2 2GB 32GB MicroSD do 1 TB 13 + 2 Mpix -13 Mpix, f/2,2, 26mm (wide), 1,12 μm, PDAF -2 Mpix, f/2,4, (macro), 1,75 μm -LED flash, HDR, panorama, face beauty, night vision, pro režim, zum visoke rezolucije -Video: 1080p@30fps 5 Mpix, f/2.2 -HDR, Režim za portrete, fotografija, video, face beauty, Pro režim -Video: 1080p@30fps -čitač otiska prsta -akcelometar -senzor blizine -senzor ambijentalnog svetla 802.11 b/g/n, 2,4 GHz, hotspot 5.0, A2DP, LE GPS, A-GPS, LTEPP, SUPL, GLONASS, Galileo USB Type-C 2.0 FM radio Jedan zvučnik Izlaz za slušalice 3,5 mm Integrisana Li-Po, 4000 mAh 10W -2G mreža -3G mreža -4G (LTE) 164,8 x 75,5 x 8,5 mm 184g Graphite Grey Mobilni telefon Motorola e20 2/32 Graphite Grey SMART MOBILNI TELEFONI Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

Android 12 Opis procesora: Octa-core (4x2.4 GHz Kryo 265 Gold & 4x1.9 GHz Kryo 265 Silver) Čipset: Qualcomm SM6225 Snapdragon 680 4G (6 nm) Grafika:Adreno 610 Dizajn: Monoblok Tip ekrana: IPS LCD Dijagonala ekrana: 6.5" Rezolucija: 2400 x 1080 Karakteristike ekrana: Gustina ekrana: ~405 ppi Rezolucija: 2400 x 1080 px Odnos stranica : 20:9 Osvežavanje ekarana: 90Hz SIM slot: Dual SIM SIM slot tip: Nano SIM 6 GB 128 GB microSDXC 50 Mpix + 8 Mpix + 2 Mpix 16.0 Mpix Senzori: Otisak prsta (sa strane), akcelerometar, žiroskop, blizina, kompas Opis Bluetooth: 5.2, A2DP, LE Opis GPS: GPS, GLONASS, GALILEO Opis WiFi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac, dual-band, Wi-Fi Direct Radio: Da Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Da Izlaz za slušalice: Da Snaga brzog punjenja: 30 W 5000 mAh Crna 3G 4G(LTE) Dimenzije: 161.8 x 73.8 x 8.5 mm Masa: 184 g 2 Godine Mobilni telefon Motorola g32 Mineral Grey SMART MOBILNI TELEFONI Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača