dim. 14 x 21,5 cm nije potpisana photography gipsy gypsy living zone Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 41 x 21,5 cm nije potpisana photo photography gipsy gypsy Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

DIM. 18 X 24 CM NIJE POTPISANA GIPSY GYPSY Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 18 x 24 cm potpisana signed gipsy gypsy birds crake crow photography Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

18 x 24 cm potpisana signed b/w photography, fiber-based paper soldier Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

20 x 30 cm potpisana signed b/w photography, fiber-based paper Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

30 x 20 cm potpisana signed b/w photography, fiber-based paper Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

21 x 30 cm potpisana signed b/w photography, fiber-based paper Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

Lepo očuvano 2 : Od Luja XVI do danas Izdavač: Vuk Karadžić Prevod dela: Styles meubles, décors : Du Moyen Âge au Louis XV - Du Louis XVI à nos jours - Daniel Alcouffe… Prevod: Olga Šafarik, Gordana Jovanović ... Godina: 1979 Nameštaj je nastao kao upotrebna forma koja nije imala nikakve umetničke pretenzije. Nameštaj služi za potrebu života i njegov stil je sastavljan na osnovu potreba i načina života i nikada nije rezultat stvaranja neke određene forme. Sve potrebe života se menjaju po ličnim pretenzijama koje mogu biti jednostavne i funkcionalne a isto tako i reprezentativne. Forma nameštaje se menja promenama svetla i senke, rezanom ili bojenom dekoracijom, naglašavanjem preloma, pravilnim rastavljanjem delova, proporcionisanjem celina i pravilnim odnosima glatkih, ukrašenih, izlomljenih ili zatvorenih delova. Pod nameštajem se u srpskom jeziku podrazumevaju predmet i koji se nalaze u prostorijama za stanovanje (kući) i služe da bi ukućani bolje živeli i radili. Širi pojam za nameštaj podrazumeva predmete i u drugim radnim prostorijama čovekovog bivstvovanja: kancelarije, razne radne prostorije, lokali, unutrašnjost raznih objekata ili unutrašnjost prevoznih sredstava i drugo... Komadi nameštaja mogu imati različitu svrhu: za spavanje, za sedenje, za rad, za zabavu, za ukras ... Pojam[uredi | uredi izvor] Nameštaj je reč koja potiče od glagola namestiti što znači nešto postaviti na svoje mesto. Podela nameštaja[uredi | uredi izvor] Sve delove nameštaja delimo na; nosioce i kovčege Njihovom kombinacijom je nastao celokupni nameštaj. Razlikovanje pojedinih vrsta nameštaje je znak kulturnog napretka. Nosioci[uredi | uredi izvor] Forma nosioca je sastavljena iz tri ili četiri vertikalna podupirača na kojima počiva okvir ili daska. Ponekad se u istoriji javljaju simboličke forme kojim se podupiračima daju forme životinjskih ili ptičijih nogu da bi se naglasile funkcije stajanja. Kovčezi[uredi | uredi izvor] Kovčezi su u svojoj jednostavnoj formi kubičnih oblika koji su sabijeni i sačinjeni od dasaka. Životnost je omogućena uramljivanjem koje je trebalo da predupredi neke nedostatke drveta i koje se koristi za naglašavanje linija i ukrašavanje. Površine su prvo bile neutralne a kasnije su se rastavljale. Od mlađeg kamenog doba se susrećemo sa kovčezima sa krovovima koji imaju sličnost sa kućama. Ovaj način je bio podnmetovan za prenošenje arhitektonskih ideja u gradnju nameštaja. Istorija nameštaja[uredi | uredi izvor] U istoriji umetnosti nameštaja mogu se razlikovati pojedine epohe počev od orijentalnih kultura egipatske umetnosti,[1][2] dobu klasične antike, grčke i rimske umetnosti. Antički nameštaj je očuvan samo u fragmentima ali se dosta o njemu zna zahvaljujući arheologiji. Srednji vek počinje dobom predkarolinške umetnosti i preko romanske primitivnosti dolazi do razdoblja gotike. U doba renesanse se u prednji plan uvodi umetnička misao. Barok je promena doba renesanse koji je obeležio Mikelanđelo otklonivši se od jednostavnosti i karakteriše se bogatstvom najrazličitijih formi i ukrasa u nameštaju koje su uticale na posmatrača svojim velikim rasponima linija. Posle baroka počinje nova epoha koja je trajala sve do početka 19. veka i koja se može nazvati dvorskim razdobljem. Pozni stil Luja XIV kralja sunca je sastavljen iz delova Francuske i Nemačke. Rokoko je minijaturizacija i zaključak baroka. Uticaj engleskih strujanja u polju nameštaja u 18. veku je bio prisutan- zatim dolazi do vraćanja ka antičkim uzorima preko stila Luja XVI. Klasicizam je završetak dugog razdoblja koji je nastao u polovini 18. veka i prelazu od stila Luja XVI ka majestoznom i luksuznom nameštaju empira sve do nameštaja bidermajera se ogleda promena ukusa evropskog u umetničkom stvaranju. U 19. veku se javljaju težnje za internacionalizacijom i nameštaj postaje sveobuhvatni proces civilizacije. Proizvođači nameštaja i arhitekti postaju svesni da savremeni nameštaj mora da odgovara potrebama savremenog čoveka. Nameštaj starog veka[uredi | uredi izvor] Stari vek je znao već sve vrsta nameštaja. Samo se u doba renesanse povećao broj pojedinih vrsta i povećanje tipa nameštaja. Navike u Orijentu podmenjivali su upotrebu malog nameštaja jer se uobičavalo sedenje na ćilimovima (izuzimajući Kinu). Kod Vavilonjana i Asiraca koji su jedna od najstarijih civilizacija oseća se uticaj egipatskog nameštaja o kome imamo dosta informacija. Egipatski nameštaj je ukrašen rezbarijom i ornamentima iz sveta životinjskog i biljnog a javlja se i tapaciranje nameštaja. Umetnost starog veka poznavalo je radove kao oblaganje zlatom, slonovačom, poznavanje plemenitog drveta kao i šperploču. U grčkom domaćinstvu je bilo malo nameštaja i nameštaj je bio od drva ukrašavan staklom, slonovačom i poznavali su i zakrivljavanje drveta pomoću vrele vode, poznavali su tiplovanje, eksere i mnoge postupke koji se i danas primenjuju a produkti su bili uglačani nekom vrstom politure. Razlike između Egipatskog i grčkog nameštaja su razlike u shvatanju života i smrti jer je egipatska umetnost bila za život posle smrti iako nameštaj i odevanje podleže istim zakonima. Grčke skulpture i rezbarije imaju estetski značaj. Grčki krevet je bio lak i pokretan. Rimljani su primili nameštaj od Grka. Rimski stolovi su brojni po formi. U umetnosti starog veka su otkriveni svi načini obrađivanja drveta kao i spajanje i oblaganje, politiranje tapaciranje, kao i činjenica da su svi pronalasci tokom razvoja morali biti ponovo objavljivani kao i da je razvoj nameštaja spojen i zavisan od društvenih i privrednih odnosa. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Posle raspada rimske imperije i prodora Germana se usidrila rimska kultura u istočnoj rimskoj imperiji, kasnije vizantijskoj u kojoj su se ostaci antičke umetnosti očuvali vekovima. Na istim osnovama se izgrađivala umetnost nameštaja. Obljubljena dekoracija je bila ulaganje slonovače a od razvoja svile upotrebljavao se i tekstil. Nameštaj je bio izmenjan antički nameštaj kod kojih su antički elementi varvarizovani, ali je razvijena kultura uvek pobeđivala nad kulturom mladih naroda. U dekoraciji se upotrebljavaju plitki reljefi. Upotrebljavaju se ponovo oživljeni oblici stolica na rasklapanje. Pozna gotika[uredi | uredi izvor] 15. vek se karakteriše i cvetanjem kulture i počinje građanska kultura i stvara se spoj narodne i antičke umetnosti a pronalazak vodene pile je omogućio razvoj novih oblika nameštaja. Od 14. veka je drvo spajano sa nazubljivanjem i otpale su gvozdeni spojevi i pruge. Na čelu cehova stajali su stari majstori koji se bdeli nad redom u cehu. Cehovi su izdavali svedočanstva i primali nove učenike a niko nije osim njih mogao da radi zanate. Renesansa i barok[uredi | uredi izvor] U 15. veku se javlja oživljavanje antike u Italiji koje je krajem veka jako unapredilo zanatstvo i izradu nameštaja. U 16. veku se ovo proširuje i na ostale zemlje u Evropi i raširuje se ovaj stil koji se oslobodio svih strogih formi svoga nastanka. Ponovo se upotrebljava tehnika intarzije i inkrustacije koje su poznavane još u egipatskoj umetnosti i koja je gajena u Orijentu i dolazila je preko Španije i Venecije i upotrebljavana je za ukrašavanje škrinja, stolica i klupa. Neki nameštaj je ipak pogodniji za eksponat u muzejima nego za upotrebu. Iako je renesansa bila sveobuhvatni proces ipak je njen centar bila Italija. Rokoko[uredi | uredi izvor] U baroku je bio u Italiji omiljen nameštaj sa pozlatama. U rokokou su se odlonjavali od lepota i raskošnosti i davali su prednost lakiranim nameštajima sa cvećem i uokvirivanjima u boji. U rokokou se trudilo da se dokaže da nameštaj stvara organsku celinu i u njemu je u 18. veku došlo posle stroge gradnje u srednjem veku do vrhunskog napretka. Posle se počinje javljati novi klasični stil i na obzoru je novo englesko narodno stvaranje koje dolazi nemačkom nameštaju u pomoć i novi podneti za rađajuću se evropsku demokratiju. Nameštaj u jugoistočnoj Evropi[uredi | uredi izvor] Na jugoistočnoj Evropi- Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija, Grčka, Turska i Jugoslavija u ranom srednjem veku je bilo mnogo suprotnosti i izražavale su se težnje za osamostaljivanjem na ruševinama Rimskog carstva i kasnije osamostaljivanje od Vizantijskih uticaja i to je sezalo do 9. veka u sudbinu Mađarske i Srbije i drugih zemalja ovoga dela Evrope. Stanovanje i stambena kultura je bila u svim imenovanim zemljama potisnuta od strane Turske imperije jako napadno. Glavno središte viših stremljenja bili su kraljevski dvorovi, gradovi, manastiri i plemstvo. Izrada je bila vođena južnonemačkim i italijanskim zanatlijama i njihovi se uticaji postepeno šire i na seosku sredinu i njihove sobe. U Mađarskoj koje je osim Hrvatske donekle bilo iznimkom javljaju se kasnije povraci ka evropskom kulturnom razvoju. Sve ostale zemlje su podlegli uticajima orijentalizma i središte su svoga interesa u stambenoj sredini preneli na tekstilne izrađevine. Primerci nameštaja su se minijaturizovali u stambene dopune. Samo posle potpunog isterivanja Turaka iz Evrope 1912. godine vratilo se u sve zemlje opet evropski načini stanovanja. Kod nas u Srbiji u enterijeru narodne arhitekture figuriše nizak i jednostavan nameštaj sa sofrom i tronošcima, klupe i škrinje. Za gosta i domaćina se izrađuje stolovača specijalna stolica koja je lepo ukrašena rezbarijom. U nameštaj spadaju[uredi | uredi izvor] Izložba nameštaja vitrina, kauč, dvosed, trosed, ugaona garnitura kolevka, komoda, krevet, krevetac, kredenac, ormar, otoman, plakar, polica, regal, sofa, sto, stolica, hoklica, fotelja, francuski ležaj, čiviluk šifonjer sekreter

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

Kao na slikama Posveta umetnika Zagreb 1981. Ivan Lacković Croata (Batinske, 1. siječnja 1932. – Zagreb, 29. kolovoza 2004.) je bio istaknuti hrvatski likovni umjetnik, predstavnik hrvatskog naivnog slikarstva, kolekcionar i bibliograf. Životopis[uredi | uredi kôd] Ivan Lacković Croata rodio se u podravskom mjestu Batinske nedaleko od Kalinovca u težačkoj obitelji. Po završetku pučke škole radi na poljoprivredi, a potom se zapošljava kao šumarski radnik. Bio je samouk slikar. Prve slike naslikao je 1944. godine vodenim bojama, a u njima prirodno izlaže doživljaje prirode i života na selu. Godine 1952. izrađuje prve crteže, a preseljenjem u Kloštar Podravski, gdje živi od 1954. do 1957. godine, nastaju njegove prve slike. Godine 1957. seli u Zagreb, gdje radi kao poštar, a nakon što je završio večernju školu postaje poštanski službenik. U Zagrebu 1962. godine upoznaje Krstu Hegedušića i povremeno radi u njegovoj majstorskoj radionici. U to vrijeme počinje i izlagati. Godine 1968. napušta zagrebačku poštu i profesionalno se bavi slikarstvom. Tada postaje slobodni umjetnik čija djela javnost upoznaje na brojnim izložbama u Hrvatskoj i svijetu. Postaje članom Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU). Izlaže po cijeloj tadašnjoj Jugoslaviji, najviše u Hrvatskoj, te u mnogim zemljama Europe, Azije, Afrike, Amerike i Australije, na skupnim i samostalnim izložbama. Njegove slike i crteži nalaze se u mnogim uglednim svjetskim galerijama i privatnim zbirkama. Bio je iskren hrvatski rodoljub. Kao pripadnik Zbora narodne garde branio je mladu hrvatsku državu, a bio je i zastupnik Grada Zagreba u oba saziva Županijskog doma Hrvatskog sabora, kao nezavisni zastupnik, iako je oba puta izabran na listi HDZ-a i bio je član Kluba zastupnika HDZ-a. Ivan Lacković Croata slikao je uljem na staklu, tradicionalnom tehnikom hrvatskih naivnih umjetnika sjevernih krajeva. Najčešće je crtao pejzaže, figuralne kompozicije, cvijeće i mrtve prirode. Portreti su vrlo rijetki. Na bijeloj plohi papira osnovno njegovo izražajno sredstvo bila je linija, bogata i razvedena do krajnjih mogućnosti. U pejzažima je crtao prikaze zbivanja iz seoskog života; pričao je o ljudima koji su se slučajno pojavili samo u prolazu, dok sve oko njih ostaje nepromjenjivo. U opusu radova iz 90-ih je niz crteža s temama ljudske patnje iz Domovinskog rata. Umro je od srčanog udara u Zagrebu 29. kolovoza 2004. Spomen[uredi | uredi kôd] Galerija Batinske - Ivan Lacković Croata [1] Osnovna škola Ivan Lacković Croata Kalinovac [2] Bibliografija[uredi | uredi kôd] Lacković Croata, Ivan, Hrvatski biografski leksikon Lacković Croata, Ivan, Hrvatska opća enciklopedija Martin Mihaldinec, Ivan Lacković Croata - kakvoga sam poznavao : druženje s poznatim naivnim slikarom, Podravski zbornik 32/2006. (elektronička inačica) Ivan Lacković Croata (January 1, 1932 – August 29, 2004) was a Croatian naive painter. Lacković was born to a peasant family in the village of Batinske near Kalinovac. After completing his primary education, he worked as a laborer in fields and forests. This self-taught painter made his first watercolors, depicting village life, in 1944. He drew his first drawings in 1952. Lacković moved to Kloštar Podravski in 1954. He spent three years there, painting his first oils. Then he moved to Zagreb, where he worked as a mailman and post office worker. In 1962 he met Krsto Hegedušić and occasionally worked in his master workshop. His first one-man exhibition in the HAZU Cabinet of Graphics in 1964 established his reputation as a masterful draftsman. He left the post office job in 1968 and became a professional painter. He painted poetic scenes from his native region of Podravina in tempera and oil on glass (a traditional technique of the naive artists from north Croatia), while turning increasingly to the medium of drawing. Detailed winter scenes prevail in his early works. In the 1970s, he turned towards allegory, symbolism and the fantastic. The atmosphere of his paintings is lyrical and surreal. He most frequently drew landscapes, figurative compositions, flowers and still lives. Portraits are very rare. He illustrated many books of prose and poetry. Lacković had more than a hundred one-man exhibitions at home and abroad (Cologne, Zurich, Paris, Bremen, Laval, Münster, Turin, Rome, Caracas, Milan, Hague, São Paulo, Shanghai, Beijing, Tokyo, Madrid, St. Petersburg). His works are exhibited in museums around the world: the Croatian Museum of Naïve Art in Zagreb, the Museum der 20. Jahrhunderts in Vienna, the Museu de Arte Contemporânea in São Paulo, the Metropolitan Museum in Manila, the Musee Henri Rousseau in Laval, the Setagaya Museum in Tokyo, the Museum of Art at the Carnegie Institute, the Museo Civico di Belle Arti in Lugano, and the Biblioteca Apostolica Vaticana in the Vatican. He created theater sets for the HNK in Zagreb and the Stadtopernhaus in Graz. He was among the founders of the Croatian Democratic Union. He was elected twice as a member of the County Chamber of the Croatian Parliament. In the 1990s, he drew a series of drawings about the human suffering in the Croatian War of Independence. He died in Zagreb in 2004. Naiva Naivno slikarstvo Jugoslovensko jugoslovenska umetnost xx veka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autobiografija engleskog glumca govori o njegovoj kazališnoj i filmskoj karijeri i nudi iskren prikaz njegovog osobnog života, fokusirajući se na njegov odnos s glumicom Vivien Leigh Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu....

Sjajna monografija o Benksiju Kao na slikama Retko u ponudi Banksi (engl. Banksy) je svetski poznat bristolski street art i grafiti umetnik, čiji je umetnički rad često povezan sa politikom i sadrži dozu (ponekad crnog) humora. Banksi Datum rođenja 1974. Mesto rođenja Bristol Ujedinjeno Kraljevstvo Veb-sajt banksy.co.uk Njegova umetnost, koja kombinuje grafite sa tehnikom stencila, pojavljuje se najčešće u Londonu i drugim gradovima sveta. Rad уреди Banksi je počeo kao crtač grafita slobodnom rukom, a onda je otkrio umetnost stencilovanja i brzo postao primećen.[1] Anarchist rat by Banksy Banksijevi stencili su često specifični i sadrže različite slike ponekad kombinovane sa sloganima. Poruka je obično antiratna, antikapitalistička, antiestablišmentska ili slobodarska. Česte teme su životinje kao što su majmuni i pacovi (pogledaj levo), policajci, vojnici, deca i stariji ljudi. Banksi takođe pravi nalepnice (The Neighbourhood Watch subvert) i skulpture (The murdered phonebox). Године 2003, godine u emisiji `Turf War`, održanoj u skladištu, crtao je na životinjama. Iako je RSPCA proglasio uslove odgovarajućim, aktivistkinja za zaštitu prava životinja zavezala se za šine u znak protesta.[2] Godine 2006. Banksi je održao izložbu pod imenom Barely Legalu Los Anđelesu. Istaknuti umetnički podvizi уреди Banksi je napravio dosta umetničkih podviga, uključujući : U Londonskom Zoo−vrtu - popeo se u kavez sa pingvinima i nacrtao `We`re bored of fish` slovima visokim 2 metra. U Bristolskom Zoo−vrtu - ostavio je poruku `Keeper smells - Boring Boring Boring` u kavezu sa slonovima. U martu 2005 - postavio je svoje radove u Muzej savremene umetnosti, Metropoliten Muzej umetnosti, Bruklinski Muzej, i Američki prirodnjački muzej u Njujorku. [3] Postavio je svoju sliku u Londonsku Tejt galeriju. U maju 2005. Banksijeva verzija primitivne pećinske slike koja prikazuje ljudsku figuru koja lovi dok gura kolica za kupovinu je pronađena kako visi u Britanskom muzeju. Posle otkrića, muzej je to delo dodao stalnoj postavci.[4] U junu 2006, Banksi je stencilovao golog čoveka kako visi iz spavaće sobe u centru Bristola, Engleska. Slika je izazvala malo kontroverzi, a bristolska opština je ostavila stanovnicima da odluče da li će stencil ostati ili ne. [5] Posle internet diskusije u kojoj je 97% (svi osim 6 ljudi) podržalo sliku, gradski odbor je odlučio da slika ostane na zgradi. [5] U avgustu/septembru 2006, Banksi je zamenio oko 500 kopija debi albuma Paris Hilton, u 48 različitih britanskih prodavnica ploča sa njegovim omotom i remiksima koje je uradio Danger Mouse. Pesmama su dati nazivi kao „Zbog čega sam poznata?`, „Šta sam uradila?` i „Za šta ja služim?`. Nekoliko CD-ova je kupljeno pre nego što su ih prodavnice povukle. Neki su kasnije prodati za 750£ na online aukcijama. Omot je prikazivao obrađene slike Paris Hilton na kojima je ona prikazana u toplesu. Ostale slike je prikazuju sa psećim glavama umesto njene.[6][7][8] Identitet уреди Iako je pokušao da prikrije svoj identitet, prema Gardijanu njegovo pravo ime je Robert Banks [9], rođen 1974;[10] dok BBC kaže da se on zapravo zove Robin Banks [11]. For sure stencil graffiti has already existed before Banksy, but not with such a presence, not in this kind. Since Banksy had become known, he has been the standard regarding stencil graffiti. He is the king of street art and – everyone wants him! Police, politicians and the press, art collectors and museums. Most Wanted: Banksy! – That’s it! Even law-abiding graffiti adversaries seem to doubt when thinking about his works being crimes. His pictures are fancy and provocative, humorous and political. They are placed, where no one expects them and address anybody. Those who, because of the entire wealth and daily grind, just forgot that the world is not always likely, gets reminded by Banksy, in his fairly own way. Being wanted by police for years, he works and lives completely undercover. He does not give any interviews and only goes out in disguise to place his works. No one knows his real name and you can find numerous specs about his person in several web forums on the net. His action art attracts a lot of media attention and helped him to gain a world-wide reputation. Nevertheless, or maybe because, he is allowed to sabotage the singing career of Paris Hilton and criticize Guantanamo at Disneyland – with expert eye and keener mind. Banksy turns politics into art and art into politics. The reason which makes him so special. Like no one else he uncovers abuses and puts them in partly trivial context – to put a smile on people’s faces, without letting the statement appearing ridiculous. Meanwhile his works on canvas are dealt at up to 60.000 British Pounds in art scene.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Odlično stanje Retko u ponudi Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[3][4] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastiče forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika[uredi | uredi izvor] Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu. Odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1967. Srebrna medalja za zasluge Čehoslovačke Socijalističke Republike 1977. Orden „komandera“ Kraljevine Danske 1981. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom SFRJ 1983. Orden oficira reda umetnosti i književnosti Francuske Republike Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1956. Umetnički paviljon, Beograd 1957. Beogradsko dramsko pozorište, Beograd 1958. — 1959. Tribina mladih, Novi Sad 1959. Muzej primenjene umetnosti, Beograd 1960. Mala galerija, Ljubljana 1961. Narodni muzej, Požarevac 1962. Galerija umjetnina, Split 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1966 Galerie d`Athenes, Hilton, Atina 1967. Umetnička galerija, Niš 1968. Mala galerija, Novi Sad 1969. Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1969. — 1970. Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1970. Mala galerija, Ljubljana 1971. Umetnička galerija Kulturno-propagandnog centra, Sombor 1973. Galerija kulturnog centra, Beograd 1974. Izložbeni paviljon „Knjaz Miloš“, Aranđelovac 1976. Galerija Firum, Zagreb, Galerija kulturnog centra, Beograd 1978. Salon Likovne jedeni, Sombor 1979. Galerija Spektar, Zagreb, Umetnostna galerija, Maribor 1982. Mala galerija, Zrenjanin, Muzej savremene umetnosti, retrospektiva, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1982. — 1983. Likovno razstavišče „Rihard Jakopič“, Ljubljana 1983. Narodni muzej, Kraljevo, Zamak kulture, Vrnjačka Banja 1984. Umjetnički paviljon Collegium artisticum, retrospektiva, Sarajevo, Umjetnička galerija, Zenica, Izložbeni salon Doma kulture, Banja Luka 1986. Galerija Sebastian, Beograd, Galerija Sebastian, Varaždin 1988. Galerija 73, Beograd, Jugoslovenski kulturni centar, Pariz 1989. Umjetnička galerija, Budva, Umetnička galerija Stil, Varšava 1993. Galerija „Dvorac kralja Nikole I“, Nikšić 1994. Muzej savremene umetnosti, Legat Miodraga B. Protića, Beograd 1995. Galerija Narodnog muzeja, Kraljevo, Savremena galerija, Zrenjanin 1997. Galerija Zepter, Beograd 2002. Umetnički muzej, Kraljevo, Narodni muzej, Beograd 2009. Galerija RTS, Beograd Bibliografija (izbor)[uredi | uredi izvor] 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1952 Dejan Medaković, Izložba Samostalnih, NIN, 6. juli, Beograd 1956 Borislav Mihajlović, Izložba slika M. B. Protića, NIN, 8. april, Beograd 1956 Pavle Vasić, Slikarstvo Miodraga Protića, Politika, 10. april, Beograd 1956 Lazar Trifunović, Miodrag Protić, Vidici, april-maj, Beograd 1957 Lazar Trifunović, Savremenici Miodraga B. Protića, NIN, 17. mart, Beograd 1959 Lazar Trifunović, Od racionalnog ka poetičnom, NIN, 5. juli, Beograd 1963 Peđa Milosavljević, pred. kat., Salon Moderne galerije, Beograd 1963 Dragoslav Đorđević, Miodrag B. Protić, Borba, 4. april, Beograd 1964 Živojin Turinski, Likovne kritike i eseji, Politika, 5. juli, Beograd 1965 Aleksa Čelebonović, Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji, Jugoslavija, Beograd 1967 Zoran Pavlović, Slikarstvo Miodraga B. Protića, Umetnost, april-jun, Beograd 1967 Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, Srpska književna zadruga, Beograd 1968 Ješa Denegri, Oblici nefiguracije u suvremenom slikasrtvu u Srbiji, Život umjetnosti, Zagreb 1969 Aleksa Čelebonović, pred. kat., Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1971. — 1972 Lazar Trifunović, Apstraktno slikarstvo u Srbiji, pred. kat., Galerija Kulturnog centra, Beograd 1973 Pavle Vasić, Umetnički život, Umetnička akademija, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd 1973 Đorđe Kadijević, Izazov duhu, NIN, 4. novembar, Beograd 1976 Peđa Milosavljević, Oblik i dah oblika, Politika, 4. decembar, Beograd 1976 Zoran Markuš, Tragom doslednosti, Borba, 14. decembar, Beograd 1979 Marija Pušić, Modrag B. Protić, Umetnost, januar-februar, Beograd 1980 Slobodan Ristić, Vreme bez iluzija, Politika, 30. avgust, Beograd 1981 Marko Ristić, Svedočanstva pod zvezdama, Nolit, Beograd 1982 Marija Pušić, pred. kat. retrospektivne izložbe, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1982 Zoran Markuš, Put dug četiri decenije, Borba, 16. oktobar, Beograd 1983 Dragoš Kalajić, Tri osporavana lica Miodraga Protića, Start, 29. januar, Zagreb 1984 Sveta Lukić, Preko granica. Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost, Sarajevo, BIGZ, Beograd 1986 Sveta Lukić, pred. kat., Galerija Sebastian, Beograd 1986 Jovan Despotović, Ka čistom geometrijskom duhu, Jedinstvo, 22. novembar, Priština 1993 Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti 1950-1960, Svetovi, Novi Sad 1994 Dragana Vranić, Legat Miodraga B. Protića, pred. kat., Muzej savremene umetnosti, Beograd 1995 Kosta Bogdanović, Jedna moguća relacija, Projeka(r)t, avgust, Novi Sad 1995 Ješa Denegri, Šezdesete: teme srpske umetnosti 1960-1970, Svetovi, Novi Sad 1996 Predrag J. Marković, Beograd između Istoka i Zapada 1948-1965, Beograd 1997 Nikša Stipčević, Otvoren i zatvoren život, Letopis Matice srpske, novembar, Novi Sad 2002 Jerko Denegri, Radmila Matić-Panić, Miodrag B. Protić, monografija, Clio, Beograd 2005 Dobrica Ćosić, Prijatelji, Politika, Narodna knjiga, Beograd 2010 Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945-1968, Vujičić Kolekcija, Univerzitet umetnosti, Filozofski fakultet, Beograd

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

Lepo očuvano Retko Krojenje i šivanje - od igle do kaputa grupa autora Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1980; Detaljnije: mek povez, strana 151, bogato ilustrovana, 24cm Šivenje je zanat pri kome se vrši pričvršćivanje ili sastavljanje predmeta pomoću uboda napravljenih iglom i koncem. Šivenje je jedna od najstarijih tekstilnih veština nastala još u doba paleolita. Pre pronalaska predenja prediva ili tkanja tkanine, arheolozi veruju da su ljudi kamenog doba širom Evrope i Azije šili odeću od krzna i kože koristeći igle od kosti, rogova ili slonovače i „koncem“ izrađenim od različitih delova tela životinje, uključujući tetive, katgut i vene.[1] [2] Hiljadama godina se šivenje obavljalo ručno. Pronalazak šivaće mašine u 19. veku i porast kompjuterizacije u 20. veku doveli su do masovne proizvodnje i izvoza šivenih predmeta, ali se ručno šivenje i dalje praktikuje širom sveta.[2] Fino ručno šivenje je karakteristika visoko-kvalitetnog krojenja, visoke mode, i krojenja po meri, a sprovode ga tekstilni umetnici i hobisti kao sredstvo kreativnog izražavanja. Prva poznata upotreba reči `šivenje` bila je u 14. veku. [3] Istorija[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Žena koja šije kimono, Utagava Kunioši, rani 19. vek. Različite kulture razvile su različite tehnike šivenja, od metoda rezanja tkanina do vrsta šavova. Šivenje ima drevnu istoriju za koju se procenjuje da počinje tokom ere paleolita.[4] Šivenje je korišćeno za spajanje koža životinja za odeću i za sklonište. Inuiti su, na primer, koristili tetive irvasa za konac a igle su pravili od kostiju;[5] starosedeoci Američkih ravnica i kanadskih prerija koristili su sofisticirane metode šivenja da bi sastavili tipije.[6] Šivenje je povezano sa tkanjem lišća biljaka u Africi da bi se napravile košare, poput onih koje su napravili tkalci Zulu, koji su tanke trake palminog lišća koristili kao `konac` da bi šili šire trake palminog lišća.[7] Tkanje tkanina od prirodnih vlakana potiče na Bliskom istoku oko 4000. godine p. n. e. a možda i ranije tokom neolita, a šivenje tkanina je pratilo ovaj razvoj.[8] Tokom srednjeg veka, Evropljani koji su to mogli da priušte zapošljavali su krojače. Na vitalnu važnost šivanja ukazivao je počasni položaj `Gospodara šivenja` na mnogim evropskim krunisanjima iz srednjeg veka. Robert Redklif, prvi grof Saseksa je postavljen za `lorda šivenja` na krunisanju Henrija VIII, 1509. godine. Šivenje je najvećim delom bilo žensko zanimanje. Odeća je bila skupa investicija za većinu ljudi, a žene su imale važnu ulogu u produženju dugovečnosti odevnih predmeta. Šivenje je korišćeno za popravljanje i održavanje. Odeća koja je bila izbledela prevrtala se kako bi se mogla i dalje nositi, a ponekad bi je morali razdvojiti i ponovo sastaviti kako bi odgovarala ovoj svrsi. Kada se odeća raspadne ili pocepa, tkanina se ušivala u nove odevne predmete, prekrivače ili na drugi način stavljala u praktičnu upotrebu. Mnogi koraci u izradi odeće od nule (tkanje, pravljenje uzoraka, krojenje, prepravke i tako dalje) značili su da su žene često međusobno ograničavale svoju stručnost u određenoj veštini.[4] Dekorativni ručni rad, kao što je vezenje, bio je cenjena veština, a mlade žene koje su imale vremena i sredstava vežbale bi da bi izgradile svoju veštinu u ovoj oblasti. Od srednjeg veka do 17. veka, alati za šivenje poput igala, špenadli i jastučića za špenadle bili su uključeni u miraz mnogih evropskih nevesta.[9] Dekorativni vez je bio cenjen u mnogim kulturama širom sveta. Iako je većina bodova za vez u zapadnom repertoaru tradicionalno britanskog, irskog ili zapadnoevropskog porekla, bodovi koji potiču iz različitih kultura danas su širom sveta poznati (rumunski, orijentalni, japanski bod).[10] Širili su se trgovačkim putevima koji su bili aktivni tokom srednjeg veka. Put svile doneo je kineske tehnike vezenja u zapadnu Aziju i istočnu Evropu, dok su se tehnike porekla sa Bliskog istoka proširile na južnu i zapadnu Evropu preko Maroka i Španije.[11] Industrijska revolucija[uredi | uredi izvor] Šivenje u ranom 20. veku u Detroitu u Mičigenu . Žena koja šije na ulici u Bangkoku na Tajlandu . Šivenje 1894. na Singer šivaćoj mašini Prvu šivaću mašinu na svetu patentirao je 1790. godine Tomas Seint.[12] Početkom 1840-tih počele su se pojavljivati i druge mašine za šivenje. Bartelemi Timonier je predstavio jednostavnu mašinu za šivenje 1841. godine, za proizvodnju vojnih uniformi za francusku vojsku; ubrzo nakon toga, rulja krojača provalila je u Timonierove prodavnice i bacala mašine kroz prozore, verujući da će ih mašine ostaviti bez posla.[13] Do 1850-ih, Ajzak Singer je razvio prve šivaće mašine koje su mogle brzo i tačno da rade i nadmašuju produktivnost ručnog šivenja. Tekstilne radionice prepune slabo plaćenih radnika za šivaćim mašinama prerasle su u čitave poslovne četvrti u velikim gradovima poput Londona i Njujorka. Žene su radile po 14 sati kako bi zaradile dovoljno za izdržavanje, ponekad iznajmljujući šivaće mašine koje nisu mogle da kupe.[14] Krojači su se u tom periodu povezali sa šivenjem odeće višeg ranga.[15] Ove prodavnice stekle su reputaciju za ručno šivenje visoko-kvalitetne odeće u stilovima najnovije britanske mode, kao i više klasičnih stilova. 20. vek pa nadalje[uredi | uredi izvor] Bangladeške žene šiju odeću. Tokom 20. veka šivenje je doživelo dalji razvoj. Kako su šivaće mašine postale pristupačnije radničkoj klasi, potražnja za šivenim uzorcima je rasla. Žene su se navikle da vide najnovije modele u periodičnim izdanjima krajem 19. i početkom 20. veka. Hrišćanski misionari su od 1830-ih dalje širili zapadne stilove šivanja i odeće u subsaharskoj Africi. Autohtone kulture, poput Zulua i Cvane, indoktrinirane su na zapadnjački način oblačenja kao znak prelaska u hrišćanstvo.[16] Prvo zapadne tehnike ručnog šivenja, a kasnije i mašinsko šivenje proširile su se po regionima u kojima su se naselili evropski kolonisti. Napredak u industrijskoj tehnologiji, poput razvoja sintetičkih vlakana tokom ranog 20. veka, doneo je duboke promene tekstilnoj industriji u celini. Tekstilna industrija zapadnih zemalja naglo je opala jer se tekstilne kompanije takmiče za jeftiniju radnu snagu u drugim delovima sveta. Prema američkom Ministarstvu rada, „očekuje se da će zapošljavanje krojača doživeti male ili nikakve promene, rastući 1 odsto od 2010 do 2020“.[17] [18] Izrada odeće[uredi | uredi izvor] Krojač koji podešava odeću u Hong Kongu . Danas se većina odeće masovno proizvodi i u skladu je sa standardnim dimenzijama, zasnovanim na merenjima koja odgovaraju najvećem delu populacije. Međutim, iako je „standardno“ određivanje veličine generalno korisna smernica, ono je malo više od toga, jer ne postoji industrijski standard koji je „i široko prihvaćen i koga se strogo pridržavaju na svim tržištima“.[19] Alati[uredi | uredi izvor] Krojaču koji radi na jednostavnom projektu potrebno je samo nekoliko alata za šivanje, kao što su merna traka, igla, konac, tkanina i makaze za šivanje. Za označavanje tkanine kao vodiča pri izradi koriste se posebne olovke za obeležavanje i kreda.[20] Naprstak je mali tvrdi alat koji se koristi kao zaštitni uređaj pri šivanju. Mašine za šivenje sada se prave za širok spektar specijalnih šivaćih namena, kao što su mašine za prošivanje, velike mašine za šivenje debljih tkanina (poput kože), računarske mašine za vezenje i mašine za doradu sirovih ivica tkanine.[21] Najnovije šivaće mašine sa direktnim pogonom i elektronskim sistemom napajanja Elementi[uredi | uredi izvor] Izrada odeće Švalje imaju uzorak, sa ciljem da koriste što je moguće manje tkanine. Uzorci će odrediti kako treba da se seče i manipuliše rastezanjem tkanine.[22] U izradi odeće mogu se koristiti prateći materijali, poput postava ili obloga, koji će tkanini dati čvršći ili izdržljiviji oblik. Pre ili posle sečenja komada uzoraka, često je potrebno obeležiti komade kako bi se obezbedio vodič tokom procesa šivenja. Metode obeležavanja mogu između ostalog uključivati upotrebu olovaka, krede, krojačkih krojeva, igle ili špenadli.[23] Vrste šavova uključuju običan šav, cik-cak šav, francuski šav i mnoge druge.[24] Softver[uredi | uredi izvor] Virtuelne alatke za šivenje u softveru za simulaciju Digitalna odeća kreirana virtuelnom mašinom za šivenje u softveru za simulaciju Sa razvojem softvera za simulaciju šivenja tkanina krojači sada mogu da crtaju šare na računaru i vizuelizuju dizajne odeće koristeći alate za pravljenje uzoraka i virtuelne mašine za šivenje u okviru ovih programa simulacije.[25] Vidi još[uredi | uredi izvor] Embroidery stitch Glossary of sewing terminology Glossary of textile manufacturing List of sewing occupations List of sewing stitches Needlework Notions Patchwork Pattern Sewing machine Quilting

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Asimetrični drugi – eseji o umetnicima i konceptima - Miško Šuvaković Sadržaj: Uvodne propozicije Kontroverze modernizma Konceptualna umetnost Slikarstvo kao pikturalna semiologija Modernizam posle postmodernizma Miško Šuvaković je srpski teoretičar umetnosti. Rođen je 1954. godine u Beogradu. Šuvaković je suosnivač konceptualističke grupe 143 (1975–1980) i suosnivač i saradnik neformalne umetničke i teorijske institucije `Zajednica za Istraživanje Prostora` (1982–1989). Od 1988. član je Slovenskog estetičkog društva. Doktorirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu sa temom `Analitička filozofija i teorija umetnika` 1993. godine. Predaje estetiku i teoriju umetnosti na Fakultetu muzičke umetnosti i na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Objavljene knjige 2010 Istorija umetnosti u Srbiji XX vek - Prvi tom: Radikalne umetničke prakse, Orion art, Beograd (srp.) 2006 Diskurzivna analiza – Prestupi i/ili pristupi ’diskurzivne analize’ filozofiji, poetici, estetici, teoriji i studijama umetnosti i kulture, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, (srp.) 2006 Farenhajt 387 – Teorijske ispovesti, Orpheus, Novi Sad, (srp.) 2006 Studije slučaja – Diskurzivna analiza izvođenja identiteta u umetničkim praksama, Mali Nemo, Pančevo, (srp.) 2005 Pojmovnik suvremene umjetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005. (hrv.) 2005 Mapiranje tijela/tijelom – Zlatko Kopljar [Mapping of the Body/with body], Meandar, Zagreb (hrv. engl.) 2004 Politike slikarstva, Obalne galerije, Piran, 2004. (slov.) 2003 Impossible Histories – Historical Avant-Gardes, Neo-avant-gardes, and Post-Avant-gardes in Yugoslavia, 1918–1991, The MIT Press, Cambridge MA, (sa Dubravkom Đurić) (engl.) 2003 Vlasta Delimar - Monografijaperformans [Vlasta Delimar - Monographyperformance], Areagrafika, Zagreb (sa Vladom Martekom i Marijanom Špoljarom) (hrv. engl.) 2002 Martek – Fatalne figure umjetnika – Eseji o umjetnosti i kulturi XX. stoljeća u Jugoistiočnoj. Istočnoj i Srednjoj Europi kroz djelo(vanje) umjentika Vlade Marteka [Martek – Artist’s Fatal Figures – Essays on Art and Culture of the 20th Century in the Southeastern, Eastern and Middle Europe through the Work of Artist Vlado Martek], Meandar, Zagreb, (hrv. engl.) 2001 Anatomija angelov. Razprave o umetnosti in teoriji v Sloveniji po letu 1960, ZPS, Ljubljana, 2001. (slov.) 2001 Figura, askeza in perverzija, Hyperion, Koper, 2001. (slov.) 2001 Paragrami tela/figure: Predavanja i rasprave o strategijama i taktikama teorijskog izvođenja u modernom i postmodernom performance artu, teatru, operi, muzici, filmu i tehnoumetnosti, CENPI, Beograd, (srp.) 2000 Point de Capiton. Eseji, fragmenti i meditacije o umjetnicima, Izdanje Darko Šimičić i Božidar Raos, Zagreb, (hrv.) 1999 Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950, SANU i Prometej, Beograd i Novi Sad, (srp.) 1999 Koloman Novak LUMINOKINETIKA. Eseji o Kolomanu Novaku [Koloman Novak LUMINOCINETICS, Essays on Koloman Nopvak], Prometej, Novi Sad, (srp. engl.) 1998 Estetika apstraktnog slikarstva. Apstraktna umetnost i teorija umetnika 20-ih godina, Narodna knjiga / Alfa, Beograd, (srp.) 1997 Slavko Bogdanović POLITIKA TELA. Eseji o Slavku Bogdanoviću [Slavko Bogdanović BODY POLITICS, Essays on Slavko Bogdanović], Prometej i K21K, Novi Sad, *1997. (srp. engl.) 1996 Asimetrični drugi. Eseji o umetnicima i konceptima, Prometej, Novi Sad, (srp.) 1996 Neša Paripović AUTOPORTRETI. Eseji o Neši Paripoviću [Neša Paripović, SELFPORTRAITS. Essays on Neša Paripović], Prometej, Novi Sad, (srp. engl.) 1995 Postmoderna (73 pojma), Narodna knjiga, Beograd, (srp.) 1995 Prolegomena za analitičku estetiku, Četvrti talas, Novi Sad, (srp.) 1994 PAS TOUT - Fragments on art, culture, politics, poetics and art theory 1994-1974, Meow Press, Buffalo NY, (engl.) 1989 Scene jezika. Uloga teksta u likovnim umetnostima. Fragmentarne istorije 1920-1990 knj. 1 i 2, ULUS, Beograd, (srp.) Izložbe 2007 Konceptualna umetnost, Muzej savremene umentosti Vojvodine, Novi Sad. 2006 Hibridno – Imaginarno : slikarstvo ili ekran, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. 2005 Moć Praznine – Julije Knifer i Tomo Savić Gecan, Galerija PM, Zagreb. 2004 Politike slikarstva, Obalne galerije, Piran. 1998 Prestupničke forme devedesetih – Postmoderna i avangarda na kraju XX veka, (sa Ješom Denegrijem), Muzej savremene likovne umetnosti Novi Sad i Centar za savremenu kulturu Konkordija Vršac. 1996 Tendencije devedesetih: hijatusi modernizma i postmodernizma, Centar za vizuelnu kulturu ‘Zlatno oko’, Novi Sad. 1996 Primeri apstraktne umetnosti: jedna radikalna istorija, Paviljon Cvijete Zuzorić, Beograd. 1995 Grupa Kod, Grupa ($ i Grupa ($ Kod – Retrospektiva, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad. 1981 David Nez – Rad 1968-1973, Gakerija SKCa, Beograd. 1980 Primeri – druga skulptura 1961-1979, Galerija SKCa, Beograd. 1978 Primeri analitičkih radova, Galerija SKCa i Galerija Nova, Zagreb.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejvid V. Grifit (engl. David Wark Griffith; rođen je 22. januara 1875. u LeGrandžu u Kentakiju, umro 23. jula 1948. u Holivudu), američki filmski reditelj i producent koji je uneo revoluciju u filmove dramskog žanra i osnovao savremenu tehniku ovog umetničkog oblika. Stekavši scensko iskustvo u putujućim glumačkim grupama, počeo je da piše i prodaje filmska scenarija kompaniji Biograf. Ta kompanija će ga kasnije zaposliti kao režisera 1908 —1913. Režirao je preko četiristo filmova za Biograf. Mnogo je doprineo na planu usavršavanja i usložnjavanja filmske tehnike, gotovo sva otkrića filmskog izraza se vezuju za njega i njima se služi većina najnaprednijih producenata današnjice, od krupnog plana, totali kakvi su prvi put predstavljeni u filmu Ramona, promena planova (switchback), održavanje neizvesnosti (suspense), ritmička priroda montaže, do travelinga i kreativne upotrebe veštačkog svetla i zatamnjenja (fade out) i uzdržanost izraza. Ovim inovacijama podigao je filmsku glumu na viši nivo čime je film dobio status prave umetnosti. Radio je sa budućim zvezdama holividske glume Meri Pikford, Lilijen Giš, Mekom Senetom i Lajonelom Barimorom. Njegove epske drame Rađanje jedne nacije 1915. i Netrpeljivost 1916. izvršile su veliki uticaj na sineaste. Jedan je od saosnivača korporacije Junajted artists 1919. Poznati su njegovi filmovi: Bekstvo, Dome, slatki dome, Slomljeni pupoljci 1919, Tamo na istoku 1920, Siročad u oluji 1921, Pad Vavilona, Amerika. Svoju bogatu rediteljsku karijeru okončao je ostvarenjima Abraham Linkoln 1930. i Borba 1930. Grifit se danas smatra jednom od ključnih figura u istoriji filma, međutim, nije bio dovoljno cenjen kao kompletan filmski stvaralac sve dok 1982. Frensis Ford Kopola nije finansirao rekonstrukciju originalne, nikad prikazane, verzije Netrpeljivosti iz koje se konačno saznalo za enorman doprinos ovog sineaste anticipiranju sadržinskih i formalnih osnova gotovo svih kasnijih žanrova. Grifit je rođen na farmi u okrugu Oldam u državi Kentaki, sin Džejkoba Varka „Roring Džejke” Grifita,[1] pukovnika konfederacijske vojske u Američkom građanskom ratu, koji je izabran za zakonodavca države Kentaki i Meri Perkins (rođena Oglsbi). Grifit je odgajan kao metodista,[2] i pohađao je školu u kojoj ga je podučavala njegova starija sestra Mati. Otac mu je umro kad mu je bilo deset godina, i porodica se borila sa siromaštvom. Kada je Grifit imao 14 godina, njegova majka je napustila farmu i preselila porodicu u Luivil u Kentakiju; tamo je otvorila pansion, koji je nedugo zatim propao. Grifit je potom napustio srednju školu kako bi pomogao porodici, zaposlivši se u prodavnici suve robe, a kasnije u knjižari. Kreativnu karijeru je započeo kao glumac u turnejskim kompanijama. U međuvremenu, učio je kako da postane dramski pisac, ali je imao malo uspeha u tome. Samo jedna njegova predstava bila je prihvaćena za izvođenje.[3] On je putovao u Njujork Siti 1907. godine u pokušaju da proda scenario Edvinu Porteru, producentu Edison Studija;[3] Porter je odbio scenario, ali mu je umesto toga dao glumačku ulogu u filmu Spasen iz orlovskog gnezda.[3] Tada je odlučio da postane glumac i pojavio se u mnogim filmovima kao statista.[4] Biograph poster2 Dejvid V. Grifit nakon što je 1905. prvi put odgledao neki film izjavio da svakoga ko u ovome uživa treba ubiti. Isključivo zbog siromaštva prihvatio je da glumi u Porterovom filmu iz 1907. Spašen iz orlovog gnezda (Rescued from an Eagle`s Nest). U periodu od 1908. do 1913. režirao je ili nadgledao nešto više od četiristo pedeset filmova. Oblikovao je osnovne elemente kinematografije u jezik i sintaksu. Grifit je stavio lepotu i poeziju u jeftini i drečavi oblik zabave izjavio je Erih fon Štrohajm koji je tokom saradnje sa njim prešao put od statiste do pomoćnika reditelja. Ipak, tokom većeg dela ovog perioda, Grifit uglavnom nije bio svestan da uvodi promene u filmsku ekspresiju. On je intuitivno usavršavao i proširivao postojeće filmske tehnike i spajao ih sa konvencijama viktorijanske umetnosti, književnosti i drame kako bi što delotvornije ispričao svoje priče. U pomenutih pet godina Grifit je u potpunosti savladao filmsku formu. U svom rediteljskom debiju filmu Doživljaji male Doli (The Adventures of Dollie, 1908) i pored neskladne mešavine realizma i otrcane melodrame ostvario je istinktivan narativni tok i simetriju. Pažljivo je radio na kompoziciji kadra kako bi ispunio čitav ekran, često je koristio dubinski kadar i opšti plan radi povećanja napetosti. Tokom čitavog filma pravio je rezove na pokret i time je omogućio da sadržaj priče utiče na položaj kamere i trenutak reza. Doprinosio je filmskom ritmu i nepromenljivosti filmske geografije. Kroz rad na velikom broju filmova imao je priliku da eksperimentiše sa fimskom gramatikom i retorikom. U svojim najranijim filmovima istraživao je mogućnosti flešbeka, subjektivne tačke posmatranja i udaljenosti kamere. Pokazao je da su pojedinačni kadrovi filmske jedinice koje se mogu montirati tako da stvore smislenu sekvencu i kada ne postoji konkretna dramska logika koja ih povezuje. Film Usamljena vila (The Lonely Villa, 1909) sadrži pedeset dva zasebna kadra, a traje samo dvanaest minuta čime je scenario dobio na dinamičnosti i napetosti. Menadžeri kompanije Biograf su smatrali da će ovakva narativna tehnika zbuniti publiku. Grifit je odgovorio:Ne piše li i Dikens tako ? Grifitove vizuelne metafore su prethodile sovjetskoj teoriji asocijativne, tj. intelektualne montaže. Montaža atrakcija (montage of attractions) Sergeja Ejzenštajna koristila je prikazivanje paralelnih događaja i emocija isključivo filmskim tehnikama. U svakom svom sledećem filmu je Grifit usavršavao filmsku tehniku. Film Špekulacija sa pšenicom (A Corner in the Wheat, 1909) najavio je povećano zanimanje za sadržaj pojedinačne filmske sličice i njenog mizanscena (mise-en-scene). Da bi oblikovao i produbio kadar i upotpunio realistične eksterijere Grifit se rešio oslikane pozadine i pribegao domaćim rekvizitima kako bi stvorio različite uglove. Otkrio je važnost Porterovih švenkova i farova (tracks) za filmsku izražajnost. U filmu Telegrafiskinja iz Loundejla (The Lonedale Operator, 1911) koristio je čak i paralelnu montažu između farova. U filmu Pijančevo obraćanje (The Drunkard`s Reformation, 1909) pomoću veštačkog osvetljenja stvorio je iluziju vatre. U filmu Pipa prolazi (Pippa Passes, 1909) koristio je tehniku koja će kasnije postati poznata kao ``rembrantovsko osvetljenje``, i kao sredstvo karakterizacije i oblikovanja priče. Grafičke tehnike, kao što su pretapanje, zatamnjenje, zatvaranje ili otvaranje kadra irisom, tj. blendom i maska, služile su za oblikovanje priče, dok su podeljena slika (split screen) i umekšana slika (soft focus) povremeno korišćeni radi dodatnih efekata...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Continuum Companion to Twentieth Century Theatre Colin Chambers Ovaj knjiga detaljno opisuje praktične teme kao što su režija, gluma, dizajn, rasvjeta, zvuk, glas, izrada perika i rekvizita, do povijesnih pregleda koji bjesne od crnačkog kazališta do gay i lezbijskog kazališta; od pantomime, eksperimentalnog kazališta, teatra u krugu do arhitekture, financiranja, draga i cirkusa.... Pozorište, ili teatar (grč. θέατρο [théatro]; antgrč. θέατρον [théatron] — „pozorište“, od θεάομαι [theáomai] — „videti“, „gledati“, „posmatrati“), je scenska umetnička manifestacija u kojoj se odvija komunikacija između glumaca i publike. Pozorište je kolaborativna forma umetnosti koja koristi žive izvođače, tipično glumce i glumice, da uživo predstavi iskustvo stvarnog ili zamišljenog događaja pred publikom na određenom mestu, često na pozornici. Izvođači mogu da ovo iskustvo komuniciraju publici putem kombinacije gesta, govora, pesme, muzike i plesa. Elementi umetnosti, kao što su slikana scenografija i scenska umetnost poput osvetljenja, koriste se za poboljšanje fizičkog, prisutnog i neposrednog iskustva.[1] Specifično mesto nastupa se naziva „teatrom”, što je reč izvedena iz antičke grčke reči θέατρον (théatron, „mesto za gledanje”), koja potiče iz θεάομαι (theáomai, „videti”, „gledati”, „posmatrati”). Za razliku od umetnosti kao što su slikarstvo, film ili skulptura, koje poseduju svoju materijalnu formu nezavisno od vremena i prostora, pozorište je usko vezano za prostor i vreme u kojem se izvodi određeni pozorišni komad. Zbog toga se reč pozorište identifikuje kako sa prostorom ili zgradom u kojoj izvode predstave (vidi: Arhitektura pozorišta), tako i sa grupom ljudi koji čine pozorišnu trupu. Pozorišna umetnost je dramska umetnost koja se obično izvodi po scenariju i u kojoj je akcija detaljno planirana u cilju stvaranja koherentnog dramskog doživljaja. Pozornica na kojoj će se izvoditi pozorišni komad se unaprijed detaljno priprema, kako bi svaki njen deo bio u službi impresije koja se želi prouzrokovati kod publike. Gluma je osnovni elemenat u pozorišnom delu, a čine je gest, pokret i govor. Moderni zapadni teatar potiče, u velikoj meri, od starogrčkog pozorišta, iz kojeg pozajmljuje tehničku terminologiju, klasifikaciju u žanrove i mnoge od njegovih tema, tipske likove i elemente zapleta. Pozorišni umetnik Patris Pejvis definiše teatralnost, pozorišni jezik, scensko pisanje i specifičnost pozorišta kao sinonimne izraze po kojima se pozorište razlikuje od drugih scenskih umetnosti, književnosti i umetnosti, generalno.[2] Moderno pozorište obuhvata izvođenja predstava i mjuzikla. Umetničke forme baleta i opere su isto tako pozorište i koriste mnoštvo zajedničkih konvencija kao što je gluma, kostimi i scensko izvođenje. Oni su bili uticajni u razvoju muzičkog pozorišta; pogledajte te članke za više informacija. Pozorište je, kao fenomen, bilo prisutno u velikom broju drevnih civilizacija, počev od plesa u kulturama kamenog doba. U egipatskom Abidosu su između 2000. i 1500. p. n. e. održavani verski festivali sa elementima pozorišta, ali je tek kultura Stare Grčke definisala principe pozorišne umetnosti. Grčki auditorijumi su bili prva pozorišta. To su bila mesta gde se diskutovalo o politici i gde su održavani festivali u slavu bogova, posebno Dionisa, boga veselja. Aristotelovi traktati su definisali pozorište i postavili teoriju o jedinstvu radnje, vremena i mesta u dramama. Atinska dionizijska pozorišta postala su uzor za pozorišta u grčkim kolonijama širom Mediterana. Pored auditorijuma, sadržavali su scenu na kojoj su visile slike. Tragedija, prva forma drame, pojavila se pre 534. p. n. e. Komedija je nastala oko 480. p. n. e. U početku su drame izvođene samo jednom, i to u okviru takmičenja. Dve muze u grčkoj mitologiji se povezuju sa pozorištem. Talija je muza komedije, dok je Melpomena muza tragedije. Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale farse i pantomime. U srednjem veku pozorište je postojalo u obliku predstava koje su prepričavale biblijske priče i priče iz života svetaca. Krajem ovog perioda pojavili su se karnevali i komadi o moralu. Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje. Pozorište zapadnog sveta nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu. Pozorište u azijskim kulturama Pozorište u Aziji pojavilo se oko 1000. godine p. n. e, o čemu nam svedoče sanskritske drame u Indiji. U isto vreme pozorišna umetnost se začela u Kini. Pozorište u Japanu (kabuki, no) nastalo je u 17. veku. U islamskom svetu najpopularnije izvorne pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj svezak daje pregled tantričkih ili seksualnih slika Nepala s vrhunskim fotografijama hramske ikonografije u boji. Bez oznaka vlasništva i bez znakova korištenja. Nepal se nalazi pod uticajem Indije i njene društvene i religijske kulture, premda se, s druge strane u njegovoj baštini oseća specifičnost etničke složenosti iz koje se, sporim ali stalnim procesom, počelo da stvara jače jedinstvo u vreme Prithivija Narayana s kojim započinje prevlast Gurkha (posle 1768. godine). Razno­vrsnim narodnim verovanjima koja ne podležu nikakvom sistemu, a svojstvene su raznim etničkim komponentama (Newari, Magar, Limba, Bholia itd.) koji su živeli u unutrašnjosti zemlje, nameću se dve najjače religijske struje iz Indije - budizam i hinduizam - predstavljene razno­vrsnim pravcima i školama. U Nepalu je budizam imao istaknute učitelje, eksperte u finesama dogmatike i logike, od kojih su mnogi otišli na Tibet gde su našli sledbenike; ali, na kraju, nametnule su se i nadjačale tantrijske sekte. Tantrijskom atmosferom su uglavnom obavijeni slavni spomenici (stupe) iz Svaya­mbhunatha i Bodhanatha, kao i drugi, manji, koji bi prema tradiciji morali da predstavljaju svedočanstva budizma koji potiče još iz doba Ašoke (3. vek pre nove ere). Posebno u stupi iz Svayambhunatha, u mnoštvu divovskih statua koje je opkoljavaju, odražavaju se tragovi koje je vekovnim pobožnim hodočasnicima ostavio budizam Velikih kola i Dijamantnih kola. Pošto je u Indiji počeo da stagnira, budizam je preživeo u Nepalu, a da ga promene na samom Poluostrvu nisu ni dirnule. Budizam je čak i ojačao zahvaljujući stalnom dolasku učitelja koji su u Nepalu nalazili sigurno sklonište pred navalom muslimana, i vezama s Tibetom gde se u međuvremenu ta religija raširila i na izvestan način produžila tradicije iz Indije. Međutim, izvorni samostalni karakter budizma je izumro. Manastirska zajednica se pretvorila u zajednicu `dostojnih` (banre), a kasnije se iz tog istog sloja stvorio i drugi, viši tip zajednice `učitelja dijamanta` (vajracarya). Oni su bili obavezni na celibat (kako je bilo propisano drevnim normama), možda po ugledu na brahmane koji su stalno dolazili iz Indije. Vajracarya se, dakle, ženio a njegova služba je uglavnom bila nasledna. Na kraju svaka porodica vajracarya je dobila po jedan manastir s hramom i kapelom, a ti manastiri su tokom vremena postali centri koji su privlačili nepalske i tibetanske hodočasnike. Vajracarya je imao pravo da vrši određene, laiku neophodne, ceremonije: obrede prilikom rođenja, svadbe ili smrti, predskazivanja sudbine, bogosluženja radi otklanjanja stvarnih ili fiktivnih nesreća, prizivanja božanskih sila radi lečenja nastalih bolesti kao i radi osiguranja povoljne reinkarnacije pokojniku. Neki od tih vajracarya su održali drevnu budističku kulturu, ili su bili značajni naučnici i pisci, ili su baš zahvaljujući njima do nas doprla dela koja bi se inače vreme­nom izgubila, ali su oni kao celina sve više padali pod uticaj tantrijskih struja i stoga doprineli širenju jednog budizma posebno ezoterij­skog i magijskog karaktera i preovla­davanju ritualističkog i formalnog ceremo­nija­lizma.... Giuseppe Tucci (italijanski izgovor: [dʒuˈzɛppe ˈtuttʃi]; 5. juna 1894. - 5. aprila 1984.) bio je italijanski orijentalista, indolog i naučnik istočnoazijskih studija, specijalizovan za tibetansku kulturu i istoriju budizma. Tokom svog zenita Tucci je bio pristalica italijanskog fašizma i koristio je idealizovane prikaze azijskih tradicija da podrži italijanske ideološke kampanje. Tucci je tečno govorio nekoliko evropskih jezika, sanskrtski, bengalski, pali, prakritski, kineski i tibetanski, a predavao je na rimskom univerzitetu La Sapienza do smrti. Smatra se jednim od osnivača polja budističkih studija. Rođen je u italijanskoj porodici srednje klase u Macerati, Marche i uspešno je napredovao. Predučio je hebrejski, kineski i sanskritski jezik pre nego što je išao čak i na univerzitet, a 1911. godine, sa samo 18 godina, objavio je zbirku latinskih insitucija na prestižnom Zeitschrift des Deutschen Archaologischen Instituts. Završio je studije na Univerzitetu u Rimu 1919. godine, gde su mu studije višekratno prekinute kao rezultat Prvog svetskog rata. Nakon diplomiranja otputovao je u Indiju i nastanio se na Visva-Bharati univerzitetu, koji su osnovali bengalski pesnik i nobelovac, Rabindranath Tagore. Tamo je izučavao budizam, tibetanski i bengalski, a takođe je predavao italijanski i kineski. Takođe je studirao i predavao na Univerzitetu Daka, Univerzitetu Benares i Univerzitetu Kalkuta. U Indiji je ostao do 1931. godine, kada se vratio u Italiju. Stipendija i ugled Bio je najpoznatiji naučnik Italije na Istoku, sa tako različitim istraživačkim interesima, u rasponu od drevne iranske religije do indijske i kineske filozofije. Predavao je prevashodno na Univerzitetu u Rimu, ali bio je i gostujući stipendista institucija širom Evrope i Azije. 1931. godine, Napuljski univerzitet `L`Orientale` napravio ga je prvim katedrom za kineski jezik i književnost. 1933. promovisao je osnivanje Italijanskog instituta za Bliski i Daleki Istok - IsMEO (Istituto italiano per il Medio ed Estremo Oriente), sa sedištem u Rimu. IsMEO je osnovan kao `moralno telo direktno u zavisnosti od Musolinija`. [1] Sve do 1945, kada je IsMEO zatvoren, Gentile je bio njegov predsednik, a Tucci je bio njegov izvršni potpredsednik, a kasnije i direktor kurseva jezika. Tucci je Japan prvi put zvanično posetio u novembru 1936. i tamo je ostao više od dva meseca do januara 1937, kada je prisustvovao otvaranju Italijansko-japanskog instituta (Istituto Italo-nipponico) u Tokiju. [2] Tucci je putovao po Japanu održavajući predavanja o Tibetu i „rasnoj čistoći“. [3] Organizovao je nekoliko pionirskih arheoloških iskopavanja širom Azije, kao što su Svat u Pakistanu, Ghazni u Afganistanu, Persepolis u Iranu i na Himalaji. Takođe je bio promotor Nacionalnog muzeja orijentalne umetnosti. 1978. dobio je nagradu Javaharlal Nehru za međunarodno razumevanje, [4] 1979. Balzanovu nagradu za istoriju (ek aekuo sa Ernestom Labrousseom). Tokom života napisao je preko 360 knjiga i članaka. Politika Tucci je bio pobornik italijanskog fašizma i Benito Mussolini. [3] Njegova aktivnost pod Il Duceom započela je s Giovannijem Gentileom, u to vreme profesorom istorije filozofije na Univerzitetu u Rimu i već bliskim prijateljem i saradnikom Musolinijeva, kad je Tucci studirao na rimskom univerzitetu, i nastavio je sve do ubijanja pogana, i obavezna administracija IsMEO-a više od dve godine do 1947. [5] U novembru 1936. - januaru 1937. bio je predstavnik Musolinija u Japanu, gde je poslat da poboljša diplomatske odnose Italije i Japana i da izvrši fašističku propagandu. 27. aprila 1937. održao je govor na japanskom jeziku u ime Musolinija. [6] U ovoj zemlji njegova snažna i neumorna akcija utrla je put ka uključivanju Italije u Antikominternski pakt (6. novembra 1937.) [7]. Napisao je popularne članke za italijansku državu koji su umanjili racionalizam industrijalizovane Evrope 1930-ih i 40-ih i čeznuli za autentičnim postojanjem u dodiru s prirodom, za koji je tvrdio da se može naći u Aziji. [8] Prema tibetologu Donaldu S. Lopezu, „za Tuccija je Tibet bio ekološki raj i bezvremenska utopija u koju je industrijalizovana Evropa figurativno mogla pobjeći i pronaći mir, lijek za zapadne bolesti i iz koje bi Evropa mogla pronaći svoju netaknutu prošlost u koju se povratak. `[9] Smrt Tucci je umro 1984. u San Polo dei Cavalieri, u blizini Rima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica na pocetku se odvojilo od tabaka, to je cest slucaj kod ovih izdanja, znaci nije pocepano vec se samo odvojilo, sve ostalo uredno! Prvo izdanje!!! Retko !!! Izdavači: Slobodan Mašić, Petar Volk. Nezavisno izdanje: knj. 8. Numerisan primerak 227 od 500 Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine.[2] Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[3] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[4] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[5] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 — Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Biografija Plakat za FEST 1972. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Plakat za 6. BITEF Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966—1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručioc – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću - u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. LEK OD BRESKVINOG LISCA, Zorica Kuburović Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Plakat za 11. BITEF Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Fotografija Mašića u svojoj kancelariji Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Плакат за позоришну представу Троил и Кресида у Југословенском драмском позоришту у Београду из 1994. године. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Omot knjige `Opasne slike` Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Omot knjige ,,Glasovi` Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnh izdanja“ (1966-2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnh izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdanka i Dejan Poznanović - umetnost mediji i aktivizam na kraju moderne Ova knjiga se ne odnosi samo na njih dvoje – Bogdanku i Dejana Poznanovića – već i na kreativnost ostvarenu kroz druženje, saradnju, saučesništvo i aktivistički rad „par“ ljudi u svetu koji se menja, svetu koji nastaje i nastaje. ponovo nastaje kao novi svet ljudske kreativnosti i iskustva. Njihova saradnja i saučesništvo pripadaju vremenu koje je projektovalo dva utopijska ideala: da se sve menja i da su te promene, u svojoj iskustvenoj doslovnosti i metafizičkom potencijalu, otvorene za emancipaciju: za novi i bolji svet, odnosno za više otvoren i feer svet. Govoriti o Bogdanki i Dejanu Poznanoviću danas znači rekonstruisati težnju i potencijal emancipacije i oslobođenja u životu, kulturi i umetnosti kroz zajedništvo i saradnju u kojoj dve individualnosti strmoglavljuju subjektivacijom za nova i potencijalna prepoznavanja razlika i uživanja u atrakcijama. Miško Šuvaković Miško Šuvaković je srpski teoretičar umetnosti. Rođen je 1954. godine u Beogradu. Šuvaković je suosnivač konceptualističke grupe 143 (1975–1980) i suosnivač i saradnik neformalne umetničke i teorijske institucije `Zajednica za Istraživanje Prostora` (1982–1989). Od 1988. član je Slovenskog estetičkog društva. Doktorirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu sa temom `Analitička filozofija i teorija umetnika` 1993. godine. Predaje estetiku i teoriju umetnosti na Fakultetu muzičke umetnosti i na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Objavljene knjige 2010 Istorija umetnosti u Srbiji XX vek - Prvi tom: Radikalne umetničke prakse, Orion art, Beograd (srp.) 2006 Diskurzivna analiza – Prestupi i/ili pristupi ’diskurzivne analize’ filozofiji, poetici, estetici, teoriji i studijama umetnosti i kulture, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, (srp.) 2006 Farenhajt 387 – Teorijske ispovesti, Orpheus, Novi Sad, (srp.) 2006 Studije slučaja – Diskurzivna analiza izvođenja identiteta u umetničkim praksama, Mali Nemo, Pančevo, (srp.) 2005 Pojmovnik suvremene umjetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005. (hrv.) 2005 Mapiranje tijela/tijelom – Zlatko Kopljar [Mapping of the Body/with body], Meandar, Zagreb (hrv. engl.) 2004 Politike slikarstva, Obalne galerije, Piran, 2004. (slov.) 2003 Impossible Histories – Historical Avant-Gardes, Neo-avant-gardes, and Post-Avant-gardes in Yugoslavia, 1918–1991, The MIT Press, Cambridge MA, (sa Dubravkom Đurić) (engl.) 2003 Vlasta Delimar - Monografijaperformans [Vlasta Delimar - Monographyperformance], Areagrafika, Zagreb (sa Vladom Martekom i Marijanom Špoljarom) (hrv. engl.) 2002 Martek – Fatalne figure umjetnika – Eseji o umjetnosti i kulturi XX. stoljeća u Jugoistiočnoj. Istočnoj i Srednjoj Europi kroz djelo(vanje) umjentika Vlade Marteka [Martek – Artist’s Fatal Figures – Essays on Art and Culture of the 20th Century in the Southeastern, Eastern and Middle Europe through the Work of Artist Vlado Martek], Meandar, Zagreb, (hrv. engl.) 2001 Anatomija angelov. Razprave o umetnosti in teoriji v Sloveniji po letu 1960, ZPS, Ljubljana, 2001. (slov.) 2001 Figura, askeza in perverzija, Hyperion, Koper, 2001. (slov.) 2001 Paragrami tela/figure: Predavanja i rasprave o strategijama i taktikama teorijskog izvođenja u modernom i postmodernom performance artu, teatru, operi, muzici, filmu i tehnoumetnosti, CENPI, Beograd, (srp.) 2000 Point de Capiton. Eseji, fragmenti i meditacije o umjetnicima, Izdanje Darko Šimičić i Božidar Raos, Zagreb, (hrv.) 1999 Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950, SANU i Prometej, Beograd i Novi Sad, (srp.) 1999 Koloman Novak LUMINOKINETIKA. Eseji o Kolomanu Novaku [Koloman Novak LUMINOCINETICS, Essays on Koloman Nopvak], Prometej, Novi Sad, (srp. engl.) 1998 Estetika apstraktnog slikarstva. Apstraktna umetnost i teorija umetnika 20-ih godina, Narodna knjiga / Alfa, Beograd, (srp.) 1997 Slavko Bogdanović POLITIKA TELA. Eseji o Slavku Bogdanoviću [Slavko Bogdanović BODY POLITICS, Essays on Slavko Bogdanović], Prometej i K21K, Novi Sad, *1997. (srp. engl.) 1996 Asimetrični drugi. Eseji o umetnicima i konceptima, Prometej, Novi Sad, (srp.) 1996 Neša Paripović AUTOPORTRETI. Eseji o Neši Paripoviću [Neša Paripović, SELFPORTRAITS. Essays on Neša Paripović], Prometej, Novi Sad, (srp. engl.) 1995 Postmoderna (73 pojma), Narodna knjiga, Beograd, (srp.) 1995 Prolegomena za analitičku estetiku, Četvrti talas, Novi Sad, (srp.) 1994 PAS TOUT - Fragments on art, culture, politics, poetics and art theory 1994-1974, Meow Press, Buffalo NY, (engl.) 1989 Scene jezika. Uloga teksta u likovnim umetnostima. Fragmentarne istorije 1920-1990 knj. 1 i 2, ULUS, Beograd, (srp.) Izložbe 2007 Konceptualna umetnost, Muzej savremene umentosti Vojvodine, Novi Sad. 2006 Hibridno – Imaginarno : slikarstvo ili ekran, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. 2005 Moć Praznine – Julije Knifer i Tomo Savić Gecan, Galerija PM, Zagreb. 2004 Politike slikarstva, Obalne galerije, Piran. 1998 Prestupničke forme devedesetih – Postmoderna i avangarda na kraju XX veka, (sa Ješom Denegrijem), Muzej savremene likovne umetnosti Novi Sad i Centar za savremenu kulturu Konkordija Vršac. 1996 Tendencije devedesetih: hijatusi modernizma i postmodernizma, Centar za vizuelnu kulturu ‘Zlatno oko’, Novi Sad. 1996 Primeri apstraktne umetnosti: jedna radikalna istorija, Paviljon Cvijete Zuzorić, Beograd. 1995 Grupa Kod, Grupa ($ i Grupa ($ Kod – Retrospektiva, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad. 1981 David Nez – Rad 1968-1973, Gakerija SKCa, Beograd. 1980 Primeri – druga skulptura 1961-1979, Galerija SKCa, Beograd. 1978 Primeri analitičkih radova, Galerija SKCa i Galerija Nova, Zagreb.

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda Mobilni telefon i9300 Galaxy S III Ceramic White SAMSUNG Galaxy S3S VoiceZašto da ne dobijete odgovor od svog telefona? Kažite mu da se probudi! Još bolje od toga, telefonu Samsung GALAXY S III možete da kažete da isključi budilnik na par minuta kako biste odspavali još malo. Odgovorite na poziv (ili ga odbijte), pojačajte muziku (ili utišajte), čak i fotoaparatu kažite kad da snima. Kartica „Social“Sada vam je još lakše da održite kontakt sa prijateljima i onima koje volite. Oznaka za društvene mreže vam omogućava da povežete lica u vašem foto albumu sa njihovim prenosima tokova društvenih medija. Kad se ova funkcija podesi, sve što treba da uradite jeste da pogledate njihove slike i videćete kako se pojavljuje njihov trenutni status. Direct callSamsung GALAXY S III zna čak i kada želite da razgovarate. Kad krenete da pošaljete poruku nekome i odlučite da tu osobu umesto toga pozovete, jednostavno podignite teleon do uveta i Direct call će pozvati broj umesto vas. Nema više preturanja po evidenciji poziva ili spisku kontakata. Prepustite telefonu GALAXY S III da obavi posao umesto vas. Smart staySa inovativnom funkcijom Smart stay, telefon Samsung GALAXY S III automatski prepoznaje kada gledate u telefon, bilo da biste pročitali elektronsku knjigu ili pretraživali Internet. Prednja kamera vam se duboko zagleda u oči i održava bistar prikaz zarad kontinuiranog zadovoljstva posmatranja. Kakva bistra ideja. Smart alertZar ne bi bilo lepo kad bi vas telefon obavestio o tome šta se dešavalo dok ste bili odsutni kada ga uzmete? Telefon Samsung GALAXY S III zna da ste se vratili i pomoću kratkog vibrirajućeg gurkanja obaveštava vas o propuštenim pozivima i novim porukama. Zar nije pažljiv? S BeamDeljenje sadržaja sa prijateljima u vašoj blizini treba da bude jednostavno, brzo i čak zabavno. S Beam vam omogućava da se povežete u tren oka kako biste mogli da prenosite dokumente, kontakte, slike, muziku, video snimke. Dovoljno je da spojite poleđine mobilnih telefona i da ih povežete da biste uživali u deljenju sadržaja. AllShare PlayPostoji još jedan način deljenja sadržaja između različitih uređaja.Zove se AllShare Play i omogućava nam da radimo zajedno koristeći čarobne tehnologije DLNA i Wi-Fi Direct koje nam pružaju daljinski pristup multimedijalnim datotekama kada radimo na nekom drugom ekranu na drugom mestu. Deljenje fotografija sa prijateljimaUpravljanje fotografijama i njihovo deljenje nikad nije bilo jednostavnije. Mobilni telefon prepoznaje lica i povezuje ih umesto vas, koristeći profile grupe kao smernice. Sad vas samo jedan dodir deli od deljenja fotografija sa svima u tren oka.AllShare CastZar ne bi bilo lepo da vidite prikaz ekrana svog telefona na velikom ekranu sa kojim je bežično povezan? Sada je to moguće. AllShare Cast vam omogućava da to uradite i savršen je za igrice. Kada se igra koju igrate pojavi na ekranu, možete čak i da koristite tastere telefona za upravljanje pokretima. Bez žica i bez muke. DizajnBilo da je u pitanju horizont na okeanu ili veličanstvena šuma nordijskih jela, jedna je stvar očigledna: u prirodi nema ravnih linija. Minimalistički i originalni dizajn modela Samsung GALAXY S III odražava se u glatkim i nelinearnim konturama ovog mobilnog telefona. Njegova priroda usmerena na ljude obezbeđuje ergonomsko i udobno iskustvo sa poboljšanim korišćenjem. Udobno držanje, nežne zaobljene linije i platinumski prirodni oblik obezbeđuju prirodni ugođaj i dizajn. Pop up playIstovremeno obavljanje više radnji na HD Super AMOLED ekranu od 4,8” telefona Samsung GALAXY S III jednostavno je i zabavno. Uz Pop up play i moćni procesor od četiri jezgra, možete da gledate HD video snimak u jednom prozoru dok u isto vreme u drugom šaljete e-poruku ili tekstualnu poruku. Promenite veličinu video snimka, prevucite ga na željeno mesto na ekranu i razgovarajte sa prijateljima ili pretražujte Internet. Nemojte da propustite nijedan deo dešavanja. HD Super AMOLED od 4,8 inčaTo je ono što mi nazivamo posmatranjem stvarnosti. Ekran visoke definicije od 4,8 inča i živopisno iskustvo gledanja. Sa prirodnim bojama i veoma brzim vremenom odziva, reprodukcija HD video zapisa je neverovatno izoštrena. Povrh toga, odlikuje ga neverovatna ušteda energije i zadivljujuće je tanak. Najbolja fotografijaTelefon Samsung GALAXY S III prepoznaje kada ste u najboljem izdanju i pobrinuće se da nikada ne propustite osmeh ili snimite nekoga sa zatvorenim očima.On automatski snima 8 fotografija u nizu i izabraće za vas najbolji snimak. LTE (u zavisnosti od zemlje)Neki tehnologije se brzo razvijaju. Veoma brzo. LTE brzina se trenutno kreće između 30 i 60 megabajta u sekundi i nastaviće da se povećava. Reprodukujte video zapise u realnom vremenu, otpremite svoj sadržaj u oblak ili igrajte na mreži najnovije igre sa bogatom grafikom. Karakteristike proizvoda Mreža / nosilac i Bežično povezivanje GSM, HSPA +21 EDGE / GPRS ( 850 / 900 / 1.800 / 1.900 MHz ) HSPA +21 ( 850 / 900 / 1.900 / 2.100 ) ViFi Direct GAP, SSP, HSP, HFP1.5, A2DP, SNP, OPP, PBAP, MAP, 1.3 AVRCP, HID NFC tehnologija je dostupna Podrška za DLNA, MHL 1.0, HDMI 2 Podrška za Kies, Kies Air Ekran HD sAMOLED 16 M, 4,8 ", 720 x 1280 ( HD ) Memorija 16 / 32 / 64 GB Boja Šljunkovito plava Usluge i Aplikacije Dostupne Samsung Apps U zavisnosti od regiona Čvorište za igre Chaton je dostupan ActiveSinc je dostupan B - na- B Kompatibilnost: Sibase / VebEk / šifrovanje uredjaja / Cisco itd . OS Android 4.0 ( ICS ) baterija 2.100 mAh DO 10 SATI ( 3G ) DO 460 sati ( 3G ) Čipset Procesor ZA aplikacije s četvorostrukim jezgrom Procesor brzine 1,4 GHz Konektori USB 2.0 3,5 4 pi - polarni , stereo MicroSD ( do 64 GB ) Microsim Dostupan je mikro USB priključak MHL tehnologija dostupna Audio i video MPEG4, H.264, H.263, VC - 1. DivX, VP8 , VMV7 / 8, Sorenson Spark, DivX3.11 Snimanje video zapisa i reprodukcija u Full HD ( 1080p ) rezoluciji Snimanje do 30 kadrova u sekundi MP3, AMR - NB / VB, AAC / AAC + / eAAC +, VMA , OGG ( Vorbis ), FLAC, AC - 3, apt - Ks 136,6 x 70,6 x 8,6 mm 133 g Fotoaparat CMOS, 1.9 MP Kamera sa rezolucijom od 8 megapiksela ( na poleđini ) 1 x LED Senzori Akcelerometar, Zaštita od geomagnetnog polja, RGB svetlo, Senzor za Barometar lokacija Potpomognuti GPS / GLONASS dostupan