Nagrađivani roman po kojem je Stiven Spilberg snimio istoimeni film nominovan za šest Oskara. Godina je 1941. Šangaj je zapaljen kobnom bakljom Perl Harbora. Jedan britanski dečak, kroz ratom zahvaćen grad prekriven leševima, uzaludno traga za svojim roditeljima sve dok ga japanski vojnici ne zarobe i odvedu u koncentracioni logor. Tamo ga zatiče svet bez milosti, razuma i saosećanja. Tamo će ga obasjati razorno svetlo atomske bombe bačene na Nagasaki. I tamo će morati da preživi. Zasnovan na autentičnim događajima iz Balardovog detinjstva za vreme japanske okupacije Kine u Drugom svetskom ratu, ovaj roman o odrastanju, gladi i gubicima, koncentracionim logorima i opstanku, pre svega je priča o pojedincu koji u sebi pronalazi moć ne samo da opstane već i da ostane ljudsko biće u razularenom i nečovečnom svetu ratnog vihora. „Nesvakidašnji roman koji će sigurno postati klasik književnosti.“ The New York Times „Dubokoumno i dirljivo.“ Los Angeles Times Book Review „Neverovatno književno dostignuće. Briljantno!“ Entoni Berdžes, pisac romana Paklena pomorandža

Nagrada Meša Selimović * Zmajeva nagrada * Nagrada Laza Kostić * Nagrada Miroslav Antić „Kada pročitamo pesme iz nove knjige Selimira Radulovića, i njima pridružimo stihove knjiga prethodnica, otkriva nam se da on ne živi samo u Novom Sadu, nego i u Nitrijskoj pustinji, u Katunakiji, na bregovima Jerusalima i među drevnim koricama pravoslavne podvižničke literature. Tamo gde živi tamo se i hrani, onim što rađa u tim nebeskim vrtovima. Ta hrana se, potom, ne pretvara samo u krv nego i u stih. Treba jasno reći – Selimir voli Svetitelje i druži se sa njima. Veran im je i predan. S njima je u pustinjama Egipta, Palestine i Svete Gore. Svojim pesmama pali kandila i užiže sveće pred njihovim besmrtnim likovima, i slovima, kao delićima mozaika, izobražava ih i postavlja pred naše mislene oči. Zato mu oni daruju posvećenje da može da iznutra razume, doživi i opeva ono što su oni u svojim, škrtim po formi a prebogatim po sadržaju, izrekama ostavili u nasleđe hrišćanskom svetu. Takođe mu poklanjaju i specifičnu poetsku formu, novo i svešteno slogomerje kojim se suzdržani i tvrdi jezik starečnika preliva u nešto drugačiju, ali ne manje istinitu, pjesan koju valja naučiti.“ – Njegova Svetost Patrijarh Srpski Porfirije

Nobelova nagrada za književnost 2019. „Majstor proze sadašnjeg trenutka.“ – Süddeutsche Zeitung Šta je sve doživela u ova tri dana putovanja u unutrašnjost zemlje i kako je samo svaki čas bio dramatičan, iako se ništa nije dešavalo, i kako je samo u svakom trenu nešto visilo o koncu, i nakon samo tri dana, gle, svetli letnji pramen u tamnoj kosi: čudno. A možda i ne? Ne, ipak je čudno. Trajno čudno. Večito čudno. Knjiga koju je sam Peter Handke definisao kao „poslednji ep“ započinje ubodom pčele u pripovedačevu nogu. To je za njega znak da mora krenuti na put. Vreme je da napusti Ničiji zaliv, kuću u blizini Pariza, i zaputi se ka gotovo nenaseljenom regionu Pikardiji u potrazi za kradljivicom voća. Devojka – neuhvatljiv lik, polužena, polufantazam – krenula je tamo sa određenom namerom: da pronađe svoju majku. Sledi je živopisno ali snoliko istraživanje topografije, kako fizičkog tako i duševnog prostora, koje iscrtava prolazak kradljivice voća preko pograničnih područja Francuske. Svaki slučajni susret – sa čovekom koji juri kroz šiblje u potrazi za svojom izgubljenom mačkom, sa dostavljačem pice koji ostavlja svoj skuter da bi joj postao saputnik na jedan dan – otkriva nam drugačiju stranu junakinje u maniru kubističkog portreta. Putovanje kradljivce voća i pripovedačevo na kraju se preklapaju, stapaju, preslikavaju u niz avantura, susreta sa ljudima i životinjama, šokova usled kontakta sa netaknutom prirodom, a sve kulminira velikom proslavom. U prozi nenadmašne preciznosti, Handke uzdiže svakodnevni život do epskih razmera, slaveći lutanje koje je samo sebi svrha, sva ona skretanja sa puta koja daju neočekivane poglede i darove, poput voća ukradenog iz tuđih bašti.

Nagrada Gonkur. Velika nagrada za roman Francuske akademije. Moralno izazovna knjiga „Doduše, mogao sam i da ne pišem. Na kraju krajeva, nisam ni dužan to da radim. Posle rata sam se držao neupadljivo; hvala bogu, nikad nisam imao potrebu da, kao neke moje bivše kolege, pišem memoare kako bih se pravdao, jer nemam zašto da se pravdam, ili zbog novčane dobiti, pošto i ovako prilično dobro zarađujem. Ne žalim ni zbog čega: radio sam svoj posao, to je sve... Uprkos mojim zastranjivanjima, a njih je bilo mnogo, i dalje sam jedan od onih koji misle kako čovek, da bi živeo, mora samo da diše, jede, pije i vrši nuždu; i traga za istinom. Ostalo je fakultativno.“ Džonatan Litel oživljava užase Drugog svetskog rata iz ugla krvnika Maksa Auea, pokazujući nam istovremeno pojedinca na način na koji se to retko radilo. Ovo je epopeja o jednom ljudskom biću koje analizira sebe i istoriju. Roman je do sada preveden na četrdeset jezika i prodat u milionima primeraka. „Litel je nesumnjivo uspeo u onome u čemu mnogo ambiciozniji od njega nisu. Eumenide otkrivaju nešto mračno što je danas od suštinske važnosti. Maks Aue, nacistički dželat, objavljuje istinu s tipičnom brutalnom jasnošću: Ja sam čovek, kao i svi drugi, ja sam kao vi.“ – Guardian „Litel je ambiciozno postavio književne temelje Zla.“ – buzz-litteraire.com

„Goran Babić veliki je pisac, predivna luda glava svih naših književnosti i one jedinstvene, samo njegove jugoslavenske književnosti.“ – Miljenko Jergović „Goran Babić, jedan od najvećih pesnika ovih naših prostora, književnik, esejista, strasni polemičar, scenarista, autor dokumentarnih filmova, kroz ceo svoj život ispisuje svojevrsni hipertekst sa mnogobrojnim linkovima, stvarajući poseban bezgraničan stvaralački prostor mnogo godina pre pojave interneta i virtuelne globalne mreže. Vidno polje je otvoreno delo, tekst budućnosti i zalog za borbe nadolazećih književnih generacija.“ – Siniša Tucić „Babić smelo raspoređuje kratke autonomne celine – prozne fragmente o porodičnoj istoriji, sopstvenu poeziju, fotografije živih i onih ne više živih, opise predmeta iz prošlosti, većinom izgubljenih, privatna pisma, administrativne i arhivske spise... – u jedinstven prizor, u ’slike sa izložbe’ koja nam predočava jedan vremenski širok, a socijalno-politički intenzivan, dramatičan istorijski kontekst.“ – Drinka Gojković „Nakon što su nas najsrčaniji patrioti na svaki mogući način uništili, valja pročitati Vidno polje Gorana Babića da bi se shvatile dvije stvari. Pod jedan, da je izdaja često jedini izbor časnog čovjeka i, pod dva, da su izdajnici naši najbolji pisci.“ – Ante Tomić „Bez naslanjanja na pomodne modele autofikcije, ne ugledajući se ni na koga, Babić je napisao roman u kom se čitav jedan život odrazio u literaturi, svojevrstan rezime jednog života i stotinu u tom životu ispisanih knjiga.“ – Muharem Bazdulj „Za publiku koja se sjeća jugoslavenskih vremena, Vidno polje bit će podsjetnik na jedan zajednički odživljeni život. Onima koji se tih vremena ne sjećaju, Vidno polje bit će neočekivana a veličanstvena demonstracija ljepote i moći maternjeg jezika.“ – Miljenko Jergović