Uz dodavanja i poigravanje Zorana Penevskog Ako ste odlučili da pročitate ovu knjigu pomislivši da ćete doznati zašto dinosaurusi nisu išli u školu, koje grane biologije postoje iako ona nije drvo, da li vam je znanje ihtiologije neophodno kad odete na riblju čorbu, da li vam je u genima upisano da nemate peticu iz matematike ili da li vam je poznavanje masti bitno za kupovinu odličnih čvaraka… ovaaaj… grešite, ali – ODLIČNO! Iskustva biologa i drugih naučnika pokazuju da čitanju knjiga prethodi činjenica da čitalac najpre treba da bude živ, a kad smo kod toga – eto biologije koja proučava svet živih bića! Dakle, bez biologije nema ni čitanja! Druga je stvar da li je ljubav prema knjigama nasledna… pitajte mamu ako niste sigurni. Ilustrovao: Aleksandar Stojšić

Ponekad nije lako da se odlučiš između dve stvari. Naročito kad me moja mrzovoljna sestra Dilija nadzire. Odluči se već jednom! Mama je odlučila da sredi celu kuću. Kaže da će, ako ja ne mogu da izaberem šta da se baci, ona to da uradi. A to će biti katastrofa! Srećom, fosili će mi priteći u pomoć (i to više puta).

Autor bestselera Neprimetni zločini Nagrada Nadal za 2019. godinu Oksford, 1994. godine. Mlada stipendistkinja Kristen pronalazi stranicu istrgnutu iz privatnih dnevnika Luisa Kerola, autora Alise u Zemlji čuda. Tajna koju krije ova stranica može drastično izmeniti sve što se zna o Kerolu. Ali Kristen ne stiže na sastanak bratstva „Luis Kerol“ sa svojim otkrićem. Umesto toga doživljava nesreću za koju će se ispostaviti da nije bila slučajna. Sumnje da bi ovakve nesreće mogle da se nastave biće ubrzo potvrđene. Uslediće niz ubistava naizgled počinjenih prema određenom obrascu, u kojima su upotrebljeni elementi iz knjige o Alisi, s namerom da se svaki put iznova spreči da tajna stranice iz Kerolovih dnevnika ugleda svetlost dana. Ko želi da ubije glasnika? Zašto se na mestu zločina pojavljuju fotografije čiji je autor sam Kerol? Da li je to svojevrsni potpis ubice? Slavni profesor logike Artur Seldom, takođe član Bratstva, i njegov mladi student matematike iz Argentine, zaintrigirani nepredvidivim zločinima, ujedinjuju snage da bi pronašli krivca i pokušali da reše zagonetku koja stoji iza ubistava. Pitkim, preciznim i besprekornim stilom, iza kojeg stoji briljantan matematički um, Martines je napisao očaravajući roman koji u tradiciji Borhesa i Umberta Eka prenosi detektivsku priču na teren književnosti. „Martines nas je ovim romanom iznenadio i oduševio. Nagrada Nadal dospela je u prave ruke.“ Babelia „Novi talas zločina ponovo će podići orkan u ustajaloj oksfordskoj zajednici. Alisini zločini su naprosto briljantan roman.“ El País „Glavni pokretač radnje Alisinih zločina jeste tajna opsesija Luisa Kerola. Martines ne sudi slavnom piscu i matematičaru već na zaostavštini njegovog sveta gradi izvanredan kriminalistički roman.“ El Mundo

Nagrada Los Angeles Timesa za triler godine Najuži izbor za Women’s Prize Arsenik i stare čipke XXI veka „Femi je treći, znaš. Tri, i obeleže te kao serijskog ubicu.“ Korede je ogorčena. A kako i ne bi bila pored Ajule, koja je omiljeno dete u porodici, njihova lepotica, potencijalni psihopata… A sada je i treći Ajulin dečko mrtav. Korede je Ajulina spasiteljka. Ona najbolje zna kako se pere krv, prtljažnik njenog automobila je dovoljno veliki da u njega stane leš, a pazi i na to da Ajulini postovi na Instagramu ne budu suviše razdragani u vreme kada treba da tuguje zbog svog „nestalog“ momka. Naravno, niko joj za to neće reći ni hvala. Korede je odavno zaljubljena u ljubaznog i zgodnog lekara s kojim radi u bolnici. Sanja o danu kada će on konačno shvatiti da je baš Korede prava žena za njega. Ali kada bude od nje zatražio Ajulin broj telefona, moraće sebi da prizna da je njena sestra serijski ubica i povuče granicu do koje hoće da je štiti. Oštar poput kandži, pun oporog, ironičnog humora, ovaj smrtonosni roman zabavan je koliko i zastrašujući. „Kemp, zabiberen i podmukao, ali duhovito poslužen, triler koji ima škorpijin rep – zapamtićete ubod njegove žaoke.“ – New York Times „Kao da ste pozvani na najduhovitiju zabavu sa temom ubistva.“ – Marie Claire

Oktobarska nagrada grada Beograda. Prva knjiga živog klasika srpske književnosti XX veka, koja je otkrila pisca novog senzibiliteta, originalne forme i jezika, i univerzalnih tema u likovima i doživljajima malih ljudi sa periferije života. Obuhvata antologijske priče „Lilika“, „Boginje“, „Putnik“, „Frede, laku noć“, „Gost“, „Boginje“ i „O tome kako je ostala fleka“. Pisac je ovoj zbirci, po prvi put u ovom izdanju, priključio i priču „Genadije Zadvorski“. „Dobra knjiga mora da vas udari kao pesnica u glavu. Čini mi se da ako ima knjiga kojima ta izreka pristaje, to su knjige Dragoslava Mihailovića, počev od pripovedaka kao što su Lilika, Gost ili Boginje, pa onda romana Kad su cvetale tikve, do ovih koje je pisao poslednjih desetak-petnaest godina. To su knjige koje doživljavate kao snažan, i to sasvim određen potres.“ Ljubiša Jeremić „Prva knjiga ovog pisca, tj. zbirka pripovedaka Frede, laku noć, pokazuje kako kultivisana priča, slikajući prelomne tačke života pojedinih junaka, postaje simbolizacija doživljenog iskustva. To se posebno dobro vidi u poentama Mihailovićevih pripovedaka iz ove knjige. Idući protiv ideološke i poetičke struje svoga doba, proza Dragoslava Mihailovića bliska je konceptu modernizovanog ili osavremenjenog realizma i dokaz teze o ovom, večito živom stilu, odnosno realizmu sa stotinu lica.“ Petar Pijanović „Mihailovićeve priče su često testamentarnog karaktera, što naročito utiče na njihovu dramatičnost, daje im tamnu osenčenost, pojačava stepen identifikacije, i podvlači one tačke sadržajne smislom, koje bezmalo dobijaju značaj amaneta. Takve su pripovetke ’Putnik’, ’Boginje’, ’Lilika’, iz zbirke Frede, laku noć. Posebno kada je reč o sudbinskim čovekovim situacijama, krećući se od individualnog ka opštem, autor problematizuje dva velika pitanja – ima li čovek mogućnost izbora, i ko je odgovoran za ono što mu se dešava.“ Tijana Vuković

Nagrada ULUPUDS-a za ilustratora na 62. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Ilustracije Aleksa Gajić. „Kada se sretnu dvojica stvaralaca ovako vrhunskog umeća i neukrotivog duha, te ukrste svoja lucidna pera, nastane ili katastrofa epskih razmera ili ovakva knjiga.“ Ljubivoje Ršumović „Ovu sam pripovest morao da napišem. Tek kada čovek zastane i osvrne se, može da vidi i ono što mu je promaklo. Toga obično biva više nego onog što se odmah primeti...“ Uroš Petrović „Uh!“ Aleksa Gajić www.urospetrovic.com www.aleksagajic.blogspot.com

Roman koji je osvojio Pulicerovu nagradu i National Book Awards. Boja purpura je priča o dve sestre – jedna je misionarka u Africi, a druga dete-nevesta sa američkog Juga – koje ostaju odane jedna drugoj uprkos vremenu, udaljenosti i tišini. Sili je mlada crnkinja rođena u siromaštvu. U više navrata ju je silovao čovek kog zove ocem, uzeo joj je dvoje dece, razdvojio je od voljene sestre Neti i zarobio u gadnom braku. Međutim, ona upoznaje glamuroznu pevačicu Šug Ejveri – ženu koja je sudbinu uzela u svoje ruke. Sili postepeno otkriva moć i vedrinu sopstvenog duha, što je oslobađa prošlosti i ponovo ujedinjuje sa onima koje voli. Ovaj divno zamišljen i duboko saosećajan klasik američke književnosti o borbi zlostavljane i neobrazovane crnkinje da stekne snagu i samopouzdanje ispunjen je strašću, bolom, nadahnućem i nesavladivom ljubavlju prema životu. Roman po kojem je Stiven Spilberg snimio istoimeni film nominovan za jedanaest Oskara. „Dirljiva i uzbudljiva knjiga, jedna od najupečatljivijih koje ćete ikad pročitati.“ Leni Henri „Ovaj roman svrstava Vokerovu u društvo sa Foknerom.“ Nation „Književno delo za sva vremena i prostore.“ San Francisco Chronicle

Uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima. Dobitnik nagrade Laza Kostić. – Kakvo je ovo mesto? – gotovo omađijano je tek sada upitao Arsenije. – Kapela u slanoj steni – rekao je Fejez – Kuća molitve sačinjena od soli koja se vekovima kruni i nestaje malo-pomalo. Dva, tri dana jače kiše sprale bi ovu planinu i sve bi se istopilo, kao da nije ovde od postanka sveta. – Kao i naše živote. Sredinom tridesetih godina prošlog veka jedan neobičan čovek započinje neizvesnu avanturu po Mediteranu. Arsenije Martinović, Srbin katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetničkim delima, apatrid i diplomata, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za kolekciju budućeg muzeja kneza Pavla. Tokom svojih trgovačkih i diplomatskih aktivnosti on postaje aktivni svedok turbulentnih istorijskih događaja: uspona fašizma, asimilacije nacionalnih manjina u Italiji, kontradiktornih postupaka obaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije i atentata na kralja Aleksandra. Kako bi zaštitio deo svoje umetničke kolekcije, knez Pavle Arsenija šalje na tajnu misiju u Severnu Afriku pred sam početak rata. Kao čuvar umetničkog blaga, prinuđen je da menja identitete koji mu omogućavaju nesmetani pristup Francuzima, Italijanima i Nemcima tokom previranja za prevlast nad Saharom. Kuća od soli je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima.

Eksperimenti sa mućkanjem. Ako ste odlučili da pročitate ovu knjigu pomislivši da ćete iz nje doznati nešto više o proizvodnji hemijskih olovaka, o hemijskom čišćenju odeće ili o vrstama deterdženata za dezinfekciju površina u kuhinjama i kupatilima, o sredstvima čija je upotreba sportistima strogo zabranjena, o preparatima za suzbijanje komaraca i drugih insekata, o hemijskim proizvodima za negu ukrasnih ili industrijskih biljaka... hmmm... grešite, ali – odlično! Iskustva hemičara i drugih naučnika pokazuju da je onima koji čitaju i misle život mnogo zanimljiviji nego onima koji ne čitaju i ne misle! Bez obzira na to da li ste je kupili, pozajmili ili dobili na poklon, definitivno postoji neka hemija između ove knjige i vas! Ilustrovao Aleksandar Stojšić.

Dobitnik 11 međunarodnih nagrada. Legenda o samoubistvu je delom autobiografska proza u čijem je središtu mladić koji se suočava sa bolom i krivicom zbog očevog samoubistva. Neukrotiva priroda zavičajne Aljaske savršena je pozadina za kolaž od šest pripovednih celina koje predstavljaju krhotine ogledala za mladićev portret i njegovu unutarnju, psihološku divljinu. Roman autora proglašenog „bitnim novim glasom američke književnosti“ zapanjujuće je ispitivanje tragičnog ambisa koji stoji između mladića i njegovog oca. „Legenda je istovremeno memoarska proza i čista književnost... Ništa slično nikada pre nije napisano.“ Observer „Remek-delo.“ France Inter „Briljantno... Vanova proza ima snagu Kormaka Makartija i Hemingveja, ali i sopstvene rukavce.“ Times „Romanom Legenda o samoubistvu Van ponire direktno u tamnu i samotnu srž američke duše. Ovo razarajuće putovanje nije lako štivo, ali nećete moći da ga prekinete, kao što je nemoguće da ga zaboravite.“ San Francisco Chronicle

Dobitnik nagrade Karnegi. Ovo je pacoubilački svet, glodar udara na glodara... Svaki gradić na Disksvetu zna za priče o pacovima i frulašima. Moris – ulični mačor vičan umetnosti preživljavanja – predvodi bandu sastavljenu od svojih školovanih, pacovskih drugara (i jednog tupavog klinca); uglavnom zarađuju finu lovu. Kad spojite jednog frulaša i mnoštvo pacova, dobijete zaista mnogo para. Sve dok ne naiđu na nekoga ko ne igra kako oni sviraju. Sada on i njegovi prijatelji moraju da nauče šta znači jedan novi pojam: zlo... „Neverovatan roman... Da Teri nije već dokazao da je majstor svog zanata, Neverovatni Moris mogao bi se smatrati njegovim majstorskim delom.“ Financial Times „Divno sročena moralna dilemma.“ Guardian

Prvi roman na srpskom o majci Konstantina Velikog, Svetoj carici Heleni. Kako je pisano i zašto nije napisano žitije majke Konstantina Velikog u vreme Nikejskog sabora, kad je Konstantin imao vlast nad carstvom i moć nad crkvom? Zašto je carica-majka Helena putovala u Jerusalim i gde je pronašla Hristov krst? Zbog čega taj krst nikada nije stigao na pripremljeni mermerni postament u gradu koji je njen sin osnovao i nazvao svojim imenom?... Ove i mnoge druge nerasvetljene pojedinosti saznaćemo iz novog romana Mirjane Mitrović Helena ili o nemiru, intimnog životopisa Konstantinove majke. Roman o Svetoj avgusti Heleni, nekadašnjoj krčmarici, zapravo je priča o sudbini žene i majke kad je Rimsko carstvo bilo na izmaku a hrišćanstvo sticalo pravo građanstva, priča o vlasti, o ulizicama i jereticima, otpadnicima od stare vere i prvim hrišćanskim zajednicama na tlu Balkana. Vođena ljubavnim zavetom, ona stiže u Nais, mali grad u dubokoj provinciji, gde će se roditi njen sin Konstantin, u detinjstvu zvani Veliki Nos, kasnije proslavljeni vladar velikog Rimskog carstva. Između silovitih naravi muža i sina Helena traži način da pomiri svoju nezavisnu prirodu sa zahtevima porodice, ali kad se ta zajednica posle dvadeset godina raspadne, ona se suočava sa samoćom i patnjom, nužnošću da ide dalje i potrebom da ponovo voli. Na planini u blizini grada Singidunuma Helena otkriva moć nežnosti i nalazi veru u „Bogu bezizlaznih situacija“… Stilski i tematski osobit i intrigantan, novi roman Mirjane Mitrović umetnički uverljivo i nenametljivo rekonstruiše jedno daleko doba čije niti dopiru do naših prostora i našeg vremena.

Pripovetka Četrdeset i tri godine prvi put u ovoj zbirci! „U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštu važnost i izuzetnu umetničku vrednost.“ Mihajlo Pantić „Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu. To je neko ko je vrlo oprezan, ko se koristi književnim jezikom i ko nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje. Već od prve pripovetke 'Pas' reč je o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To lice ima svoje lirske motive, a u celoj zbirci Uhvati zvezdu padalicu pominje se neka kapija, verovatno u Ćupriji, negde u piščevom rodnom mestu, sa dva mlada jablana, nekad dva treperava i šuštava jablana, nekad i dve topole, koji daju melanholičan ton svim likovima i pričama iz ove knjige.“ Ljubiša Jeremić „U književnosti postoji nešto što je univerzalno, što možemo označiti kao skup svih načina na koje se može slikati ljudska sudbina, složen skup kojeg posreduje tradicija u koju se upisuje svaki istinski značajan pisac. Dragoslav Mihailović se u tu tradiciju uključuje i postaje njen važan deo.“ Radivoje Mikić

Nagrada Vukove zadužbine. Priča o detinjstvu junaka Stevana u srpskoj varošici na Moravi tridesetih godina XX veka zapravo je piščeva gorka ispovest o svojoj mladosti. Likovi meštana, rođaka i prijatelja oživljeni su nezaboravnim dijalozima i osenčeni strpljivim podnošenjem svoje teške i mukotrpne sudbine u nemirnim vremenima, a opisi odnosa sa rodbinom i opraštanje od oca na samrti spadaju u najbolje stranice novije srpske proze. „Po izvornosti i emotivnoj energiji, roman Gori Morava možda je najsnažnije delo Dragoslava Mihailovića, pisca koji je srpskoj književnosti dao Kad su cvetale tikve, Petrijin venac i Čizmaše. Na prvi pogled fragmentarnog sklopa, ovaj roman se zapravo odlikuje promišljenom čvrstinom kompozicije, tvoreći, potresno i nežno, tolstojevsku nisku detinjstva, dečaštva i mladosti. Motivske niti kojima je premrežen Mihailovićev roman polaze od osunčane slike detinjstva, gde nesreća, bolest i smrt deluju pre kao nerazumljive i čudne nego kao tragične pojave, da bi sa sazrevanjem ta ugodna izmaglica iščezla, a ljudi i događaji se našli u nemilosrdno jasnom osvetljenju. Ovo prozno remek-delo Dragoslava Mihailovića počiva na finom preplitanju uspomena i, kao na jesenjoj prigrevici, obrazuje neku vrstu šarenog hlada, gde se zračna vedrina i razigranost stapaju sa sumornim nagoveštajima i tragičnim spoznajama.“ Vladeta Janković

Vitalova nagrada Zlatni suncokret za najbolje ostvarenje na srpskom jeziku u 2018. godini. Novi roman dobitnika Andrićeve nagrade. Irig, 1795. Godina strašnog pomora od kuge u Sremu, koja je odnela samo u toj varoši preko 2500 života za manje od godinu dana. Svešteniku Stevanu Veziliću i lekaru Andriji Budaiju, skrbnicima duše i tela svojih sugrađana, palo je u deo da žiteljima pruže svaku vrstu pomoći, da uteše bolesne i bližnje, da ublaže strah i bolove, i da uz pomoć austrijskih vlasti otvore karantin i zaustave epidemiju. U narodu se šire glasine da kugu širi prelepa devojka pepeljastih očiju sa belim plaštom, koja se povremeno pojavljuje po sremskim selima. A samo Vezilić i Budai znaju pravu istinu… U svom novom romanu Žurić pripoveda o mukama Irižana i naporima da savladaju strašnu moriju koja ih je zadesila krajem XVIII veka. Vešto uplićući istorijske događaje i likove u radnju i služeći se autentičnom leksikom i govorom ondašnjeg srpskog življa na granici Austrije i Turske, pisac uspeva da na privlačan način, uprkos teškoj temi, dočara vreme i običaje jedne prohujale epohe, u kojoj su se na ovim prostorima pomešali narodi, verovanja, kulture i običaji. Intrigantan roman koji, poput srodnih književnih alegorija (kao što su Kamijeva Kuga, Pekićevo Besnilo ili Saramagovo Slepilo), ispituje granice ljudskosti u nevoljnim vremenima. Takovi pomor bio i strah što u svetu ne može biti strašnije, da na dan po 20, po 30, po 35 duša umiraju i toj bolesti tj. kugi drugoga lekarstva nema, kromje ako se koji razbole, to taki njega u špitalj, a drugi iz kuće neka beže.

Svaki odraz je jedna priča. Knjiga koja je pred čitaocima pravi je mozaik ratnih i poratnih epizoda, dirljivih, tragikomičnih i potresnih situacija koje su se s bosanskog ratišta rasule po ovdašnjim prostorima. Ispričana prepoznatljivim eliptičnim piščevim stilom i osobenom književnom formom, ona je svojevrsni presek pripovedačkog opusa Vladimira Kecmanovića jer sadrži sve ono po čemu su poznati njegovi romani. Na stranicima knjige Kao u sobi sa ogledalima prepliću se istina i laž, pripovedanje i zamišljenost, prošlost i sadašnjost. Pisac nas upoznaje s malim velikim ljudima, uglavnom marginalcima, i svedoči o njihovim usponima i padovima, o sudbinama koje su ponekad veće i od života i od literature. U svoju sobu sa ogledalima Kecmanović uvodi i svoje likove i svoje čitaoce, odraz čoveka na ovim stranicama odraz je sveta u kome živimo. Nisu svi ti odrazi lepi i ugodni za oko, ali će svaki od njih priuštiti čitaocu izuzetno čitalačko iskustvo.

Nagrađivana i ekranizovana tragikomedija. Slomljena ploča ne može da svira, ali je krug – krug. Deo savršenstva. Deo izgubljenog raja. Deo raja koji nikad nije postojao. Stojanka u svojim šezdesetim godinama odgaja unuke u južnom Banatu, negde između grada i sela, ali i dalje crpi snagu iz jednog juna provedenog u Beogradu. Sa ćerkom koja je davno otišla u Ameriku nema kontakt već godinama i mnogo pati zbog toga. Iako rođena u selu, Stojanka se ne uklapa u seoski milje, jer neprestano vodi borbu protiv palanačke uskogrudosti, samozavaravanja, malograđanštine i licemerja. U ovom duhovitom i dirljivom romanu svoje mesto naći će i Stojankina neprežaljena ljubav iz mladosti, seoski sveštenik, lovac, odbegla deca, dve koze, ali i Bitlsi, jer od čoveka s kojim je zatrudnela Stojanka ima samo jednu polomljenu singl ploču. Inspirativna i majstorski ispripovedana, knjiga Kozje uši osvojila je nagrade Miroslav Dereta i Stevan Sremac, i nastavila svoj život na velikim i malim ekranima.

Književna nagrada „Tronoški rodoslov“ Nagrada „Branko Ćopić“ Prvi roman o srpskom Černobilju. Vinča, 15. oktobar 1958. U poslepodnevnim satima oglasio se centralni alarm za detekciju povišenog radioaktivnog zračenja. Grupa mladih naučnika je prilikom izvođenja naučnog eksperimenta osetila miris ozona… Ubrzo će svi oni oboleti od radijacione bolesti, za koju, naizgled, nema leka. Preostaje jedino da se u pariskom Institutu „Kiri“ obave eksperimentalne, humane transplantacije koštane srži, prve u svetu. Naravno, ako se prethodno nađe dovoljno građana Pariza koji bi rizikovali život da pokušaju da pomognu potpunim strancima... Sudbine obolelih, ljubav između jedne pacijentkinje i jednog francuskog lekara i sklapanje prijateljstava odvijaju se daleko od očiju javnosti, čemu doprinose i politički pritisci. Nakon višedecenijskog izbegavanja teme radijacije u Vinči Goranu Milašinoviću je pošlo za rukom da priču o srpskom Černobilju ispriča efektno i sa mnogo detalja.

Dobitnik Evropske nagrade za književnost 2014. Duhovita i istovremeno dirljiva priča o protivrečnostima savremenog grčkog društva, viđena očima antijunaka ovog romana Hrisovaladisa, pedesetogodišnjaka razapetog između provincije i prestonice, Grčke i Evrope, sebe i okruženja, profanog i sakralnog. Suočen sa nezaposlenošću i nemaštinom, bolešću i izdajom, kako žena i poslodavaca, tako i svojih najbližih, on ipak korača podignute glave u nameri da savlada talase nadolazeće krize: ekonomske, zdravstvene i moralne. Njegov neprekinuti monolog priziva u sećanje ceo život, od detinjstva do zrelih godina, naizmenično jezikom provincijalca i građanina. Pred naznakama talasa izbeglica i emigranata u Grčkoj, Hrisovaladis se humorom i snovima brani od stvarnosti u kojoj mu je sve tešnje, on je Don Kihot koji traga za svojom Dulčinejom, Prometej naših dana koji žudi da postane Svetogorac… „Pisac u ovoj knjizi uspostavlja zadivljujuću ravnotežu između tragičnog i komičnog.“ literature.gr „Izuzetno pogođen psihološki portret savremene Grčke.“ Efimerida ton Syntakton „Nezaboravna, književno savršena priča sa besprekornim zapletom.“ Frear Magazine Prevela Gaga Rosić.

„U ta vremena Balkan beše smutna vetrometina. Granice bejahu divlje, krhke i porozne, te su se raznolika ljudska i neljudska stvorenja smucala skrovitim stazama živopisnog poluostrva, sejući unaokolo zametke svakojakih prokletstava i čuda...“ Ovo je priča o tajni, davno začetoj i nikada ranije ispričanoj. „Polazeći od zagonetne skraćenice na početku romana i krećući se ka njenom razrešenju na samom kraju, Petrović gradi svoj besprekorno komponovani roman kao duhovitu, na momente strašnu i potresnu priču o sudbini svojih junaka i njihovom sazrevanju i samospoznaji. Originalan, živ, maštovit, njegov roman čuva neugaslu čaroliju pustolovine i nosi temeljnu poruku da život jeste avantura u koju treba ulaziti otvorenih očiju, misli i srca i težeći skladu s drugim ljudima i prirodom.“ – Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

Glavno mesto radnje ovog kafkijanskog romana je Centralni registar matične službe, sa svojom strogom hijerarhijom i armijom bezimenih činovnika koji u lavirintu kartoteka, kad traže neki dokument, moraju da vuku za sobom „Arijadnin konac“ kako bi uspeli da se vrate. Među njima se izdvaja samo „Gospodin Žoze“, jedini lik koji ima ime. Ni on ni drugi ljudi u romanu nemaju psihološke karakteristike, ne znamo koliko su stari, ne znamo čak ni kako izgledaju. Kad ne obavlja svoj dosadan pisarski posao, Gospodin Žoze upražnjava neobičan hobi: kradom od nadređenih uzima iz Registra fascikle i iz njih vadi isečke iz novina o poznatim ličnostima. Jednom prilikom slučajno će uzeti fasciklu nepoznate žene, čija će sudbina početi da ga opseda. Iako zna kako može da je pronađe, on to ne želi jer mu veće uživanje predstavlja traganje za pojedinostima iz njenog života, što će ga odvesti u mnoge, čak i opasne avanture... „Snažna parabola o apsurdnosti čovekovih pregnuća.“ Robert Irvin, The New York Times „Sva imena su još jedan Saramagov književni podvig. Raskošan stil, gust tekst sa brojnim metaforama, uz osobenu sintaksu i pravopis – i u ovom romanu su prepoznatljive odlike portugalskog pisca, koji nas uvek iznova primorava da tragamo za objektom u rečenici ispunjenoj brojnim digresijama, ali uvek melodičnoj i ritmičnoj, začinjenoj mudrim i duhovitim Saramagovim komentarima koji deluju kao izreke.“ Marija Žoze Rodriges de Oliveira

Nagrada Žensko pero 2010. Pogled joj se spusti na noge. Bosa je... Bosa usred zime u parku... Stoji užasnuta ispod drveta. Sve su joj ukrali: ranac, kofer, cipele, jaknu... I dušu! Imala je još samo ime: Carmen Machado! Glavna junakinja romana Selena Kovač-Lekont, rodom iz Srbije, koja se sa majkom kao devojka iselila u Frankfurt na Majni, odlučuje da se da u potragu za svojom nestalom prijateljicom, što je uvek iznova primorava da se suoči sa svojom prošlošću. Ova njena potraga prepliće se sa sudbinom mlade Španjolke Karmen Maćado, ubijene u jednom frankfurtskom parku po dolasku iz Španije, u želji da u Nemačkoj upozna brata po majci: za njenu tužnu priču glavna junakinja igrom slučaja saznaje i odlučuje da reši ovo ubistvo, dovodeći sebe u smrtnu opasnost. Ovaj slojevit i uzbudljiv roman daje upečatljivu sliku iskorenjenosti, otuđenja i potrage za identitetom u svetu lišenom iluzija i tradicionalnih vrednosti. www.park-carmen-machado.de

Cejlon, tridesete godine XX veka. Sem Obejsekere je izdanak nekada bogate i uticajne porodice, koju rasipni otac dovodi na ivicu propasti. Advokat, uz to savršen proizvod svog vremena, Sem je veći Britanac od samih Britanaca. A u srcu njegove životne priče, i priče drugih izuzetnih likova – prelepe, neuravnotežene sestre i neponovljive majke – nalazi se slučaj Hamilton, ubistvo koje je izazvalo veliki skandal u najvišim slojevima ostrvskog društva. Ova pripovest obojena je halucinantnim opisima džungle i melanholijom, uokvirena plantažama čaja i složenim porodičnim odnosima, protkana korupcijom i mračnim tajnama i obasjana izbledelim sjajem Britanskog carstva. U njoj na svakom koraku vrebaju iznenađenja. Ispripovedana je bogatim i nesvakidašnjim jezikom, sa izuzetnim sluhom za komediju i tragediju jednog sveta čije vreme neumitno prolazi. DOBITNIK NAGRADE KOMONVELTA ZA NAJBOLJI ROMAN.

Maestralno predavanje o književnosti i današnjici. „Počeo sam da podučavam književnost dok sam još bio student, 1955, na Univerzitetu San Markos. Ubrzo sam otkrio da je način na koji se književna dela čitaju da bi se posle o njima predavalo veoma različit od čitanja iz čistog zadovoljstva. Ali istovremeno, to akademsko čitanje dopušta da se bolje shvati uticaj koji dobre knjige imaju na život. Zahvaljujući njima mnogo se bolje upoznaje jezik kojim se neko izražava, govori se preciznije, prave se bolje nijanse u onom što se govori, mašta ili sanja, i lakše se kreće po zamišljenim svetovima.“ Mario Vargas Ljosa Više od tri decenije Mario Vargas Ljosa je gostujući predavač na Univerzitetu Prinston. Njegova predavanju su uvek bila omiljena i iščekivana s nestrpljenjem i radošću. Krasili su ih njegova strast za književnošću i za idejama, njegovo prisustvo kojim je prosto zračio, njegova vezanost za politiku, njegova toplina i dobroćudnost. Poslednji semestar koji je Mario Vargas Ljosa održao na Prinstonu bio je u formi razgovora o književnosti, kulturi i politici. Ova knjiga, sačinjena na osnovu snimljenih razgovora sa studentima, izuzetno je svedočanstvo savremene kulture. Prosvetljujuća na mestima gde se govori o razumu i iskrenim emocijama, ona u čitaocu budi nagon za angažovanjem u društvu u kom se neguje dijalog i poštuje različitost. „Mario Vargas Ljosa nastavlja da briljira tamo gde je najjači – u književnom i kreativnom besedništvu, u Borhesovom stilu. Iz različitih perspektiva učvršćuje svoju poziciju intelektualca i posmatrača neposredne stvarnosti, koju tako verno preslikava u svojim tekstovima, koji su zapravo kratki eseji u najboljem stilu Montenjovih ogleda.“ La tribuna de Albacete

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Za roman Osama Vladimir Kecmanović dobio je nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo