Nastavak Plaćenika i dobitnik nagrade Hugo. Majls Vorkosigan, tek diplomirao na Carskoj vojnoj akademiji, kao i svaki pitomac nada se da će biti raspoređen na svemirski brod. Pretpostavljeni, međutim, imaju druge zamisli. Majlsov odnos prema nadređenim oficirima je u najmanju ruku problematičan, no ako bez izgreda izdrži šest meseci u pešadijskoj bazi i pokaže da je nešto naučio, Majls se može nadati premeštaju u svemir. Tako se Majls zatiče u u ledenoj pustari, u ozloglašenoj ostrvskoj bazi Laskovski, gde po tradiciji završavaju pijanci, politički nepodobni ljudi i beznadežni oficiri čija je karijera pretrpela brodolom. Naravno, Majls ostaje dosledan sebi, odbija naređenja i zbog toga biva optužen za veleizdaju zbog čega ga šalju na drugi kraj galaksije. Tu će sresti Slobodne dendarijske plaćenike, otkriti pravu zaveru protiv svog rođaka, cara Gregora, i shvatiti da mora da ga spase kako bi izbegao sudbinu goru od smrti – da on sam postane gospodar Barajara. „...duhovito, svestrano, sa stilom...“ – Locus „...ima sve što treba...“ – Science Fiction Review „...izvanredno... zaslužuje najtoplije preporuke.“ – Booklist „... sjajno... Bižolova spada među velikane epske i naučne fantastike.“ – Rave Review

Dobitnik Nobelove nagrade. Saramagov „izgubljeni“ roman – kako je sve počelo… Rano prolećno jutro u Lisabonu 1950-ih godina. Bude se susedi jedne stambene zgrade kraj reke. Obućar Silvestre otvara svoju radnju. Izaura, koja deli svoj stan sa još tri žene, seda za šivaću mašinu. Žustina počinje raspravu sa svojim mužem grubijanom. Gospa Lidija, koja jedina nema finansijskih poteškoća jer je ljubavnica bogatog fabrikanta, pali svoju prvu jutarnju cigaretu. Španjolka Karmen od jutra je ispunjena nostalgijom… Atmosfera oskudice, melanholije i sivila. Tak kad Silvestre primi novog podstanara, njihovu zgradu ispuniće svetlost – sa neočekivanim posledicama. Jedini primerak rukopisa ovog, za svoje vreme subverzivnog romana Saramago je ponudio poznatom lisabonskom izdavaču 1953. godine, ali odziv je izostao i rukopis je nestao. Odgovor je stigao četrdeset godina kasnije... „Svetao portret jednog mračnog doba diktature.“ Pilar del Rio „Moćnim i originalnim pripovedačkim umećem Saramago i u ovom romanu ispoljava svoj dar koji ga je učinio jedinstvenim i nepogrešivim slikarom ljudskih karaktera.“ Ines Pedroza „Jedan od junaka mogao bi biti baš sam pisac, razapet između optimizma i pesimizma, koji se u romanu nosi sa nerešivim pitanjem: može li čovečanstvo biti spaseno?“ Zeferino Koeljo

Dobitnik Nobelove nagrade. Pećina je priča o običnim ljudima u eri globalizma, starom seoskom grnčaru, njegovoj ćerci i zetu i njihovom psu. Porodica živi u selu nadomak Centra, velike industrijske i stambene zone čiji stanovnici nose propusnice, uvek pod budnim okom video-kamera, i u svojim stanovima, kroz prozore koji se ne otvaraju, mogu videti u najboljem slučaju sprat ispod i iznad susedne stambene kule. Grnčar prodaje posuđe i keramičke figurice Centru sve dok mu jednog dana ne otkažu narudžbinu sa obrazloženjem da je plastika praktičnija i da njegove grnčarske posude više nisu na ceni. Zet se zapošljava u Centru kao čuvar i cela porodica seli se u ovaj rastući gigantski megalopolis. Uskoro, međutim, u dubinama i tunelima ispod Centra čuće najpre neobične zvuke a zatim duboko u temeljima otkriti tajnu koja će potpuno promeniti njihov život. Uz romane Slepilo i Sva imena, Pećina čini triptih kojim Saramago, na predlošku Platonove metafore o pećini, daje svoju viziju kapitalizma i sveta koji, obuzet tehnologijom, polako srlja u propast. Ispisujući svojevrsnu, orvelovsku alegoriju o moći i zlu u današnje vreme, portugalski nobelovac istovremeno uliva svojim čitaocima veru u vrednosti čoveka kao pojedinca, očaravajući nas koliko svojim osobenim stilom, toliko i životnom mudrošću i toplinom koju nose njegovi glavni likovi. „Saramagov ljudski glas nas budi i mi ponovo počinjemo da živimo.“ The New York Times Book Review „I u ovom romanu, spuštajući se među iskopine gingantskog Centra, stupamo na teren Saramagovih velikih tajni i istinskih čuda otpornih na tumačenja i objašnjenja.“ Frankfurter Rundschau

Nagrada Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo Da li je pod određenim okolnostima opravdano ubiti nedužno ljudsko biće? „Ubit ćete nekoga?“, pogledao me ravno u oči, bez okolišanja, ali i bez straha. „Morat ću“, odgovorio sam tiho. „Zbog toga sam došao.“ „Koga?“, upao mi je mališan nestrpljivo u riječ. „Koga ćete ubiti?“ „To je prilično duga priča“, naslonio sam se na zid i gledao maloga ravno u oči. „Vidiš, Adolfe, ovdje živi dječak koji će, kad naraste, biti jako zao čovjek i ubit će mnogo, mnogo ljudi.“ „Ne razumijem“, šapatom je odgovorio dječak. „On je danas mali, ali kad odraste, bit će... on će unesrećiti milijune ljudi“, govorio sam polako. „U stvari, on sad ide u tvoj razred, čak i pjeva u crkvenom zboru.“ „Debeli Effi!“, uskliknuo je tada Adolf. „Ubit ćete debelog Effija!“ Negde u dubokoj austrijskoj provinciji pred kraj 19. veka stranac dolazi u varoš i raspituje se za jednog dečaka. U pansionu u kojem je odseo pronađen je leš devojčice i na njemu trag vampirskog ugriza, a na istom mestu nekoliko meseci ranije odseo je Brem Stoker, autor Drakule. Nekoliko dana kasnije s mosta u reku pada lokalni pijanac, a meštani pričaju kako su dotičnog nesrećnika ubili ili vampir ili lutajuće duše Napoleonovih vojnika. Tragajući za dečakom, stranac će doći i do odgonetke tragičnih smrti, ali on ima važnija posla. Junak i narator Dežulovićevog nagrađenog romana ima zadatak da ubije osmogodišnje dete ne bi li ga sprečio da kao odrasli neurotični degenerik pobije milione ljudi. Otkud junaku ovo znanje o budućim događajima? Pa jednostavno, poslat je vremenskom mašinom iz Splita s kraja 20. veka da izmeni tok istorije.

Women's Prize za najbolji roman 2020. Priča o dvoje nesvakidašnjih ljudi. O ljubavi koja ih privlači, o tragediji koja ih razdvaja. Jednog letnjeg dana 1596. godine u Strafordu na Ejvonu jaka groznica oboriće jednu devojčicu u postelju. Njen brat blizanac, Hamnet, traži pomoć. Ali nikog drugog nema kod kuće. Zašto? Njihova majka, Agnes, daleko je na polju gde uzgaja lekovito bilje. Njihov otac radi u Londonu. Roditelji ne slute da jedno od dece neće poživeti do kraja nedelje. Hamnet je priča inspirisana malo poznatom sudbinom sina slavnog pozorišnog pisca. To je priča o vezi koju mogu da dele samo blizanci i o braku na ivici propasti zbog duboke roditeljske tuge. Ali ovo je i priča o sokolaru i njegovoj dragani, o buvi koja se ukrcala na brod u Aleksandriji i o rukavičarevom sinu koji krši pravila ne bi li osvojio ženu koju voli. No pre svega, Hamnet je dirljivo podsećanje na mogući život jednog dečaka koga je istorija zaboravila, ali čije je ime ovekovečeno u jednoj od najpoznatijih pozorišnih drama svih vremena. „Priča o Hamnetu Šekspiru čekala je na svog pripovedača više od četiri stotine godina. Megi joj je odala dužnu počast. Izvanredno, potresno, impresivno.“ Kamila Šamsi „Hamnet je kruna književne karijere Megi O’Farel. Knjiga koja se voli i čuva.“ Observer „Pravi dragulj!“ Cosmopolitan

Bestseler New York Timesa Slojevitim stilom, promišljeno i pristupačno autor govori o istoriji našeg verovanja. Prema Aslanovim rečima, naša urođena težnja da očovečimo boga urezana je u naš mozak, zbog čega je središnja tačka gotovo svake religijske tradicije. Kako autor kaže: „Bili toga svesni ili ne, bez obzira na to jesmo li vernici ili nismo, ogromna većina nas kada misli o bogu misli o božanskoj verziji samih sebe.“ Mi pripisujemo bogu ne samo ono dobro iz ljudske prirode – saosećajnost, žeđ za pravdom – nego i sve ono loše: našu pohlepu, licemerje, sklonost ka nasilju. Sve te osobine prožimaju različite religije, kulture i civilizacije. Ova knjiga nije samo istorija našeg shvatanja boga, nego i pokušaj pronalaženja korena ovog poriva za očovečenjem kako bi se razvila univerzalnija duhovnost. Bilo da verujete u jednog boga, u mnogo bogova ili da ne verujete ni u kakvog boga, Bog: Ljudska istorija promeniće vaš način razmišljanja o božanskom i ulozi božanskog u svakodnevnom životu. „Očaravajuće istraživanje međusobnog dejstva čovečanstva i boga.“ Pittsburgh Post-Gazette „Ova knjiga nam pomaže da nadvladamo teška vremena i traži od nas da razmislimo o širem pogledu na božansko u savremenom životu.“ Seattle Times

Capital Crimes Reader Award Sve kriminalističke priče slede jednostavan skup pravila. Grant Makalister, autor kriminalističkih priča i profesor matematike, jednom je seo i sva ih dokučio. Ali od tada je prošlo trideset godina. Sada živi usamljeničkim životom na mirnom mediteranskom ostrvu – sve dok mu Džulija Hart, pronicljiva, ambiciozna urednica, ne zakuca na vrata. Ona želi ponovo da objavi njegov rad, što znači da moraju zajedno da pročitaju sve te stare priče. Ali on se krije od svoje prošlosti baš onoliko koliko je ona radoznala da je istraži. Čitajući priče, Džulija uznemireno shvata da postoje delovi koji nisu logični. Zamršeni nagoveštaji koji naizgled upućuju na stvarno ubistvo. Ako želi odgovore, Džulija mora da pobedi u borbi umova koju vodi s veoma pametnim protivnikom. No mora biti oprezna: iako zna da misterija postoji, još ne shvata da se ubistvo već dogodilo... „Prava poslastica... Pavezijeva otkrića su potpuno neočekivana, sve do samog kraja.“ – New York Times „Ovaj superpametni omaž tradiciji Agate Kristi mora se pročitati. Elegantno, genijalno i veoma zabavno.“ – Sunday Mirror „Ovu knjigu krasi zamršenost kakva je retka u savremenom kriminalističkom romanu. Aleks Pavezi zaslužuje veliki aplauz za priču stvorenu s umećem starih majstora.“ – Sunday Express

Sail of Hope is a novel about the phenomenon of the most famous, most seductive and most adventurous fashion design in the world ‒ the sailor shirt. The story takes place in the Baroque, fairytale town of Perast, in Boka Kotorska, the only fjord in the Mediterranean. Nikola Smekja is an ambitious fashion industrialist from Bari, who, at the invitation of the mayor, returns to Perast, town of his ancestors, in order to restart the traditional production of sailor shirts. Through a love story in the officially most beautiful Bay in the world, Malovic depicts a time in which we completely depend on technology. Google has evolved, taken the role of God and oversees everything and everyone. Sail of Hope guides the reader to the finale with the researched claim that Christopher Columbus was a convert, of Jewish origin, because it is strange that on three boats 1492 there is no Catholic priest, and Luis de Torres, a Hebrew interpreter, sails with them, which throws a new light on history as we know it. *** 24 key words: Sailor shirt, Boka Kotorska Bay, world fashion, Perast, St. Nicholas, boat, Google, wine, sea, Mediterranean, Columbus, chemical trails in the sky, Jews, oranges, Baroque, Russia, China, war, bees, man, woman; love, death, God. “!” – Adam Oz

Od dobitnika Pulicerove i Bukerove nagrade. U studentskim danima Dejvid Kepeš predstavljao se kao „raskalašnik među učenjacima, učenjak među raskalašnicima“ – ovaj podvojeni identitet obeležiće ceo njegov život. Dok Filip Rot prati svog junaka od ušuškanosti detinjstva do razuzdanih erotskih mogućnosti, od ljubavnog trougla u Londonu do duboke usamljenosti u Njujorku, Kepeš se suočava sa osnovnim nedoumicama o zadovoljstvu: kako pomiriti požudu i dostojanstvo, kako odoleti iskušenjima poroka. „Obziran, čak nežan, uglađen roman o paradoksu žudnje, te razdiruće strasti koja može dovesti do sreće, ali je ne može preživeti.“ New York Times Book Review „Filip Rot je veliki istoričar modernog erotizma.“ Milan Kundera „Malo je autora koji mogu pisati o strasti na tako istančan i zabavan način.“ Washington Post

Nagrada Biljana Jovanović Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje. „Melanholični junak ovog romana je usamljenik koji vodi dnevnik o svom lutanju Beogradom dok se oporavlja posle teške bolesti. Neopterećen balastom stilskih i retoričkih figura, on opisuje i promišlja svakodnevne prizore grada tokom zimskih meseci 2004/2005. godine i tako iscrtava istovremeno topografiju sopstvene duše i upečatljivu sliku svoga vremena.“ Actes sud „U Dnevniku druge zime dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. Valjarević kao prozni pisac možda je i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle.“ Teofil Pančić

Dobitnik Nobelove nagrade Roman o laži koja je promenila istoriju Da li je istorija bila fantastično pogrešno predstavljanje stvarnosti? Malo je reći da nas je Mario Vargas Ljosa svojim romanom Burna vremena iznenadio. Oslanjajući se tematski na Jarčevu feštu, u poznim stvaralačkim godinama napisao je zasigurno jedan od svojih najboljih romana. Nakon vojnog udara koji je pukovnik Karlos Kastiljo Armas izveo 1954. godine u Gvatemali uz finansijsku i logističku pomoć Sjedinjenih Američkih Država, produbila se kriza u odnosima Istoka i Zapada čije se posledice po Latinsku Ameriku osećaju i danas. Na scenu romana stupaju tri žene: Marta Borero Lamas (istovremeno dželat i tragična žrtva političko-špijunskih afera, osvetnica i oportunista), Marija Kristina Vilanova (obrazovana žena naprednih ideja, savetnica i supruga predsednika Gvatemale Hakoba Arbensa) i Odilija Palomo (zakonita supruga diktatora Kastilja Armasa, žena koja se bori za lični interes). U njihovim sudbinama ogledaće se sudbine svih latinoameričkih naroda. Ne hajući da se zameri političkim moćnicima, Mario Vargas Ljosa je, vešto pretvarajući istorijske ličnosti u književne likove, napisao snažan, svež, pikantan, dinamičan roman koji gotovo proročki upozorava na ono što nas čeka ako podlegnemo populizmu, medijskoj manipulaciji, mačizmu, autoritarnosti i reciklaži prevaziđenih političkih rešenja. „Izvrstan i uznemirujući roman o zlu. Opomena da ga ne ponavljamo.“ Babelia „Pretvarajući istoriju u fikciju, a fikciju u stvarnost, Vargas Ljosa je stvorio eksplozivnu smesu. Tako se pišu romani!“ El Cultural

Prevedeno na dvadeset sedam jezika. Nagrada Renodo. Ophrvana teretom ogromnog uspeha svog prethodnog romana, bez inspiracije i u spisateljskoj blokadi Delfin upoznaje L. Ona je otelotverenje svega onoga čemu se Delfin oduvek potajno divila: L. je blistava slika ženske prefinjenosti i spontanosti da u svakoj situaciji reaguje tačno kako treba. Intuitivno i neobično precizno L. će osetiti Delfininu ranjivost. Neprimetno, ali namerno, ona odlučuje da se uvuče u spisateljičin život. S vremenom Delfin počinje da veruje da joj je L. neophodna i nezamenjiva, a njihovo neobično prijateljstvo počinje da se ispoljava na sve zlokobnije načine. U rukama L., Delfin počinje da gubi identitet i kao pisac i kao ličnost. Ovaj sofosticirani psihološki triler vešto sublimira činjenice i fikciju gradeći zastrašujuću, zlokobnu sopstvenu stvarnost – viziju zavođenja i izdaje koja će vas progoniti. Po ovom romanu je 2017. godine Roman Polanski snimio istoimeni film. „Izvanredna psihološka postavka priče u kojoj pisac u rukama drugog pisca, u stvarnom životu sve više postaje fiktivan lik. Stvarnost i imaginacija stapaju se do tačke neraspoznavanja. Majstorski napisan roman.“ New York Times „Intrigantna priča o podmukloj prirodi složene psihološke manipulacije maskirane u iskreno prijateljstvo.“ Publishers Weekley „Ova pažljivo osmišljena, izuzetno napeta psihološka drama o opsesivnom, nezdravom prijateljstvu uspešno istražuje maglovite granice između stvarnosti i imaginacije.“ Kirkus Reviews „Prema istinitoj priči je portret predatora stvarnog i opasnog poput prave zveri, ali mnogo zavodljivijeg, lukavijeg i strašnijeg.“ Library Journal

Dobitnik Ninove nagrade za 2020. Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire. Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku Andrićeve lestvice užasa. Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.

Šesti roman u hit serijalu Prva damska detektivska agencija Dragocena Ramocve, bocvanska privatna istražiteljka vedrog duha i „tradicionalne građe“, najzad se udala za gospodina Dž. L. B. Matekonija iz Brzih motora Tlokvenga. Njena detektivska agencija radi punom parom i čini se da je sve konačno na svom mestu. A onda će na svojoj verandi naći bundevu, a u kući uljeza. Ni Mmi Makuce neće ići sve po planu pošto se čini da je uzela časove plesa samo da bi bila sa partnerom koji ima dve leve noge. A gospodinu Dž. L. B. Matekoniju, koji je već ionako prezauzet, pobegao je šegrt, i to sa imućnom starijom gospođom. Uz sve ovo Dragocena će morati da se suoči sa teškom tajnom iz svoje prošlosti. Serijal Prva damska detektivska agencija dobio je British Book Awards i nagradu Dager Udruženja pisaca kriminalističkih romana. „Ima nečega gotovo božanski privlačnog u načinu na koji Aleksandar Mekol Smit piše o svakodnevnom životu u Bocvani… Teško je setiti se savremenog pisca koji se u toj meri uživljava… I sama pomisao na romane Mekola Smita izaziva osmeh na licu.“ – Mail on Sunday

Dobitnik Nobelove nagrade Dve sveske Saramagovih Beležnica, zapravo skupljenih blogova iz 2008. i 2009. godine, najbolje ilustruju šta nam poručuje portugalski nobelovac kada ne piše u alegorijama i parabolama nego kad promišlja izazove savremenog sveta mimo svojih proslavljenih romana. Kako to da Adam nikada nije ni kročio u raj, da li su engleski parlamentarci osiromašili, zašto je Berluskoni „spodoba koja opasno podseća na ljudsko biće“, treba li izmisliti novog boga i zašto, da li je ljude lakše mobilisati za rat ili za mir, šta Bog misli o Rimokatoličkoj crkvi, hoće li nestati poreski rajevi i šifrovani računi, zašto Mediteran vrvi od davljenika, kakve su nam pouke ostavili Kafka, Darvin, Borhes, Almodovar, Amado, Pesoa, Markes, Čaplin, a šta da mislimo o Klintonu, Netanijahuu, Sarkoziju, Bušu…? Duhovito, mudro, beskompromisno, Saramago u poslednjoj godini svog života, kao u kakvoj književnoj oporuci, uvek stajući na stranu zlostavljanih i obespravljenih, sabira svoje opomene svetu koji nas okružuje i koji nas zatrpava apsurdima a daruje retkim radostima. „U ovim kratkim zapisima Saramago nastavlja da proživljava i tumači svet onako naopak kakav jeste, da bi ga posle toga ponovo sagledao s mirnijeg rastojanja, s moralnog i poetskog stanovišta (a ponekad da bi ga predstavio još gorim nego što jeste – iako deluje da je to nemoguće).“ – Umberto Eko „Saramago je najdarovitiji pisac našega vremena.“ – Harold Blum „Provokativnim i jednostavnim stilom Saramago secira mrežu ’organizovanih laži’ koje se nadvijaju nad čovečanstvom i nastoji da otrezni čitaoce iznoseći svoja shvatanja u ovom nizu neukrašenih, razornih proznih udaraca. Formiran u godinama pod Salazarovim fašističkim režimom, moglo bi se reći da je Saramago prošao savršenu obuku za prepoznavanje i ocenu političkog obmanjivanja.“ – Independent

Nagrade Stevan Sremac, Prix des lecteurs du Var – Toulon, Austria Literaris. Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju. Ja sam otišao samo na mesec dana… Nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć. „Iz stranice u stranicu ove izuzetne kontemplativne proze pripovedač osobenim senzibilitetom uvlači čitaoca u jedinstvenu atmosferu svog boravka na jezeru Komo u podnožju Alpa. Prekrasan roman, intimna hronika jednog nepokajanog ljubitelja kapljice koji nalazi reči da to iskaže.“ Le Démocrate vernonnais „Nesklon masivnim pripovedačkim eksperimentima koliko i razmetanju figurama, Valjarević uspeva da svoj stil oneobiči do one mere u kojoj on postaje prepoznatljiv, različit, autentičan, i – iskren… Junak Koma dokazuje da se i pored boravka u velikom svetu, koji mu namenjuje ulogu javnog pisca, može sačuvati intima koja ga vodi ili u prirodu, ili u podnožje, u selo, među lokalne meštane, odnosno ka slici kao načinu alternativne, nejezičke komunikacije.“ Slobodan Vladušić „U svojim minimalističkim, a istodobno lirskim prozama Srđan Valjarević nemilosrdan je prema sebi, a obziran i dobronamjeran spram drugih i svijeta. Njegove knjige autentično su pismo, na granici dnevničkog i autofikcionalnog, promišljane kao u cinéma vérité stilu, ispisane razuđenom rečenicom, gdje se naoko jednostavnim dokumentiranjem običnosti stvara moćna literatura.“ Fenomeni

Dobitnica nagrade Orindž za najbolji roman godine. Besteseler New York Timesa. Mlada lekarka, Natalija, pokušava da otkrije istinu o smrti svoga dede negde na Balkanu. Prisećajući se priča koje joj je pripovedao u detinjstvu, Natalija shvata da je možda umro dok je tragao za besmrtnim čovekom, vagabundom za koga se govorilo da ne može umreti. Nastojeći da shvati zbog čega bi se čovek koji je oduvek bio racionalan upustio u takvu potragu, nailazi na trag koji će je dovesti do pohabanog primerka Knjige o džungli i neobične priče o tigrovoj ženi. „Originalaln, uzbudljiv roman... izvrstan rad, očaravajuć koliko i iznenađujuć. Obrehtova je otkrovenje u svetu književnosti.“ The Sunday Times „Izuzetno slojevit i upečatljiv roman.“ New York Times „Zanosno nijansiran a svež i snažno napisan… Ovaj kompleksni, uzvišeni i predivno oblikovani prvenac spisateljice sa Njujorkerove liste dvadeset najboljih pisaca do četrdeset godina najtoplije preporučujemo svakome koga zanima savremena proza.“ Library Journal „Tea Obreht je najuzbudljivije književno otkrovenje za mnoge minule godine.“ Kolum Meken „Roman prvorazredne lepote, izuzetno iskovan, čaroban. Tea Obreht je nadmoćan mladi talenat.“ T. K. Bojl „Čudo od lepote i mašte. Tea Obreht je neizmerno darovit pisac.“ En Pačet

Ljuljaška daha Herte Miler, dobitnice Nobelove nagrade 2009. godine, pravi je književni doživljaj. U ovom veličanstvenom poetskom romanu, koji budi duboka osećanja, pripoveda o sudbini jednog mladića iz Zibenbirgena, gradića u Rumuniji gde je pre II svetskog rata bila velika kolonija naturalizovane nemačke manjine, o njegovoj deportaciji u ruski radni logor, o pet godina provedenih u njemu i o povratku kući. „Spisateljsko remek-delo koje se ni sa čim ne može uporediti. Svako ko pročita ovaj potresan roman, koji svojim poetskim pripovedačkim savršenstvom u nama budi osećaj sreće, nikada ga neće zaboraviti.“ Focus

Dobitnik Nobelove nagrade Već je ogled o staljinističkom sistemu i totalitarnoj svesti Zarobljeni um potvrdio Česlava Miloša kao mislioca koji je, po sopstvenim rečima, u esejima iznosio ono što nije mogao u poeziji. Njegovi pozni eseji objedinjeni u ovom izdanju pod naslovom Zapisi na salveti, nastali u poslednjoj deceniji XX veka, po prvi put se objavljuju na srpskom jeziku. U izboru i prevodu Ljubice Rosić, ove eseje povezuje kritički odnos prema civilizaciji s kraja veka, prema njenoj površnosti i lažnim vrednostima, pružajući čitaocu jasno komponovanu i celovitu knjigu. Pored promišljanja nemoralnosti umetnosti, značaja poljske poezije, statusa savremenih emigranata, čiju je sudbinu i sam podelio, ovde nalazimo i Miloševe uspomene, portrete prijatelja i poznanika (Kami, Brodski, Kolakovski), poznatih pesnika i prozaista (Dostojevski, Ruževič, Šimborska, Gombrovič, Vitkjevič), pa i pisaca sa čijim se pogledima nije slagao (Larkin), pronalazeći u njihovom delu ono što najviše intrigira današnjeg čitaoca. Jedan od poslednjih u ovom izboru, esej „Sreća“ predstavlja Miloševo zaveštanje o mirenju sa svetom. Pesnik mudrac, koji je nadživeo većinu svojih vršnjaka, za vreme posete rodnoj Litvaniji opet postaje dečak. „Gledao sam livadu. Naglo sam postao svestan da sam za vreme svojih dugogodišnjih lutanja uzalud tražio tu kompoziciju lišća i cveća, kakvu sam ovde našao, i da sam uvek sanjao o povratku. Ili, tačnije, razumeo sam to tek kad me je preplavio veliki talas osećanja, koji mogu da nazovem samo jednom rečju – sreća.“

Evo još jedne knjige za decu koja vole izazove i mozgalice! Ko voli priče, uživaće u njima, ali svaka postavlja ne baš lak zadatak – rešavanje logičke zagonetke vezane za događaje iz neobičnog traperskog naselja. Neretko će biti potrebna i pomoć starijih, jer ova knjiga, najblaže rečeno, ne potcenjuje decu... Autor Zagonetnih priča zadužen je za Mensina testiranja u Srbiji i jedan je od najuspešnijih rešavača IQ-X testa na svetu. Nagrada „Neven“ za najbolju naučno popularnu knjigu u 2006. godini.

DOBITNIK ORINDŽ NAGRADE ZA 2004. GODINU DOBITNIK VITBREDOVE NAGRADE 2004. ZA ROMAN GODINE Godina je 1948, a Engleska se oporavlja od rata. Susedi Kvini Blaj negoduju što je primila Jamajkance kao podstanare, ali ona ne zna ni kada će se ni da li će se njen muž Bernard vratiti iz Indije, kuda je tokom rata dospeo. Šta joj drugo preostaje? Gilbert Džozef jedan je od nekoliko hiljada Jamajkanaca koji su stupili u RAF da bi se borili protiv Hitlera. Kada se u Englesku vratio kao civil, otkrio je da se ljudi prema njemu ponašaju sasvim drugačije. I Gilbertova žena Hortens čeznula je za boljim životom u Engleskoj. Međutim, kad mu se pridružila, preneraženo je shvatila da London nije zlatni grad iz njenih snova, a ni Gilbert više nije onaj stari. Kroz priču o ovim ljudima, Malo Ostrvo istražuje trenutak iz prošlosti Engleske kada je ta zemlja počela da se menja. U tanano napisanom i duboko dirljivom romanu Andrea Levi bavi se teškim temama imperije, i to sa izvanrednom prefinjenošću i bogatstvom duha. „Zanosno štivo – prikriveno smešno, strastveno ljutito, potpuno neodoljivo.“ Daily Mail „Proza Levijeve dopadljiva je upravo zbog nepristrasnosti. Svi njeni likovi mogu biti slabi, očajni, hrabri, dobri, zli – ali mogu da očuvaju veliko dostojanstvo, ma koliko malo bilo njihovo ostrvo.“ Independent on Sunday „Veoma živo dočarava atmosferu četrdesetih godina dvadesetog veka, a kroz živote četvoro protagonista slikovito prikazuje sukobe i rasističke stavove toga doba. Čudesan prikaz slabo shvaćenog perioda.“ Džoan Bejkvel

Dobitnik Nobelove nagrade. „Bez Petera Handkea nemoguće je zamisliti nemačku književnost.“ Die Zeit Veliki pad obuhvata jedan dan – od jutra do kasnih večernjih sati – u životu ostarelog glumca koji iz predgrađa metropole kreće u centar da mu predsednik države uruči prestižnu nagradu. Na tom putu sreće se sa beskućnicima i imigrantima, potom dolazi do napuštene pruge, gde ga policajci nakratko zaustavljaju zbog sumnje da je terorista. Ništa nije bolje ni kada kroči u samo srce grada u kojem su ljudi otuđeni i pod pogubnim uticajem savremene tehnologije. Junakova šetnja je delom hodočašće delom krstaški pohod ispunjen dubokim promišljanjem o svetu u kojem živimo. „Maestralna analiza našeg doba.“ Žarko Radaković „Kakvo veliko umetničko ostvarenje.“ Die Zeit „Ako se na nemačkom jeziku još piše svetska književnost, onda je piše Peter Handke.“ Peter Ham

Dobitnica nagrade Kresnik Bronja stanuje u Vojkovoj, ulici u kojoj uvek sija sunce. Njena kuća miriše na zagorelo mleko i buhtle. Porodici Žakelj često dolaze gosti, a kad svi sednu za trpezarijski sto, baka Dada kaže da imaju zasedanje kućnog saveta. U kuhinji se sve radi, razvlači se testo za štrudlu, zavija se savijača, lupaju se šnicle, razvija se testo za rezance, tamo se i pegla. Ukućani i komšije kafenišu po ceo dan i ispijaju šljivovicu. Uvek se puši. U 19.30 porodica se okuplja da gleda Dnevnik. Televizor se uključi u 19.13 da se zagreje do 19.15 za crtani. Bronja voli da gleda druga Tita. Jedva čeka da poraste pa da učestvuje na radnim akcijama gde se pevaju pesme i dobija za užinu zemička i kobasica. Pa ipak, ništa u budućnosti nije kako je mala Bronja zamišljala. Belo se pere na devedeset je priča o odrastanju satkana od dobro poznatih, u kamen uklesanih pravila života u Jugoslaviji. Naivnim rečima deteta koje sve vidi i sve prati, Bronja brani taj svet od zaborava. Dok je pratimo kako stasava u mladu devojku, Bronjin pripovedački glas sazreva, pronalazeći tople reči i za najpotresnije ljudske sudbine. „Bronja Žakelj zaranja u sećanja, ponekad lična, ponekad kolektivna, u beskrajne izvore anksioznosti, poput bolesti, gubitka, smrti, poricanja, laži i usamljenosti, uz svetlucavi zvuk književne duše koja nikada nije izgubila osećaj za dečju igru, radost i slobodu. Sa lakoćom iznosi sve strašne stvari kojih ni sama nije bila pošteđena, osvetljavajući realnost ljudskog stanja: da su ljudi bolno sami i da odrasli često mnogo lakše odustaju nego deca.“ – Žiri nagrade Kresnik

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Nagrada Miloš Crnjanski „Roman počinje suvoparnim navođenjem podataka iz lične karte glavnog junaka, neuropsihijatra Bruna Gašparinija, da bi odmah eksplodirao u vatromet pripovesti, likova, događaja iz najrazličitijih vremena, koji se istovremeno prepliću – poništavajući svaku hronologiju – u kamenu, u uzvišenim i oronulim palatama, u rimskim ruševinama i austrougarskim vilama, ali pre svega u glavi glavnog junaka. Ispovesti pacijenata – u staroj Palati Orlando pretvorenoj u azil za duševne bolesnike – na kraju toliko šire doktorovu psihu, dovode do toga da gubi smisao za prostorno-vremenske odnose.“ – Klaudio Magris „Via Pula svedoči o visokom stepenu artizma, estetiziranja u dobrom smislu te reči, počevši od odnegovane rečenice i izbrušenog izraza. More Velikićevo istinski diše. Pula se nameće kao primorski, mediteranski grad. Ali ne na način turističko-kičerski. Pula hvata za gušu kao grad egzila, od vremena davnih do najnovijih. I sve više nas osvaja glavni junak Bruno Gašparini sa svojim pacijentima i susretnicima – usred ringišpila slučajno sabranih ljudi koji se svaki čas uključuju u nove vožnje.“ – Sveta Lukić „U nizu fragmenata u kojima se mijenjaju vremenski planovi Velikić eruditski i u fantazmagoričnim obrisima opisuje svojevrsnu antikroniku, punu zanimljivih detalja biografske i kulturološke naravi (npr. stalna prisjećanja na Džojsov boravak u Puli). Velikićeva Via Pula bez teškoća ulazi u glavnu kompoziciju naše suvremene proze.“ – Igor Mandić, NIN 1988.

Kultna knjiga koja je pomerila granice istorijskog romana u srpskoj književnosti. Povodom 40 godina od prvog izdanja! Svojevremeno najčitanija knjiga na našim prostorima, jedna od najtiražnijih knjiga srpske književnosti XX veka (200.000 primeraka u preko 15 izdanja), Dorotej je roman na ivici žanra, ni istorijski, ni psihološki, ni polifoni, ni ljubavni, a opet klasik koji kroz više glasova svojih junaka pripoveda o kaluđeru-vidaru u srednjovekovnoj Srbiji, strancu u ovom svetu, koji strada sa svoje dobrote i čiste ljubavi. Iako pripoveda o jednom dalekom vremenu, epohi kralja Milutina, Nenadić jezikom današnjeg čoveka, pritom obogaćenim i stilski savršenim, kroz ispovedanja trinaest pripovedača-junaka koja se međusobno smenjuju, plete univerzalnu priču o sudbini čoveka koga ograničava surovo doba kojem pripada. „Dobro je kad jedan pisac prvim svojim delom ulazi kao klasik u književnost svoga naroda.“ Zoran Gavrilović „Dorotej ne opstoji kao samostalan lik upravo stoga što je prisutan u svima drugima kao zrnce samootkrivalačke istine kojom ih, neprestano i dobrostivo, poput same prirode, obdaruje.“ Tanja Kragujević „Pojava Doroteja bila je višestruko iznenađenje, čak malo književno čudo u srpskoj književnosti. To je prvo delo čoveka (agronoma) kojem literatura nije bila zanimanje, pa ipak ništa u ovom romanu ne podseća ni na početništvo, ni na nedoučenost. Posredno prisustvo glavnog junaka može se najviše osetiti u jeziku knjige, to jest u govoru brojnih pripovedača, i gotovo da nema tumača Nenadićevog romana koji nije istakao lepotu njegovog jezika.“ Aleksandar Jovanović