Inspirativna priča o građanskoj pobuni. Ali ako ti ovo mesto nešto znači, ako ti pripadaju ovi puteljci i planine, ne treba da se plašiš da ostaneš. Čim dođe rat ili poplava, ljudi beže. Ljudi, ali ne i Trina. Gorda kao i pogranično mesto u kojem je odrasla, suprotstavlja se fašistima koji joj ne dozvoljavaju da radi kao učiteljica. Kada je primoraju, Trina odlazi u planine, prateći muža dezertera. Kada voda iz hidroakumulacionog jezera zapreti da uništi branu i poplavi njive i domove, odupreće se nečim što joj nikad neće oduzeti: rečima. „Ovaj predivni roman, pisan jednostavnim stilom, istovremeno otkriva nepoznatu priču o ljudima koji su se zatekli u procepu između italijanskog fašizma i nemačkog nacizma i oslikava veličanstven lik osećajne ali hrabre žene.“ – L’ Express „Marko Balcano ima naročit dar kojim gradi ženske likove. Glasovi njegovih žena u isto vreme odišu iskrenošću i poetičnošću.“ – El Mundo „Bezvremena priča o gubitku i prolaznosti.“ – Corriere della Sera

Na pitanje: ko je monah? klasični odgovor najboljih među monasima glasi: monah je onaj ko je od svih odvojen, a sa svima sjedinjen. Ovo znači: odvojen je fizički, zbog čega se i zove monah, što će reći usamljenik, ali je sa svima sjedinjen duhovno, kroz ljubav i molitvu. On maksimalno, ponekad i natčovečanskim podvigom, smirava sebe, teži da proživi svoj vek na zemlji neprimećen i nepoznat, da bude nevidljiv za ljude. To i biva darovano najsmirenijima i najčistijima među njima, te neki od njih – njih sedmorica ili, po drugoj verziji, dvanestorica – i postaju nevidljivi za ljude, osim kada to Bog hoće, iako se na njihovoj molitvi drži čitavi svet. Naravno, za ljude trodimenzionalne logike, usto lišene dara vere, to je jedan od mnogih naivnih pobožnih legendi i ništa više. Ali za našeg najboljeg znalca monaške i asketske literature među pesnicima (i piscima uopšte), Selimira Radulovića, to je osnovna životna istina i suština svih stvari. On je u pravu, a ne oni. On je, koliko je meni znano, dosad jedini srpski pesnik koji, uz duhovnike i bogoslove, mistagoški vidi, kroz koprenu vidljivog, ono što je nevidljivo, a stvarnije je od vidljivog. Za njega svetogorski starci i pustinjaci – među njima i pustinjaci koji žive u pustinji modernog velegrada – nisu ekscentrični zgubidani i brodolomci života nego svetionici i putovođe na putu života dostojnog čoveka kao bogolikog i bogočežnjivog bića. Do krajnje granice su smirili sebe, ali Gospod ih je uzvisio do Svoje visine. Nadahnutim stihovima, na način njih dostojan i sebi svojstven, uzvisio ih je i ovaj neobični srpski pesnik. Hvala mu! – Episkop bački dr Irinej