Prvi roman na srpskom o majci Konstantina Velikog, Svetoj carici Heleni. Kako je pisano i zašto nije napisano žitije majke Konstantina Velikog u vreme Nikejskog sabora, kad je Konstantin imao vlast nad carstvom i moć nad crkvom? Zašto je carica-majka Helena putovala u Jerusalim i gde je pronašla Hristov krst? Zbog čega taj krst nikada nije stigao na pripremljeni mermerni postament u gradu koji je njen sin osnovao i nazvao svojim imenom?... Ove i mnoge druge nerasvetljene pojedinosti saznaćemo iz novog romana Mirjane Mitrović Helena ili o nemiru, intimnog životopisa Konstantinove majke. Roman o Svetoj avgusti Heleni, nekadašnjoj krčmarici, zapravo je priča o sudbini žene i majke kad je Rimsko carstvo bilo na izmaku a hrišćanstvo sticalo pravo građanstva, priča o vlasti, o ulizicama i jereticima, otpadnicima od stare vere i prvim hrišćanskim zajednicama na tlu Balkana. Vođena ljubavnim zavetom, ona stiže u Nais, mali grad u dubokoj provinciji, gde će se roditi njen sin Konstantin, u detinjstvu zvani Veliki Nos, kasnije proslavljeni vladar velikog Rimskog carstva. Između silovitih naravi muža i sina Helena traži način da pomiri svoju nezavisnu prirodu sa zahtevima porodice, ali kad se ta zajednica posle dvadeset godina raspadne, ona se suočava sa samoćom i patnjom, nužnošću da ide dalje i potrebom da ponovo voli. Na planini u blizini grada Singidunuma Helena otkriva moć nežnosti i nalazi veru u „Bogu bezizlaznih situacija“… Stilski i tematski osobit i intrigantan, novi roman Mirjane Mitrović umetnički uverljivo i nenametljivo rekonstruiše jedno daleko doba čije niti dopiru do naših prostora i našeg vremena.

Pripovetka Četrdeset i tri godine prvi put u ovoj zbirci! „U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštu važnost i izuzetnu umetničku vrednost.“ Mihajlo Pantić „Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu. To je neko ko je vrlo oprezan, ko se koristi književnim jezikom i ko nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje. Već od prve pripovetke 'Pas' reč je o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To lice ima svoje lirske motive, a u celoj zbirci Uhvati zvezdu padalicu pominje se neka kapija, verovatno u Ćupriji, negde u piščevom rodnom mestu, sa dva mlada jablana, nekad dva treperava i šuštava jablana, nekad i dve topole, koji daju melanholičan ton svim likovima i pričama iz ove knjige.“ Ljubiša Jeremić „U književnosti postoji nešto što je univerzalno, što možemo označiti kao skup svih načina na koje se može slikati ljudska sudbina, složen skup kojeg posreduje tradicija u koju se upisuje svaki istinski značajan pisac. Dragoslav Mihailović se u tu tradiciju uključuje i postaje njen važan deo.“ Radivoje Mikić

Nagrada Vukove zadužbine. Priča o detinjstvu junaka Stevana u srpskoj varošici na Moravi tridesetih godina XX veka zapravo je piščeva gorka ispovest o svojoj mladosti. Likovi meštana, rođaka i prijatelja oživljeni su nezaboravnim dijalozima i osenčeni strpljivim podnošenjem svoje teške i mukotrpne sudbine u nemirnim vremenima, a opisi odnosa sa rodbinom i opraštanje od oca na samrti spadaju u najbolje stranice novije srpske proze. „Po izvornosti i emotivnoj energiji, roman Gori Morava možda je najsnažnije delo Dragoslava Mihailovića, pisca koji je srpskoj književnosti dao Kad su cvetale tikve, Petrijin venac i Čizmaše. Na prvi pogled fragmentarnog sklopa, ovaj roman se zapravo odlikuje promišljenom čvrstinom kompozicije, tvoreći, potresno i nežno, tolstojevsku nisku detinjstva, dečaštva i mladosti. Motivske niti kojima je premrežen Mihailovićev roman polaze od osunčane slike detinjstva, gde nesreća, bolest i smrt deluju pre kao nerazumljive i čudne nego kao tragične pojave, da bi sa sazrevanjem ta ugodna izmaglica iščezla, a ljudi i događaji se našli u nemilosrdno jasnom osvetljenju. Ovo prozno remek-delo Dragoslava Mihailovića počiva na finom preplitanju uspomena i, kao na jesenjoj prigrevici, obrazuje neku vrstu šarenog hlada, gde se zračna vedrina i razigranost stapaju sa sumornim nagoveštajima i tragičnim spoznajama.“ Vladeta Janković

Vitalova nagrada Zlatni suncokret za najbolje ostvarenje na srpskom jeziku u 2018. godini. Novi roman dobitnika Andrićeve nagrade. Irig, 1795. Godina strašnog pomora od kuge u Sremu, koja je odnela samo u toj varoši preko 2500 života za manje od godinu dana. Svešteniku Stevanu Veziliću i lekaru Andriji Budaiju, skrbnicima duše i tela svojih sugrađana, palo je u deo da žiteljima pruže svaku vrstu pomoći, da uteše bolesne i bližnje, da ublaže strah i bolove, i da uz pomoć austrijskih vlasti otvore karantin i zaustave epidemiju. U narodu se šire glasine da kugu širi prelepa devojka pepeljastih očiju sa belim plaštom, koja se povremeno pojavljuje po sremskim selima. A samo Vezilić i Budai znaju pravu istinu… U svom novom romanu Žurić pripoveda o mukama Irižana i naporima da savladaju strašnu moriju koja ih je zadesila krajem XVIII veka. Vešto uplićući istorijske događaje i likove u radnju i služeći se autentičnom leksikom i govorom ondašnjeg srpskog življa na granici Austrije i Turske, pisac uspeva da na privlačan način, uprkos teškoj temi, dočara vreme i običaje jedne prohujale epohe, u kojoj su se na ovim prostorima pomešali narodi, verovanja, kulture i običaji. Intrigantan roman koji, poput srodnih književnih alegorija (kao što su Kamijeva Kuga, Pekićevo Besnilo ili Saramagovo Slepilo), ispituje granice ljudskosti u nevoljnim vremenima. Takovi pomor bio i strah što u svetu ne može biti strašnije, da na dan po 20, po 30, po 35 duša umiraju i toj bolesti tj. kugi drugoga lekarstva nema, kromje ako se koji razbole, to taki njega u špitalj, a drugi iz kuće neka beže.

Svaki odraz je jedna priča. Knjiga koja je pred čitaocima pravi je mozaik ratnih i poratnih epizoda, dirljivih, tragikomičnih i potresnih situacija koje su se s bosanskog ratišta rasule po ovdašnjim prostorima. Ispričana prepoznatljivim eliptičnim piščevim stilom i osobenom književnom formom, ona je svojevrsni presek pripovedačkog opusa Vladimira Kecmanovića jer sadrži sve ono po čemu su poznati njegovi romani. Na stranicima knjige Kao u sobi sa ogledalima prepliću se istina i laž, pripovedanje i zamišljenost, prošlost i sadašnjost. Pisac nas upoznaje s malim velikim ljudima, uglavnom marginalcima, i svedoči o njihovim usponima i padovima, o sudbinama koje su ponekad veće i od života i od literature. U svoju sobu sa ogledalima Kecmanović uvodi i svoje likove i svoje čitaoce, odraz čoveka na ovim stranicama odraz je sveta u kome živimo. Nisu svi ti odrazi lepi i ugodni za oko, ali će svaki od njih priuštiti čitaocu izuzetno čitalačko iskustvo.

Nagrađivana i ekranizovana tragikomedija. Slomljena ploča ne može da svira, ali je krug – krug. Deo savršenstva. Deo izgubljenog raja. Deo raja koji nikad nije postojao. Stojanka u svojim šezdesetim godinama odgaja unuke u južnom Banatu, negde između grada i sela, ali i dalje crpi snagu iz jednog juna provedenog u Beogradu. Sa ćerkom koja je davno otišla u Ameriku nema kontakt već godinama i mnogo pati zbog toga. Iako rođena u selu, Stojanka se ne uklapa u seoski milje, jer neprestano vodi borbu protiv palanačke uskogrudosti, samozavaravanja, malograđanštine i licemerja. U ovom duhovitom i dirljivom romanu svoje mesto naći će i Stojankina neprežaljena ljubav iz mladosti, seoski sveštenik, lovac, odbegla deca, dve koze, ali i Bitlsi, jer od čoveka s kojim je zatrudnela Stojanka ima samo jednu polomljenu singl ploču. Inspirativna i majstorski ispripovedana, knjiga Kozje uši osvojila je nagrade Miroslav Dereta i Stevan Sremac, i nastavila svoj život na velikim i malim ekranima.

Književna nagrada „Tronoški rodoslov“ Nagrada „Branko Ćopić“ Prvi roman o srpskom Černobilju. Vinča, 15. oktobar 1958. U poslepodnevnim satima oglasio se centralni alarm za detekciju povišenog radioaktivnog zračenja. Grupa mladih naučnika je prilikom izvođenja naučnog eksperimenta osetila miris ozona… Ubrzo će svi oni oboleti od radijacione bolesti, za koju, naizgled, nema leka. Preostaje jedino da se u pariskom Institutu „Kiri“ obave eksperimentalne, humane transplantacije koštane srži, prve u svetu. Naravno, ako se prethodno nađe dovoljno građana Pariza koji bi rizikovali život da pokušaju da pomognu potpunim strancima... Sudbine obolelih, ljubav između jedne pacijentkinje i jednog francuskog lekara i sklapanje prijateljstava odvijaju se daleko od očiju javnosti, čemu doprinose i politički pritisci. Nakon višedecenijskog izbegavanja teme radijacije u Vinči Goranu Milašinoviću je pošlo za rukom da priču o srpskom Černobilju ispriča efektno i sa mnogo detalja.

Dobitnik Evropske nagrade za književnost 2014. Duhovita i istovremeno dirljiva priča o protivrečnostima savremenog grčkog društva, viđena očima antijunaka ovog romana Hrisovaladisa, pedesetogodišnjaka razapetog između provincije i prestonice, Grčke i Evrope, sebe i okruženja, profanog i sakralnog. Suočen sa nezaposlenošću i nemaštinom, bolešću i izdajom, kako žena i poslodavaca, tako i svojih najbližih, on ipak korača podignute glave u nameri da savlada talase nadolazeće krize: ekonomske, zdravstvene i moralne. Njegov neprekinuti monolog priziva u sećanje ceo život, od detinjstva do zrelih godina, naizmenično jezikom provincijalca i građanina. Pred naznakama talasa izbeglica i emigranata u Grčkoj, Hrisovaladis se humorom i snovima brani od stvarnosti u kojoj mu je sve tešnje, on je Don Kihot koji traga za svojom Dulčinejom, Prometej naših dana koji žudi da postane Svetogorac… „Pisac u ovoj knjizi uspostavlja zadivljujuću ravnotežu između tragičnog i komičnog.“ literature.gr „Izuzetno pogođen psihološki portret savremene Grčke.“ Efimerida ton Syntakton „Nezaboravna, književno savršena priča sa besprekornim zapletom.“ Frear Magazine Prevela Gaga Rosić.

„U ta vremena Balkan beše smutna vetrometina. Granice bejahu divlje, krhke i porozne, te su se raznolika ljudska i neljudska stvorenja smucala skrovitim stazama živopisnog poluostrva, sejući unaokolo zametke svakojakih prokletstava i čuda...“ Ovo je priča o tajni, davno začetoj i nikada ranije ispričanoj. „Polazeći od zagonetne skraćenice na početku romana i krećući se ka njenom razrešenju na samom kraju, Petrović gradi svoj besprekorno komponovani roman kao duhovitu, na momente strašnu i potresnu priču o sudbini svojih junaka i njihovom sazrevanju i samospoznaji. Originalan, živ, maštovit, njegov roman čuva neugaslu čaroliju pustolovine i nosi temeljnu poruku da život jeste avantura u koju treba ulaziti otvorenih očiju, misli i srca i težeći skladu s drugim ljudima i prirodom.“ – Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

Glavno mesto radnje ovog kafkijanskog romana je Centralni registar matične službe, sa svojom strogom hijerarhijom i armijom bezimenih činovnika koji u lavirintu kartoteka, kad traže neki dokument, moraju da vuku za sobom „Arijadnin konac“ kako bi uspeli da se vrate. Među njima se izdvaja samo „Gospodin Žoze“, jedini lik koji ima ime. Ni on ni drugi ljudi u romanu nemaju psihološke karakteristike, ne znamo koliko su stari, ne znamo čak ni kako izgledaju. Kad ne obavlja svoj dosadan pisarski posao, Gospodin Žoze upražnjava neobičan hobi: kradom od nadređenih uzima iz Registra fascikle i iz njih vadi isečke iz novina o poznatim ličnostima. Jednom prilikom slučajno će uzeti fasciklu nepoznate žene, čija će sudbina početi da ga opseda. Iako zna kako može da je pronađe, on to ne želi jer mu veće uživanje predstavlja traganje za pojedinostima iz njenog života, što će ga odvesti u mnoge, čak i opasne avanture... „Snažna parabola o apsurdnosti čovekovih pregnuća.“ Robert Irvin, The New York Times „Sva imena su još jedan Saramagov književni podvig. Raskošan stil, gust tekst sa brojnim metaforama, uz osobenu sintaksu i pravopis – i u ovom romanu su prepoznatljive odlike portugalskog pisca, koji nas uvek iznova primorava da tragamo za objektom u rečenici ispunjenoj brojnim digresijama, ali uvek melodičnoj i ritmičnoj, začinjenoj mudrim i duhovitim Saramagovim komentarima koji deluju kao izreke.“ Marija Žoze Rodriges de Oliveira

Nagrada Žensko pero 2010. Pogled joj se spusti na noge. Bosa je... Bosa usred zime u parku... Stoji užasnuta ispod drveta. Sve su joj ukrali: ranac, kofer, cipele, jaknu... I dušu! Imala je još samo ime: Carmen Machado! Glavna junakinja romana Selena Kovač-Lekont, rodom iz Srbije, koja se sa majkom kao devojka iselila u Frankfurt na Majni, odlučuje da se da u potragu za svojom nestalom prijateljicom, što je uvek iznova primorava da se suoči sa svojom prošlošću. Ova njena potraga prepliće se sa sudbinom mlade Španjolke Karmen Maćado, ubijene u jednom frankfurtskom parku po dolasku iz Španije, u želji da u Nemačkoj upozna brata po majci: za njenu tužnu priču glavna junakinja igrom slučaja saznaje i odlučuje da reši ovo ubistvo, dovodeći sebe u smrtnu opasnost. Ovaj slojevit i uzbudljiv roman daje upečatljivu sliku iskorenjenosti, otuđenja i potrage za identitetom u svetu lišenom iluzija i tradicionalnih vrednosti. www.park-carmen-machado.de

Cejlon, tridesete godine XX veka. Sem Obejsekere je izdanak nekada bogate i uticajne porodice, koju rasipni otac dovodi na ivicu propasti. Advokat, uz to savršen proizvod svog vremena, Sem je veći Britanac od samih Britanaca. A u srcu njegove životne priče, i priče drugih izuzetnih likova – prelepe, neuravnotežene sestre i neponovljive majke – nalazi se slučaj Hamilton, ubistvo koje je izazvalo veliki skandal u najvišim slojevima ostrvskog društva. Ova pripovest obojena je halucinantnim opisima džungle i melanholijom, uokvirena plantažama čaja i složenim porodičnim odnosima, protkana korupcijom i mračnim tajnama i obasjana izbledelim sjajem Britanskog carstva. U njoj na svakom koraku vrebaju iznenađenja. Ispripovedana je bogatim i nesvakidašnjim jezikom, sa izuzetnim sluhom za komediju i tragediju jednog sveta čije vreme neumitno prolazi. DOBITNIK NAGRADE KOMONVELTA ZA NAJBOLJI ROMAN.

Maestralno predavanje o književnosti i današnjici. „Počeo sam da podučavam književnost dok sam još bio student, 1955, na Univerzitetu San Markos. Ubrzo sam otkrio da je način na koji se književna dela čitaju da bi se posle o njima predavalo veoma različit od čitanja iz čistog zadovoljstva. Ali istovremeno, to akademsko čitanje dopušta da se bolje shvati uticaj koji dobre knjige imaju na život. Zahvaljujući njima mnogo se bolje upoznaje jezik kojim se neko izražava, govori se preciznije, prave se bolje nijanse u onom što se govori, mašta ili sanja, i lakše se kreće po zamišljenim svetovima.“ Mario Vargas Ljosa Više od tri decenije Mario Vargas Ljosa je gostujući predavač na Univerzitetu Prinston. Njegova predavanju su uvek bila omiljena i iščekivana s nestrpljenjem i radošću. Krasili su ih njegova strast za književnošću i za idejama, njegovo prisustvo kojim je prosto zračio, njegova vezanost za politiku, njegova toplina i dobroćudnost. Poslednji semestar koji je Mario Vargas Ljosa održao na Prinstonu bio je u formi razgovora o književnosti, kulturi i politici. Ova knjiga, sačinjena na osnovu snimljenih razgovora sa studentima, izuzetno je svedočanstvo savremene kulture. Prosvetljujuća na mestima gde se govori o razumu i iskrenim emocijama, ona u čitaocu budi nagon za angažovanjem u društvu u kom se neguje dijalog i poštuje različitost. „Mario Vargas Ljosa nastavlja da briljira tamo gde je najjači – u književnom i kreativnom besedništvu, u Borhesovom stilu. Iz različitih perspektiva učvršćuje svoju poziciju intelektualca i posmatrača neposredne stvarnosti, koju tako verno preslikava u svojim tekstovima, koji su zapravo kratki eseji u najboljem stilu Montenjovih ogleda.“ La tribuna de Albacete

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Za roman Osama Vladimir Kecmanović dobio je nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo

Dobitnica Nobelove nagrade. Jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma. „Zid je izrešetan, i prazan. Dvoje starih seljaka leže na zemlji, njihovi đonovi vire u sobu. Njihove glave okružuju vojničke čizme. Njena svilena marama skliznula je s glave na vrat. Njegova crna krznena kapa nije. Koja li je to, ista, poslednja. Da li bi mogao da otvoriš ova dva leša, pita Adina, a Paul otvara i zatvara makazice za nokte: To je gore nego da moram da zavirim u moju majku i mog oca, kaže on. Otac me je često tukao, plašio sam ga se. Kada bih za vreme jela video njegovu ruku kako drži hleb, moj strah bi nestao. Tada je bio sličan meni, tada smo bili jednaki. Međutim, kada me je tukao, nisam mogao da zamislim da istom tom rukom i jede. Paul uzdiše duboko pritisnut umorom nebrojenih dana. Tamo gde je u drugima srce, u njima je groblje, kaže Adina, sve sami mrtvaci između njihovih slepoočnica, skvrčeni i krvavi kao smrznute maline. Paul briše suze sa obraza: Gadim ih se, a moram da plačem za njima.“ Rumunija poslednjih dana Čaušeskuove diktature. U sveprisutnom raspoloženju straha i užasa nastavnica Adina, fabrička radnica Klara i muzičar Paul pokušavaju da prežive. Lisičje krzno na podu pored Adininog kreveta kome je, kada ona nije bila u stanu, najpre odsečen rep, pa jedna zadnja noga, pa druga, a potom i obe prednje i na kraju i glava, dokaz je da je Adina pod prismotrom rumunske tajne policije. Lisičje krzno je poruka da njen život nije njen. Svi se nadaju promeni, svi je već naziru. Ali šta će doneti promena? Ni narodna pobuna, ni svrgavanje Čaušeskuovih ni ono što je došlo posle stišavanja naleta opšte radosti i suza i svih propratnih ludila, kao da nije mnogo promenilo. Neki ljudi su i dalje u životnoj opasnosti. Neki ljudi su i dalje gladni i siromašni, i podozrivi. Neki prijatelji postali su izdajice, drugi su nestali, verovatno su ubijeni; bivši direktori najednom su nastavnici, upravnici su se preko noći premetnuli u direktore. Jer „svet se vrti, a i mi sa njim“. Jer koliko god diktatori strašni bili u jeku svoje vladavine, oni su to što jesu samo zato što iza njih stoji moćna mašinerija od čije volje, to jest interesa zavise svi i sve. I sami diktatori. Samo „jedan kaput zamenjuje drugi“. Jer lisac je oduvek bio i biće lovac. Herta Miler i u ovom romanu iz 1992. godine moćne poetske slike povezuje s ritmičnom prozom, a rezultat je jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma, ali i sa užasima koji dolaze posle totalitarizma. S najvećim od svih užasa – sa beznađem. „Ovo je roman o moći despotskih vlada i njihovom poigravanju sa strahovima i onim u šta strah pretvara čoveka. Ovo je knjiga o jednoj dalekoj zemlji i o vrlo dobro nam poznatom načinu rada tajnih službi. Roman zaista zaslužuje mnoštvo čitalaca.“ Süddeutsche Zeitung „Ta sveprisutna ružnoća bila je jedina jednakost koja je postojala u socijalizmu. Bila je namerna, bila je deo programa diktature. Bili smo umorni od života, od predmeta proizvedenih u socijalizmu: betonskih zgrada, nameštaja, zavesa, posuđa... Socijalizam je proterivanje lepote. Posle pada Berlinskog zida ustanovila sam da je planska ružnoća obuhvatala celu Istočnu Evropu.“ Herta Miler

Roman dvostrukog dobitnika Bukerove nagrade. U ovom izuzetnom romanu, dvostruki dobitnik Bukerove nagrade Piter Keri stvara biće nezaboravno poput Frankenštajna. U Melburnu krajem četrdesetih godina XX veka, mladi konzervativni australijski pesnik Kristofer Čab odlučuje da svojim sunarodnicima očita lekciju o pretencioznosti. Njegova meta je najavangardniji književni magazin kojem daje da objavi celokupan opus Boba Mekorkla, pesnika sirove snage i otvorene seksualnosti poreklom iz radničke porodice. Pesnik koji je umro u dvadeset četvrtoj godini u potpunosti je plod Čabove mašte. Ne samo što je magazin naseo na podvalu, već je i lokalna uprava tužila urednika za objavljivanje opscenog sadržaja. Na suđenju, iznenada se pojavljuje neko ko neverovatno liči na Mekorkla sa lažne fotografije. Prestravljeni Čab primoran je da se suoči sa zloćudnim bićem koje je sâm stvorio. Vodeći Čaba od Melburna do njegovog gorkog kraja u ozloglašenom, znojavom, tropskom haosu Kuala Lumpura Piter Keri oštro i podrugljivo istražuje načine na koji fantomski pesnik ismeva i progoni svog tvorca koristeći kao odskočnu dasku pravu književnu prevaru koja se desila u Australiji tokom Kerijevog detinjstva. Piter Keri je stvorio maničnu, dirljivu i pronicljivu odu istinitim lažima i lažnim istinama u romanu koji prodire u srce književne magije. „Majstor pripovedanja.“ Sunday Times „Keri je pripovedač kojeg odlikuje širina pripovedanja... Čitaoci nestrpljivo iščekuju njegove romane jer ne znaju čime će ih iznenaditi, ali su sigurni da će to uvek biti neponovljivo.“ The Times „Način na koji Keri piše osiguraće mu status jednog od najčitanijih i najcenjenijih pisaca na engleskom jeziku.“ Times Literary Supplement

„Ovo je najbolja Gejmenova knjiga.“ Dajana Vin Džouns Da bi se ovo dete odgajilo, biće potrebno više od ove dve dobre duše – reče Sajlas. – Biće potrebno celo groblje. „Ovom knjigom je potvrdio ono što sam i mislio – Nil Gejmen je književni genije.“ Džejms Herbert „Poželeo sam da imao mogućnost da pročitam i čitam iznova ovu knjigu kada sam bio mlađi, a sada mi je žao što je ja nisam napisao.“ Gart Niks Niko Ovens, za prijatelje Iko, sasvim je običan dečak. To jest, bio bi sasvim običan da ne živi na groblju, gde ga podižu i obrazuju duhovi, dok je njegov jedini staratelj biće koje ne pripada ni svetu živih ni svetu mrtvih. Ika na groblju očekuju opasnosti i pustolovine: čudnovata i užasna pretnja – Slir, prolaz iza nadgrobnog spomenika koji vodi u grad gulova, prijateljstvo s vešticom i još mnogo toga. Ali prava opasnost vreba u svetu živih, jer tamo živi Čovek zvani Džek, koji je pobio Ikovu porodicu. Očaravajuća priča o ljubavi i prijateljstvu koji se rađaju tamo gde se to najmanje može očekivati, ovaj roman sa ilustracijama nagrađivanog Krisa Ridla dobitnik je ugledne medalje Njuberi za 2009.

Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. „Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.

Drugi deo trilogije Njegova mračna tkanja. U najužem izboru za Karnegijevu nagradu. „Pravo remek-delo inteligentnog, maštovitog pripovedanja.“ Mail on Sunday Vil ima dvanaest godina i upravo je ubio čoveka. Sada je ostao sam, u bekstvu je i odlučan da sazna istinu o nestanku svog oca. A onda kroz prolaz u vazduhu zakoračuje u drugi svet, gde pronalazi saputnika – neobičnu, divlju devojčicu koja se zove Lajra. Kao i Vil, i ona ima zadatak koji mora da izvrši po svaku cenu. Ali svet Ćitagace je neobičan i negostoljubiv. Smrtonosne spektre koje jedu duše haraju njegovim ulicama, dok se u visini, na nebu, čuje lepet krila udaljenih anđela. A u tajanstvenoj Anđeoskoj kuli krije se najvažnija tajna Ćitagace – predmet za koji bi ljudi sa mnogih svetova bili spremni da ubiju da bi ga se dočepali... „Vanserijski... sve što vam preostaje jeste da nastavite da čitate u nadi da se nikada neće završiti.“ Scotsman

Nagrada Žensko pero. Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući mu sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju umesto šećera sipamo gomilu spletki. „Autorka, filozofski obrazovana, primenila je nov književni postupak: poglavlja romana počinju definicijom i analizama nekog ključnog filozofskog stava, pa nas pisac iz tog esejističkog razmatranja neposredno uvodi u aktuleni životni tok, ostvarujući tako prirodnu i ubedljivu vezu između mudrosti i iskustva... Junakinja romana traga za pravom i istinskom ljubavlju, odričući se iluzorne sreće da bi postala slobodna i integralna ličnost.“ Izvod iz obrazloženja žirija povodom dodele nagrade Žensko pero

Dobitnik Nobelove nagrade. „Jednako provokativno kao i Limeni doboš.“ New York Times Tinejdžera Joakima Malkea priroda je obdarila pozamašnom adamovom jabučicom. Kada se jednoga dana crna mačka prikrade i skoči na njegovu izbočinu na vratu veliku poput miša, ovaj incident će odrediti Malkeovu sudbinu. Izopšten, ne samo zbog svoje telesne mane nego i zbog svoje genijalnosti, natprirodne sposobnosti dugog ronjenja, istančanog osećaja za etiku i prerane zrelosti, Malke ulaže ogromne napore da izvede niz neverovatnih podviga koji će čak dovesti do toga da postane nacionalni heroj. Ali cena koju će ovaj izuzetni pojedinac platiti sistemu zbog svojih vrlina biće previsoka. Virtuozno napisana, novela Mačka i miš puna je duhovitih epizoda, u čijoj se pozadini krije potresna priča o pokušaju da se sačuva ljudsko dostojanstvo u strahotama totalnog rata i politike koja je do njega dovela. „Ginter Gras je najoriginalniji savremeni pisac.“ Džon Irving „Briljantno napisana priča.“ Saturday Review

Dobitnik Ninove nagrade za 2014. godinu. Dobitnik Nagrade za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji za 2015. godinu. Svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to? Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spase od sigurne smrti. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila. Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava“. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Ogromni bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako on u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika „Pamćenje je strašnije od svakog zaborava“ ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire? Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

Istovremeno opčinjen i prestrašen tim Franđima koje je doživeo kao varvare, koje je pobedio, ali koji su, u međuvremenu, uspeli da zavladaju kuglom zemaljskom, arapski svet se ne može odlučiti da na krstaške pohode jednostavno gleda kao na epizodu iz nepovratne prošlosti. Često smo iznenađeni kad otkrijemo u kojoj je meri držanje Arapa prema Zapadu, i uopšte muslimana, i dan-danas pod uticajem događaja za koje se smatra da su okončani pre sedam vekova. Ova knjiga pripoveda o krstaškim ratovima, od 1096. do 1291, onako kako su ih doživeli i opisali u „drugom taboru“, to jest na arapskoj strani. Zasniva se na svedočenjima savremenika, arapskih istoričara i hroničara, koji ne govore o krstaškim pohodima, već o franačkim najezdama. Pratimo epopeju slavnih sultana Nurudina, Saladina i Bajbarsa, krstaška pustošenja Jerusalima i Carigrada, samoubilačke atentate sekte asasina, ali i brojne političke igre koje su dovodile do neobičnih sporazuma i čudnovatih bitaka, gde u obe suprotstavljene vojske ratuju rame uz rame Arapi, Turci, Franci, Vizantinci... Autor čarobnih romana, Maluf nam otkriva nepoznate stranice istorije u želji da napiše „istinit roman“ o dva burna veka koji su oblikovali odnose Istoka i Zapada.

Najmlađi dobitnik prestižne španske nagrade za roman Alfaguara 2006 i nagrade The Independent Foreign Fiction Prize 2011. „Novi Vargas Ljosa.“ – Siempre „Oduvek sam želeo da napišem triler, to jest krvav detektivski roman sa serijskim ubicama i čudovišnim zločinima. I pronašao sam neophodne elemente u istoriji moje zemlje Perua: zaraćena oblast, proslava smrti kao što je Uskrs, grad nastanjen utvarama. Može li se tražiti više? Istražitelj ubistava je zamenik okružnog tužioca Feliks Čakaltana Saldivar. On voli da ga tako zovu, sa titulom i celim imenom i prezimenom. Tužilac Čakaltana nikada nije učinio ništa loše, nikad nije učinio ništa dobro, nikada nije učinio ništa što nije jasno predviđeno propisima njegove institucije. Sada će, međutim, upoznati užas. A užas nije pročitao Krivični zakon.“ – Santjago Ronkaljolo

„Dirljiva, rečita i zastrašujuća, besprekorno ispripovedana bajka koja nas podseća u kojoj meri iskustva iz detinjstva oblikuju naše živote.“ – Kirkus Reviews Saseks, Engleska. Sredovečni čovek se vraća u svoj detinji dom kako bi prisustvovao sahrani. Iako je kuća u kojoj je živeo odavno porušena, nešto ga vuče ka farmi na kraju puta gde je, kada je imao sedam godina, susreo izuzetnu devojčicu po imenu Leti Hempstok i njenu majku i baku. Već decenijama nije ni pomislio na Leti, a ipak, dok sedi iza oronule stare farme pokraj jezerceta (jezerceta za koje je ona tvrdila da je okean), preplavljuje ga nezapamćena prošlost. A ta prošlost je isuviše čudna, zastrašujuća i opasna da bi se bilo kome desila, a kamoli malenom dečaku. Četrdeset godina ranije, neko je počinio samoubistvo u ukradenom automobilu na toj farmi na kraju puta. Ta smrt je, poput vatrometa, pripalila fitilj i odjeknula na nezamisliv način. Oslobođen je mrak, nešto jezivo i krajnje nepojmljivo malom detetu. A Leti – čarobna, umirujuća, prepametna za svoj uzrast – obećala je da će ga po svaku cenu zaštititi. Inovativno delo majstora pripovedanja, Okean na kraju puteljka je ispričan sa nesvakidašnjim razumevanjem svega onoga što nas čini ljudima; Gejmen nam pokazuje moć priča kako bi otkrio tamu koja vreba u nama i oko nas i zaštitio nas od nje. Ovo je potresna, zastrašujuća i elegična bajka, krhka kao leptirovo krilo, preteća kao nož u tami. „Gejmen crpi mitsku topologiju – trostruku boginju, vodu života (jezerce koje je zapravo okean) – i milje sopstvenog detinjstva kako bi izgradio kosmogoniju i postavio pozornicu za gracioznu priču kakvu nije ispripovedao još od Zvezdane prašine... [ovo je] divna pripovest.“ – Booklist „Ovaj predivno napisani roman zariće svoje kandže u vas i neće vas pustiti još dugo pošto ga pročitate.“ – New York Post