Dobitnik Nobelove nagrade. Svojevrstan nastavak Slepila, Saramagov roman Zapis o pronicljivosti smešten je u istu zemlju u kojoj je četiri godine ranije vladala epidemija obnevidelosti, ali sada počinje jednim neobičnim političkim a ne medicinskim fenomenom: na parlamentarnim izborima većina populacije ostavlja nepopunjene glasačke listiće. Priča se plete oko borbe vlade i njenih zvaničnika i ministara da pojme i, istovremeno, unište taj amorfni antipokret neopredeljenih glasača. U drugom delu ovog romana pojavljuju se likovi iz Slepila, uključujući doktora i doktorovu ženu, za koju sumnjaju da je vođa ovog antipokreta, i tada zaplet počinje... „U osnovi romana je sarkastična Saramagova parabola o pravilima igre zapadne demokratije: neopredeljeni birači, kako ove tvrdoglavce nazivaju, sasvim su mirni, čak poslušni građani kakve vlast samo poželeti može. Ali njihovo odbijanje da se pretvaraju kako im izborni proces daje neki izbor vredan glasanja, sa stanovišta vlasti, duboko je subverzivan – to je neoprostiv greh i nedopustiv propust.“ Terens Raferti, The New York Times „Roman koji oslikava savremeni svet više nego ijedna knjiga danas. Saramago piše razborito, sa dirljivim dostojanstvom i jednostavnošću velikog umetnika, uprkos svom posebom pravopisu i stilu. Kao pisac može biti zvezda vodilja današnjim generacijama, mudrac koji ume da razume i koji zna za čim da žali.“ Ursula Le Guin, The Guardian

Ninova nagrada 2007. godine. „Velikić je svoj „roman-omnibus“ realizovao u tri veoma asimetrična poglavlja. U prvom je narator Danijel, ostareli dirigent, koji ispoveda svoj život. U drugom poglavlju, koje je okosnica romana, njegov će se slušalac pojaviti na sceni: Rudi Stupar, mladić iz vojvođanske varoši, nesuđeni glumac. Treće poglavlje samo je kratki appendix, u kojem junaci koji defiluju romanom iz svog, do tada nečujnog glasa svode račune s Rudijem. Možda je najveća vrlina Velikićevog pisanja, koja je uvrhunila baš u ovom romanu, njegovo izvanredno prefinjeno osećanje za „životni“ detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije.“ Teofil Pančić „Dragan Velikić napisao je onu vrstu romana u kojem svako može naći svoj roman. Ruski prozor je briljantna, samoironična analiza malograđanina. Prust, ali sa humorom. Svaki iskreni čitalac na ovim stranicama prepoznaće malograđanina u sebi. Priznajem, ja jesam.“ Jovan Ćirilov „Velikić je savršeno otporan na književne mode, kako one globalne, tako i naše lokalne. Stilska sredstva kojim je ispričana njegova priča u Ruskom prozoru svakako nisu iz sezone proljeće–ljeto. Poput mnogih velikih pisaca, Velikić je svoje djelo stvorio u otporu prema onome što jest glavna matica jedne književnosti i kulture.“ Miljenko Jergović

Dobitnik Nobelove nagrade. Tertulijano Maksimo Afonso, profesor istorije u srednjoj školi, igrom slučaja otkriva da ima dvojnika u liku glumca Antonija Klara. Posle podrobnog istraživanja i ispitivanja svih okolnosti u životu glumca, Tertulijano uviđa da nije u pitanju samo sličnost, nego da su dva čoveka identična, počev od najmanjih fizičkih odlika do datuma rođenja, pa odlučuje da ga pozove i upozna sa tom poražavajućom činjenicom. Pred oba junaka postavlja se sada egzistencijalno pitanje: ko je original, a ko duplikat? Pošto su rođeni istog dana, obojica počinju da se pitaju kako izgleda žena ili verenica onog drugog? Glumac, koji je mnogo perfidniji nego profesor istorije, zbog neprijatne okolnosti o postojanju svog dvojnika planira da se osveti Tertulijanu zloupotrebljavajući sličnost kod njegove devojke. Ali time se njihovi planovi ni izdaleka ne iscrpljuju... Neobična Saramagova priča nije nova jer kao motiv koristi topos dvojnika poznat još od Epa o Gilgamešu i Plautovog Amfitriona pa sve do Diminog Čoveka sa gvozdenom maskom ili Dvojnika Dostojevskog. Ali kod portugalskog nobelovca ovaj motiv razvija se do alegorije o čovekovom identitetu u savremenom svetu. Uprkos Saramagovom originalnom pravopisu i dugim rečenicama, čitaoci će uživati u jednom iznenađujućem romanu sa elementima trilera, koji se čita bez daha. „Napetost i tenziju glavnog zapleta Saramago i u ovom romanu prekida brojnim ironičnim komentarima, ispunjenim pronicljivim zapažanjem i suptilnim, provokativnim humorom na račun ljudske prirode.“ Bob Korbet „Saramago ispoljava istovremeno Kafkinu ledenu distancu, Selinovu veselu okrutnost i Beketov razigran, neobuzdan stil.“ Džon Banvil, Sunday Book Review