Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemaljska kolonija Landin je deset godina nasukana na Verel. Ali deset Verelovih godina su preko 600 zemaljskih godina. Usamljeno i sve manje ljudsko naselje počinje da oseća pritisak. Svake zime -- godišnje doba koje traje 15 godina -- Zemljani imaju komšije: humanoidne hilfse, nomadski narod koji se smiruje samo zbog okrutnih hladnoća. Hilfi se plaše Zemljana, koje smatraju vešticama i zovu farborns. Ali hilfs i farborns imaju zajedničke neprijatelje: horde opustošenih varvara zvanih gaals i jezivih snežnih duhova. Hoće li udružiti snage ili će biti uništeni? Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka, tabak je kompaktan ne ispadaju stranice, na bocnoj strani tabaka ima mala fleka od kafe rekao bih, nista strasno, sve ostalo uredno ! Klasični naučnofantastični roman jednog od najvećih pisaca ovog žanra, smešten u svet budućnosti u kojem snovi jednog čoveka kontrolišu sudbinu čovečanstva. U svetu budućnosti koji je potresen nasiljem i ekološkim katastrofama, Džordž Or se jednog dana budi i otkriva da njegovi snovi imaju sposobnost da promene stvarnost. Traži pomoć od doktora Vilijama Habera, psihijatra koji odmah shvata moć kojom Džordž poseduje. Uskoro Džordž mora da sačuva samu stvarnost dok dr Haber postaje vešt da manipuliše Džordžovim snovima za svoje ciljeve. Nebeski strug je sablasno pronicljiv roman nagrađivane autorke Ursule K. Le Guin koji se majstorski bavi opasnostima moći i samodestruktivnosti čovečanstva, preispitujući prirodu same stvarnosti. To je klasik žanra naučne fantastike. Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Naslov originala: OUTBREAK - Robin Cook Izdavac: Delta press, Beograd Godina izdanja: 1988 Broj strana: 248 `Eksplozija` je roman u kome su sabrani svi strahovi našeg doba - pocev od side do upravljanja sudbinom ljudi i sveta. To je, ukratko receno, knjiga o bolesti strašnijoj od side - hemoragicnoj groznici. Bolest pocinje visokom temperaturom i upalom grla, krvarenjem iz ociju, iz svih pora i ranica na koži, a završava tragicno. Košmar pocinje onog trenutka kad americki student usred Afrike otkriva da ima visoku temperaturu... Robert Brian ` Robin ` Cook (roden 4. svibnja 1940. u New Yorku) je americki lijecnik i romanopisac koji piše o medicini i temama koje utjecu na javno zdravlje . On je najpoznatiji po kombinaciji medicinskog pisanja s triler žanrom. Mnoge njegove knjige bile su bestseleri na The Best York Timesu . Nekoliko njegovih knjiga takoder je sadržano u Reader`s Digestu . Njegove su knjige prodale gotovo 400 milijuna primjeraka širom svijeta. Kuhati romani kombiniraju medicinsku cinjenicu s maštom. Njegovi medicinski trileri djelomicno su oblikovani kako bi javnost bila svjesna i tehnoloških mogucnosti moderne medicine i njihovih društveno-etnickih problema koji dolaze zajedno s njom. Cook kaže da je odlucio napisati thrilere, jer forum mu daje `priliku da javnost zainteresira za stvari o medicini za koje izgleda da ne znaju. Vjerujem da moje knjige zapravo poucavaju ljude`. Autor priznaje da nikada nije mislio da ce imati takav uvjerljiv materijal s kojim ce raditi kada je 1970. zapoceo pisati fikciju. `Ako sam pokušao biti pisac, danas sam vec prije mnogo godina, ne bih imao puno pisati Ali danas, s tempom promjena u biomedicinskom istraživanju, postoji mnogo razlicitih pitanja, a nove doci `, kaže on

Реј Бредбери:ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез,202 стране. Стање видљиво на фотографији. (Библиотека Кентаур). Комплетна,чврстог повеза,похабана читањем(!),... `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Реј Бредбери: ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 202 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

DŽEKI KOPLTON GLASOVI TALASA Prevod - Milica Cvetković Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2016 288 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-2201-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `„Da sam drugačije volela ćerku, da li bi ona danas bila živa?“ Zbog čega Amaterasu Takahaši krivi sebe za ćerkinu smrt? I zašto toliko prezire muškarca kog je njena ćerka volela? Kad na vrata Amaterasu Takahaši zakuca čovek sav u ožiljcima i kaže da joj je unuk, ona mu ne poveruje. Ali kad ste navikli da lažete, možete li da procenite kad neko govori istinu? Amaterasu zna da su joj unuk i ćerka poginuli onog dana kad su Amerikanci bacili atomsku bombu na Nagasaki; tražila ih je među ruševinama svog razorenog grada i godinama skrivala uspomene na to okrutno leto. Stoga je taj čovek ili pravo čudo ili svirepa podvala. Neznanac tera Amaterasu da se vrati u prošlost, do bola i poniženja u mladosti, opojnosti prve ljubavi, žestine majčinske ljubavi. Godinama se držala misli da je radila sve da zaštiti porodicu... ali sad više ni u šta nije sigurna. Istoriju ne možemo ponovo da ispišemo, a možemo li da stvorimo novu budućnost? „Očaravajuća, bolna priča o ljubavi i kajanju, ali svakako i najuverljivije o isceliteljskoj velikodušnosti nade. Nisam mogla da je ispustim iz ruku.“ (Robin Oliveira, autorka romana My Name is Mary Sutter, bestselera Njujork tajmsa) „Kao u romanima Sneg pada na kedrove i Čitač, i ovde se opisuje jedna od onih retkih prilika u životu da se neko opet zagleda u sebe, da oprosti, a postignuta je upečatljivim stilom, prodornim okom i pametnom naracijom.“ (Meri-Rouz Makol, autor međunarodnog bestselera In Falling Snow`)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jackie Copleton A Dictionary Of Mutual Understanding

Dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG144 (L)

Фредерик Пол: КАПИЈА/ 2 С оне стране плавог обзорја догађања Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1984.год. Меки повез, 304 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ` Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић) Фредерик Џорџ Пол млађи (енгл. Frederik George Pohl, Jr. 26. новембар 1919 — 2. септембар 2013) био је амерички писац, уредник и љубитељ научне фантастике, чија је каријера обухватила период од преко седамдесет пет година - од његовог првог објављеног рада, поеме „Елегија за мртви сателит: Луна“ (енгл. Elegy to a Dead Satellite: Luna) 1937. године, преко његовог романа „Сви животи које је одживео“ (енгл. All the Lives He Led) из 2011. до чланака и есеја објављених 2012. У периоду од отприлике 1959. па до 1969, Пол је уређивао часопис Галакси и сестрински часопис Иф; други је освојио 3 узастопне годиншње награде Хјуго као најбољи професионални часопис. Његов роман Капија из 1977. године је освојио четири награде за „најбољи роман године“: Хјуго (изгласано од стране учесника конвенције), Лотус (изгласано од читалаца магазина), Небјула (изгласано од стране америчких писаца научне фантастике) и академска награда Џон V. Кембел (изгласан од стране жирија). Награду Џон V. Кембел је поново освојио 1984. године за своју збирку новела „Године града“ (енгл. Years of the City), један од двоје који су награду добили два пута у првих четрдесет година. За свој роман „Џем“ (енгл. Jem), Пол је добио Националну награду за књигу у категорији „научна фантастика, тврдо коричење“. Та књига је такође била финалиста за три друге награде за најбољи роман године. Све укупно, освојио је четири награне Хјуго и три награде Небјула. Удружење Амерички писци научне фантастике и фентезија (енгл. Science Fiction and Fantasy Writers of America) је 1993. године именовало Пола дванаестим добитником Меморијалне награде Дејмон Најт за Великог мајстора а 1998. је уведен у Алеју великана научне фантастике и фентезија музеја ЕМП, у трећој класи од двоје преминулих и двоје живих писаца. Пол је 2010. за свој блог „Како будућност блогује“ (енгл. The Way the Future Blogs) освојио Хјуго награду за најбољег писца-љубитеља`.

Иван Јефремов: СЈЕНКА ПРОШЛОСТИ Издавач: НОВО ПОКОЉЕЊЕ, Загреб, 1948.год. Меки повез, 64 стране, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (запрљане корице, посвета на предлисту, трагови времена). ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Ivan Jefremov (1907-1972) stupa na scenu sovjetske naučne fantastike u vreme odlaska Aleksandra Beljajeva, velikana ove literature iz prethodne generacije. Mladi pisac se odmah susreo sa zahtevima vlasti prema sveukupnoj literaturi pa i naučnoj fantastici; naime, tzv socijalistički realizam tražio je dela sa jasnom ideološkom porukom, bez psihološko-dekadentnih zastranjivanja. Naučna fantastika je, pošto se prostirala u budućnost, trebala da opisuje buduće uspehe socijalizma, odnosno svet u kome je socijalizam pobedio i na Zemlji zavladao komunistički raj. Mnoštvo pisaca se, ispunjavajući partijske direktive, takmičilo u smišljanju verzija svetle budućnosti u kojoj je radni čovek svoj gospodar, neugnjetavan od kapitalista, svestan klasnih interesa i uloge u istoriji čovečanstva. Naravno, poštujući ideološke zahteve, pisci su junake i priče sveli na puko prepričavanje udžbenika, proglasa i programa. Jefremov je, nasuprot toj modi, u svojim delima opisivao sukobe čoveka ne sa klasnim neprijateljom već sa večitim, moćnim i nezaiteresovanim neprijateljom - Prirodom. U pričama koje su sakupljene u zbirke «Susret nad Tuskarorom» (1944.g.), «Pet rumbova» (1944.g.), «Beli rog» (1945.g.) «Dijamantska truba» (1946.g.) i «Priče» (1950.g.), varirani su različiti susreti sa nepoznatim planetama, njihovom florom, faunom (ređe i inteligentnim žiteljima) i opisani napori astronauta da otkriju načine na koje je Priroda stvorila pejzaže i život, često skrivajući fatalne zamke; samo hrabrost i požrtvovanost može da izbavi Zemljane od neprijateljskog okruženja. U tim pričama ideološke poruke marginalizovane su u ime slavljenja veličine Čoveka kao vrste pa je ovakav način pisanja imenovan kao `optimistička naučna fantastika`. Po ovom obrascu Jefremov je napisao i roman «Zvezdani brodovi» (1948.g.) dok je serijal «Velika duga», koji čine romani «Na ivici Ekumene» (1949.g.) i «Putovanje Baurdžeda» (1953.g.) pokušaj uspostavljanja `istorijske` naučne fantastike koja se dešava u `pogodbenom` starom veku; ovom maniru pisac će se vratiti u poslednjem romanu «Atinska Taisa» (1972.g.) smeštenom u helenski svet. Najpoznatije Jefremovo delo je roman «Magline Andromede» iz 1957.g. koje opisuje daleku budućnost u kojoj na Zemlji vlada socijalističko društvo blagostanja a svi pojedinci su visoko obrazovani i svesni; zemaljski brodovi plove dubokim svemirom otkrivajući čudne planete, uspostaljen je i kontak, istina povremen i samo putem radio poruka, sa drugim inteligencijama. Direktnih ideološki-propagandnih poruka ima malo jer je čitavo ustrojstvo društva svojevrsna potvrda ispravnosti socijalističkih ideja; opisi tehnologije, kosmičkih pojava i pejzaža drugih planeta živopisni su i ubedljivi. Kao i u `tvrdoj` naučnoj fantastici sa Zapada, najveći problem je sa uverljivošću junaka mada Jefremov nalazi mesta i za ove segmente romana. U svakom slučaju, «Magline Andromede» su, uprkos manjkavostima, korektan roman kvalitetniji od mnogih slične tematike. Novela «Srce zmije» iz 1959.g. unekoliko je nastavak prethodnog dela jer je ustrojstvo identično: svemirski istraživači sa socijalističke Zemlje, u dubinama svemira `nabasaju` na brod druge inteligentne vrste. Ovaj `zadesni prvi kontakt` potpuno je miroljubiv i svodi se na razmenu brodskih arhiva nakon koga svaki brod odlazi svojim putem. Umesto sukoba sa svom silom lasera i slične pirotehnike, Jefremovi junaci fascinirani su činjenicom da su susreli najređu pojavu u Univerzumu - razum. Miroljubivi susreti sa vanzemaljcima teme su (uz nadmetanje sa Prirodom) priča iz zbirki «Zaliv duginih boja» (1959.g.) i «Vranina koliba» (1960.g.) za kojima sledi roman «Oštrica brijača» (1963.g.). Motiv socijalističkog raja na Zemlji, bez političke vulgarizacije okosnica je romana «Vreme Bika» iz 1970.g. Jefremov je svojom delom dokazao da se može izbeći napadna ideologizacija i otkrio nove mogućnosti tretiranja teme `prvog kontakta`; dok su njegove zapadne kolege pisale o invazijama vanzemaljaca, on je iz `bliskih susreta treće vrste` isključio sve šund trivijalnosti dajući im značaj koji bi oni trebali imati - najvećeg događaja u istoriji Homo Sapiensa kojim on definitivno izlazi iz svoje Zemaljske kolevke. Jefremovim primerom pošla su braća Strugacki i Stanislav Lem a potom i pisci sa Zapada.`

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG79 (N)

„PLAVA PTICA“ Knj. 41. Stanje kao na slikama (fleka s unutrašnje strane prednjih i zadnjih korica, unutra čisto) Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi : epska fantazija o dalekoj budućnosti / Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Star Wars. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza URL medijskog objekta dečje, opšte Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1978 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 342 str. ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ41 (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Star Wars / George Lucas. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je postigao svetski uspeh. MG49 (L)

Opomena o puštanju menice za neplaćeni račun. Potpisana na imenu Vlada Mitić. Iako ne mogu da dobijem potvrdu autentičnosti potpisa jer nemam dgugi kojim bih mogao da ga uporedim, moguće je da je parafirao lično Vlada Mitić. Inače, dokument je sačuvan jer je, verovatno neko iz porodice primaoca opomene, u tom trenutku dečak, na poleđini dokumenta napoisao pismo baki, te je ono sačuvano među ostalim pismima... Kao na fotografijama. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”.

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

Retko u ponudi sa originalnim omotom koji je dizajnirao i oslikao Edo Murtić, omot je očuvan, tek minimalni iskrzan na vrhu i dnu rikne. Knjiga je odlično očuvana, nečitana. Autor - osoba Bredberi, Rej Naslov Maslačkovo vino ; 451 fahrenheita / Ray Bradbury ; [s engleskog prevela Ljubica Topić] Jedinstveni naslov Dandelion wine. hrvatski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1963 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 337 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Topić, Ljubica B., M. Zbirka Strani pisci ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Dandelion wine / Ray Bradbury Str. 335-337: Bilješka o piscu / M. B. Gradeći na suvremenim dostignućima nauke svoj fantastični svijet, Bradbury ga i doživljava drugačije. On je za njega naličje civilizacije, koja ga je osvojila. Ljudi su postali plitki, banalni i slični robotima. Gotovo je nemoguće razlikovati u tom kibernetskom svijetu robota njegove tvorce od njihovih mehaničkih stvorova. Između poluautomatiziranih ljudi i upola oduhovljenih automata brišu se razlike i ova se tema stalno ponavlja u svim Bradburyjevim „Marsovim kronikama“. U romanu „Fahrenheit 451“ to je mehanički pas koji reži na vatrogasca Montaga, jer je u njemu nanjušio opasne misli. Međutim, za razliku od svoje preokupacije za fantastično i pesimistično-vizionarsko, Bradbury je napisao i jednu toplu priču o djetinjstvu, koja upravo dijametralno suprotno iznosi na vidjelo poetičnost njegovog doživljaja i daje mu još jedno novo obilježje. U „Maslačkovu vinu“ Bradbury je sasvim drugačiji i, oživljavajući sjećanja Douglas Spauldinga na magično doba dječaštva, kao da evocira mladenaštvo sviju, pokriveno čudnim i dalekim malim tajnama. Čudesno otkriće doživio je njegov junak Douglas Spaulding prvog dana ljeta 1928. godine, a zapravo je htio cijela tri mjeseca promatrati, slušati i okusiti život, koji ga je okruživao u malom domu države Illinois. Međutim, on pronalazi niz rijetkih ljudi, koji su prošli kroz njegov život tog ljeta. To su, među ostalim, jedan spretan izumitelj koji je uživao u ideji da izradi „mašinu sreće“, zatim Ijepuškasti novinar koji je bio zaljubljen u neku devetnaestogodišnju šarmantnu damu ili stari gospodin na samrti, čija je posljednja želja bila da čuje buku zelenog tramvaja. Rej Daglas Bredberi (engl. Ray Douglas Bradbury, Vokigan, 22. avgusta 1920. – Los Anđeles, 5. jun 2012) bio je američki pisac naučne fantastike. Kao jedan od najslavnijih američkih pisaca 20. veka, radio je u različitim modovima, uključujući fantaziju, naučnu fantastiku, horor, misteriju i realističnu fantastiku. Pretežno poznat po pisanju ikoničnog distopijskog romana Farenhajt 451 (1953), i njegovim naučnofantastičnim i horor kolekcijama priča, Marsovske hronike (1950), Ilustrovani čovek (1951), i Ja pevam telesno električno (1969), Bredberi bio je jedan od najslavnijih američkih pisaca 20. i 21. veka. Dok je većina njegovih najpoznatijih dela iz oblasti fantastične fantastike, on je isto tako pisao i u drugim žanrovima, poput romana o dosezanju punoletstva Maslačkovo vino (1957) i fikcionalizovanih memoara Zelene senke, beli kit (1992). Nakon njegove smrti 2012. godine, Njujork tajms je Bredberija nazvao „piscem najodgovornijim za uvođenje moderne naučne fantastike u glavni književni tok”. Rej Bredberi rođen je 22. avgusta 1920. godine u Vokiganu, u državi Ilinois, a umro je Los Anđelesu 22. avgusta 2012. godine, od majke Ester Bredberi (1888–1966), švedskog imigranta, i oca Leonarda Spoldinga Braedberija Bradbury (1890–1957), engleskog porekla. Najpoznatiji je po distopijskom romanu Farenhajt 451 koji je njegov prvi roman objavljen 1953. godine. To je antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a i uništava individualnost pojedinaca. Postoje i oni koji pružaju otpor koji žive alternativni život u divljini. Fransoa Trifo je 1967. godine snimio film po ovoj knjizi. Poznat je i po zbirkama priča Marsovske hronike i Ilustrovani čovek. Mnoga njegova dela su ekranizovana u vidu televizijskih serija i igranih filmova. 4:07 Rej Bredberi sa Arturom Klarkom recituje pesmu Da smo samo viši bili na jednom simpozijumu 1971. Video je 2012. objavila agencija NASA Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima) vladanje tenzijama, interesantni zapleti i lirski opisi (gde je sklon preterivanju) karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra. Njegovo ime je svrstano pri vrhu lista najznačajnijih autora naučne fantastike 20. veka pored Isaka Asimova, Artura Klarka, Stanislava Lema. U karijeri, koja je trajala više od sedamdeset godina, Rej Bredberi je inspirisao generacije čitalaca da sanjaju, razmišljaju i stvaraju. Preko 500 priča, koje je objavljivao Bredberi tokom plodonosne karijere, dugo vremena nisu mogle da se svrstaju u naunu fantastiku po nekim žanrovskom čistuncima, za razliku od čitalaca koji su bili više nego zadovoljni. Karijera Bredberijevi „Podmorski čuvari“ bili su naslovna priča za izdanje magazina Amazing Stories iz decembra 1944. Bredberijeva prva objavljena priča bila je „Holerbohenova dilema“, koja se pojavila u izdanja fanzina Imagination! Foresta Dž. Akermana iz januara 1938. godine. U julu 1939. Akerman i njegova devojka Morojo dali su 19-godišnjem Bredberiju novac da se uputi u Njujork na Prvu svetsku konvenciju naučne fantastike u Njujorku i finansirali su Bredberijev fanzin pod nazivom Futuria Fantasia. Bredberi je napisao većinu od svoja četiri izdanja, svako ograničeno na manje od 100 primeraka. Između 1940. i 1947. bio je saradnik u filmskom časopisu Roba Vagnera, Script. Godine 1939, Bredberi se pridružio Larejn Dejovom Wilshire Players Guild, gde je dve godine pisao i glumio u nekoliko predstava. One su bile, kako je Bredberi kasnije opisao, „toliko neverovatno loše“ da je odustao od pisanja drama na dve decenije. Bredberijevo prvo plaćeno delo, „Pendulum“, napisano sa Henrijem Hasom, objavljeno je u palp časopisu Super naučne priče u novembru 1941. godine, za šta je zaradio 15 dolara. Bredberi je prodao svoju prvu solo priču, „Jezero“, za 13,75 dolara kad mu je bilo 22 godine i postao pisac sa punim radnim vremenom u svojoj 24. godini. Njegovu prvu zbirku kratkih priča, Mračni karneval, objavila je 1947. Arkam Haus, mala izdavačka kuća iz Sauk Sitija u Viskonsinu, u vlasništvu pisca Ogasta Derleta. Recenzirajući Mračni karneval za Njujork Herald Tribjun, Vil Kapi je proglasio Bredberija „prikladnim za opštu potrošnju“ i predvideo da će postati pisac kalibra britanskog pisca fantastike Džona Kolijera. Nakon obaveštenja o odbijanju iz palp časopisa Weird Tales, Bredberi je poslao „Povratak kući” časopisu Mademoiselle, što je privuklo pažnju mladog urednika redakcije po imenu Truman Kapote. Kapote je pružio podršku Bredberijevom rukopisu, što je dovelo do njegovog objavljivanja. Delo Povratak kući je osvojilo mesto u nagradi O. Henrija Priče 1947. godine. U Pauel biblioteci UCLA, u radnoj sobi sa pisaćim mašinama na iznajmljivanje, Bredberi je napisao svoju klasičnu priču o spaljivanju knjiga, Vatrogasac, koja je imala oko 25.000 reči. Kasnije je objavljena sa oko 50.000 reči pod nazivom Farenhajt 451, po ukupnoj ceni od 9,80 dolara, zbog bibliotečke naknade za iznajmljivanje pisaće mašine od deset centi za pola sata. Slučajni susret u knjižari u Los Anđelesu sa britanskim piscem iz inostranstva Kristoferom Išervudom dao je Bredberiju priliku da preda Marsovske hronike u ruke uglednog kritičara. Usledila je Išervudova sjajna recenzija. Bibliografija Marsovski letopisi, 1950. Ilustrovani čovek, 1951. Farenhajt 451, 1953. Oktobarska zemlja, 1956. Maslačkovo vino, 1957. Dan kada je zauvek padala kiša, 1959. R je za raketu, 1960. Nešto zlo nam se prikrada, 1962. Jesenji ljudi, 1965. S je za svemir, 1966. Sutra u ponoć, 1966. Ukleti kompjuter i androidski papa, 1981. Mračna zemlja, 1955 Stablo veštica Tetovirani čovek Nagrade Dobitnik je Pulicerove nagrade 2007. godine. Godine 2004. je dobio Nacionalnu medalju za umetnost, 2000. godine Medalju Nacionalne fondacije za knjigu za istaknuti doprinos američkih pisaca. Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić. Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista. Puno je putovao tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima. Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlasništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu. MG116 (N)

Plava ptica, br. 41 Spolja kao na fotografijama, potpis bivšeg vlasnika u vrhu predlista, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Lukas, Džordž, 1944- = Lucas, George, 1944- Naslov Zvezdani ratovi : epska fantazija o dalekoj budućnosti / Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Star Wars. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija` : Prosveta, 1978 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 342 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ41 (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Star Wars / George Lucas. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG76 (L)

Originalni dokument Narodne Odbrane od 3.VII 1936 godine, u kome se istaknuti nacionalni radnik Aleksa Jovanović Kodža obaveštava da je izabran za člana Nadzornog odbora Narodne odbrane. Dokument je svojeručno potpisao vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin. Ilija Trifunović-Birčanin, (Topola, 1877 — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću te vodio gerilske akcije po Skospskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do prvog balkanskog rata 1912. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se zajedno u odredima vojvode Vuka i ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala biti amputirana. Tada je i vojvoda Vuk poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsjednik `Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić za kralja i otadžbinu`, a od 1932. je predsjednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsjednik Udruženja starih četnika. U vrijeme drugog svjetskog rata je sudjelovao u puču 27. marta 1941. kojim je oborena pro-osovinska Cvetkovićeva vlada. Nakon aprilskog rata je izbjegao u selo Lipovo kod Kolašina. Izveštaj četničkog generalštabnog oficira Ivaniševića iz Splita o Birčaninovoj kolaboraciji sa Italijanima. U septembru 1941. Trifunović je došao u Split, koji se u to vrijeme nalazio pod vlašću fašističke Italije. Uz pomoć Dobroslava Jevđevića je počeo okupljati antikomunistički, velikosrpski i jugounitaristički raspoložene građane u pokret koji je trebao predstavljati alternativu kako hrvatskim nacionalistima okupljenim oko NDH, tako i partizanima pod vodstvom komunista. Te su aktivnosti vođene uz podršku italijanskih vlasti, koje su u četničkom pokretu vidjele korisnog saveznika. Ilija Trifunović Birčanin je stanovao u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Birčaninu su stražu držali karabinijeri. Biračnin je govorio da se »u prvom redu mora voditi borba protiv komunizma«, budući da su upravo »komunisti krivi zbog terora, koji okupatori provode nad narodom, jer komunisti stvaraju nemire«. Trifunović će, povezujući Dobrosava Jevđevića i Petra Baćovića u Hercegovini, Uroša Drenovića, Manu Rokvića i Branu Bogunovića u zapadnoj Bosni, Momčila Đujića u sjevernoj Dalmaciji i Stevu Rađenovića i Pajicu Omčikusa u južnoj Lici uspostavljati jedinstvenu vojnu komandu koja će uskoro djelovati kao štab četničkih odreda za Hercegovinu, Dalmaciju, zapadnu Bosnu i Liku. U martu 1942. Trifunović je dobio pismene ovlasti od Draže Mihailovića, vođe JVuO, da bude njen predstavnik, odnosno komandant Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane također organizirao i četničke formacije u Sloveniji poznate pod nazivom Plava garda. S Mihailovićem se prvi put sastao u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. Nakon toga, jedna britanska podmornica je na Korčulu za Birčanina donijela radio stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Početkom jula 1942. godine, nakon poraza partizana u Hercegovini je izvršena smotra četnika po srezovima. Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkom srezu. Pratili su ga italijanski general Alesandro Luzana, Dobrosav Jevđević i četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: „Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.“ Birčanin je, uz pomoć Dobroslava Jevđevića svoje pristaše u organizirao u paravojnu formaciju pod nazivom `Odred Vojvode Birčanina`, a kasnije je formirana i Splitsko-šibenička brigada, kasnije poznata kao `Svilena brigada`. Te su formacije zajedno s Dinarskom Četničkom Divizijom činile Dalmatinsku Vojsku. Do kraja 1942. ostvario je legalizaciju četničkih postrojbi kod talijanskih okupacijskih vlasti te njihovu redovitu opskrbu borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima na temelju zajedničke borbe protiv partizana. Teško se razbolio u Splitu. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda. Kao na fotografijama.

Реј Бредбери: МАЛИ УБИЦА Издавач: PANTHER BOOKS, Ст Албанс, 1976.год. Меки повез, 174 стране, енглески језик. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Lepo očuvano „Njegove pripovesti bile su prve koje sam čitao, a verovatno će biti i poslednje.“ – Horhe Luis Borhes Razum čoveka nam kazuje već da je život neprekidna borba za opstanak, i izgleda da to mišljenje imaju i razumna bića na Marsu. Njihov svet se već uveliko ohladio, dok je naš svet još uvek pun života, ali je nastanjen samo onim što oni smatraju nižim stvorenjima. Ratni pohod na Zemlju je jedini izlaz iz opasnosti koja kod njih prelazi s kolena na koleno. Zastrašujuća rasa Marsovaca pustoši London i hrani se ljudskim žrtvama dok se njihova proždrljiva vegetacija, crveni korov, širi po uništenoj planeti. Ljudska vojska im se suprotstavlja svojim tehnološki slabijim oružjem, dok se panika širi među stanovnicima prestonice. Velsov klasik o invaziji vanzemaljaca Rat svetova jedan je od najvažnijih romana naučne fantastike i jedno od prvih dela koja su opisala sukob ljudske rase sa vanzemaljskom. Popularnost ovog romana ne jenjava već skoro 125 godina zbog uzbudljive radnje i izuzetno naprednih autorovih razmišljanja koja prevazilaze granice žanra. Priznat kao otac naučne fantastike, uticajan kritičar društva usmeren na budućnost, Herbert Dž. Vels je u svakom pogledu značajna figura svetske kulturne baštine. „Izuzetno poštujem Velsov stvaralački genij.“ – Žil Vern „Rat svetova je pravi klasik. Ako ga do sada niste pročitali, onda je vreme da to učinite.“ – sfreviews.net „U čitavoj ʼvavilonskoj biblioteciʼ ljudske proze malo je knjiga koje bolje od ove dokazuju nespornu stvaralačku energiju, širinu vizije i talenat.“ Herbert Džordž Vels[1][2] (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski novinar, sociolog, istoričar i književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr.[3] Plodan u mnogim žanrovima, napisao je na desetine romana, kratkih priča i dela društvenih komentara, istorije, satire, biografije i autobiografije. Njegov rad obuhvata i dve knjige o rekreativnim ratnim igrama. Vels se sada najbolje pamti po naučnofantastičnim romanima i često ga nazivaju „ocem naučne fantastike“, zajedno sa Žil Vernom i izdavačem Hjugom Gernsbakom.[4][5][a] Tokom svog života, međutim, bio je najistaknutiji naprednim stajalištima, čak proročanski društveni kritičar koji je svoje književne talente posvetio razvoju progresivne vizije na globalnom nivou. Kao futurista, napisao je brojna utopijska dela i predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na Svetsku mrežu.[6] Njegova naučna fantastika zamišljala je putovanje kroz vreme, invaziju vanzemaljaca, nevidljivost i biološki inženjering. Brajan Oldis je Velsa nazvao „Šekspirom naučne fantastike“, dok ga je američki pisac Čarls Fort smatrao „divljim talentom“.[7][8] Vels je činio svoja dela uverljivima unoseći uobičajene detalje uz jednu izuzetnu pretpostavku - nazvanu „Velsov zakon“ - što je novelo Džozefa Konrada da ga 1898. nazove „realistom fantastike“.[9] Njegova najznačajnija naučnofantastična dela uključuju Vremeplov (1895), koji je bio njegov prvi roman, Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897), Rat svetova (1898) i vojnu naučnu fantastiku Rat u vazduhu (1907). Vels je četiri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[10] Velsovo najranije specijalizovano obrazovanje bilo je u oblasti biologije, a njegovo razmišljanje o etičkim pitanjima odvijalo se u specifično i fundamentalno darvinističkom kontekstu.[11] On je takođe je bio otvoreni socijalista od malih nogu, često (ali ne uvek, kao na početku Prvog svetskog rata) simpatizirajući pacifističke stavove. Njegovi kasniji radovi postajali su sve više politički i didaktički, a pisao je malo naučne fantastike, dok je ponekad u službenim dokumentima naznačio da je njegovo zanimanje novinar.[12] Romani poput Kipsa i Istorije gospodina Polija, koji opisuju život niže srednje klase, doveli su do sugestije da je on dostojan naslednik Čarlesa Dikensa,[13] ali je Vels opisao niz društvenih slojeva i čak pokušao, u Tono-Bungahz (1909), dijagnozirati englesko društvo u celini. Vels je bio dijabetičar i saosnivač je dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije (danas poznate kao Dijabetes UK) 1934.[14] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijom daleke budućnosti.[15] Nepotpun spisak dela[uredi | uredi izvor] Vremeplov (The Time Machine) (1896) Ostrvo doktora Moroa (The Island of Dr. Moreau) (1896) Nevidljivi čovek (The Invisible Man) (1897) Rat svetova (The War of The Worlds) (1898) Ljudi poput bogova (Men Like Gods) (1923) Obrisi budućnosti (The Shape of Things to Come) (1933)

Firentinski dublet 1 i 2 Izdavač: Laguna, Beograd Format: 20 X 13 cm Povez: Meki Pismo: Latinica Kategorije: Domaci autori / Fantastika Firentinski dublet – Sfumato Goran Skrobonja, Ivan Nešić Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 „Knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Istorija se vratila da ostane s nama.“ Vasa Pavkovic Godina 1889. Posle nekoliko mirnih meseci London ponovo drhti od straha: Trbosekova ubistva su se nastavila, a Skotland jard ne uspeva da pronade krvolocnog pocinioca. Pomoc može da ponudi samo jedan covek – isti onaj koji je, deset godina ranije, srpskoj policiji pomogao da pronade i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovica. Covek po imenu Milovan Glišic. Ali kralj Milan I Obrenovic ima za Glišica još jedan zadatak. U Londonu slavnog pisca ceka misija od cijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune vec sudbina citavog sveta, misija u kojoj kljucno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvecih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelandela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom Firentisnki dublet. „Skrobonja i Nešic majstorski povezuju tajnu istoriju, stimpank i horor u zavodljivu književnu majstoriju u kojoj ce uživati svaki ljubitelj fantastike. Sugestivna naracija zasnovana na poznavanju perioda o kome se piše, intrigantan zaplet i privlacni likovi grade duhovito i zabavno štivo za istinsko citalacko uživanje.“ Dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanovic „Pred kraj XIX veka kakav (ne) poznajemo, markantni srpski pisac Milovan Glišic, zahvaljujuci dosetljivosti i spretnosti, rešava misteriozna serijska ubistva u okolini Valjeva i usred Londona. Uzbudljivo štivo rafiniranog stila iz pera domacih majstora istorijskog trilera.“ Ilija Bakic Firentinski dublet 2 – Kjaroskuro Goran Skrobonja, Ivan Nešić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 432 „Knjiga koja vraća radost čitanja!“ – dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović Zagonetni napadac na Milovana Glišica iz Beograda i iz Orijent ekspresa stradao je u obracunu sa piscem i detektivima Skotland jarda u pušionici opijuma, ali to lovcima na Trboseka nije od velike pomoci. Po nalogu kraljice Viktorije, grupi se pridružuju operativci iz novoosnovane britanske tajne službe, kao i japanski emisar koji zna kako izgleda stranica sa simbolima iz nestale Mikelandelove polovine Firentinskog dubleta. Za dešifrovanje piktograma, grupa angažuje slavnu arheološkinju madam Djelafoa da bi potom, u trenutku nesmotrenosti, Glišic dospeo u šake otmicara kcerke kralja Milana. U pripovesti koja se proteže kroz cetiri milenijuma, on konacno saznaje šta je svrha Dubleta i kolika se opasnost nadvila nad citavim svetom. „Uzbudljivi, vratolomni slalom kroz paralelne stvarnosti širom zemaljskog šara do viktorijanskog Londona, od fantastike do živopisnih fakata, od kraljevskih audijencija do prebiranja po mulju, preko intriga i zavera do konacnog obracuna...“ – Ilija Bakic „Skrobonja i Nešic dižu zavesu – sve je spremno za veliku završnicu njihove uzbudljive postmoderne sage. Igraci su postavljeni poput šahovskih figura i potezi se redaju sve brže i brže – do krešenda u kome ce se zatresti temelji pozorišta koje su pisci u cetiri ruke zajedno izgradili i u kome se tako nadahnuto preplicu realno i fiktivno, istorijske cinjenice i bogato popkulturno naslede žanra.“ – Ðorde Bajic ***Nekorišćeno***

MATICA ZEMLJA - Artur Klark Naslov originala: IMPERIAL EARTH - Arthur C. Clarke Izdavač: Jugoslavija Beograd Biblioteka KENTAUR Serija izbori iz opusa velikih majstora žanra Odabrana dela Artura Klarka, knjiga 6 Godina izdanja: 1978 Format: 21 11,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 228 Slika na koricama: Vladimir Pajević Kolonisti iz celog Suncevog sistema okupljaju se na maticnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naucniku-vodi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno ocaravajucih trikova: poliominoja, asimptotickih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlaci u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naucne fantastike.“ Tajms Literari Saplement „Savršeno izbrušen dragulj... pobednik.“ Dejli miror „Vrhunac Klarkovog stvaralaštva“ Njujork Tajms Ser Artur Carls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; 16. decembar 1917, Majnhed, Somerset, Engleska — 19. mart 2008, Kolombo, Šri Lanka) je britanski pisac i pronalazac. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naucne fantastike ali za razliku od njega Klark se cvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i prica su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto coveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Roden je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i ucestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navodenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naucno-fantasticna knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se vec u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio kljucni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki covek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveci doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu cast, Medunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951. napisao je kratku pricu Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmicenje. Prica je odbijena na tom takmicenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Medutim, 1964. ce ta prica postati glavna inspiracija za njegovo verovatno najpoznatije delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je cesto govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik` a na filmu `Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark`. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008. Bibliografija: Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noci (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost Zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad meseceve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naucno-fantastica knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Suncani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treca odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentri Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentri Lijem Beyond the Fall of Night (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka The Ghost from the Grand Banks (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Rama Revealed (1993), sa Džentri Lijem Božji cekic (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom MekKvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konacna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidac (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom Oluja sa sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom Prvorodeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom ***Očuvano***

Milan Jovanović Batut / Potpis na dokumentu, u svojstvu dekana Medicinskog fakulteta iz 1921 Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika. Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine. Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut. Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora. Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Kao na fotografijama

Laguna, 2004. Posveta na predlistu, sve ostalo odlično. Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) srpski je pisac, književni teoretičar, prevodilac i univerzitetski predavač. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Televizijska emisija RTB iz 1984. `Zvezdani ekran` nastala je po njegovoj istoimenoj monografiji. Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008). Bibliografija Proza Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) Nađi me (2012) Eror na Filološkom fakultetu, priređivač (2012)[5] Zbornik mrtvih (2015) Tumač fotografija (2016) Bela Soba (2021) Monografije Savremenici budućnosti (1983) Zvezdani ekran (1984) Prvi kontakt (1985) Enciklopedija naučne fantastike I-II (1990) Ogledi o naučnoj fantastici (1995) O žanru i pisanju (2010) Pisac od gline (2013) Challenges of Fantastika (2013)[6]

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Mališe Atanackovića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1907 Borisav - Mališa Atanacković (1860 – Užice, 19. maj 1919 je užički ugostitelj, trgovac, urednik, odbornik i predsednik opštine, narodni poslanik Narodne radikalne partije i industrijalac. Nadimak `Mališa` dobio je zbog niskog rasta i kasnije je bio poznat pod tim imenom. Rođen je 1860. godine u selu Zaglavak. Roditelji su mu živeli odvojeno, majka Jela (domaćica poreklom iz Duba) je živela sa decom u Zaglavku, a otac Tripko, kolar iz Kremana, živeo je u Užicu. Posle majčine smrti 24.12.1871. doselio se kod oca. Biografi Mališe Atanackovića (Aleksandar Kale Spasojević, Mladen St. Đuričić, Miodrag Gluščević) navode da su ga očevi prijatelji predali Jevtu Petkoviću da kod njega, u centralnoj kafani užičkih trgovaca nauči kafedžijsko umeće i `stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. Osamdesetih godina 19. veka na inicijativu profesora realke, Dobrosava Ružića i njegovih kolega, Mališa odlazi na krojačko - tkački zanat u Beograd kod tkača Tilera gde je naučio i nemački jezik i germanski odnos prema poslu. Po povratku u Užice otvorio je kafanu i rakidžinicu, a finansijsku potporu su mu dali trojica profesora Užičke realke: Dobrosav Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir-Ljuba Davidović. Bio je narodni poslanik na listi Radikalne stranke od 1897-1919. godine. U istom periodu u nekoliko navrata bio je predsednik opštine užičke i odbornik iste opštine, predsednik Okružne skupštine okruga užičkog, predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova itd. Jedno vreme bio je urednik `Zlatibora`, prvih novina koje su izlazile u Užicu sa prekidima od 1885. do 1900. godine. Tri industrijska objekta u Užicu su bila u njegovom vlasništvu: parni mlin (1910), hidrocentrala na Đetinji u klancu `Groto` (1911) i električni mlin na Rakijskoj pijaci (1912). Političko delovanje Mališe Atanackovića u Užicu obeležilo je zalaganje za izgradnju Užičke realke i osnivanje Tkačke škole gradu. Najveći politički protivnici su mu bili Milorad Mićić i Dimitrije Tucović. Prvi svetski rata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. Bio je član delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) koja je obišla industrijske centre u Engleskoj. Otuda je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog užičanina se završio. Imao je kuću na Rakijskoj pijaci (deo Užica), pored nje kafanu, a naspram kuće prvi industrijski mlin u Užicu. Prva žena mu se zvala Jelena Šunderić, datum venčanja 16.01.1886. Sa njom je imao ćerku Simku rođenu 17.05.1887. godine. Drugom ženom Dragom Marković oženio se 09.02.1892. godine i sa njom je imao šest ćerki: Jelena, Kosara, Milica, Nadežda, Spasenija Caca, Milena i dva sina: Branislav i Miloš (blizanac sa Milenom). 1907. godine izgradio je električni mlin u klisuri Grot, a hidroelektranu za pokretanjeu mlina u periodu 1911-1913. godine. Novi mlin, na Rakijskoj pijaci, izgrađen je 1912. godine. Na Begluku (deo Užica) je imao skladište robe i građevinskog materijala, 1912. godine. Posle kafedžije i trgovca Tome Naumovića, Mališa je jedan od prvih proizvođača Klekovače u užičkom kraju. U centru Rakijske pijace 1912. Atanacković je podigao dve vage: malu i veliku koja je mogla da meri volujska kola natovarena žitom. Osnivač i utemeljivač Tkačke radionice koja je počela sa radom 3.maja 1901. godine. Crepana i ciglana sagrađena je 1913. godine u Krčagovu (deo Užica), a u njoj je radilo 15-20 radnika. Posebno se angažovao na izgradnji električne centrale na Đetinji. Užice je tako 1899. godine dobilo električno osvetljenje, a Tkačnica struju, kao prva fabrika u Srbiji koja je primenila hidro-električnu energiju za industrijski pogon. Kao na fotografijama.

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –