Esef - Šta bi ekspedicija na Severni pol mogla otkriti o drugim planetama? Samo ono najstrašnije od svega... Džejms Bendžamin Bliš je bio američki pisac fantastike i naučne fantastike. Blish je takođe napisao književnu kritiku naučne fantastike pod pseudonimom Vilijam Atheling Jr. Kasnih 1930-ih do ranih 1940-ih, Blish je bio član Futurijanaca. Bliš se školovao za biologa na Univerzitetu Rutgers i Kolumbija, a 1942–1944 proveo je kao medicinski tehničar u vojsci SAD. Posle rata postao je urednik nauke u farmaceutskoj kompaniji Pfizer. Njegova prva objavljena priča pojavila se 1940. godine, a njegova spisateljska karijera je napredovala sve dok nije napustio posao i postao profesionalni pisac. On je zaslužan za skovanje termina gasni džin, u priči „Solarni pleksus“ kako se pojavio u antologiji Beiond Human Ken, koju je uredila Džudit Meril. (Priča je prvobitno objavljena 1941. godine, ali ta verzija nije sadržavala termin; Blish ga je očigledno dodao u ponovnom pisanju urađenom za antologiju, koja je prvi put objavljena 1952.) Bliš je bio oženjen književnom agenticom Virdžinijom Kid od 1947. do 1963. godine. Od 1962. do 1968. radio je u Institutu za duvan. Između 1967. i smrti od raka pluća 1975. godine, Bliš je postao prvi autor koji je napisao zbirke kratkih priča zasnovane na klasičnoj TV seriji Zvezdane staze. Bliš je ukupno napisao 11 tomova kratkih priča prilagođenih epizodama TV serije iz 1960-ih, kao i originalni roman Spok mora da umre! 1970. — prvi originalni roman za odrasle čitaoce zasnovan na seriji (od tada je objavljeno na stotine novih). Umro je na polovini pisanja Zvezdanih staza 12; njegova supruga J.A. Lorensa, završio knjigu, a kasnije završio adaptacije u svesci Mudovi anđeli. Bliš je živeo u Milfordu u Pensilvaniji u Erouhedu do sredine 1960-ih. Godine 1968. Bliš je emigrirao u Englesku i živeo u Oksfordu do svoje smrti 1975. Sahranjen je na groblju Holivel u Oksfordu, u blizini groba Keneta Grejma. ARROW BOOKS 1977. 224 str. oštećena zadnja korica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U želji za vlastitim domom, posada Nordvika, zastarjelog trgovačkog broda, odlučuje postaviti kamp na Slowyearu, rijetko posjećenom planetu čije stanovništvo mora živjeti pod zemljom tijekom ljutih zima koje traju pet zemaljskih godina... Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana...

Viktor Peljevin KGBT + Meki povez Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. . . Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. „zaboj“, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. . . „Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije. . . To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. . . “ „U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov (onaj maršal) i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim. . . . Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. . . “ KGBT + autor ilustracije na koricama Tatsijuki Tanaka ( 1965-)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ten Thousand Light-Years from Home James Tiptree Jr. AND I AWOKE AND FOUND ME HERE ON THE COLD HILL`S SIDE Man seeks to get into bed with anything new and different, or die trying. But when the new and different was not human...would he die trying? THE MAN WHO WALKED HOME - The first-time astronaut, stuck in the far future, slid ever so slowly toward a present whose past was his future and whose future was his past... I`M TOO BIG BUT I LOVE TO PLAY - If genuine aliens are to communicate meaningfully, one must make himself into an analogue of the other. But how can you tell the difference between what is human - and what is merely identical? Contents: And I Awoke and Found Me Here on the Cold Hill`s Side (1972) The Snows Are Melted, the Snows Are Gone (1969) The Peacefulness of Vivyan (1971) Mamma Come Home (1968) Help (1968) Painwise (1972) Faithful to Thee, Terra, in Our Fashion (1969) The Man Doors Said Hello To (1970) The Man Who Walked Home (1972) Forever to a Hudson Bay Blanket (1972) I`ll Be Waiting for You When the Swimming Pool Is Empty (1971) I`m Too Big but I Love to Play (1970) Birth of a Salesman (1968) Mother in the Sky with Diamonds (1971) Beam Us Home (1969) James Tiptree, Jr. (24. kolovoza 1915. – 19. svibnja 1987.) je pseudonim američke spisateljice znanstvene fantastike Alice Bradley Sheldon, kojim je najčešće potpisivala svoje knjige i priče od 1967. godine nadalje. Povremeno se potpisivala i kao Raccoona Sheldon (1974. – 1977.) Radila je kao grafički umjetnik, od 1942. do 1946. godine radila je za američku vojsku, 1967. je doktorirala psihologiju. Sheldon je dobitnica mnogih žanrovskih nagrada: Hugo (1974. i 1977.), Nebula (1973., 1976. i 1977.), Locus (1984.), Jupiter (1977.). Od 1991. godine postoji i godišnja nagrada James Tiptree, Jr. za književno djelo u domeni znanstvene fantastike ili fantasyja koje proširuje ili istražuje naše razumijevanje spolova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by John W. Campbell; The Foreign Hand Tie by Randall Garrett; The Leader by Murray Leinster; What Thin Partitions by Mark Clifton and Alex Apostolides; Project Nightmare by Robert Heinlein; Preposterous by Fredric Brown; Modus Vivendi by Walter Bupp; Belief by Isaac Asimov; I`m a Stranger Here Myself by Mack Reynolds; The Man on Top R. Bretnor; False Image by Jay Williams; Ararat by Zenna Henderson; These Are the Arts by James H. Schmitz; The Garden in the Forest by Robert F. Young; and And Still It Moves; by Eric Frank Russell. Idela Pernel (1. april 1901 — 1. decembar 1982) je bila meksička akademkinja, bibliotekarka, učiteljica i autorka knjiga za decu. Rođena je u Gvadalahari, Meksiko, od zubara Džordža Edvarda Purnela i njegove supruge Idele. Postala je učiteljica u osnovnim školama Gvadalahare veoma rano, 1915. godine. Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je pesnik Viter Bajner bio jedan od njenih nastavnika i radila je kao saradnik urednika književnog časopisa Okcident.[1][2] Nakon što je diplomirala na univerzitetu 1922. godine, vratila se u Gvadalaharu i tamo postala sekretarica u američkom konzulatu, i na toj poziciji ostala do 1924. Godine 1923. pokrenula je časopis za poeziju Palms, koji je nastavila da izdaje do 1930. Godine 1925. radila je kao šef odeljenja za strane knjige u javnoj biblioteci u Los Anđelesu. Nakratko se preselila u Aberdin u Vašingtonu, a zatim se vratila u Gvadalaharu. Godine 1932. služila je kao dekan i organizator prve letnje sesije na Univerzitetu u Gvadalahari. Počevši od 1935. godine, otvorila je rudnik zlata u Ameci u Meksiku, gde je ostao do 1937. Otprilike u to vreme počela je i da objavljuje beletristiku. Počev od 1938. predavala je kreativno pisanje u Los Anđelesu. Tokom Drugog svetskog rata, bila je zakivac za Douglas Aviation i Fletcher Aviation. Godine 1957. postala je praktikant sajentologije, i ostala je do 1966. godine, kratko služeći kao direktor Centra za dijanetiku i sajentologiju u Pasadeni, Kalifornija. Umrla je u Los Anđelesu 1982...

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

Autor - osoba Benedikt, Božidar D. Naslov Milenijum / B. [Božidar] D. Benedikt Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Doca, 2000 (Beograd : Proteus) Fizički opis 230 str. ; 21 cm Napomene Tiraž 500. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Benedikt dostiže vrhunac svog originalnog pričanja u knjizi Milenijum, koja se osvrće na opasnosti ljudskog kloniranja. Autor ispreda zaplet romana oko jednog ambicioznog bio-inženjera kojeg anonimni naručilac angažuje da mu iz gena ponovo oživi „savršenu ženu“. Ali u toku procesa, ovaj shvata da samo Bog ima pravo odlučivanja ko će da živi a ko će da umre. Knjiga je prvi put objavljena 2000. a uskoro su usledila ostala izdanja. Milenijum je latinska reč za vremenski period od hiljadu godina. To je prosečna dužina života tridesetak generacija obične, ili tridesetak generacija kraljevske porodice. Zbog dužine ovog perioda, samo ograničen broj srećnika je živeo istovremeno u dva milenijuma. Kao mi, na primer, odnosno naša generacija. Zbog retkosti ovog događaja, kao i raznih nagađanja, predviđanja i biblijskih proročanstava, pred svaki novi milenijum dolazi do neke vrste masovne histerije. Oni dobri gledaju u tmurno nebo sa nadom da će se uskoro otvoriti i da će odozgo sići neko da ih spase od onih grešnih, a ovi gledaju u nebo sa strahom od moguće kazne. Moćna mašinerija štampe i televizije koristi se ovim fenomenom do krajnosti, vešto dolivajući ulje na već rasplamsala iščekivanja jer u ovo naše vreme, vesti prodaje senzacija. Što veća senzacija to veći prihodi od reklama bogatih korporacija. Božidar Damjanović Benedikt (engl. B. D. Benedikt) je kanadski pisac i filmski reditelj srpskog porekla, rođen 7. aprila 1938. godine u malom mestu Vinici kod Varaždina, u porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskom, hrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada... MG81 (L)

Zamke vremena Majkl Murkok Murkok uređuje zbirku od devet priča i jednog eseja nekih od najvećih pisaca novog vala, istražujući implikacije putovanja kroz vreme. Inovativno i neverovatno! O autoru (1970.) Majkl Murkok, 1939. - Pisac Majkl Murkok rođen je 1939. u Mičamu, Surrey, Engleska. Majkl Murkok je bio urednik časopisa za mlade Tarzan Adventures od 1956-58, urednik i pisac za Sexton Blake Library i za stripove i dečje godišnjake od 1959-61, urednik i pamfletist za Liberal Party 1962, te je postao urednik i izdavač časopisa naučne fantastike New Worlds 1964. Radio je kao pevač-gitarista, surađivao je s rock grupama Hawkwind i Blue Oyster Cult te je član rock grupe Majkl Murkok i Deep Fix. NBjegovo pisanje pokriva širok raspon žanrova naučne fantastike i fikcije. `The Chronicles of Castle Brass` bio je roman o maču i čarobnjaštvu, a `Doručak u ruševinama: Roman o nečovečnosti` koristi lik Karla Glogauera kao drugu osobu u različitim vremenima. Karl učestvuje u političkom nasilju Francuske revolucije, Pariške komune i nacističkog koncentracijskog logora. Murkok je takođe napisao knjige i priče koje su prikazivale lik J. Kornelijusa, koji nije imao karakter ili izgled. `The Condition of Muzak` dovršio je početnu tetralogiju Jerija Kornelijusa i osvojio Gvardijanovu književnu nagradu 1977. `Byzantium Endures` i `The Laughter of Carthage` dva su autobiografska romana ruskog emigranta pukovnika Pyata i bili su najbliži Murkokovom približavanju konvencionalnoj književnosti fikcija. `Byzantium Endures` fokusira se na prvih dvadeset godina Pyatova života i govori o njegovoj ulozi u ruskoj revoluciji. Pyat preživljava revoluciju i kasniji građanski rat radeći prvo za jednu, a zatim za drugu stranu. `The Laughter of Carthage` pokriva Pyatov život od 1920. do 1924. godine, govoreći o njegovom bijegu iz komunističke Rusije i njegovim putovanjima po Europi i Americi. To je sveobuhvatna slika svijeta tijekom 1920-ih jer lik vodi iz života u Carigradu u Hollywood. Moorcock se vratio stilu novog vala u `Krv: južnjačka fantazija` (1994.) i spojio mainstream fikciju s fantastikom u `Bordelu Rosenstrasse`, koji je smješten u imaginarni grad Mirenburg. MoorCock je osvojio nagradu Nebula 1967. za Behold the Man i 1979. Svetsku nagradu za fantastiku za svoj roman Gloriana. Bibliografski podaci dobro očuvana FEB.22/3

INSTRUMENTI SMRTI I-II-III - Kasandra Kler -GRAD KOSTIJU -GRAD PEPELA -GRAD STAKLA Kasandra Kler (1973), američka spisateljica horor-fantastike za omladinu. Najpoznatija je po serijalu Instrumenti smrti. Ovaj serijal dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada za mlade, a knjige koje mu pripadaju postale su Njujork tajmsovi bestseleri. Mada je Amerikanka, rođena je u Teheranu, u Iranu, i u detinjstvu je često menjala mesto boravka. Živela je u Švajcarskoj, Engleskoj i Francuskoj. U SAD, tj. Los Anđeles, vratila se kao tinejdžerka, a sada živi na relaciji Kalifornija–Njujork. Pre nego što je počela da se bavi pisanjem, radila je kao novinar u više časopisa za zabavu i u tabloidima, između ostalog i u The Hollywood Reporteru. Inspiraciju za pisanje serijala Instrumenti smrti, Kasandra je našla u jednom studiju za tetovažu i pirsing, kada su je tatu-šare podsetile na rune. Beograd 2011 god, mreki povezi, u dobrom stanju. N.S.O. +

Алфред Елтон ван Вогт: ИШЕРСКЕ ПРОДАВНИЦЕ ОРУЖЈА Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY,Лондон, 1973.год. Меки повез, 127 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `А. Е. ван Вогт био је један од најплодоноснијих писаца златног доба научне фантастике, који су видели и писце попут Исака Асимова, Артура Кларка, Реја Бредберија и Теодора Старџена. У каријери која је трајала шест деценија, написао је 39 романа и много кратких прича. Његови први романи били су „Црни разарач“ и „Неслагање у Шарли“. `Слан`, његов најпопуларнији роман је о деветогодишњем дечаку који припада супер трци званој Слан. `Путовање Свемирског Бигла`, још једном успешном роману, приписују се инспиративне епизоде ​​Звезданих стаза. После Другог светског рата преселио се у Холивуд. Написао је три романа, „Свет Нуле-А“, „Пиони нуле-А“, „Нула-А три“, који су подржали Алфред Корзибскијеву Генералну семантику (да се одлуке доносе из субјективних опција заснованих на свеукупном знању о ствар) за разлику од Аристотелове логике дедуктивног резоновања. На њега је утицало стварање тоталитарних држава попут Кине, и представио је свемоћног непогрешивог насилног мушкарца у својој књизи `Насилни човек`. Организовао је своје писање, описујући призоре од 800 речи, а његове приче вртеле су се око теме временске загонетке. Иако га је Исак Асимов веома ценио, Дамон Најт га је критиковао због недоследних завера и недостатка маште и резоновања. Детињство и рани живот Алфред Елтон ван Вогт рођен је у руралној руској заједници Меноните у Манитоби у Канади. Његов отац био је правник који је, погођен великом депресијом, морао непрестано да сели породицу. Алфред није могао да приушти факултет, већ је радио као возач камиона, пољопривредних радника, а бавио се и писањем. Његови почетни списи били су љубавне приче, радио игре и чланци о трговини. Каријера 1939. ван Вогт објавио је своју прву научнофантастичну причу „Црни разарач“ у часопису „Астоундинг Сајенс Фикшн“. Он описује звер звану Kурл која се храни `идом` добијеним од живих тела. 1939. године пратио је још једну причу о свемирским чудовиштима, „Раздор у гримизу“ која читаоце упознаје са Иктл-ом, последњим преживелим човеком некад велике галактичке цивилизације, који је сам плутао у међузвезданој зони. „Креатори оружја“ и „Књига Птата“ објављени су 1947. „Креатори оружја“ били су предговор до „Ишерове продавнице оружја“, објављене четири године касније. У роману из 1948., „Свет нуле-А“, главни јунак Гилберт Госеин открива да су његова сећања лажна и тражи свој стварни идентитет у свету у којем ментално супериорни доминирају над осталим. „Црни разарач“ и „Неслога у шарли“ заједно са две друге приче „Рат нерава“ и „М33 у Андромеди“ интегрисане су у његов класик, „Путовање свемирског бигла“ објављен 1950. године. `Кућа која остаје`, објављена 1950., говори о сазнању калифорнијског адвоката за некретнине о љетниковцу који користи култ бесмртних. Рецензенти су критиковали књигу због недостатка маште. `Ишерска продавница оружја`, обрада настала из три раније објављене кратке приче, објављена је 1951. године. Рецензенти су овај роман хвалили као `фину узбудљиво укључену мелодраму`. „Пиони нуле-А“, објављени 1956., наставак је Госеинове саге. Писац је популаризовао `Општу семантику` Алфреда Корзибског, где су дошли субјективни логички закључци на основу многих вредности. Остала дела из педесетих година прошлог века били су „Мешани људи“, збирка кратких прича, „Креатор универзума“, „Кавез ума“ и „Царство атома“. Ова дела су критичари слабо примила. 1962. године објавио је једно од својих неколико научно-фантастичних дела под називом „Насилни човек“. Реч је о америчком ратном заробљенику у комунистичкој Кини, који покушава побећи манипулирајући својим отмичарима. Између 1962. и 1976. написао је неколико научно-фантастичних романа, који су били незанимљиви - „Чаробњак Лина“, „Силки“, „Деца сутрашњице“, „Човек са хиљаду имена“ и „Надмоћ“. „Нула-А Три“, објављена 1985., наставак је саге о Гилберту Госеину која је обухватала „Свет нуле-А“ и „Залагачи нуле-А“. Сматра се најслабијим од три дела. Осим романа, објавио је и збирке кратких прича под насловом: „Ван непознатог“, „Мајстори времена“, „Дестинација: Универзум!“, „Чудовишта“, „М33 у Андромеди“ и „Више од надљудског“. Главни радови Ван Вогтово најпознатије дело, „Слан“, био је сериализовани роман у „Астоундинг Сајенс Фикшн“, објављен у тврдом увезу 1946. У овој заиста завидној авантуристичкој причи, Сланови су супер интелигентни људи са психичким способностима. „Путовање свемирског бигла“, роман из 1950. године, интергалактичка је авантура која укључује сусрете са непријатељским ванземаљцима и створењима. Књига и даље привлачи читаоце и инспирисала је ТВ серију „Звездане стазе“. Награде и достигнућа 1980. ван Вогт освојио је награду `Каспер` за животно дело. Касније је награда преименована у награду `Прик Аурора Авардс`, а додељена је за најбоља дела канадске научне фантастике и фантастична књижевна дела. „1995. године,„ Писци научне фантастике Америке “прогласили су га 14. великим мајстором. 1996. награђен је `Посебном наградом` Конвенције о светској научној фантастици за свој допринос научној фантастици. Те године доведен је у „Кућу славних научне фантастике и фантастике“. Лични живот и наслеђе Био је ожењен Едном Маине Хулл од 1939. до 1975. Помагала му је куцањем његових прича, а касније је и сама почела да пише под именом Е. Маине Хулл. 1979. године оженио се другом супругом Лидијом Берегинским, која је из ранијег брака имала двоје деце. Била је манекенка и дворски преводилац која се специјализовала за руски језик. Умро је 26. јануара 2000. у 87. години од Алзхеимерове болести.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

Arthur C. Clarke: LJETO NA IKARUSU (Summertime on Icarus; preveo Nikola Popović) Robert Sheckley: OSJEĆAŠ LI NEŠTO KAD RADIM OVO? (Can You Feel Anything When I Do This?; prevela Vesna Mahečić) Brian Aldiss: TKO MOŽE ZAMIJENITI ČOVJEKA (Who Can Replace a Man; preveo Nikola Popović) Lester del Rey: LIJEČENJE (A Pound of Cure; preveo Božidar Stančić) Erik Majtenyi: PLAVO VIJEĆE (A Kekek Tanacsa; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: ALBATROS (Albatros; preveo Nikola Popović) Deset autora: DESET NAJKRAĆIH PRIČA Borut Geršak: Lijek protiv starosti (Zdravilo za starost; preveo Krunoslav Poljak) Isaac Asimov: Glupani (Silly Asses; preveo Krsto Mažuranić) Dmitrij Bilenkin: Na planetu Oma (Slučaj na Ome; preveo Ivan Paprika) István Nemere: Špijuni (Leleplézes; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: Trampa (The Business as Usual; preveo Ivan Paprika) Shel Silverstein: Sudnji dan (The End; preveo Krsto Mažuranić) Dmitrij Bilenkin: Tehnička greška (Kak na požare; preveo Ivan Paprika) Alemko Gluhak: Presuda István Kaszás: Dokaz (Bizonyiték; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: Samodržac (No Return from Elba; preveo Nikola Popović) Andre Caroff: ČUDOVIŠNA NOĆ (Le nuit de monstre; preveo Božidar Stančić) ----- Krsto Mažuranić, Zoran Živković: ŠTO SE ZBIVALO U DUBLINU,ŠTO U TRSTU

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

METUSALEMOVA DECA - Robert Hajnlajn Naslov originala: METHUSELAS`H CHILDREN - Robert A. Heinlein Izdavac: Jugoslavija, Beograd Biblioteka KENTAUR Godina izdanja: 1978 Format: 21 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 188 Slika na koricama: Aleksandar Lukovic KICENJE KLOVNA Jedan od živih klasika americke naucne fantastike, Robert A. Hajnlajn je u ovom romanu ostvario jedno od svojih najboljih dela. Fabula je sagradena na pretpostavci jednog genetickog procesa, kojim covecanstvo biva podeljena na dve nejednake grupe... a koji stvara naizgled nerazrešiv problem. Rešenje se, medutim, odvija kroz jednu uzbudljivu odiseju u svemiru, sa neocekivanim završetkom i u apoteozi istrajnosti ljudskog napora u prostoru i vremenu. Robert A. Hajnlajn (1907–1988), americki pisac, jedan je od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naucne fantastike. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Klark su mnogo godina bili poznati kao „Velika trojka“ SF žanra. Postavio je visoke standarde u pogledu naucne i tehnološke verodostojnosti SF romana, cime je i ucinio da se poboljšta literarni kvalitet ovog žanra. Prvi je pisac koji se svojim naucnofantasticnim pricama probio u casopisima za širu publiku (npr. The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih), a medu pionirima je i kada je rec o naucnoj fantastici u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn je roden u Misuriju. Služio je pet godina u americkoj mornarici da bi potom studirao matematiku i fiziku na univerzitetu UCLA. Radio je raznolike poslove, a bio je i vlasnik rudnika srebra pre nego što je 1939. godine poceo da piše naucnu fantastiku. Njegova cetiri romana ovencana su nagradom Hjugo, a 1975. godine je nagraden prvom nagradom Grand Master za životno delo koju dodeljuje Americko udruženje pisaca naucne fantastike. Pedeset godina nakon objavljivanja, njegova tri romana dobila su nagradu Retro-Hjugo, koja se dodeljuje retroaktivno za godine u kojima nagrada Hjugo nije ni postojala. U svojim naucnofantasticnim pricama, Hajnlajn je neprestano obradivao prepoznatljive teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obaveze pojedinca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformisticko razmišljanje... Isto tako je ispitivao odnose telesne i emotivne ljubavi, zasnivanje vanbracnih porodica, kao i uticaj putovanja u svemir na ljudsku kulturu. Njegov inovativni i slobodoumni pristup pomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela izazivala kontroverze. Njegov roman Svemirski vojnici iz 1959. godine, na primer, po mišljenju mnogih, zagovarao je militarizam, cak i fašizam, iako mnogi delovi u knjizi sadrže kritiku neprilagodljivosti i gluposti cisto militaristickog nacina mišljenja. S druge strane, zbog romana Stranger in a Strange Land iz 1961. godine proglašen je zagovornikom seksualne revolucije, kao i odgovorne nemonogamije. Nakon Hajnlajnove smrti, njegova supruga Virdžinija Hajnlajn objavljuje zbirku njegove korespondencije i beležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom Grumbles from the Grave (Gundanja iz groba, 1989). ***Ocuvano***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Cooper (30. travnja 1926. - 11. ožujka 1982.) bio je engleski pjesnik i plodan pisac spekulativne fikcije, romansi, tehničkih eseja, nekoliko detektivskih priča i knjiga za djecu. Oni su objavljeni pod njegovim imenom i nekoliko pseudonimova. Biografija Rođen u Marpleu, u blizini Stockporta, Cheshire, Cooper je napustio školu u dobi od 15 godina. Godine 1942. zaručio se sa 16 godina za učiteljicu četiri godine stariju od sebe i oženio se s njom četiri godine kasnije, 13. travnja 1946..[1] Radio je kao radnik, zatim državni službenik, a 1944. pridružio se trgovačkoj mornarici.[2] Nakon rata školovao se za učitelja [1] i počeo objavljivati stihove, zatim kratke priče, pa romane. Smrtonosna slika, prvi roman koji se pojavio pod njegovim imenom, dovršen je 1957. i objavljen 1958. u Sjedinjenim Državama.[2] (Roman je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu kasnije 1958. u obliku varijante i pod svojim poznatijim naslovom The Uncertain Midnight.) The Uncertain Midnight adaptiran je bez autorizacije za švicarsku televiziju 1969. [2] Njegova kratka priča The Brain Child (1956.) adaptirana je kao film The Invisible Boy (1957.), koji prikazuje povratak robota Robbyja sa Zabranjenog planeta.[2] Cooper je recenzirao znanstvenu fantastiku za Sunday Times od 1967. do svoje smrti 1982. [2]. Godine 2009. Carol Lake objavila je Those Summers at Moon Farm (United Writers, Cornwall: 978-1-85200-141-4), rimski ključ o piscu i obitelji. Autorov komentar kaže `Iako je inspirirana stvarnim ljudima, ova priča je fikcija`. Djelomično posvećen Joan i Edmundu Cooperu, Lake odaje priznanje jednoj od Cooperovih kćeri `za dijeljenje sjećanja i anegdota`. Rad i kritika Cooper je bio ateist i individualist. Njegova znanstvena fantastika često prikazuje nekonvencionalne muške heroje koji se suočavaju s nepoznatim i udaljenim okruženjima.[3] Njegov roman Neizvjesna ponoć zapažen je po obradi teme androida, koja se u vrijeme pisanja smatrala originalnom.[4] Također je jedinstveno obrađena [potrebno pojašnjenje] tema kolonizacije planeta, koja je osnova Cooperove serije Expendables, objavljene pod pseudonimom Richard Avery (ime junaka Tranzita). Serija Expendables je značajna [potreban citat] i zbog raznolikosti svojih likova, i zbog otvorene prirode njihovih razgovora i stavova o rasnim i seksualnim temama. Dvije [5] Cooperove knjige opisuju buduće Zemlje kojima će dominirati žene nakon što je smanjena genetska ili fizička potreba za muškarcima. Kaže se da je njegov stav prema ženama bio kontroverzan.[6] Cooper je citiran kako je rekao: `Neka imaju potpuno jednaku konkurenciju ... vidjet će da ne mogu uspjeti.` [7] Tema obje knjige je zapravo potreba da se zadrže oba spola. Pet do dvanaest završava frazom `ako više ne griješimo, možemo stvoriti uravnotežen svijet muškaraca i žena`. Ciničniji Who Needs Men? završava pitanjem je li ljubav žene prema muškarcu vrijedna smrti za tu ljubav.

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednje što je čarobnjak Dram Bilet uradio, pre nego što je Smrt položila svoju koščatu ruku na njegovo rame, bilo je da preda svoju palicu moći osmom sinu osmog sina. Na nesreću njegovih kolega u šovinističkom (da ne kažemo ženomrzačkom) svetu magije, zaboravio je da proveri pol novorođenog deteta... „Istinski smešne knjige su retke i dragocene. Jednakost rituala je, ne samo duhovita i otkačena već sjajna, dobro ispričana priča. Ovo je jedan od njegovih najboljih romana. Najtoplije preporučujemo.“ Good Book Guide „Nećete prestati da se smešite, sem da biste se zakikotali i, eventualno, prasnuli u smeh. Najluđa fantastika još od – kad malo bolje razmislim – od poslednjeg Pračetovog romana.“ Kirkus Reviews „On ima izuzetan smisao za humor. Zaplet je tako neverovatan i tako smešan da ga ne bi trebalo otkrivati u ozbiljnim novinama. Pračet je zaista veoma dobar.“ Scotsman Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Award Winner Valentine Michael Smith ljudsko je biće odraslo na Marsu, koje se tek vratilo na Zemlju. Među svojim ljudima, po prvi put, on se bori razumjeti društvene običaje i predrasude ljudske prirode koji su mu toliko strani, dok ih podučava vlastitim temeljnim uvjerenjima o grokkingu, dijeljenju vode i ljubavi. Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemlja je odavno mrtva. Na kolonijalnom planetu, skupina ljudi preuzela je kontrolu nad tehnologijom, učinila se besmrtnom i sada vlada svojim svijetom kao bogovi hinduističkog panteona. Samo se jedan usuđuje suprotstaviti im se: onaj koji je nekoć bio Siddhartha, a sada je Mahasamatman. Binder of Demons, Lord of Light. Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nakon pada američkih ajatolaha kao što je najavljeno u Stranger in a Strange Land i zabilježeno u Revoltu 2100., Sjedinjene Američke Države konačno ispunjavaju obećanje svojstveno njihovoj prvoj revoluciji: po prvi put u ljudskoj povijesti postoji nacija s Sloboda i pravda za sve. Nitko ne smije oduzeti ili naštetiti tuđoj osobi ili imovini, niti narušiti njegovu privatnost, niti ga prisiliti da izvrši svoje naloge. Amerikanci su žestoko ponosni na svoje ponovno osvojene slobode i krv koja ih je koštala: ništa ih ne bi moglo natjerati da se odreknu onih istina koje smatraju samorazumljivim. Ništa osim obećanja besmrtnosti... Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Zataškane istine uvek izrone na videlo. Na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće jedan nepoznat svet i steći priliku da se u njemu dokažu. Pored žestokog rada, naučiće kako da vezuju pertle, da čitaju i pišu, da se zaljube, a otkriće i zlokobnu pretnju iz bliske prošlosti koja vreba ispod peska i mulja močvare – budućeg novog grada. Pedeset godina kasnije, Ilija Orlović, novopečeni debeovac, a odnedavno i udovac i samohrani otac, u bekstvu pred odgovornošću koja ga može koštati života, sakriće se u lavirintu novobeogradskih blokova. Baš na mestu koje sve ove decenije prati ista kletva. Na prividno sasvim običnom dečjem igralištu ušuškanom u nedrima zgrade u kojoj je našao sklonište, pod budnim očima stanara, staraca koji čuvaju tajnu, Ilija će otkriti novu šansu za već okrnjeno detinjstvo svog šestogodišnjeg sina. A odmah zatim i neverovatne opasnosti, namerno zakopane i zaboravljene. Ilija će morati da zaviri kroz pukotine istorije i osloni se na neočekivane saveznike kako bi spasao sina i iskupio samog sebe. Jer pod temeljima peščanog grada krije se zlo koje odbija da potone u zaborav... „Fantastična priča o najvećem zlu iz najstrašnijeg vremena koje progoni novi grad, koji je i sam snoviđenje niklo iz močvara i peska. A sve to ispričano pomoću pedantne istorijske rekonstrukcije tako retke u nas...“ Predrag J. Marković Pavle Zelić (Beograd, 1979) srpski je pisac i filmski i strip scenarista. Biografija Diplomirao je na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Bavi se pisanjem priča sa kojima je i učestvovao na raznim konkursima. Priče su mu objavljivane u Letopisu Matice srpske, „Politikinom Zabavniku“, „Politici“, „Gradini“, „Ulaznici“, „Naš trag“, „Znaku Sagite“, „Think Tank“, „Grad“, „Trash“, „Putevi kulture“, „Hobby master“; fanzinima „Nova“ i „Emitor“, antologijama „Beli šum“, „Zbirka priča o Flašu Gordonu“ i „Gradske priče 4 - Vodenica“, kao i u zbirkama „Bolja polovica“, „Ispod i iznad“ i „Priče o dinosaurima“ u Hrvatskoj, časopisu „9“ u Grčkoj. Dobitnik nagrade „Ljubomir Damnjanović“ za sezonu 2007/2008. godina za priču „Tarzanova poslednja velika avantura“ objavljenoj u fanzinu „Emitor“ br. 464. Takođe se bavi i pisanjem scenarija za stripove, a 2009. godine dobio je nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu. Piše filmsku, književnu i kritike stripova, kao i eseje za brojne književne i popularne časopise. Bio je stalni saradnik časopisa „OK magazin“, „Znak Sagite“, „Popboks“ i vodiča za Beograd „Singidunum Weekly“. Piše za časopise „Gradina“,„Think Tank“, „Pressing“,„Strip Pressing“, „Rush“, „Bzzz!“, i druge. Saradnik kulturnog dodatka lista Politika, i Radio televizije Srbije, kulturne redakcije. Bio je urednik fanzina „Emitor“ koji izdaje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Sa još jednim članom Društva „Lazar Komarčić“ Petrom Petrovićem je, kao deo delegacije Srbije, osvojio nagradu za najbolji evropski SF fanzin za „Emitor“ 2004. godine na konvenciji EUROCON u Plovdivu u Bugarskoj. Jedan je od organizatora konvencije fantastike „Beokon - OKO ZVEZDE“ januara 2006. godine, kao i još dva „Beokona“ (novembra 2006. i decembra 2007) Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ objavljene 2007. godine kao projekta Ministarstva kulture Republike Srbije. Držao je veliki broj predavanja na redovnim sastancima društva „Lazar Komarčić“ i na velikom broju festivala i konvencija. Govori engleski i francuski. Živi i radi u Beogradu.

TVRD POVEZ VEĆI FORMAT 320 pages ODLIČNO OČUVNO The first official companion to the Emmy-winning Netflix cult-hit sci-fi television series that`s fascinated millions of fans worldwide, with stunning visuals and never before seen behind-the-scenes content What becomes of humanity when it`s fed into the jaws of a hungry new digital machine? Discover the world of Black Mirror in this immersive, illustrated, oral history. This first official book logs the entire Black Mirror journey, from its origins in creator Charlie Brooker`s mind to its current status as one of the biggest cult TV shows to emerge from the UK. Alongside a collection of astonishing behind-the-scenes imagery and ephemera, Brooker and producer Annabel Jones will detail the creative genesis, inspiration, and thought process behind each film for the first time, while key actors, directors and other creative talents relive their own involvement. `Terrifying, funny, intelligent. It`s like the `Twilight Zone,` only rated R.` --Stephen King `Black Mirror is hands down the most relevant program of our time, if for no other reason than how often it can make you wonder if we`re all living in an episode of it.` --The New York Times `Brooker continues to solidify himself as one of the most creative writers in the medium. Even when the unfair creep of expectations rears up, Black Mirror and Brooker deliver.` --The Hollywood Reporter About the Author Charlie Brooker (Author) Charlie Brooker is an award-winning writer, producer and broadcaster whose career has spanned television, radio, print, and online media. Brooker is the creator and writer of Black Mirror, whose fourth season launched on Netflix at the end of 2017 and won a BAFTA Craft Award and has recently picked up three BAFTA TV Awards nominations. The critically acclaimed, mind-bending anthology series originally launched on Channel 4 in 2011 and over its four seasons has collected awards including Primetime Emmys® for Outstanding TV Movie and Outstanding Writing for a TV Movie, Producers Guild of America, Rose D`or, BAFTA, International Emmy® and Peabody. Annabel Jones (Author) Annabel Jones is a long-term collaborator of Charlie Brooker’s. She serves as co-show runner and executive producer on Black Mirror. Previously Jones executive produced a number of shows presented by Charlie Brooker including three series of the BAFTA-nominated BBC Two satirical review Weekly Wipe; all seven editions of the annual shindig Charlie Brooker’s End of Year Wipe, which won a BAFTA for its 2016 edition; How Video Games Changed the World; Newswipe, which won the 2009 Royal Television Society Award for Best Entertainment Programme; Gameswipe; and the How TV Ruined Your Life series for BBC Two. Jason Arnopp (Co-author) Jason Arnopp is a novelist and scriptwriter, with a background in journalism for such titles as Heat, Q, Kerrang!, SFX and Doctor Who Magazine. He wrote the terrifying 2016 Orbit Books novel The Last Days Of Jack Sparks, acclaimed by the likes of Ron Howard, Sarah Lotz and Alan Moore. Arnopp’s previous works include official Doctor Who and Friday The 13th tie-in fiction, Beast in the Basement: A Sincere Warning About the Entity in Your Home and the non-fiction title How To Interview Doctor Who, Ozzy Osbourne and Everyone Else. He lives in Brighton, UK, and can be found on Twitter as @jasonarnopp.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „Prelep“ roman koji je inspirisao film sa Dejvidom Bouvijem u glavnoj ulozi, od finaliste Nebula nagrade (Njujork tajms). Čovek koji je pao na Zemlju priča priču o Tomasu Džeromu Njutnu, vanzemaljcu prerušenom u čoveka koji dolazi na Zemlju u misiji da spase svoj narod. Razorena nuklearnim ratom, njegova matična planeta, Antea, više nije pogodna za stanovanje. Njutn sleće u Kentaki i počinje da patentira tehnologiju Antheana — skupljajući bogatstvo koje mu je potrebno da napravi svemirski brod koji će na Zemlju dovesti poslednjih tri stotine preživelih od Anteana. Ali umesto pomoći koju traži, on pronalazi samo samouništenje, potonuće u alkoholizam i napuštanje svog svemirskog broda, u ovoj potresnoj priči o ljudskom stanju hvaljenog autora Ptice rugalice. David Bowie Volter Stoun Tevis (28. februar 1928 — 9. avgust 1984) je bio američki romanopisac i pisac kratkih priča. Njegove knjige poslužile su kao inspiracija za tri filma i televizijsku seriju. Rođen je u San Francisku, Kalifornija. Kao dete odrastao je u San Francisku, u blizini okeana i parka Golden Gate. Kada je imao deset godina, roditelji su ga stavili u kliniku na godinu dana dok su se vratili u Kentaki, gde su dobili zemljište u okrugu Medison. Sa jedanaest godina, Volter je sam putovao širom zemlje da bi se ponovo spojio sa svojom porodicom. Drugi svetski rat i Kentaki Pri kraju Drugog svetskog rata, sa sedamnaest godina, služio je na Pacifiku kao pomoćnik mornarice na USS Hamiltonu. Nakon što je otpušten, završio je srednju školu za modele 1945. godine i upisao se na Univerzitet u Kentakiju gde je diplomirao englesku književnost i studirao kod A. B. Gathrie Jr.-a, autora romana Veliko nebo. Dok je bio tamo, radio je u sali za bilijar i objavio priču o toj igrici za Gatrijev razred. Nakon diplomiranja, služio je kao pisac za odeljenje za autoput u Kentakiju i predavao časove nauke, engleskog i fizičkog vaspitanja u srednjim školama u predgrađu Kentakija (Science Hill, Havesville, Irvine i Carlisle). Kasnije je počeo da radi na Univerzitetu Severni Kentaki. Svojom prvom ženom Džejmi Grigs oženio se 1957. godine i zajedno su ostali dvadeset sedam godina. Trka Časopisi Tevis je napisao više od dvadesetak kratkih priča za različite časopise. „The Big Hustle“, njegovu priču o bazenu za Collier`s (5. avgust 1955), ilustrovao je Denver Gilen. Takođe je objavljivao kratke priče u The American Magazine, Bluebook, Cosmopolitan, Eskuire, Galaki Science Fiction, Plaiboi, Redbook i The Saturdai Evening Post. romane Nakon svog prvog romana, The Hustler (Harper & Rov, 1959), napisao je Čovek koji je pao na Zemlju, koji je 1963. objavio Gold Medal Books. Predavao je englesku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Ohajo (u Atini, Ohajo) od 1965. do 1978. godine, gde je dobio MFA. Dok je predavao na Univerzitetu u Ohaju, Tevis je primetio da književni nivo studenata alarmantno opada. Ovo zapažanje mu je dalo ideju za pticu rugalicu (1980, objavljenu na španskom od Editorial Impedimenta 2022), smeštenu u sumorni Njujork 25. veka. U predstavi, stanovništvo opada, niko ne zna da čita, a roboti vladaju dezorijentisanim ljudima. Pošto je natalitet veoma nizak, kraj vrste se predstavlja kao mogućnost. Tevis je 1980. nominovan za nagradu Nebula u kategoriji najboljeg romana za pticu rugalicu. Tokom jednog od svojih poslednjih televizijskih intervjua, otkrio je da je PBS jednom planirao da napravi produkciju Ptice rugalice kao nastavak njegovog filma The Lathe of Heaven iz 1979. godine.,,