Donji deo zadnje korice kao na fotografiji, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Hemingvej, Ernest Naslov Pripovetke / Ernest Hemingvej ; [s engleskog prevela Vera Ilić] Jedinstveni naslov ǂThe ǂShort Stories of Ernest Hemingway. srp Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 8. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1985 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 612 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Vera Zbirka Odabrana dela : u šest knjiga / Ernest Hemingvej ; ǂknj. ǂ6 Sadržaj S a d r ž a j: Kratki srećni život Fransisa Makombera (7-52); Prestonica sveta (53-69); Snegovi Kilimandžara (70-103); Starac kraj mosta (104-107); Gore u Mičigenu (108-115); Na pristaništu u Smirni (116-118); Glava I, Indijanski logor (119-125); Glava II, Lekar i lekareva žena (126-132); Glava III, Nešto se završilo (133-139); Glava IV, Trodnevni vetar (140-155); Glava V, Bokser (156-169); Glava VI, Veoma kratka priča (170-173); Glava VII, Vojnikov dom (174-185); Glava VIII, Revolucionar (186-188); Glava IX, Gospodin i gospođa Eliot (189-194); Glava X, Mačka na kiši (195-200); Glava XI, Van sezone (201-210); Glava XII, Cela zemlja pod snegom (211-219); Glava XIII, Moj stari (220-241); Glava XIV, Velika reka sa dva srca : deo I (242-255). Glava XV, Velika reka sa dva srca : deo II (256-272); L`envoi (273); Nepobeđeni (274-317); U drugoj zemlji (318-325); Bregovi kao beli slonovi (326-332); Ubice (333-346); Che ti dice la patria? (347-360); Pedeset hiljadarki (361-395); Jednostavno ispitivanje (396-399); Deset Indijanaca (400-407); Kanarinac za nekoga (408-414); Jedna alpijska idila (415-423); Brzinska trka (424-430); Danas je petak (431-436); Banalna priča (437-440); Sad ja ležem (441-451); Posle oluje (452-461); Čisto, dobro osvetljeno mesto (462-467); Svetlost sveta (468-477); Gospod vam podario radost i veselje, gospodo (478-484); Posle letovanja na moru (485-490); Takav ti nikada nećeš biti (491-507); Majka jedne `veličine` (508-514); Jedna čitateljka piše (515-516); Priznanje Švajcarskoj (517-534); Dan čekanja (535-539); Prirodopis smrti (540-552); Vino iz Vajominga (553-577); Kockar, kaluđerica i radio (578-603); Očevi i sinovi (604-609). (Plast.) Napomene Prevod dela: The short stories of Ernest Hemingway Tumačenje stranih i manje poznatih reči uz tekst Tiraž 15.000. Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 – Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom, grčko-turskom, Španskom građanskom i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ – izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej je u tom periodu putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastala je velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izašao je roman Preko reke pa u šumu, koga je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine. Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik – o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“. Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine. Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu... MG155 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.

Glas jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije Reprint ratnih brojeva 1942-1944 Urednik: Radojko Mrlješ Izdavač: Glas, Beograd 1975 Veliki format. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

ovo je numerisani (primerak broj 162) reprint povodom izlozbe u muzeju primenjenih umetnosti, bgd 2002/3 bros izdanje, 136+ str. 29 x 21 cm Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 meki povez, naslovna odvojena od rikne i zacepljena gore. vidi scan ! Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato je ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Autor - osoba Matavulj, Simo, 1852-1908 = Matavulj, Simo, 1852-1908 Naslov Beogradske priče / Simo Matavulj ; [izbor Vidosav Stevanović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 Fizički opis 201 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Stevanović, Vidosav, 1942- = Stevanović, Vidosav, 1942- Zbirka Reč i misao. ǂkolo ǂ13 ; 301 Predmetne odrednice Matavulj, Simo, 1852-1908 -- `Bakonja fra Brne` Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 – Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije. Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa Jadrana (1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva). U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine. Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo „srećnog braka“. Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „Zavjet“ i „Na slavi“, prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović MG135 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Lib24 Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Autor: Horhe Luis Borhes Izdavač : ZUNS Podgorica Godina izdanja : 1997 Pismo: ćirilica Povez: meki - broširani Dimenzije: 20,1 x 13,8 cm Broj stranica: 221 Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine. Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Dela Priče Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

Rad, 2004. Urednik Novica Tadić Dva mala pečata biblioteke, ostalo odlično očuvano. Za izvesnog A. Alvareza, koji je podržavao i voleo Silviju Plat, pesnikinju, u završnoj priči ove zbirke kratko se kaže da je bio `muška svinja`. A upravo ta priča nam najviše obećava. Ali, zar ne odišemo svi na neku životinju? Cijučemo, režimo, arlaučemo... Ljiljana Đurđić (Beograd, 1946 — Beograd, 11. novembar 2021) bila je srpska književnica, kritičar i prevodilac, pisala je poeziju, pripovetke i eseje. Biografija Rođena je 1946. u Beogradu, gde je maturirala u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala Svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila u Narodnoj biblioteci Srbije na mestu Načelnika Izdavačke delatnosti NBS. Bila je urednik Srpske retrospektivne bibliografije. Pokrenula je biblioteku Živa prošlost i potpisala preko 200 izdanja NBS. Bila je kolumnista dnevnog lista Danas (2000—2002) i nedeljnika Evropa (2005—2006). Jedna je od osnivačica i urednica časopisa za žensku književnost i kulturu ProFemina (1995 – 2010). Prevela je sa engleskog jezika zbirke poezije Silvije Plat Arijel i Rani odlazak (Izabrane pesme) i Čarlsa Simića Svet se ne završava. Bila je članica Srpskog književnog društva. Bibliografija Zbirke poezije Švedska gimnastika, KOS, 1977. Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli, Matica srpska, 1980. Preobilje/Nula, Prosveta, 1991. Zbirke pripovedaka Kako sam ljubila Franca Kaspara, Rad, 1986. Slike iz prethodnog života, Filip Višnjić, 1997.[1] Stadijum ogledala, Rad, 2004. Svi na kraju kažu mama, Agora,2009.[2] Silva Jugoslovenka, Agora, 2016. Zbirke eseja i kolumni Beograd by my mind, Rad, 1995. Udri kravicu, Samizdat, B92, 2001. Presvlačenje No 5102000, CUPS, 2003. Fool memories, Beogradska manufaktura snova, 2004. Nek crkne svet, Braničevo, Požarevac, 2012. Antologije i izbori–domaći Šum Vavilona, Književna zajednica Novog Sada, 1988, Mihajlo Pantić/Vasa Pavković, Moderno srpsko pjesništvo, Svjetlost, Sarajevo, 1991, Stevan Tontić, Nemirni zaliv, Dečje novine, 1991, Vladimir Brguljan, Intelektualci i rat, Beogradski krug, 1993, Pohvala redu vožnje, Sveti Sava, 1995, Miljurko Vukadinović, Mačke ne idu u raj, Samizdat FreeB92, 2000, Radmila Lazić, Antologija pripovedaka srpskih književnica, Zepter Book World, 2002, Rajko Lukač, Poezija i poslednji dani, Serbika, 2009, Dobrivoje Stanojević, Antologija ljubavne poezije srpske, Zillion/Blic, 2012, Božo Koprivica i Lazar Ristovski. Antologija srpske poezije (1847—2000), Nenad Grujičić, Brankovo kolo, 2012. Zemaljski dugovi, Majstori savremene srpske priče, Laguna , 2013, Milovan Marčetić Bunker, Priče za odbranu i poslednje dane književnosti, Arhipelag, 2013, Srđan Tešin Putnik sa dalekog neba, Miloš Crnjanski kao književni junak, Laguna, 2013, Milovan Marčetić Četvrtasto mesto, Antologija priča o čitanju novina, Arhipelag, 2014, Srđan Tešin Na tragu, Srpska krimi priča, Solaris, 2014, Vasa Pavković/Dejan Ilić Čaroban šuma, Srpska erotska priča, Solaris, 2016, Vasa Pavković/Dejan Ilić Vrt nade, Antologija ženske pripovetke od 1950 do danas, 2017, Vukotic Media, Slavica Garonja Kraljica Lir i njena deca, Najbolje priče srpskih spisateljica, Laguna, 2017, Ljubica Arsić Ljubav, Biseri srpske ljubavne poezije i proze, priredio Zoran Penevski, Laguna, 2020. Zov daljine, Panorama savremenih priča o putovanju, priredili Ljubica Arsić i Dejan Mihailović, Laguna, 2020. Antologije i izbori–inostrani New Serbian Poetry, Relations, 1978, Aleksandar Petrov (Maja Herman-Sekulić), Arhipelagul dantelat, Lumina, 1988, Miljurko Vukadinović-Mariana Dan, Mellan drom och vaka, MonitorForlaget, 1994, Jon Milos, Les intellectuales et la guerre, Les Temps Moderne, Paris, 1994, The Third Shore, Hortwestern University Press, Agata Schwartz/Luise Von Flotow (Alice Copple-Tošić), 2006. Wszystkie su tu i nic byc nie przestaje, Agawa, 2008, Grzegorz Latuszynski, Migrazioni e paesaggi urbani, C.A.C.I.T – Trieste,2007; Melita Richter Malabotta (Bojana Bratić), The Horse Has Six Legs, Greywolf Press, 1992, 2010, Charles Simic, Der Engel und der rot Hund, Noach&Bloch, Berlin, 2011, Angela Richter (Hg.). Cat Painters: An Anthology of Contemporary Serbian Poetry, Dialog Press, New Orleans, 2016. Andrić, koga ima. Antologija priča o Andriću, Banja Luka, 2017, Miljenko Stojičić Priredila antologije i izbore Izbor iz poezije Danice Marković Pesme o alhemijskom pokušaju, Dečje novine, 1989. Miloš Crnjanski Boka Kotorska, NBS, 1997. Ženski kontinent, Antologija savremene srpske ženske priče, Prosveta, 2004. Pesme o biblioteci, NBS, 2003. Nagrade i priznanja Plaketa Narodne biblioteke Srbije za ukupan rad 1984. BIGZ-ova nagrada, za prevod knjige Rani odlazak Silvije Plat, 1999.[3] Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu pripovedaka Svi na kraju kažu mama, 2010. [4] Knjiga priča Silva Jugoslovenka u 2017. godini bila je nominovana za Nagradu „Biljana Jovanović” i Andrićevu nagradu.

Rad, Reč i misao, 1990. Drugo izdanje jedne od ključnih knjiga crnog talasa, dopunjeno nekolicinom pripovedaka iz knjige Mladići iz Raške, iste stilsko-tematske celine. Pogovor Tiodor Rosić Odlično očuvana, praktično nekorišćena. Od izlaska knjige Bugarska baraka, pa sve do danas, priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa – kaže Mihajlo Pantić. Od prvog izdanja prošlo je pedeset godina, a autor ističe da je Bugarska baraka “nastala na vetru studentskih događaja 1968”. Posle te revolucionarne godine, ništa u svetu, ni u svetu literature, nije moglo biti isto. Paradigmatično je: Semjuel Beket 1969. dobija Nobelovu nagradu za književnost, Bora Ćosić je laureat Ninove nagrade, a u toj godini su objavljena tri dela, koja postaju opitni kamen srpske literature: roman Lepa Jelena Josića Višnjića, i pripovedne zbirke Refuz Mrtvak Vidosava Stevanovića i Bugarska baraka Milisava Savića. U trenutku objavljivanja, ova dela su imenovana kao stvarnosna ili crna proza. Za jedne, destruktivni akt uperen ka lepoj literaturi i još lepšoj, bukoličkoj društvenoj stvarnosti. Za druge, autentični dokaz da literatura mora i može biti Bugarska baraka je, najpre, otvorila bezdane ljudske tuge, svedenosti na golu egzistenciju, obesmišljenost i gorčinu. U svetu zadimljenih kafana, promajnih baraka, memljivih soba, musavih prozorskih okana, prljavih ulica, obitavaju nevoljnici, koji smislenost i ne vide, i ne traže. Surovo bitisanje budi najmračnije porive, pa je u Bugarskoj baraci zlo, naizgled, temeljni princip sveta. U poratnoj Raški (a to može biti i bilo koji grad u bilo kom dobu onečovečenja), Tanatos vlada u strahotnom obliku: iz čoveka se projavljuje animalno, zaumno i podzemno. Nema milosti, jer je i svet nemilosrdan prema čoveku. To je devastiranje dotadašnjeg harmoničnog, umilnog, umivenog kazivanja o svetu stvorenom po meri čoveka, najboljem od svih svetova. To je i “otpor prema svima književnim postupcima, oblicima i žanrovima koji pretpostavljaju, sami po sebi, utvrđeni poredak književnih i životnih vrednosti”, smatra V. Ribnikar. Ovakva destruktivna snaga se sakupila, sublimirala, kao zmija sklupčala na ljudsko srce, pa u literaturu banula kroz jezik koji je direktan i opor, životan i grub, ponekad crnohumoran i lascivan – kroz “stilizaciju niskih, divljih formi (polupismena pisma, raznorazne hronike – pa i one sa klozetskih zidova, sanovnici, birokratski formulari i drugi potrošni, dokumentarni material)”, objašnjava autor. U Bugarskoj baraci, kao i u drugim delima crnog talasa srpske proze, nije se banalno oponašao realistički postupak, već se transponovao u nove oblike, travestirajući ili eksplicitno parodirajući socijalistički realizam, podsećajući na najbolje teme što ih je dotad srpska literatura iznedrila: “Vuk sa dokumentarnom prozom (njegova maestralna tajna građa o vladavini kneza Miloša), Bora Stanković s Božjim ljudima, Bulatović s Đavoli dolaze, Mihailović s Tikvama, Tišma s zbirkama priča Krivice i Nasilja”. Autor je svesno izabrao mimetički princip literarnog delanja, duboko uveren da se, u tom trenutku, ne može drugačije pokazati snaga književnosti. Između etike i estetike, literature i života, bilo je svrsishodnije odabrati stvarnost, pokazati hrabrost „da se suoči sa svim vidovima svog doba, i da to suočenje izdrži, ne srozavši se u beznađe“, kako misli LJ. Jeremić. Junaci Barake jesu dugo zagledani u ponor, i ponor je zagledan u njih, ali se upravo u tom bezdnu najpre i najsnažnije čezne za svetlošču. Dublji, univerzalni smisao Barake, impliciran je upravo u ideji pojedinačne, lične, autentične nesreće čovekove. Svikla na opšte slike pošasti, destrukcije, pada u zlo, ljudska vrsta postaje empatična i osvešćena tek kad spozna individualnu patnju. Bugarska baraka je tada, kao i sada, ispunila intenciju pisca. Literatura je, pokazao je Savić, dovoljno jaka i važna, da se o njoj promišlja kao mogućoj meni sveta, da se zbog nje lome koplja neistomišljenika, da se izazovu vrtoglavice i nesanice onih, koji su živeli drugačiji život i lepu literaturu. Srpska književnost je u proteklih pola veka prošla zanimljiv put meandara i mena. Nastajala su dela čije se poetike razlikuju toliko, kao da ne pripadaju istom leksičkom kodu, zemlji, tradiciji. Kraj XX veka je pripao postmodernoj, profesorskoj literaturi, kako kaže Savić. Ali, “niko nema prava da od pisca traži – pojednostavljeno rečeno – da ostane slep i gluv za kapitalna pitanja i suštinske teme ovog vremena”, kaže autor, te je početak ovog veka malo, divno čudo: u literaturu se vraćaju postupci i ideje stvarnosne, crnotalasne proze. Iako još u omami dekonstrukcije, intertekstualnosti, metatekstualnog – srpska književnost ponovo kreće za onim, što je Bugarska baraka pre pola stoleća već učinila; poseže za životom u svim pojavnostima, realijama koje nisu konstrukcija, već istinski pad u svet po sebi. Ponovo je živa potreba da se jezikom raskrili Biće, da se istinski imenuje zlo i sve njegove emanacije. Literatura je tako iznova postala svesna sebe i sopstvene moći. Ana Stišović Milovanović Milisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac. Biografija Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka. Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Član je Srpskog književnog društva.[1] Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996). Nagrade Nagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970. Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973. Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977. Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992. Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997. Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009. Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009. Nagrada „Ramonda serbika”, 2010. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011. Nagrada „Veljkova golubica”, 2012. Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014. Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014. Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2] Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3] Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016. Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4] Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017. Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018. Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020. Dela Knjige pripovedaka „Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6] „Mladići iz Raške“ (1977) „Ujak naše varoši“ (1977) Romani „Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972) „Topola na terasi“ (1985) „Ćup komitskog vojvode“ (1990) „Hleb i strah“ (1991) „Ožiljci tišine“ (1996) „Princ i serbski spisatelj“ (2008) „Čvarčić“ (2010) „La sans pareille“ (2015) „La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017) „Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018) Pepeo, pena, šapat (2020) Druga dela Književno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985) „Sećanje i rat“ (2009) „Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014) `Epska Srbija` (2017) Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020) Multižanrovske knjige „Fusnota“ (1994) „30 plus 18“ (2005) „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008) „Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013) „Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015) „Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov Najbolje godine i druge priče / Momo Kapor ; izbor i pogovor Marko Nedić Ostali naslovi Najbolje godine Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1997 (Pirot : Grafika) Fizički opis 273 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nedić, Marko Zbirka Atlas Napomene Tiraž 1.500 Pogovor: str. 253-268 Beleška o piscu: str. 269-270. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 – Pripovetke Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG134 (N)

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Sitna slova / Goran Babić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1991 (Sremski Karlovci : Artprint) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Zbirka Edicija `Krovovi` Sadržaj S a d r ž a j: Nevidljiva djevojčica (5-34). - Životinje (35-96): Rođen za nešto veliko (39-42); Svinja za tov (43); Bolesno govedo (44-45); Zatvorenikov kanarinac (46); Papagaj (47); Uškopljeni vol (48); Umjetna krava (49); Dresirani lav (50); Mrtvi vuk kojeg nose po selima (51); Lisica (52); Ustreljen vepar (53); Jastog u sanduku (54-55); Školjka na užetu (56); Ulovljena zmija (57); Izrezana jegulja (58); Štiglić na smoli (59); Vojskovođin konj (60-61); Slavuj za jelo (62-63); Pijevac za borbu (64); Srndać u lovištu (65); Bijesan pas (66); Kokoš za udava (67); Punjeni paun (68); Majmun za opite (69); Tigar ljudožder (70); Svilena buba (71); Magarac na školju (72); Glista na udici (73-74); Leptir za zbirku, proboden iglom (75); Jelen u živom blatu (76); Noj s glavom u pijesku (77); Pas u živodernici (78); Štavljena mama vučica (79); Pripitomljeni konj (80-81); Jarac za žrtvu (82); Osinjak u plamenu (83); Tetrijeb, dok pjeva (84-85); Zazidani čovjek (86); Puž (87); Slijepčev pas (88-89); Mečka na lancu (90); Pas u minskom polju (91); Puran za Božić (92); Jegulja u čatrnji (93); Pijavica na bolesniku (94); Opkoljen zec (95); Slijepi rudarski konj (96). - Bića vatre, svjetlosti (97-152): Patuljci i gljive (99); Čarolija, zlo (100-101); Jelen, zmija (102); Braća noći, djeca svaroga (103-104); Crni kukurijek (105-106); Dragi kamen, lastavica i jorgovan (107); 18 kraljica (108); Drvena kruška, slamnata lutka (109-110); Nebo, paučina (111); Iće (112); Leptirica i vosak (113-114); Srebro na staklu (115); Nejasno, nejasno (116); Sretni, mladi vampiri (117); Vid, čelik i biser (118-119); Prugasti heroj (120); Vrt vila i vještica (121-122); Rupa u svjetlosti (123-124); Pustolovi, slučajni i nužni (125); Duga, dio sjaja (126-127); Blizu i daleko (128); Nevid, morija (129); Crna munja (130); Zašto se ubio Pinocchio? (131); Volja duše (132); Prsten od dima (133-134); Glava zmaja sa suzom (135); Znak, hladno željezo (136); Nekoć davno, paljevine (137); Nevidljivi manihejac (138); Mijena nezamislivog (139); Žar ptica (140-141); Zrikavci i zmije (142-143); Je l` vam bilo vruće? (144-145); Upamti, sad si mrtav! (146-147); Ljudi od nesreće (148); Rumenilo i ulje (149); Prijateljica rđe (150); Žena od sapuna (151); Klinasto pismo, zeleni Asirac (152). - Lapot i druge listine iz ljetopisa (153-196): Povijest (157); Glava (158); Tvorac (159); Druga priča o čovjeku bez lica (160); Navada (161); Dalmacija (162); Prva priča o čovjeku bez lica (163); Maestral (164); Divovi (165); Zbirka (166); Pomor (167); Sanjar (168); Groznica (169); Pisac (170); Zmija (171); Matija i Andrija (172); Plivač (173); Greda (174); Prsten (175); Kurve (176); Otac (177); Žeđa (178); Meštrova glazbala (179); Mrtvaja (180); Lapot (181); Pošast (182); Jug (183); Zator (185); Petak (186); Bijeg (187); Blizanci (188); Kolajna (189); Dužd (190); Selidba (191); Sud (192); Igra (193); Sjever (194); Plovidba (195); Ludosti (196). (Broš.) Napomene Tiraž 500. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku Babić polemičar Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti. Pjesme Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, „Zrinski“, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, „Zrinski“, Čakovec, 1987. Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit časopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index MG19

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1987. Broj: 9 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 270 Stanje: odlično očuvano Dž. M. KUCI: U srcu zemlje / prevela Ksenija Todorović MARIN SORESKU: Pesme / preveo Adam Puslojić ROLAN DIBIJAR: Da me Kamij vidi / preveo Miroslav Karaulac ANDREJ PLATONOV: Juvenilno more (Mors mladosti) / preveo Milan Čolić MILAN ČOLIĆ: Voland je ipak bio u pravu: „Rukopisi ne gore` SERGEJ ZALIGIN: Čudnojezični Platonov / preveo Milan Čolić GIJOM APOLINER: Bestijarij ili Orfejeva pratnja / preveo Kolja Mićević / drvorezi Raula Difija KOLJA MIĆEVIĆ: Apolinerov opus 1 IVANA HADŽI POPOVIĆ: Šta je novo danas u francuskom romanu  MIHAJLO PANTIĆ: Beket, beskrajna aporija BRANKO ANĐIĆ: Tajni život posle smrti DRAGAN VELIKIĆ: Život u pismima; Neki drugi život BRANKA KRILOVIĆ: Lori i klovnovi KSENIJA JOVANOVIĆ: Francuska književna jesen 1986 SIGNALI VESTI PISMA / SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine TOMISLAV LONGINOVIĆ: Pismo iz Amerike GABOR ČORDAŠ: Pismo iz Budimpešte ZABAVNIK / LAURA BOHANAN: Šekspir u džungli Dž. M. KUCI, ROLAN DIBIJER, ANDREJ PLATONOV, GIJOM APOLINER, MARIN SORESKU Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujuci profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafrickoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja. Andrej Platonov (1899–1951) je izuzetna pojava u književnosti dvadesetog veka, pisac posebne i vrlo samosvojne poetike koga su nazivali i „ruskim Orvelom“. Uz Bulgakova, Harmsa, Šalamova i Babelja, jedan je od najvećih i najoriginalnijih pisaca sovjetske Rusije. Platonov je rođen u oblasti Voronjež u Rusiji. Veoma rano je počeo da radi, već nakon osnovne škole, između ostalog kao kancelarijski službenik, fizički radnik, pomoćnik bravara i livac. Po izbijanju Oktobarske revolucije 1917. upisuje studije elektrotehnike, aktivira se u novinarstvu, intenzivno piše i objavljuje poeziju, kratku prozu, kao i eseje i članke na najrazličitije teme. Posle kratkog oduševljenja komunističkom partijom, brzo se iz nje ispisuje, a s pojavom staljinizma njegovo stvaralaštvo proglašeno je za anarhističko i antikomunističko. Počev od druge polovine dvadesetih godina Platonovu postaje najpre sve teže, a na kraju potpuno onemogućeno da objavljuje, a deceniju kasnije hapse njegovog petnaestogodišnjeg sina pod optužbom da je „terorista“ i „špijun“ i odvode ga u radni logor, gde dobija tuberkulozu. Na intervenciju Šolohova, sin je posle nekog vremena pušten iz zatvora, ali negujući ga Platonov i sam dobija tuberkulozu od koje kasnije i umire. Delo ovog pisca još uvek je nedovoljno istraženo područje, jer je u celini štampano tek pre tridesetak godina. Specifična Platonovljeva antiutopija u velikoj meri obojena je hrišćanskim simbolizmom, kao i uticajima Berđajeva i Dostojevskog, a među značajnije knjige spadaju romani Džan, More mladosti, Iskop i Čevengur, nedovršeni roman Srećna Moskva, kao i novela Skriveni čovek. Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (franc. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880. – Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda. Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom. Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911., pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen. Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije. Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio. Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je: Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnoosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija. On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“. Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“ i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice. Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler. Dela Poezija Le Bestiaire ou Cortège d`Orphée, 1911 Alkoholi, 1913 Vitam impendere amori, 1917 Kaligrami, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (objavljeno neposredno nakon njegove smrti) Il y a..., Albert Messein, 1925 Julie ou la rose, 1927 Ombre de mon amour, 1947 Poèmes secrets à Madeleine, piratsko izdanjen, 1949 Le Guetteur mélancolique, ranije objavljeni radovi, 1952 Poèmes à Lou, 1955 Soldes, ranije neobjavljeni radovi, 1985 Et moi aussi je suis peintre, album drteža za Kaligrame, iz privatne kolekcije, objavljeno 2006 Fikcija Mirely ou le Petit Trou pas cher (Mirely, or The Cheap Little Hole) (roman), 1900 (neobjavljeno) `Que faire?` (What to Do?) (roman), 1900 (neobjavljen) Les Onze Mille Verges ou les amours d`un hospodar (The 11 Thousand Rods [Penises], or The Loves of a Hospodar) (roman), 1907 L`enchanteur pourrissant (The Enchanter Rotting) (roman), 1909 L`Hérèsiarque et Cie (The Heretic & Co.) (kolekcija kratkih priča), 1910 Les exploits d`un jeune Don Juan (The Adventures of Young Don Juan) (roman), 1911 La Rome des Borgia (The Rome of the Borgias) (roman), 1914 La Fin de Babylone (The Fall of Babylon) (roman) – L`Histoire romanesque 1/3, 1914 Les Trois Don Juan (The Three Don Juans) (roman) – L`Histoire romanesque 2/3, 1915 Le poète assassiné (The Murdered Poet) (pripovetke), 1916 La femme assise (The Sitting Woman) (roman), 1920 Les Épingles (The Pins) (kolekcija kratkih priča), 1928 Drame Farsa Tiresijine dojke / Sisa Tiresijina, 1917 La Bréhatine, screenplay (kolaboracija sa Andre Bilom), 1917 Couleurs du temps, 1918 Casanova, published 1952 Članci Le Théâtre Italien, ilustrvana enciklopedija, 1910 Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d`art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911. La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918 Pages d`histoire, chronique des grands siècles de France, hronika, 1912 Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913 La Peinture moderne, 1913 L`Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913 Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d`art de Guillaume Apollinaire, L`Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914 Case d`Armons, 1915 L`esprit nouveau et les poètes, 1918 Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918 MG47 (K)

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov 101 priča / Momo Kapor Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1980 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 444 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mandić, Igor, 1939-2022 = Mandić, Igor, 1939-2022 Zbirka Biblioteka izabranih novela (Karton) Napomene Str. 5-28: Urbana mitologija u prozi Mome Kapora / Igor Mandić. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG117 (N)

Odlično očuvano! Autor - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 Naslov Hrvatski bog Mars. Hrvatski bog Mars / Miroslav Krleža ; [priredio za štampu Anđelko Malinar] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Oslobođenje ; Zagreb : Mladost, 1982 (Sarajevo : Oslobođenje) Fizički opis 379 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Malinar, Anđelko Zbirka Sabrana djela Miroslava Krleže ; 2 ISBN (Karton) Napomene Numeracija i naziv tematske celine preuzeti s hrpta `Jubilarno izdanje u povodu devedeset godina proteklih od autorova rođenja`. Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG42 (L)

Autor - osoba Krleža, Miroslav, 1893-1981 = Krleža, Miroslav, 1893-1981 Naslov Hrvatski bog Mars ; Hrvatska rapsodija ; Galicija / Miroslav Krleža ; [izbor, redakcija i komentari Mate Lončar] Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sloboda, 1977 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 597 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lončar, Mate Zbirka Izabrana djela Miroslava Krleže : u deset knjiga ISBN (Koža) Napomene `Jubilarno izdanje povodom 60-godišnjice objavljivanja prve knjige (`Pan`, 1917)` --> prelim. str. Tiraž 5.000 Str. 541-585: Tumač domobranskih i stranih riječi i izraza / priredio M. [Mate] Lončar Str. 593-595: Napomena / M. Lončar Bibliografija izdanja / Mate Lončar: str. 587-592. Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG103 (N)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1987/1988 Broj: 12 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 294 Stanje: veoma dobro očuvano VALENTIN RASPUTIN: Požar / preveo Zorislav Paunković KARLUŠ DRUMON DE ANDRADE: Izabrane pesme / prevela Nina Marinović RAJNER VERNER FASBINDER: TRI DRAME Đubre, grad i smrt / prevela Agata Švarc Gorke suze Petre fon Kant / preveo Božidar Zec Žabar /prevela Snežana Minić ŠANDOR VEREŠ: Stihovi / prevela Judita Šalgo REINALDO ARENAS: Četiri priče /prevela Marica Josimčević KLARIS LISPEKTOR : Dve priče / prevela Ksenija Bilbija KSENIJA BILBIJA: Pisac novog stila KAREL ČAPEK: Zašto nisam komunista JOSIF BRODSKI: Sonet / Preveo Srđan Rašković VESTI SIGNALI PISMA IZ STARIH ČASOPISA RABINDRANAT TAGOR: O savremenoj civilizaciji ZABAVNIK / VIRDŽINIJA VULF: Dijalog na Pentelikonu S. P. ROZENBAUM: Neobjavljena priča Virdžinije Vulf Suđenje Šekspiru PROLEĆE 1985 – ZIMA 1987/88 Dejan Mihailović Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Klaris Lispektor (port. Clarice Lispector; Čečelnik, 10. decembar 1920 – Rio de Žaneiro, 9. decembar 1977) bila je brazilska književnica i novinarka, jedna od najznačajnijih autorki književnosti na portugalskom jeziku. Rođena je kao najmlađa od tri kćerke u jevrejskoj porodici. Loši životni uslovi (siromaštvo, rat, silovanje majke) naterali su porodicu da emigrira u Brazil kada je Klaris imala tek godinu dana. Odrasla je u Resifeu, a majka joj je umrla kad je imala 9 godina, nakon čega su se sestre s ocem preselile u Rio de Žaneiro. Pohađala je najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), a potom je 1937. godine upisala Pravni fakultet u Riju i zaposlila se kao novinarka. Svoj prvi roman objavila je sa 23 godine. Udala se za brazilskog diplomatu Maurija Gvrgela Valentea 1944. godine i uzela brazilsko državljanstvo. Ubrzo se mladi par odselilo u Napulj, te proveo idućih desetak godina službujući po različitim brazilskim ambasadama u Evropi i SAD. Nije volela diplomatski život, te se nakon 15. godina razvela od supruga i vratila u Rio, gde je nastavila uspešno da objavljuje romane, priče, knjige za decu i novinarske članke. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. „Toliko sam misteriozna da čak ni samu sebe ne razumem“, napisala je jednom prilikom. Iz tog vakuuma informacija, smatra njen biograf Bendžamin Moser, iznikla je cela mitologija koja i danas pleni i privlači čitaoce širom sveta. Njena proza smatra se prekretnicom na brazilskoj književnoj sceni, pre svega po raznovrsnosti stilskih registara i istančanim i snažnim opisima intimnih, naizgled neosetnih ličnih preobražaja, otkrića i jačanja životnih snaga, sa svim njihovim izazovima. Tokom čitavog života opirala se bilo kakvoj klasifikaciji te potvrđivala utisak o sebi kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti. Brazliski pesnik Ledo Ivo je istakao: „Verovatno nikada nećemo da pronađemo opipljivo i prihvatljivo objašnjenje za jezik i stil Klaris Lispektor. Stranost njezine proze jedna je od neupečatljivih činjenica naše književne istorije, pa čak i istorije našeg jezika.” Nije sebe smatrala ni feminističkom ni jevrejskom književnicom. U njena najznačajnija dela spadaju romani Blizu divljeg srca, Jabuka u tami, Pasija po G. H., Učenje ili Knjiga užitaka, Živa voda, Čas zvezde i Dah života; zbirke pripovedaka Porodične veze, Legija stranaca, Sreća iz potaje, Via Crucis tela i Gde si bila noću. Detinjstvo i mladost Klaris Lispektor je rođena pod imenom Čaja Lispektor u Čečelniku, u oblasti Podolje, zapadnom delu današnje Ukrajine. Bila je najmlađa od tri ćerke Manije Krimgold i Pinkasa Lispektora. Poput drugih jevrejskih porodica u toj regiji i porodica Lispekor je doživela strašne pogrome za vreme Ruskog građanskog rata (između ostalog majka joj je bila silovana). Bežeći pred ratom i siromaštvom, porodica je prvo izbegla u Rumuniju, a potom u Nemačku, odakle su emigrirali u Brazil, gde je njena majka Manija imala rođake. Na obalu Brazila prispeli su početkom 1922. godine, kada je Čaja imala nešto više od godinu dana. Članovi porodice su u novom podneblju odlučili da promene imena. Pinkas je postao Pedro; Mania se preimenovala u Marijeta; Lea je postala Eliza, a Čaji je promenjeno ime u Klaris. Jedino je srednja ćerka Tanja (19. april 1915 – 15. novembar 2007) zadržala svoje ime čitavog života. Prve tri godine živeli su u gradu Masejo, država Alagoas, da bi se, nakon pogoršanja majčinog zdravstvenog stanja, preselili u grad Resife, država Pernambuko. U Resifu, gde je porodica živela vrlo siromašno, umire joj potpuno paralizovana majka 21. septembra 1930. godine. Klaris je pohađala Colégio Hebreo-Idisch-Brasileiro, gde se među ostalim predmetima izučavao i jidiš i hebrejski jezik, a zatim je 1932. godine upisala Ginásio Pernambucano, tada najcenjeniju gimnaziju u zemlji. Godinu dana kasnije, pročitvaši Heseov roman Stepski vuk, poželela je da postane pisac. Godine 1935. Pedro Lispektor je odlučio da preseli svoju porodicu u Rio de Ženeiro, nadajući se da će u tadašnjoj prestonici moći da zaradi više novca, ali i da će svojim ćerkama naći Jevreje za muževe. Godine 1937. Klaris je upisala Pravni fakultet u Riju, jedan od najcenjenijih fakulteta u državi, gde je bila jedna od tri žene i jedini student Jevrejin. Svoju prvu priču Triunfo objavila je u časoposu Pan 25. maja 1940. godine. Iste godine joj umire otac tokom operacije žučnog mehura. Tokom fakulteta, Klaris je radila kao novinarka, prvo u vladinoj novinarskoj agenciji Agência Nacional, a potom i u uticajnim novinama A Noite. Stupila je u kontakt sa brazilskim piscima mlađe generacije, među kojima je bio i pisac Lusio Kardozo. Na pravnom fakultetu se zbližila sa Maurijem Gvrgelom Valenteom, dipomatom iz ministarstva spoljnih poslova Brazila. Kako bi se udala za njega, Klaris je morala da zatraži brazilsko državljanstvo, koji je i dobila 12. januara 1943. godine. Jedanaest dana kasnije udala se za njega. Blizu divljeg srca U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, Blizu divljeg srca (Perto do coração selvagem), koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Pesnik Ledo Ivo ga je u novinarskom prikazu opisao kao najbolji roman koji je ikada žena napisala na portugalskom jeziku, dok je Žorže de Lima istakao da je Klaris promenila tačku gravitacije oko koje se vrtela brazilska književnost poslednjih dvadeset godina. „Roman Klarise Lispektor se obelodanio u našem književnom svetu kao najviši domet introspektivnog romana”, zapisao je književni kritičar Seržio Miliet. Blizu divljeg srca, poput svih drugih njenih kasnijih romana, zasnivao se na snažnom prikazu unutrašnjih duševnih stanja. Iako su mnogi u romanu videli uticaj Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa, Klaris je njihova dela pročitala tek nakon što je dovršila vlastitu knjigu. Epigraf i sam naslov preuzeti su iz Džojsovog romana „Portret umetnika u mladosti” na predlog njenog prijatelja Lusija Kardoza. Ubrzo nakon izlaska romana Klaris i Mauri su napustili Rio i preselili se u Belem, država Para, u gradu koji leži na ušću Amazona. Tamo je Mauri bio veza između ministarstva spoljnih poslova i internacionalnih lica koja su sever Brazila koristi kao vojnu bazu tokom Drugog svetskog rata. Evropa i SAD Mauri je dobio posao u Brazilskom konzulatu u Napulju, te je mladi bračni par otputovao u Italiju 29. jula 1944. godine. Rat se u Evropi i dalje vodio, a Napulj je bio polazna tačka za brazilske vojne trupe koje su se borile na strani saveznika protiv nacističkih trupa. Klarisa je radila u vojnoj bolnici negujući ranjene vojnike. Nakon završetka rata u Rimu je upoznala pesnika Đuzepea Ungaretija, koji je preveo delove njenog romana Blizu divljeg srca na italijanski jezik. U Rimu je takođe imala priliku da njen portret naslika Đorđo de Kiriko. U Napulju je završila svoj drugi roman, Luster (O Lustre, 1946), u kome je predstavila unutrašnji život devojčice Viržinije. Roman je bio tematski sličan prvom, ali je bio duži. Naišao je na pozitivan prijem među književnom kritikom, ali je entuzijazam kritičara bio manji u odnosu na prijem njenog prvenca. Nakon kratkog povratka u Brazil 1946. godine, bračni par se vratio u Evropu, gde je Mauri postavljen za ambasadora u Bernu. Klaris nije volela Švajcarsku jer se u njoj uglavnom dosađivala i osećala depresivnom. U pismu svojoj sestri zapisala je: „Švajcarska je groblje uzbuđenja”. Kasnije je tvrdila da ju je iz Švajcarske dosade spasavalo pisanje.Tada je napisala svoj treći roman Opkoljeni grad (A cidade sitiada, 1949). U njemu se pripoveda o životu Lukresije Neveš i uzdizanju grada Sao Žeraldo od varošice do velikog grada. Knjiga je zbog brojnih metafora i hermetičnog izraza naišla na ravnodušnost kritičara, ostavši do današnjih dana njena najslabija knjiga. Seržio Miliet je svoj prikaz zaključio rečenicom da je književnica podlegla pod teretom sopstvenog izobilja.` U Bernu je rodila sina 10. septembra 1948. godine, koga je nazvala po svom ocu Pedro. Nakon što je porodica napustila Švajcarsku 1949. godine, a potom provela gotovo godinu dana u Riju, Klaris i Mauri su otputovali za Torki, gde je Mauri postavljen za brazilskog delegata tokom donošenja Opšteg sporazuma o trgovini i carini. U Britaniji su živeli od septembra 1950. do marta 1951. godine i Klarisi se dopadao način života u ovoj zemlji. Prilikom posete Londona imala je spontani pobačaj. Godine 1952. godine, kada su supružnici u Riju ponovo proveli godinu dana, Lispektor je objavila kratku zbirku Nekoliko priča (Alguns contos), sastavljenu iz šest pripovedaka. Knjiga je objavljena u malom tiražu, a štampanje je sponzorisalo Ministarstvo prosvete i zdravlja. Ove priče predstavljaju pripovednu srž onoga što će kasnije kroz novu obradu postati zbirka Porodične veze (Laços de família 1961). Mauri je postavljen za ambasadora Brazila u Sjedinjenim Američkim Državama te su se septembra 1952. godine preselili u Vašington, gde su ostali do juna 1959. godine. Iako je Klaris postala bliska sa nekoliko pojedinaca, duboko je prezirala svet diplomatije. Kasnije je svoj život žene diplomate opisla: „Mrzela sam ga, ali sam radila ono što sam morala... priređivala sam večere, sve ono što se od mene očekivalo, ali sa gađenjem.” U Americi je rodila i svog drugog sina Paula, a započela je i da piše priče za časopis Senhor. U junu 1959. godine, napustila je svog supruga i zajedno sa svojim sinovima vratila se u Rio de Ženeiro, gde je ostala do kraja života. Porodične veze i Jabuka u tami Nakon što se vratila u Brazil, Klaris se kao samohrana majka borila sa novčanim problemima. Pokušavala je da nađe izdavača voljnog da objavi njen roman i zbirku priča koje je napisala u Vašingtonu. Zbirka je objavljena 1960. godine pod imenom Porodične veze i u njoj su se nalazile 6 priča prethodno objavljenih u zbirci Neke priče iz 1952. godine zajedno sa sedam novih priča od koji su neke bile objavljene u časopisu Senhor. Njen prijatelj Fernando Sabino joj je povodom knjige saopštio: „tačno, iskreno, neosporno, pa čak i ponizno, smatram da je ovo najbolja zbirka priča ikada objavljena u Brazilu”. Eriko Verisimo joj je napisao: „Nisam ti pisao povodom tvoje knjige priča jer sam se stideo da ti priznam šta mislim o njoj. Ukratko: najvažnija zbirka priča objavljena u 20. veku još od Mašada de Asisa”. Rukopis četvrtog romana Jabuka u tami bio je završen još 1956. godine, ali je nekoliko izdavača odbilo da ga objavi. Njen najduži roman i ujedno najsloženiji konačno je objavljen 1961. godine. Zasnovan je na unutrašnjem monologu Martima, muškarca koji veruje da je ubio suprugu, zbog čega se povlači u unutrašnjost Brazila, gde postaje zemljoradnik i stočar. Suština romana se ne ogleda u samom zapletu, već na poigravanju jezikom i stilom. Sledeće godine, roman je nagrađen nagradom Karmen Dolores Barbosa za najbolji roman objavljen prethodne godine. Negde u ovo vreme započela je vezu sa pesnikom Paolom Mendešem Kampošem, ali veza nije potrajala. Pasija po G. H. i Legija stranaca Godine 1964. objavila je svoj verovatno najčuveniji i najčudniji roman Pasija po G. H. (A paixão segundo G.H.). U njoj protagoniskinja doživljava mistično iskustvo nakon ulaska u sluškinjinu sobu, gde biva zapanjena bleštavom čistoćom koju narušava jedino bubašvaba koja izlazi iz ormara. Prestravljena, junakinja zalupi vratima ormara, pokidavši bubašvabu na pola, te zatim posmatra kako polako curi tečnost iz njenog polumrtvog tela koju na samom kraju knjige stavlja u usta. Iste godine objavljuje zbirku priča Legija stranaca (A legião estrangeira). Sredinom šezdesetih se upoznaje sa američkim prevodiocem Gregorijem Rabasom na konferenciji posvećenoj brazilskoj književnosti u Teksasu. Njen budući prevodilac je smatrao da je Klaris: „jedna od retkih osoba koje izgledaju kao Marlen Ditrih i pišu kao Virdžinija Vulf.“ septembru 1966. Klaris je doživela nesreću u vlastitom stanu: uzela je tabletu za spavanje i zaspala s upaljenom cigaretom. U požaru joj je teško ozleđena desna ruka. Kasnije je izjavila: „Požar je gotovo sagoreo moju desnu ruku. Moje noge su osakaćene zauvek. To što se dogodilo je vrlo tužno i ne volim da razmišljam o tome. Sve što mogu reći je da sam provela tri dana u paklu, gde, kako kažu, odlaze loši ljudi posle smrti. Ne smatram sebe lošom, a bila sam u paklu dok sam još živa.” Sledeće godine objavila je svoju prvu knjigu za decu „Tajna zamišljenog zeca” (O Mistério do coelho pensante 1967). Knjigu je prvobitno napisala na engleskom za svog sina Paolo dok su još živeli u Vašingtonu. U avgustu 1967. godine započela je da piše članke za Jornal do Brasil, uticajne brazilske novine, što joj je pomoglo da se njeno ime čuje i van intelektualnih i umetničkih krugova, gde je već stekla slavu. Novinarski članci su objedinjeni i objavljeni posthumno u knjizi „Otkriće sveta” (A Descoberta do mundo 1984). Lispektor je učestvovala na političkim protestima protiv vojne diktature u Brazilu 1968. godine. Iste godine je objavila još dve knjige: knjigu za decu Žena koja je ubila ribu (A Mulher que matou os peixes) i roman Knjiga užitaka ili učenje (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres) Živa voda Godine 1971. Lispektor je objavila još jednu zbirku priča Sreća iz potaje (Felicidade clandestina), u kojoj je nekoliko priča zasnovano na sećanju na detinjstvo provedeno u Resifu. U tom periodu je započela rad na knjizi Živa voda, a samo pisanje je teklo sporo. Olga Boreli, njena prijateljica i asistent, kasnije se prisećala Klarisinog procesa pisanja: „Bila je nesigurna i tražila je mišljenje nekoliko prijatelja. Kad je pisala druge knjige, nikada nije pokazivala toliku nesigurnost. Sa Živom vodom jeste. Jedino sam tad videla da Klaris sa oklevanjem predaje rukopis izdavaču. Sama mi je to rekla.” Kada je knjiga izašla 1973. godine, knjiga je ubrzo proglašena remek-delom. U jednom književnom prikazu stajalo je: „Ovakva proza Klaris Lispektor budi savremenu književnost Brazila iz depresivne i ponižavajuže malodušnosti i uzdiže je na nivo univerzalne vrednosti i savršenstva”. Godine 1974. objavila je dve knjiga priče Gde si bila noću i Via Crucis tela. Iako je mnoge svoje knjige pisala godinama Via Crucis tela je napisan za tri dana nakon što se kladila sa svojim izdavačem da može napisati za kratak vremenski period tri priče o seksualnosti. Pošto je prethodne godine otpuštena iz novina, svoje pisanje je morala da ubrza. Takođe, počela je da objavljuje prevode Agate Kristi, Edgara Alana Poa i Oskara Vajlda. Godine 1975. bila je pozvana na prvi svetski kongres veštičarstva u Bogoti. Kongres je privukao veliku pažnju medija i izazvao neodobravanje jednog dela javnosti. Na skupu veštica je pročitala priču Jaje i kokoška iz zbirke Legija stranaca. Čak i ovako ekscentrična vrsta publike je ostala zbunjena pričom. Kasnije je svoj odabir objasnila: „Jaje i kokoška je misteriozna priča i zaista u njoj ima malo okultizma. To je teška i duboka priča. Zato mislim da je raznovrsna publika očekivala da izvučem zeca iz šešira. Ili da padnem u trans. Slušajte, nikada u životu nisam učestvovala u takvim stvarima. Svoju inspiraciju ne pronalazim u natprirodnom, već u dubokom uranjanju u podsvest, odakle isplivavaju otkrovenja na površinu. Šta više, ne pišem da bih ispunila bilo čija očekivanja. ” Čas zvezde i smrt Njen posljednji roman, Čas zvezde (A Hora da estrela), dovršen je 1977, mesec dana pre autorkine smrti, te je objavljen posthumno. U njemu Klaris propituje društvene teme poput siromaštva kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Mašabe, koja zahvaljujući manjku inteligencije ne shvata koliko bi zapravo trebala biti nesrećna. Iste godine Klaris je umrla od raka jajnika, iako joj nikad nisu saopštili dijagnozu. Na neki način, predvidela je vlastitu bolest govoreći o Mašabeinim „osušenim jajnicima“. Umrla je na dan uoči svog 57. rođendana. Sahranjena je 11. decembra na jevrejskom groblju u Rio de Ženeiru Dela Romani Blizu divljeg srca (Perto do Coração Selvagem, 1943) Luster (O Lustre, 1946) Opkoljeni grad (A Cidade Sitiada, 1949) Jabuka u tami (A Maçã no Escuro, 1961) Pasija po G. H. (A Paixão segundo G. H., 1964) Učenje ili knjiga užitaka (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres, 1969) Živa voda (Água viva, 1973) Čas života (A Hora da estrela, 1977) Dah života (Um Sopro de Vida, 1978) Zbirke priča Neke priče (Alguns contos, 1952) Porodične veze (Laços de família, 1960) Legija stranaca (A legião estrangeira, 1964) Sreća iz potaje (Felicidade clandestina, 1971) Imitacija ruže A imitação da rosa, 1973) Via Crucis tela A via crucis do corpo, 1974) Gde si bila noću? Onde estivestes de noite, 1974) Ne zaboravi (Para não esquecer, 1978) Lepotica i zver (A bela e a fera, 1979) Književnost za decu Tajna zamišljenog zeca (O Mistério do Coelho Pensante, 1967) Majka koja je ubila ribu (A mulher que matou os peixes, 1968) Tajni život Laure (A Vida Íntima de Laura, 1974) Delimična istina (Quase de verdade, 1978) Kako su nastale zvezde (Como nasceram as estrelas: Doze lendas brasileiras, 1987) Novinarstvo i druga proza A Descoberta do Mundo (1984) Visão do esplendor (1975) De corpo inteiro (1975) Aprendendo a viver (2004) Outros escritos (2005) Correio feminino (2006) Entrevistas (2007) Korespodencija Cartas perto do coração (2001) Correspondências (2002) Minhas queridas (2007) MG47 (K)

Izdaje - Narodna knjiga Alfa Beograd Ranka Radulović: `Balonci` su knjiga koja se može čitati kao svojevrstan priručnik kako sačuvati svoje mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu. Situacija od ljudi pravi depresivce Ljudi kao baloni na vetrometini Stalno nam nabijaju neku kolektivnu krivicu. Da mi, ma koliko bili dobri i uspešni, nikada nećemo biti oni stari, nenadmašivi. I da ćemo fantazmatski biti krivi ako nas ukinu. Jer smo takvi kakvi smo i što nismo oni drugi`, napisala je, između ostalog, dr Ranka Radulović, neuropsihijatar u svojoj zanimljivo nazvanoj knjizi `Balonci`, u izdanju `Narodne knjige`, koja sadrži petnaestak autentičnih, literarno uobličenih priča o pacijentima, osoblju i bolnici. `To je knjiga sa egzistencijalističkim pričama zasnovanim na istinitim događajima iz psihijatriske klinike `Avala` u periodu 1993. do 1998. godine. A može se čitati i kao priručnik sa kratkim uputstvima kako sačuvati, naduvati i balansirati svoj balon,( što je svojevrstan sinonim za mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu) u našem vremenu`. Ova zanimljiva doktorka, rođena 1965. u Sarajevu gde je i završila Medicinski faklutet došla je u Beograd u vreme rata u Bosni i magistrirala sa zanimljivom temom o primeni muzike u lečenju depresivnih poremećaja. `Balonci` su njena druga knjiga, a kako sama kaže, to je naziv gotovo za sve nas. U kom pogledu ljude nazivate `baloncima`? - Jer živimo u vremenima kada se teško opstaje, asocijacija mi je bila da su ljudi kao baloni na vetrometini. Tako, balonci šetaju ulicama, stoje u redovima, guraju se po autobusima... Radite sa baloncima, volite balonce, živite pored balonaca...To smo svi mi koji svim snagama čuvamo svoje balone da ih jaki vetrovi ne raspuknu ili ne oduvaju u inostranstvo. Povremeno se umore, baloni izduvaju, pa neki svrate u psihijatrisku kliniku gde ih nauče kako da ponovo naduvaju svoje balone i koja je to njihova mera. Šta je u ovim vremenima najbitnije da bi se sačuvali baloni, odnosno zdrava celina psihološkog, mentalnog sklopa? - Ako preduvate balon on puca, odnosno završava u ili u autoagresije (usmereno ka sebi) ili u heteroagresiji (usmereno ka drugima). Pri tom, neke od ljudi naučimo da žive sa rizikom vlasnika najvećeg i najupadljivijeg balona, jer su ti najpodložniji da ih probuši obična, primitivna ljudska praćka. Živimo u dugotrajnoj krizi u kojoj niz stresogenih događaja, koji imaju kumulativni karakter, iscrpljuju svakog, pa i najjačeg, pojedinca kao i čitav narod. Došlo je krajnje vreme da se nađu konstruktivna rešenja. I tu, pre svega treba poći od sebe i učiniti nešto za spas sopstvenog mentalnog zdravlja. Da li pojedinac na svom ličnom nivou može u tom smislu nešto da učini, i u čemu se satojala ta aktivnost? -Nema mesta za premišljanje ni dilemu. Čovek mora naći dodatne snage za konstruktivna rešenja na svom nivou. To je pre svega - rad! Ne toliko radi zarade, koje su, kao što znamo, male, nego zbog činjenice da je to sublimacija kao zdrav mehanizam odbrane.Druga veoma lekovita stvar je humor. Tu bih istakla da taj humor ne treba uvek da bude na tuđi račun. Naprotiv, on je daleko delotvorniji kada se odnosi na nas same ili na ličnu situaciju. Humor `olakšava` stvari. Kada se našalite stvari izgledaju drugačije, manje teške i manje crne. Može li se govoriti o opštem psiho(pato)loškom stanju, odnosno zdravlju naše nacije? - Teško je stvoriti kompletnu sliku,i dati preciznu i tačnu definiciju. Tu se može zbilja mnogo manipulisati. Ali javlja se čitav niz zanimljivih detalja. Recimo, broj telefonskih poziva, odnosno traženja pomoći tim putem je enormno povećan, dok je prisustvo pacijenata u ordinacijama nešto manje nego pre NATO agresije. Jedan od razloga takve situacije svakako leži u činjenici da klinike `Avala` više nema jer je početkom bombardovanja ukinuta, a pacijenti poslati kućama ili u druge bolnice, dok je osoblje prebačno na Institut za psihijatriju kliničkog centra Srbije.Pri tom, aktuelan problem i dalje postoji jer je veoma teško hospitalizovati ne psihotične pacijente, a samim pacijentima je teško da dobiju uput, nemaju novca da sami plate pregled, snabdevenost lekovima je loša... Da li vi, sveukupno gledano, govorite o situaciji koja od ljudi pravi depresivce? - Uprkos mučnoj situaciji koja od ljudi pravi depresivce i sve ono što, bar većina, ne bi trebalo da bude nema mesta krajnjem pesimizmu. Treba razvijati ličnu odgovornost pre svega i čuvati svoje okvire preko kojih nećete puštati frustracije koje vas se u suštini ne tiču. Tu veliku ulogu igraju porodica i prijatelji. Verujem da ovde još ima ljudi koji će smoći snage za konstruktivna rešenja, a oni će povući ostale. Nedavno sam slušala razgovor dve starije žene od kojih je jedna izbeglica prinuđena da se stalno seli. U jednoj od tih selidbi zaboravila je i urnu sa pepelom svoga muža. Kada je spoznala tu činjenicu nije se posebno uzbudila. A na pitanje zašto ga nije sahranila staloženo je odgovorila da nemože jer nema papire, a njih treba prvo nabaviti živima. To je situacija koju bi smo mogli nazvati svojevrsnom psihoterapijom koju stvara sam život. Šta ste uistinu hteli da postignete knjigom `Balonci`? - Pokušala sam da načinim svojevrstan priručnik za mentalno preživljavanje, koji će biti lako čitljiv i razumljiv. Zato sam ga i posala kao priče ili eseje. Sem toga, knjiga `Balonci` je i uspomena na kliniku koje više nema ali i demistifikacija psihoterapije. Takođe, jedan od ciljeva sa kojim sam pisala ovu knjigu je i taj da se smanji strah opšte populacije od psihijatriskih pacijenata, odnosno da se ljudi, ukoliko im je potrebno bez ikakvog straha ili opterećenja obrati za pomoć. Jer, mentalna bolest i zdravlje stoje na dva kraja iste linije, nekada smo bliži bolesnom a nekada zdravom kraju, ali smo svi na istoj duži. T. Njezić Stanje knjige kao na slikama Mek povez 157.strana

Lav Nikolajevič Tolstoj Kozaci Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život[uredi] Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija[uredi] Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[14] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost[uredi] Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog[uredi] Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt[uredi] Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela[uredi] Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Repin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

IVO ANDRIĆ PRIPOVETKE Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

IVO ANDRIĆ ŽEĐ Tvrdi povez 3/5 Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

IVO ANDRIĆ JEVREJSKE PRIČE Meki povez 6/19 Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет