Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Odlično stanje Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар. Биографија[уреди | уреди извор] Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1] У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”. Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Поход понору (1972) Пси се већ радосно облизују (1973) Тата, звони телефон (1973) Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974) Из породичне свеске (1980) Солитер је дрво (1984) Не блените у мене (1989) Ливада на бетону (1989) Роман[уреди | уреди извор] Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979) Тата викенд и мама викендица (1983) Родитељи на навијање (1986)

Autor: Mladen Stajić Povez: meki Format: 12 x 20 cm Strana: 118 Pismo: latinica Izdavač: Narodna knjiga Godina: 2002. Stanje knjige: kao nova, osim što su poneke stranice počele da se odvajaju zbog lošeg poveza u štampariji. Mladen Stajić se rodio u Jugovićima kod Gacka 25. juna 1944. godine. Gimnaziju je učio u Gacku, a Jugoslovensku književnost studirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pre građanskog rata radio je kao novinar u `Novostima` i `Borbi`. Objavio je zbirke pesama Legenda o Savi (1971), Trave pune zvezda (1978), Zemljozarje (1983), poetsku slikovnicu Srpska - pesma o zemlji nalik heroskom sedam, pesničku knjigu REČ AVETinjOST I & REČI (1999), roman Dvovođe & Gedeonovi (2000) i roman Arni kao nastavak. Zastupljen je u pesničkim zbornicima `Obzorja` (1978), `Sretanja` (1979), `Mostovi` (1980), `Čegarske vatre` (1992/93.)... Pod pseudonimom Zeo Sten Malden objavio je i knjigu pesama unikatnog izdanja Hefestova žar kugla u noći satana, koje je od 1994. godine u vlasništvu engleske kraljice Elizabete II. Živi u Kopenhagenu. k-2

Dvojezično izdanje, i na ruskom i na srpskom uporedo. ,,Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik.Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave.``

odlično očuvana Izdavač: Književne novine - Beograd, 1990. god. Tvrd povez, 24 cm. 120 str. Ilustrovano Milan Komnenić (Pilatovci, kod Bileće, Crna Gora, 1940. - Beograd, 24. jul 2015.) bio je srpski pesnik, prevodilac i esejista. Diplomirao je na filološkom fakultetu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Vidici, Delo i Relation, a radio je i kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Prevodi sa italijanskog, francuskog, španskog i nemačkog jezika. Bio je ministar kulture u prelaznoj Vladi Milomira Minića od oktobra 2000. godine. Njegove prve pesme teže da obnove nepravedno zanemarenu prošlost, dok se kasnije Milan Komnenić okreće antipoeziji. Veliki broj pesama je ostvario po načelima kritičkog neorealizma. Njegove pesme su uvrštene u više antologija, a poezija i eseji prevedeni su na mnogo jezika (francuski, italijanski, engleski, ruski, slovački, mađarski, rumunski, poljski, slovenački i makedonski). Između ostalog, preveo je sa francuskog originala opsežnu studiju Deni de Ružmona Ljubav i Zapad. Dobitnik je književnih nagrada Mladost, Isidora Sekulić i Milan Rakić. MAJ.21/2

SEDAM REDOVA ŽIVOTA -Mladen Lompar LOMPAR, Mladen (rođen na Cetinju 22. marta 1944, umro 15. avgusta 2017. u Kotoru), pjesnik, likovni kritičar. Muzejski savjetnik. Završio je Filozofski fakultet (Odsijek za istoriju umjetnosti) u Beogradu. Po završenim studijama radio je kao kustos u Narodnom muzeju. Od 1984. do 1995. bio je direktor Umjetničkog muzeja Crne Gore na Cetinju. Smijenjen je s tog mjesta jer nije dopustio da se u Muzej unesu ukradene slike sa hrvatskog ratišta. Lompar je bio komesar II i III Cetinjskog bijenala. Potpredśednik Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Bio je član i jedan od utemeljivača Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Predśednik Crnogorskog P.E.N. Centra. Prvu knjigu pjesama – »Pustinožitelj« objavio 1970. Već od tada, a posebno od objavljivanja knjiga »Karabojno žitije« (1972), »Tajni osvit« (1975), »Noć poslije« (1981), »Uzalud riječ« (1986) i »Dnevnik iz boce« (1991) predstavlja neobičnu figuru savremenog crnogorskog pjesništva. Zagreb 2009 god, 195 str, tvrdi povez, zaštitni omot, u odličnom stanju. K. D. S. POL. 2 . 2

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Odlično očuvano. Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Dok isparava jutro : pesme / Božidar Mandić Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 (Subotica : Birografika) Fizički opis 64 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na unutr. str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Božidar Mandić, pesnik koji je „osetio zov zemlje i divljine“, i stoga, napustivši grad, otišao da živi na selu, našao je u zbirci „Dok isparava jutro“ dobro pogođenu formulu i meru izražajne jednostavnosti, potrebnu da bi se postigla sugestivna poetska transpozicija ove vrste životnog iskustva. Za ovu poeziju su karakteristični sažetost i „filmski“, odnosno „fotografski“, „dokumentarni“ način trenutnog percipiranja stvarnosti. Videći u tim trenutnim snimcima „parčad istine“ koja se „sastoji iz mozaika“, pesnik veruje da pomoću tih fragmenata svakodnevnice (jer njegovo „bekstvo na selo“ je u stvari poetsko bekstvo u svakodnevicu) može da otkrije jedan dublji smisao koji se u tom mozaiku nazire kao integralna istina. On stoga gradi viziju sakralizovane i apsolutizovane sadašnjosti u kojoj je vreme takoreći ukinuto: njegov svet je svet u kome „već dve hiljade godina nema ništa novo“. Ova nas poezija vraća nekim izvorima, nekim skoro zaboravljenim elementarnim vrednostima, jednostavnoj mudrosti, a ipak, apsolutizujući sadašnjost, ne može i ne pokušava da prenebregne ono što pripada sadašnjem civilizacijskom stadijumu, te stoga ne pada u folklorno ili arhaično. Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG106

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica Zlatna Knjiga Korice i ilustrtacije: Novica Djukic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.