Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Grad greha - Meti Kamberi Izdavač: Makart Godina izdanja: 2021 Broj strana: 156 Format: 21 cm Povez: Broširani Nastavak bestselera Grad bola! “Ovo je roman koji pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše. Kada pisac napiše kvalitetnu autobiografiju, to može značiti da je imao dug život bogat događajima i vrednim uspomenama. A kada mlad čovek učini to isto, to može značiti samo jedno – njegova sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu – poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. Upravo tako ćete se osećati kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad greha Metija Kamberija.” Jelena Dilber, “Nova poetika”

1. David Albahari. `Mrak.` Minut. 124, Beograd: Stubovi kulture, 2008. 179 str. : autorova slika ; 17 cm. 2. David Albahari. `Snežni čovek.` Minut. 20, Beograd: Vreme knjige, 1995. 154 str. ; 17 cm : autorova slika. 3. David Albahari. `Životinjsko carstvo.` 44°N i 20°E. Beograd: Čarobna knjiga, 2014. 2. izd. 126 str. ; 21 cm. 4. Filip David. `Kuća sećanja i zaborava.` Meridijan. 46, Beograd: Laguna, 2014. 190 str. ; 20 cm. 5. Danilo Kiš. `Bašta, pepeo.` Izabrana djela Danila Kiša. Podgorica: Nova Knjiga, 2008. 175 str. ; 20 cm. 6. Danilo Kiš. `Čas anatomije.` Beograd: Nolit, 1978. 344 str. ; 20 cm. Dobro očuvano.

Knjiga je kao nova. Dobra lepota. Andrićev svet - Gorana Raičević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 290 Format: 23 cm Povez: Broširani U knjizi Dobra lepota: Andrićev svet, autorka nudi odgovore na pitanje zašto je Ivo Andrić avangardni pisac. Ako književnu avangardu ne shvatimo samo kao eksces ili ekspe-riment već kao širi pojam koji podrazumeva veru pisaca da umetnost može da učestvuje u promeni čoveka i sveta, da ih učini boljim, onda u Andrićevom delu vidimo upravo ovu vrstu avangardnog angažmana suprotstavljenog estetizmu i larpurlartizmu. Polazeći od okolnosti piščevog preobražaja iz estetskog u političko i društveno biće, i posvećujući se karakterističnim problemima Andrićeve literature, autorka razmatra pitanje lepote koja se ovde ponovo povezuje sa etičkim vrednostima. Most kao simbol trajnosti, služenja dobru, kao i svako umetničko delo, za Andrića je i simbol savladavanja stihijnosti prirode sadržane u čovekovom nagonskom biću (voda kao simbol nesvesnog). Lepota koja budi nagone – himerična je i destruktivna: „ako je ne uzmeš, nema je, ako je uzmeš opet je nema“. Samo stvaralačka lepota, lepota umetničkog dela, zato što ne služi samo jednoj individui već svim ljudima, jedina je vrednost koja menja čoveka, čineći ga boljim, kao i svet u kojem živimo. U knjizi se, u kontekstu piščevog shvatanja života kao borbe, agona, razmatraju i pitanja Andrićevog realizma, odnosa prema stvarnosti, prema strahu, strahu od reči i potrebi za pričom i pričanjem. Posebna poglavlja posvećena su nedovršenom romanu Omerpaša Latas i Andrićevim pričama iz okupacije. Identitetska pitanja postavljena su u komparativnoj studiji o Andriću i Osteru; analizira se pripovetka Letovanje na jugu, a traži se i odgovor na pitanje: šta je Andrić stvarno mislio o diplomatama? Gorana ( Krkljuš ) Raičević, rođena u Novom Sadu gde živi i radi. Osnovne studije Srpske i opšte književnosti završila na Univerzitetu u Novom Sadu, a postdiplomske na Univerzitetu u Beogradu. Radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde kao redovni profesor predaje Književnost srpske moderne, Književnost srpske avangarde, Poetiku Miloša Crnjanskog, Poetiku Ive Andrića i Savremene književne teorije. Urednica je u izdavačkoj kući „Akademska knjiga“. Prevodi sa engleskog jezika. Proučava srpsku književnost devetnaestog i dvadesetog veka i prevodi sa engleskog i francuskog jezika. Prevela je knjige: Anatomija kritike (2007) Nortropa Fraja i Veliki lanac bića (2014) Artura Lavdžoja. Autorka je knjiga: Čitanje kao kreacija (1997), Laza Lazarević – Junak naših dana (2002, 2007), Eseji Miloša Crnjanskog (2005), Drugi svet (2010), Krotitelјi sudbine: o Crnjanskom i Andriću (2010), Komentari „Dnevnika o Čarnojeviću“ (2010). Autor je desetine radova u domaćim i stranim naučnim časopisima i publikacijama.

Silikonski separatori za čukljeve napravljeni su od medicinskog silikona, elastičinog hipoalergijskog materijala bezbednog za zdravlje i takođe veoma izdržljivog. Separatori se lako prilagođavaju anatomiji stopala, ne osećaju se na nozi, a pri tome pažljivo i čvrsto fiksiraju palačeve u pravilan položaj. Čukljevi su najčešći problem stopala na svetu i ujedno najrasprostranjenija deformacija mišićno-skeletnog sistema savremenog čoveka. Čukalj je estetski, ali isto tako i neprijatan funkcionalni problem jer stvara bol, otežava kretanje i smanjuje izbor obuće koja vam odgovara. Prema statistici čukalj češće se javlja kod žena. Čak 40% žena pre četrdesete godine života suoči se sa ovim problemom, a svaka 2. posle pedesete. U poslednje vreme beleži se porast pojave čukljeva i među muškarcima, što je direktna posledica nošenja moderne obuće sa uskim delom pri vrhu. Silikonski separatori za čukljeve pomogli su velikom broju ljudi da u potpunosti ili barem delimično reše ovaj veliki problem. Mnogi su njima ispravili ili smanjili ovaj deformitet, ali i ublažili i eliminisali bolove koje on uzrokuje. Nisu neudobni, mogu neograničeno da se nose uvek i svuda, i još i pomažu! Ove separatore možete nositi u bilo kojoj obući. Neće vam smetati i žuljati vas, a ipak će vam biti velika pomoć. Već nakon kratkotrajnog korišćenja videćete kako Vam se postepeno palac vraća u pravilan i prirodan položaj. Način upotrebe: provucite palac kroz otvor silikonskog separatora tako da duži deo separatora prekrije spoljni deo palca, odnosno čukalj. Možete ih nositi koliko god mislite da je potrebno, jer nemaju nikakve neželjene efekte. Sastav: Silikon Boja: Bela Set sadrži 2 kom silikonskih separatora (za levu i za desnu nogu).

Kao novo. Bez posvete. Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Godina izdanja: 2019 Broj strana: 464 Povez: Tvrd Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Vreme vlasti II - Dobrica Ćosić Godina izdanja: 2022 Broj strana: 432 Povez: Mek Završetak sage o Katićima Dejstvo Velikog Mehanizma na ljudsku sudbinu razumem kao imanentni tragizam ljudskog postojanja. Na dejstvima Velikog Mehanizma pisac tvori dramu svojih likova. A Istorija u Vremenu Vlasti ostala je neprozirna kao pakleni košmar. Dušan Katić, pripovedač druge knjige ovog romana, ostavlja posle smrti piscu svoj rukopis „Hronika naše Vlasti“, u kojem se na neki način odvija i raslojavanje porodice Katić, i propadanje srpskog sela oličenog u rodnom mestu Katića, i raspad države, ideala i vrednosti za koje su se i on i njegovi preci u tom veku smrti, zla i vlasti borili. Ova hronika Dušana Katića, koji je iskusio i uspon i pad sa vlasti, utkana je u roman kako bi omogućila Ćosiću da ispiše idejnu, psihološku i moralnu anatomiju titoizma od 1945. do njegovog istorijskog sloma. „Posle našeg Rata i mira, to jest Vremena smrti, posle naših Nečistih sila, to jest Vremena zla, Dobrica Ćosić ostaje veran velikim i večitim temama, zaokružujući svoje delo romanom Vreme vlasti. To jeste roman, ali je i više od romana: rekli bismo, nova summa vitae, velika rasprava o istoriji dvadesetog veka, veka velikih obećanja, zanosa i iluzija, uzleta, padova i stravičnih obračuna, o sudbini čoveka u vrtlozima i nepogodama te krvave povesti.“ – Dragan Nedeljković „Prvi tom ovog romana oblikovan je kao tragedija i kraj građanske klase u Srbiji, a drugi tom kao tragedija i krah revolucionarne i socijalističke Srbije.“ – Slobodan Kalezić

EN, DEN, DINU... -Snežana Jakovljević Iza `dečjeg` naslova `En, den, dinu?` krije se spisateljski sasvim zrela knjiga. Kao i u `Evi od kaveza` (1995) i `Ipalu` (1997), Snežana Jakovljević i u ovom kratkom romanu čitaocu nudi jednu osobenu varijantu `ženskog pisma` koja se odlikuje kultivisanim izrazom i finim pomeranjima u tretmanu opštih mesta tzv. trivijalne i intimističko-sentimentalne književnosti. Poetika lirske anatomije ženske psihe u okrilju sivkaste zone svakodnevnog i običnog, ovoga puta stavljena je na svojevrsnu `probu izdržljivosti`, budući da vreme pripovedanja lične ispovesti junakinje romana zahteva i blisko povesno vreme prošlogodišnjeg bombardmana i tako samu priču uvodi u polje prikrivene, ali jake napetosti između sveta privatnog i sveta javnog čoveka. Rešenje koje za ovu koliziju nudi Jakovljevićkina knjiga nije ni ideološko ni psihološko, već ponajpre u prvom redu - stilsko. `En, den, dinu?` je, drugim rečima, roman zaista bogate lirske imaginacije, priča koja se ne razmeće zapletom, fabulom i idejama nego računa na čitalačku prijemčivost za sve one detalje, opservacije, marginalije i maštarije koje tvore alternativne sadržaje naše slutnje, čežnje, žala za neostvarenim i nedohvatnim. `Čovek postoji u prošlosti i budućnosti, retko i sadašnjosti`, kazuje autsajderska junakinja ove knjige koja nema životnu ljubav, životni poziv ili pak `životni stav`, ali ima istančanu uobrazilju i tanane reči kadre da zabeleže ono što inače izmiče opažanju i razumevanju. Lepota i ispunjenje ne postoje u životu, mirnodopskom jednako kao i ratnom, `ovde` jednako kao i `tamo`, ali one su možda dosežne u našoj sposobnosti da sam život sagledamo i predstavimo drugačije, makar i kao lepo snatrenje i želju. Stoga visoko stilizovani jezik postaje ono krhko, ali delotvorno sredstvo kojim novi roman Snežane Jakovljević u konačnom utisku ipak ostvaruje svoj diskretni i difuzni `pogled na svet`, kao i svoju pripovednu zrelost, koja se u finom paradoksu na kraju susreće s detinjom bezazlenošću i verovanjem da su svi ljudi - kao i sva deca - isti i da je čovek najmanje prikraćen onda kad se odrekne ostvarivih zabluda i varki, a zaista prigrli one najlepše, neostvarive iluzije. Tihomir Brajović Filip Višnjić, Beograd 2000 god, 153 str, meki povez, malo škrabanja na predlistu, u dobrom stanju. L.1.O.4.P.1.

Autor - osoba Winchester, Albert McCombs, 1908- = Vinčester, Albert Mekkombs, 1908- Naslov Suvremena biološka načela / A. M. Winchester ; sa engl. prev. Leonardo Spalatin Jedinstveni naslov Modern Biological Principles. engleski jezik Vrsta građe udžbenik Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1973 (Zagreb : Štamparski zavod `Ognjen Prica`) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 24 cm + 1 pril. Drugi autori - osoba Spalatin, Leonardo, 1923-1991 = Spalatin, Leonardo, 1923-1991 (Pl.) Napomene Naslov originala: Modern Biological Principles / A. M. Winchester Glosar: str. [447] - 455 Indeks. Stanje: U dnu stranica, kroz prvu polovinu knjige trag kao od vlage, ali se ne oseti nikakav miris i nije izvitopereno. Inače bez pisanja, podvlačenja, pečata… SADRŽAJ PREDGOVOR 1. BIOLOGIJA — ZNANOST О ŽIVOTU Karakteristična svojstva žive tvari [7] — Virusi [15] 2. MJESTO BIOLOGIJE U ZNANOSTI Vrste znanosti [20] — Znanstvena metoda [21] — Kontrole u znanstvenim eksperimentima [26] — Znanstvena metoda na djelu [27] — Znanstveni stav [29] — Izvedivost znanstvenog istraživanja [31] — Potpodjele biologije [32] 3. SUSTAVNO SVRSTAVANJE ŽIVIH BIĆA Počeci suvremene taksonomije [35] — Prednosti znanstvenih naziva [35] — — Metoda klasifikacije [37] — Razlikovanje vrsta [39] 4. BILJNO CARSTVO Jednostavne zelene biljke — alge [43] — Biljke bez klorofila — gljive [45] — Jetrenjače i mahovine [49] — Paprati i crvotočine [49] — Sjemenjače [51] 5. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Jednostanične životinje [56] — Spužve [57] — Mješinci [57] — Plošnjaci [58] — Oblici [61] — Kolutićavci [63] — Bodljikaši (Bodljokošci) [64] — Mekušci [66] — Člankonošci (zglavkari) [67] — Svitkovci [68] 6. RAZVOJ ŽIVOTA NA ZEMLJI Stara vjerovanja о razvoju života [74] — Razvoj suvremenih shvaćanja [77] — Evolucija danas [83] — Dokazi evolucije [86] 7. ATOMSKA OSNOVICA ŽIVOTA Priroda atoma [95] — Vrste zračenja i način mjerenja [101] — Organski i anorganski spojevi [106] — Ionizacija molekula [106] — Kiseline, baze, soli [108] — Vrste smjesa [111] 8. PODRIJETLO ŽIVOTA Rano razdoblje zemlje [115] — Kemijske preteče žive tvari [115] — Stvaranje prvih organskih spojeva [118] — Pojavljivanje života [120] — Razvoj encima [123] — Razvoj stanica [123] — Rast i razmnožavanje stanica [125] — Problem ishrane [126] — Razvoj fotosinteze [126] — Važnost atmosferskog kisika [128] 9. STANICA KAO JEDINICA ŽIVE TVARI Nove tehnike proučavanja stanica [132] — Veličina i oblik stanica [133] — Anatomija životinjske stanice [134] — Anatomija biljnih stanica [137] — Stanice i tkiva [139] 10. KRETANJE TVARI U STANICU I IZ NJE 143 Difuzija [143] — Difuzija kroz membranu [144] — Osmoza [144] — Filtracija [147] — Selektivna priroda žive membrane [148] — Pinocitoza [151] — Omjer površina : obujam [151] 11. DIOBA GENA I STANICA .` 153 Građa gena [154] — Dioba gena [157] — Mitoza stanice [159] — Regulacija mitoze [162] — Kromosomski broj [164] 12. KONTROLA GENA NAD DJELATNOŠĆU STANICE 167 Vjesnici gena [167] — Sinteza proteina u ribosomima [168] — Prijenosna RNK [169] — Mutacija gena [170] — Geni i encima [171] — Kontrola djelatnosti gena [175] 13. PRETVORBA ENERGIJE U STANICI 178 Energetske potrebe živih bića [178] — Aerobno disanje [179] — Djelotvornost aerobnog metabolizma kod proizvodnje energije [183] — Bazalna stopa metabolizma [184] — Metabolički putovi drugih vrsta hrane [186] — Anaerobno disanje [186] 14. FOTOSINTEZA 191 Sunčana energija [191] — Sirovine fotosinteze [195] — Hvatanje svjetlosne energije [197] — Ograničenja fotosinteze [201] — Djelotvornost raznih boja svjetla [203] — Međuovisnost biljaka i životinja [205] 15. HOMEOSTAZA — ODRŽAVANJE NEPROMIJENJENOG STANJA 209 Termostatska regulacija [209] — Regulacija povratnom spregom [213] — Ravnoteža vode u lišću [216] — Genetska homeostaza [218] — Ekološka homeostaza [221] 16. PRIBAVLJANJE SIROVINA I IZBACIVANJE OTPADAKA 223 Apsorpcija vode i minerala pomoću korijenja [223] — Pribavljanje hrane kod životinja [225] — Izmjena plinova kod životinja [229] — Prenošenje plinova u tijelu [231] — Kontrola disanja [233] — Ekskrecija kod životinja [234] 17. DOPREMA 239 Doprema kod biljaka [239] — Doprema kod beskralješnjaka [240] — Doprema kod kralješnjaka [241] — Kucanje srca i krvni tlak [242] — Krv [246] — Tkivna tekućina i limfa [252] — Krvne grupe [254] — Rh faktor [255] 18. PODUPIRANJE I KRETANJE 258 Podupiranje kod biljaka [258] — Kretanje kod biljaka [258] — Podupi¬ranje i kretanje kod beskralješnjaka [260] — Kosturni sustavi kralješ¬njaka [262] — Kretanje kod kralješnjaka [264] — Proučavanje izoliranih preparata mišića i živaca [266] — Fiziologija mišićnog stezanja [271] 19. KOORDINACIJA AKTIVNOSTI KOD ŽIVOTINJA 276 Živčani sustav beskralješnjaka [276] — Živčani sustav kralješnjaka [278] — Živčani impulsi [286] — Osjetilni organi čovjeka [287] 20. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD ŽIVOTINJA Hormoni kod beskralješnjaka [296] — Hormoni kod kralješnjaka [297] — Hormoni štitne (tireoidne) žlijezde [298] — Paratireoidni hormon [300] — Hormoni gušterače [301] — Nadbubrežni hormoni [302] — Hormoni testisa [304] — Hormoni jajnika [305] — Hipofiza [305] — Drugi hormoni [308] 21. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD BILJAKA Regulacija rasta [311] — Reagiranje na gravitaciju — geotropizam [312] — Sintetički auksini kao herbicidi [314] — Reagiranje na svjetlo — fototropizam [314] — Auksini i stvaranje korijenja [316] — Auksini i proljetni rast [316] — Auksini i stvaranje plodova [317] — Fotoperio- dizam [318] — Vernalizacija [321] — Giberelini [322] — Kinini [323] 22. ODRŽAVANJE VRSTE Bespolno razmnožavanje [327] — Spolno razmnožavanje [331] — Mejoza i stvaranje gameta [334] — Oplodnja kod životinja [338] — Izmjena generacija kod biljaka [342] 23. NAČELA NASLJEĐIVANJA Monohibridno nasljeđivanje [347] — Geni i kromosomi [350] — Genetski omjeri [352] — Srednji geni i heterozigotno izražavanje [355] — Nezavisno odjeljivanje gena [356] — Povezani geni i Crossing-over [356] — Određivanje spola [357] — Neodjeljivanje drugih kromosoma [360] — Geni vezani uz spol [361] 24. DJELOVANJE GENA Multipli alelomorfi [366] — Multipli geni [369] — Geni i encimi [370] — Jedan enzimski niz kod čovjeka [374] — Stvaranje hemoglobina kod čovjeka [375] — Modifikacija izražavanja gena zbog okoline [378] 25. RAZVOJ ORGANIZMA Ranija nagađanja о razvoju [383] — Način životinjskog embrionalnog razvoja [384] — Embrionalne (fetalne) ovojnice (membrane) [389] —- Eksperimenti s embrionalnim razvojem [391] — Regeneracija kod životinja [395] — Regeneracija kod biljaka [398] — Kontrola regeneracije [398] 26. UDRUŽIVANJE ŽIVIH BIĆA Populacija [401] — Društva [406] — Društvene hijerarhije [410] — Zajednice [410] — Simbioza [413] — Ekosustavi svijeta [415] — Planinski ekosustavi [419] — Oceanski ekosustavi [420] 27. ČOVJEK I BIOLOŠKE ZAJEDNICE BUDUĆNOSTI Problemi ljudske populacije [425] — Problem erozije tla [427] — Iscrpljenje prirodnih bogatstava [431] — Čuvanje vode [432] — Problemi industrijskih otpadaka [433] — Problemi suzbijanja insekata [433] — Narodno zdravlje i bolesti [434] — Problemi visokoenergetskih radijacija [436] Glosar Indeks MG135

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Lorenc je bio autor nekih od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih o životinjama, uključujući najprodavanije Čovek upoznaje psa i Prsten kralja Solomona. O agresiji je jedno od njegovih najboljih dela, ali i najkontroverznije. Kroz pronicljivo i karakteristično zabavno istraživanje ponašanja životinja, dobitnik Nobelove nagrade prati evoluciju agresije u životinjskom svetu. On takođe postavlja neka zapanjujuća pitanja kada svoja zapažanja o psihologiji životinja primenjuje na čovečanstvo. Njegovi zaključci izazvali su kontroverzu bez presedana, koja je kulminirala u izjavi koju je Unesko usvojio 1989. godine i koja je, čini se, osuđivala njegov rad. Da li je Lorenc zaista tvrdio da je agresija čvrsto urezana u ljudsku psihu i da je rat neizbežan rezultat, čitaoci mogu sami da odluče. Kako god da reagujete, nema sumnje da u današnjem nasilnom svetu ovo moćno delo ostaje od najveće važnosti. Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1] Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[2] Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[3] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[4] Biografija Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[5] Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. Politika Nacionalsocijalizam Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[6][7][8][9][10][11] U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao: Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[3] Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[12] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[13] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[14] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.

Lepo očuvano Retko u ponudi Pas, takođe poznat i kao domaći pas (lat. Canis lupus familiaris), je pripitomljeni sisar (Mammalia) iz porodice pasa (Canidae). Arheološki nalazi dokazuju da pas najmanje 9.000 godina živi uz čoveka, iako postoje indicije da se taj period produži na čitavih 14.000 godina[5]. Fosilni ostaci pokazuju da su preci modernog psa živeli uz čoveka još pre 10.000 godina[6]. Domaći pas Vremenski raspon: najmanje 14.200 godine pre sadašnjosti — danas[2] Collage of Nine Dogs.jpg Prikaz različitih rasa pasa Status ugroženosti Pripitomljen Naučna klasifikacija e Carstvo: Animalia Tip: Chordata Klasa: Mammalia Red: Carnivora Porodica: Canidae Rod: Canis Vrsta: C. lupus Podvrsta: C. l. familiaris[1] Trinomijalno ime Canis lupus familiaris[1] Linnaeus, 1758 Sinonimi Canis familiaris Linnaeus, 1758[3][4] Danas postoji oko 40 miliona pasa i oko 800 rasa (što je više nego bilo koja druga vrsta životinje[7]) najrazličitijih dimenzija, fizionomije i temperamenta, i koje predstavljaju najrazličitije verijetete boje i vrste dlake. Pas je usko povezan sa čovekom, kome služi kao kućni ljubimac, kao čuvar, vodič, ovčar i dr. Pas je jedna od najrasprostranjenijih životinja na svetu čiju popularnost nadmašuje jedino mačka (Felis catus).[8] Pas je podvrsta sivog vuka (Canis lupus), za koga se veruje da je direktni predak psa[9]. Najnovija istraživanja potvrđuju da je pas bio po prvi put pripitomljen na istoku Azije, najverovatnije u Kini.[10] Takođe, nije sigurno da svi domaći psi potiču od iste grupe ili se proces domestikacije ponovio više puta na više mesta. Uvod Uredi Psi, kao i ljudi, su visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Ova sličnost je omogućila psima jedinstvenu poziciju u životu čovjeka. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao dio njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlike između svojih vlasnika i drugih pasa. Psi mogu imati različite uloge u ljudskom društvu i često se treniraju kao radni psi. Danas je možda najvažnija uloga psa kao saputnika i prijatelja. Psi su živjeli i radili sa ljudima na mnogo načina, pa su zbog toga i zaslužili titulu „čovekovog najboljeg prijatelja“. Sa druge strane, neke kulture smatraju pse veoma prljavim životinjama, dok ih pojedine upotrebljavaju i za ishranu. Poreklo Uredi pas rase dalmatinac Postoji više mišljenja o porijeklu pasa.[11] Po jednom su isti pripitomljeni prije 17 hiljada godina, a po drugoj prije više od 150 hiljada godina. Takođe se razlikuje i pitanje životinje od koje je nastao pas. Po jednima je u pitanju vuk, po drugima šakal, a po trećima kojot. Pretpostavlja se da su počeci prijateljstva između čoveka i psa nastali kao rezultat međusobnog udruživanja nomadskih plemena i čopora vukova/šakala, goneći istu divljač po istim teritorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama.[12][13] Ipak, razborita je i hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još prije 10 miliona godina.[14] Naime, prije 10 miliona godina, u Sjevernoj Americi se pojavljuje Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, zubalo mu je tipično pseće, a udovi trkačkog tipa. U ovom, još uvijek ranom stadijumu evolucije, nemoguće ga je ipak vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus, bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slijediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od prije 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida starog svijeta. Dok izgleda da šakal i kojot vode porijeklo od Canis cipio, prvi u starom, a drugi u novom svijetu, vuk potiče iz jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi prije dva miliona godina. Prema najnovijim istraživanjima, pas najvjerovatnije vodi porijeklo od vuka. Ovaj zaključak je izveden na osnovu analize građe zuba - molara. Vuk i pas imaju istovjetnu građu molara, dok se ova zajednička anatomska osobina ne može naći uporedo kod pasa i šakala.[15] Bilo koje vrijeme da je u pitanju, od tada, do danas je razvijeno više stotina različitih rasa pasa. Na primjer, visina grebena kod psa se kreće od visine od desetak centimetara (kod čivave), do visine od jednog metra (kod nemačke doge). Boje krzna kod pasa su od bijele do crne, sa svim mogućim varijacijama. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima pas obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života. Po jednoj od verzija, da pas potiče od vuka, je jednog dana jedan vuk samovoljno došao u logor kod ljudi i tu ostao, hraneći se otpacima njihovih obroka i prateći ih svuda gde bi krenuli. Tako je vuk pripitomljavan dok se nije stvorio pas. Vuk je, inače, hiperaktivna životinja. To znači da vuk neće sedeti i čekati da mu neko prinese činiju punu hrane, već će krenuti u potragu za hranom, lov. Prvi psi su izgledali skoro identično kao vuk. Sve kasnije, psi izgledaju sve drugačije. Tako je čovek ukrštao pse raznih rasa, i zbog toga mi danas imamo veliki broj rasa različitih visina, temperamenata, namena, boja... Prvi psi su uglavnom bili korišćeni kao čuvari i stražari i njihov zadatak je bio da obaveste ljude o prisustvu uljeza. Istorija Uredi Naizmjenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara, pas već dugo dijeli čovjekovu sudbinu. Druželjubivi grabljivac koji, zavisan od vođe, živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svjedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih u praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina p. n. e), kao i slikarstvo i rezbarije na stijenama.[16][17] Poslije praistorijskog perioda, oko trećeg milenijuma prije nove ere, pas je u starom Egiptu bio predmet kulta, a ubistvo psa se kažnjavalo smrtnom kaznom. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane u sarkofazima. Molos je takođe prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gdje je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiji, pas Kerber čuva podzemni svijet, a Homer u Odiseji priča kako vjerni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svoga gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje molose, bišone, kao i druge rase pasa. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji Spartance prate u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživjeli, Soter, spašava stanovništvo masakra, razotkrivši neprijatelja. Sa druge strane, Hipokrat izražava strah od ove životinje, kao prenosioca bjesnila, a cinicima (grčka riječ za psa) se nazivaju filozofi iz trećeg vijeka p. n. e. koji odbacuju sve konvencije. Upozorenje na ulazu u rimske kuće: PAZI SE PSA! Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takođe dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili borbu, igra ulogu đubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća se može pročitati po prvi put „pazi se psa“ (cave canem). Julije Cezar, prilikom osvajanja Galije, 56. godine p. n. e, vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu. Psi su malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizacije, a takođe su smatrani nečistim i od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda. Kao okorjeli lovci, francuski srednjovjekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u vjerskim službama, sve do razmiještanja po crkvenim predvorjima. Spasilački pas, bernardinac, nastao u sirotištu Sen-Bernar u Alpima Ardenski monasi, koji će kasnije osnovati opatiju svetog Huberta, u devetom vijeku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih crnih i bijelih lovačkih pasa, pretke današnjih goniča svetog Huberta. Oko 1650, monasi sirotišta (San-Bernar) u Alpima odgajaju jednu drugu rasu, koja je najprije čuvar, a kasnije spasilački pas po imenu bernandinac. Psi su već uveliko zauzeli važno mjesto u srcu čovjeka, kada figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roka i svete Ženeviv. Srednji vijek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ovčetinu za ovčarske pse. Specijalizovana djela u vezi pasa, se umnožavaju od četrnaestog vijeka. Najslavnije, bogato veterinarskim savjetima, je djelo Gastona Fibusa, koji je lijepo opisao rase poput španijela i ovčara („Ovčar mora da bude bijele boje kako bi ga pastir razlikovao od vukova“). Od srednjeg vijeka, pa sve do Luja XV, kraljevi drže čopore pasa za lov na konjima. Fransoa prvi osuđuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naređuje da se presijeku podkoljenice svakom psu koji se udalji od staništa. Anri treći se izdvaja strašću za papilonima (patuljasti španijel). Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takođe posjeduje i pse sposobne da pronađu tartufe. U osamnaestom vijeku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa. Bišoni, pudle i patuljasti španijeli vode dvorski život, a poznati pisac Žan-Žak Ruso, oživljava uspomenu na svog vjernog prijatelja. Mnoge rase pasa i danas nose ime po nekom monarhu kao što je slučaj sa španijelom kralja Čarlsa. U devetnaestom vijeku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Psi postaju maskote ratova, služe kao životinje za vuču (sve do 1823. godine kada je ovo zabranjeno) i upravo u devetnaestom vijeku se i rađa nova ideja, ona o poštovanju pasa. Englezi, kao veliki zaljubljenici u kinotehniju (kako su zvali nauku o psima), organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. godine. U francuskoj je 1884. godine osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa. A samo nekoliko godina ranije, 1871. godine, tokom opsade Pariza, psi su izgladnjelim Parižanima služili i kao hrana. Prvi svjetski rat, psi dočekuju pod barjacima gdje najtužniju sudbinu doživljavaju psi iz Rusije, koji su bili dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoj dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Poslije velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvijestan značaj i takođe postaju, kako likovi iz stripova i crtanih filmova, tako i protagonisti reklama. Tokom Drugog svjetskog rata, goniči, čuvari i spasioci su često slijedili svoje gospodare na stazama egzodusa. Inteligencija Uredi Detaljnije: Inteligencija pasa Ljubitelji pasa najviše cijene pse zbog njihove inteligencije, a događaji u kojima pas učestvuje i snalazi se u životu i pokazuju da su oni visoko inteligentne životinje. Ipak, da li se može govoriti o inteligenciji kod psa? Pas ne može da misli kao čovjek niti da stvara kao čovjek. Ali sa druge strane pas raspoznaje vrijeme i prostor i ima moć pamćenja. Instikti koje posjeduje pas se mogu modifikovati i usmjeravati. Zbog svega pas uči, pa možemo govoriti o specifičnoj vrsti pameti. Pas je poslušan, povezuje slike, zvukove i mirise (kada vidi povodac, zna da ide u šetnju i tome se raduje). Inteligencija se kod pasa pojavljuje kao mješavina nagona, nasljeđa i obuke. Pas ne uči zato što razumije, već zato što obukom stiče pojedine reflekse, pamti ih i kombinuje.[18] Detaljniji podaci o inteligenciji psa se nalaze na stranici pseća inteligencija Ponašanje Uredi Psi su društvene životinje, ali karakter i ponašanje može da varira od rase do rase, kao i u zavisnosti od toga kako se vlasnici i ostali koji dođu u kontakt, ponašaju sa psom. Fizičko zlostavljanje, kao i izgladnjivanje, može prouzrokovati veoma neurotičnu i opasnu životinju. Čak i nedovoljno socijalizovani psi se mogu ponašati agresivno i nepredvidivo. Psi mogu napasti i čovjeka kao i druge životinje, ali se ovo dešava isključivo zbog pogrešnog odnosa prema životinji u prošlosti. Zanimljivo je da će pas koji je jednom zlostavljan od strane čoveka, tog čoveka i te kako dobro zapamtiti i već sledećom prilikom će ga napasti, naizgled bez ikakvog razloga, ma koliko vremena prošlo od zlostavljanja. Fizičke karakteristike Uredi Detaljnije: Anatomija pasa Današnje rase pasa pokazuju sve više varijacija u veličini, izgledu i ponašanju no bilo koja druga domaća životinja. Bez obzira na veliki raspon razlika u nekim osobinama, nastalih selektivnim odgojem, svi psi dijele iste pretke, pa samim tim i neke osnovne osobine svojih predaka. Psi su predatori i strvinari, posjeduju oštre zube i snažnu vilicu za napadanje, držanje i trganje hrane. Kao i ostali sisari predatori, i psi imaju snažne mišiće i razvijen kardiovaskularni sistem koji podržava trčanje i omogućuje izdržljivost. Poredeći strukturu kostiju pasa sa čovjekovim stopalom, psi tehnički hodaju na svojim prstima. Njuh Uredi rasa baset, pripada krvosljednicima i ima izvrstan njuh Naizraženije čulo kod pasa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čovjeka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Čulo mirisa određuje šta je jestivo i koja je i kolika teritorija jednog psa. Koliko je ovo čulo izoštrenije od ljudskog, kaže i podatak da čovjek ima oko 5 miliona etmoidalnih ćelija u nosu, labrador 120, foks terijer 147, a njemački ovčar 200 miliona ćelija putem kojih prima mirise iz okoline. Zato pas može da razlikuje bar 10 puta više različitih mirisa od čovjeka. Osim samih ćelija u nosu, i veliki dio mozga je posvećen interpretaciji mirisa, a kao i kod svih sisara, i u mozgu pasa postoji centar za miris. Ovaj centar prima i registuje nadražaje nervnim putem. Njuh je takođe i značajno oruđe u komunikaciji, i moguće je prikupiti cijeli niz različitih tipova podataka o drugim psima samo uz pomoć pažljive analize mirisa. Takođe, na osnovu mirisa, pas postaje seksualno nadražen (pas lako nanjuši kuju u tjeranju), a kako je održanje vrste najbitnija stvar svake jedinke i nos postaje jedan od najbitnijih organa u psećem organizmu. Dresurom i uzgojem, čovjek je dalje povećavao sposobnost psa da prepozna mirise. Posebno izvježbane životinje se koriste za pronalaženje krijumčarene robe kao što je droga, ali i za pronalaženje unesrećene osobe i 10 metara ispod snijega. Najbolji njuh, svakako imaju lovački psi, goniči iz grupe krvosljednika. Sluh Uredi Sluh je najbolje čulo kod psa poslije njuha. Kada je na oprezu, pas načuli uši i pomoću mišića (kojih, vezane za uši, ima duplo više nego čovjek) poveća površinu ušnih školjki. Sluh mu je selektivan, što znači da može izolovati određene zvukove, a druge isključiti. Pas reaguje na određene promjene u intonaciji glasa i na taj način veoma dobro razlikuje komandu od grdnje i pohvale. Uz to pamti i veliki broj riječi i tako uči da sluša i sarađuje sa čovjekom. Psi detektuju niskofrekventne zvukove, čak frekvencije od 16 Hz, pa do 100 kHz (maksimalni dijapazon kod ljudi od 20 Hz do 20 kHz), i uz veliku pokretljivost ušiju vrlo brzo mogu da odrede lokaciju izvora zvuka. Vid Uredi Za pse možemo reći da su daltonisti. Nova istraživanja ukazuju da psi, ipak, mogu da razaznaju neke boje, ali ne na način na koji to mogu ljudi. Takođe se ukazuje na činjenicu da psi mogu da razlikuju varijetete ljubičaste/purpurne boje i nijanse žute boje. Kako su pseća sočiva ravnija od ljudskih, nemoguće je da psi vide detalje, ali sa druge strane, pseće oči su osjetljivije na svjetlo i pokrete. Neke rase, imaju vidno polje čak i do 270° (u odnosu na ljudskih 180° ) Kretanje Uredi Termin hoda kod psa odnosi se na primer njegovih koraka pri različitim brzinama, a razlikuje se u ritmu i vrsti koraka. Kod kretanja psa mogu postojati mnoge greške. Na primer, kod rakovog hoda pasje telo se nalazi pod nekim uglom u odnosu na smer hoda. Drugi nazivi za ovaj hod su bočno vijuganje, bočno kretanje i skretanje. Kravlji hod je vrsta hoda kada su skočni zglobovi zadnjih nogu okrenuti prema unutra. Način i brzina kojom pas hoda na takmičenjima razlikuje se od rase do rase. Neki se po ringu kreću većom brzinom, drugi poprilično sporo. Važno je da svaki vlasnik psa izlaže onog kojeg će moći da prati tokom trčanja u ringu, jer će u suprotnom pas biti sputan pri kretanju. Za starije osobe je važno da ne izaberu psa koji će ih umarati na izložbi jer tada ni pas neće biti predstavljen kako treba. LAKI KAS – Opušteni pokreti, obično prihvaćeni kao prelaz između hodanja i bržeg kretanja. Prednje i zadnje noge na svakoj strani pomeraju se harmonično. OBIČAN KAS – Ritmičan, dvostruki dijagonalni hod kada noge, po dijagonali suprotnih uglova tela, lako dotiču zemlju- zadnja desna noga sa prednjom levom, zadnja leva sa prednjom desnom. LAKI GALOP – Hod koji ima tri takta kod svakog iskorakaa. Dve noge se kreću pojedinačno, a dve kao dijagonalni par. Hod podseća na ritam konjića za ljuljanje. Sporiji je od galopa i ne umara psa. GALOP – Najbrži hod, kada su sve četiri noge u vazduhu u isto vreme. KAMILjI HOD – Hod pri kojem se prednja leva i zadnja leva noga kreću unapred zajednički, a slede ih desna prednja i desna zadnja noga. PARADNI HOD – Gotovo identičan hodu običnog konja ili ponija, kad pas prednje noge diže visoko. Patuljasti pinč ima takav hod.[19] Ishrana Uredi Detaljnije: Zdravlje psa Trenutno se vodi diskusija o tome da li su domaći psi svaštojedi ili mesojedi. Kako su klasifikovani u red Carnivora, ne mora obavezno da znači da pseća ishrana mora biti isključivo meso. Psi su neobavezni mesojedi i ne zavise isključivo od proteina koji se nalaze u mesu, kako bi zadovoljili prehrambene zahtjeve. Raznovrsne su namirnice na jelovniku pasa, uključujući mlijeko, mliječne proizvode, jaja, povrće, voće i žitarice. U divljini, psi češće jedu ovakvu hranu, pošto je mnogo teže doći do mesa. Ponekad, psi jedu travu, čime neutrališu kiselinu u crevnom traktu, a moguće je i da ovim izazivaju povraćanje, kako bi izbacili nepoželjnu hranu. Razmnožavanje Uredi kučići spavaju Profesionalni odgajivači pare pse samo za određenu svrhu. Ponekad se psi pare kako bi se dobili kučići za prodaju, a nekad da bi se dobili šampioni na izložbama. Ovdje je riječ, uglavnom, o ljudima koji su iskusni i vični ovom poslu. Osim ovakvih razmnožavanja, koja možemo nazvati odgovornim i u svrhu održavanja nivoa kvaliteta rase, često se zbog zarade ulazi i u neodgovorno odgajanje pasa i preprodaja „naveliko“. Pojavljuju se tri legla jedne kuje, u jednoj godini! U najvećoj mjeri, ovome pogoduje neozbiljnost u kinološkim savezima. Plodnost Uredi Sve pripitomljene vrste su kooperativne u procesu parenja. Osnovno ponašanje koje je različito kod pasa u odnosu na divlje kanide jeste gubitak veze između pojedinog mužjaka i ženke. Takođe se cijeni i mogućnost kuje da se tjera u bilo koje doba godine i to po mogućstvu dva puta, za razliku od divljih kanida koji se tjeraju jednom godišnje i to najčešće u kasnu zimu. Zdravlje Uredi Psi boluju od raznih bolesti, od kojih se neke mogu prenijeti i na čovjeka i druge životinje, dok su druge jedinstvene samo za pse. Bolesti Uredi Od infektivnih zaraza, pse najčešće povezujemo sa bjesnilom, štenećakom i parvovirusom. Od urođenih bolesti kod pasa su najčešće displazije kukova, razne vrste epilepsija i plućna stenoza. Skoro svaka bolest koju može dobiti čovjek može dobiti i pas (osim specifičnih bolesti za čovjeka), kao što su rak, bolesti zuba, srca, itd... Paraziti Uredi Najčešći paraziti su buve i gliste. Životni vijek Uredi Životni vijek varira od vrste do vrste. Tako da gigantske vrste pasa žive, u prosjeku, od 7 do 8 godina, dok neki mali terijeri mogu živjeti i do 20 godina. Kod mješanaca, srednje veličine životni vijek je od 13 do 18 godina. Zapisano je da je najstariji pas živio 30 godina.[20] Iako se ne može predvidjeti niti kontrolisati koliko dugo će neka životinja živjeti, životni vijek se ipak produžuje ispravnom ishranom, vježbanjem, redovnim posjetama veterinaru i brigom o životinji. Psihologija pasa Uredi Najsigurniji način za razvijanje osećaja prema psima i njihovoj psihologiji je pažljivo posmatranje štenadi u leglu. Čak i pre nego što prestanu sisati, štenad počinje pokazivati karakteristike koje pseću vrstu čine korisnom ili problematičnom za ljude. Uspješan odnos čoveka i psa zavisi od mogućnosti vlasnika da `pročita` svog ljubimca i da može misliti kao pas.[21] Pas je životinja koja pripada čoporu, koji ima urođenu potrebu za životom u sistemu hijerarhije. Već sa 4 do 5 nedelja očigledno je koji dio legla je dominantniji i kako se ta dominacija iskazuje. Dominantno štene je ono koje prvo jede, koje započinje igru i ono koje se usudi izaći iz legla. Kad napusti leglo, štene dobija novo društvo koje čine svi članovi jednog domaćinstva, ljudi i životinje. Odvojeno od sigurnosti i topline legla, neće se opustiti dok potpuno ne upozna novu teritoriju. Jezik pasa Uredi Kako pas odrasta, razvija celi repertoar signala i držanja tela koji će objašnjavati njegovo ponašanje. Pas koji ima poverenja u čoveka pokazuje svoje osećaje u uzdignutom stavu na sve četiri noge, uspravnih ušiju i uzdignutog repa. Kada treba pokazati poslušnost, pas koji nije psihički jak, spustiće rep, staviti uši u vodoravan položaj i ponekad okrenuti glavu u stranu kako bi izbegao direktan pogled, a može čak leći na leđa.[22] Većina psećih znakova - od veselog mahanja repom do uplašenog režanja - prilično su lako razumljiva. Uzdignute ruke ili ruke kojima čovek vrši nagle pokrete (na koje su psi 40 puta perciptivniji od ljudi) kod psa mogu izazvati krivo tumačenje i potrebu za obranom. Tags: Psi knjiga o psima nega pasa uvod prakticni vodic za pse enciklopedija pasa dresura dresiranje pas briga izbor biranje psa

Kao na slikama prelepe ilustracije iz ex yu Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из Јура#Подела|касне јуре]] је Archaeopteryx.[3] По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима. Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских острвских врста, изгубиле ту способност. Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуелним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања. Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле. Еволуција и систематика[уреди | уреди извор] Фосил Archaeopteryx bavarica из Палеонтолошког музеја у Минхену Модел птице Archaeopteryx, најраније познате птице[4] Прву класификацију птица направили су Франсис Вилоби и Џон Реј у својој књизи из 1676. с насловом Ornithologiae.[5] Тај рад је, иако донекле преобликован, био основа за данашњи класификацијски систем који је први осмислио Карл фон Лине 1758.[6] Птице су у Линеовој систематици категорисане као класа Aves. Кладистика њихову класу уврштава у таксон диносауруса Theropoda.[7] Према тренутном консензусу, Aves и сестрински ред Crocodilia заједно чине заостале чланове таксона рептила Archosauria. У кладистици се обично сви дефинишу као потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Archaeopteryx litographica.[4][8][9] Archaeopteryx из кимериџа касне јуре (пре око 155 до 150 милиона година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје групе не узимајући у обзир фосилне остатке,[10] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] Данашње птице деле се на два надреда: Paleognathae (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Neognathae, група у којој се налазе све остале птице. Зависно од таксономског гледишта, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 хиљада до 10,2 хиљада познатих живих птичјих врста на свету. Употреба појма[уреди | уреди извор] Мужјак коса Плава сеница - Cyanistes (Parus) caeruleus Овај чланак користи појам „птица“ за назначавање животиња чланова класе Aves, укључујући и Archaeopteryxa, али се првенствено бави живућим птицама, које су све Neornithes и тако неупитно дио класе Aves. У популарној науци појам „птица“ се често користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се животињске врсте као што су Microraptor и Rahonavis понекад називају птицама, иако их већина научника на бази данашњих доказима не би сматрала делом класе Aves. Диносауруси и порекло птица[уреди | уреди извор] Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносауруса теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Dromaeosauridae и Oviraptoridae.[12] Како је откривено још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносауруси тероподи имали перје, доприноси томе.[13] Фосил првотне птице Archaeopteryx из јуре, пронађен у касном 19. веку, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра директним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Confuciusornis која је живела у раном раздобљу креде. Обе вероватно по старости претече Protoavis texensis, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују групе Enantiornithes, Yanornis, Ichthyornis, Gansus, те Hesperornithiformes, групу нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима. Могуће је да су дромеосауриди Cryptovolans и Microraptor имали способност летења на сличан или бољи начин од Archaeopteryx врста. Cryptovolans је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Cryptovolans је пре птица него Archaeopteryx коме нека од ових обележја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су у ствари дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан да лети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви, јер однос између најнапреднијих диносауруса манираптора и најпримитивнијих правих птица још није разјашњен. Иако диносауруси надреда Ornithischia (са зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су у ствари настале од диносауруса надреда Saurischia (зделице налик гуштерима) и тако независно наследиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном групом теропода Therizinosauridae. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју подржава неколико научника (најзначајнији су Лари Мартин и Алан Федуција), тврди како су птице (укључујући и диносаурусе групе манираптора које су еволуирале од раних архосаура као што је Longisquama.[14] Tu teoriju osporava većina drugih znanstvenika u paleontologiji, kao i stručnjaci za razvoj i evoluciju perja.[15] Географско ширење данашњих птица[уреди | уреди извор] Снежна сова Данашње птице класификују се у групу Neornithes, за коју је познато да је еволуирала крајем креде. Даље се деле на Paleognathae и Neognathae. Група Paleognathae укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки научници сумњају да нојевке представљају вештачку групацију птица које су независно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских токова). Прво одступање од остатка групе Neognathes представља надред Galloanseri у којем су редови паткарица (Anseriformes; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Galliformes; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка групе Neognathes догодило се пре нестанка диносауруса, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста групе Neognathes догодило пре или после тога.[16] Ово неслагање делом је проузроковано одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзним.[16][17] Класификовање птица врло је контроверзна тема. Дело Phylogeny and Classification of Birds (Филогенеза и класификација птица) из 1990. Сиблија и Ахлквиста је међу најважнијим у том подручју, иако се о њему често расправља и непрестано преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Међутим научници се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема, али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица. Редови птица[уреди | уреди извор] Главни чланак: Класификација птица Кладограм модерног односа птица базиран на Јарвис, Е. Д. et al. (2014)[18] са неким именима кладаа по Јури, Т. et al. (2013).[19] Aves Palaeognathae Struthioniformes (нојеви) Notopalaeognathae Rheiformes (нанду) †Dinornithiformes (моа) †Lithornithiformes Tinamiformes (тинаму) Novaeratitae Casuariiformes (ему & казуари) Apterygiformes (киви) †Aepyornithiformes (слоновска птица) Neognathae Galloanserae Galliformes (коке) Odontoanserae †Pelagornithidae Anserimorphae †Gastornithiformes Anseriformes (пловуше) Neoaves Columbea Mirandornithes Phoenicopteriformes (фламингоси) Podicipediformes (гњурци) Columbimorphae Columbiformes (голубови) Mesitornithiformes (месите) Pteroclidiformes (саџе) Passerea Cypselomorphae (колибри, чиопе) Otidimorphae Cuculiformes (кукавице) Otidiformes (дропље) Musophagiformes (туракои) Opisthocomiformes (хоацин) Cursorimorphae Gruiformes (ждралови) Charadriiformes (шљукарице) Aequornithes (пингвин, чапља, пеликан, рода, итд) Eurypygimorphae Eurypygiformes (сунчана чапља) Phaethontiformes (тропске птице) Telluraves Afroaves Accipitrimorphae Cathartiformes (лешинари Новог света) Accipitriformes (орлови и јастребови са сродницима) Strigiformes (сове) Coraciimorphae Coliiformes (мишовкиње) Eucavitaves Leptosomatiformes (кукавичје модривране) Cavitaves Trogoniformes (трогони) Picocoraciae Bucerotiformes (кљунорошци) Coraciformes (модровране) Piciformes (детлић, тукан итд.) Australaves Cariamiformes Eufalconimorphae Falconiformes (соколови) Psittacopasserae Psittaciformes (папагаји) Passeriformes (певачице) Ово је списак таксономских редова у подкласи Neornithes, тј. данашњих птица. Подразред Neornithes Paleognathae: Struthioniformes, ној, ему, киви Tinamiformes, тинаму Neognathae: Anseriformes, патке, гуске и лабудови Galliformes, коке: јаребица, препелица, фазан, кокош, тетреб, паун Sphenisciformes, пингвин Gaviiformes, северни гњурци Podicipediformes, гњурци Procellariiformes, бурњаци Pelecaniformes, пеликан, корморан, фрегата, блуна Ciconiiformes, рода, чапља, ибис, букавац Phoenicopteriformes, фламинго Accipitriformes, орао, јастреб Falconiformes, соколови Turniciformes, препеличице/препеличарке Gruiformes, ждрал Charadriiformes, вивак, шљука, спрудник Pteroclidiformes, саџе Columbiformes, грлица, гугутка, голуб Psittaciformes, папагаји Cuculiformes, кукавице Strigiformes, сове Caprimulgiformes, помракуше Apodiformes, чиопе Trochiliformes, колибри Coraciiformes, водомар, пчеларица, златоврана, пупавац Piciformes, детлић, жуна, тукан Trogoniformes, трогони Coliiformes, мишјакиње Passeriformes, певачице Popis taksonomskih redova u класи Aves према традиционалном класификовању (тзв. Клементсов поредак; потпуно различити тип поделе на темељу молекуларних истраживања, `Сиблијев поредак`, је још у фази потврде од стране научне заједнице). Тај поредак знатно је утицао на гледишта у систематици у којима је група кокошки попримала све чвршће доказе о свом птичјем пореклу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провере значајнији предлози у систематици Сибли-Ахлквиста, с повољним резултатима, поготово у групама Charadriiformes, Gruiformes или Caprimulgiformes. Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује групе Confuciusornis, зубате морске птице као што су Hesperornithes и Ichthyornithes, као и разнолик подразред Enantiornithes („супротне птице“). Карактеристике[уреди | уреди извор] Данашње врсте птица се карактеришу присуством перја, специјалне диференцијације коже. Поседују кљун без зуба, лагане али чврсте кости, срце са две коморе и две преткоморе, висок интензитет метаболизма, полажу јаја са чврстом љуском. Већина врста има предње екстремитете модификоване у крила и способност летења, иако су неке групе секундарно изгубиле ову способност. Интересантна карактеристика великог броја врста птица је њихова миграција. Имају сталну телесну температуру. Развијено је чуло вида и чуло слуха. Предњи удови су преображени у крила. Митарење је појава када птице збацују перје. Све птице имају перје. Свака птица има кљун. Све птице се излегу из јајета. Распрострањеност[уреди | уреди извор] Птице су настањене на свим континентима. Највећи биодиверзитет имају у тропској области (што је последица веће брзине специјације у тропима, или већег степена изумирања у севернијим и јужнијим областима).[20] Птице живе и хране се у већини копнених екосистема, чак и у леденим областима Антарктика (где постоје колоније птица и до 440 km удаљене од обала овог континента).[21] Поједине врсте птица су се адаптирале и на повремен живот и исхрану у водама мора и океана, а неке су се толико оспособиле за морски начин живота, да на копно излазе једино ради гнежђења[22]. Велики утицај човека на популације птица се огледа и у постојању неких синантропних врста. Морфологија и анатомија[уреди | уреди извор] Типска морфологија птице на примеру врсте Vanellus malabaricus: 1 кљун, 2 теме, 3 очни прстен, 4 око, 5 плашт, 6-11 перје крила, 12 доња покривна пера репа, 13 бедро, 14 тибиотарзални зглоб, 15 писак tarsus, 16 прсти, 17 tibia, 18 трбух, 19 бокови, 20 груди, 21 образ, 22 креста Главни чланак: Морфологија и анатомија птица У поређењу са морфологијом тела осталих кичмењака, тела птица имају унеколико необичне адаптације, које им олакшавају или омогућавају летење. У морфолошкоанатомске адаптације спада присуство перја, шупљих костију, специјално грађене грудне кости, кости јадца, модификација целокупних предњих екстремитета у крила, специфична диференцијација крилних мишића. Сем морфоанатомских постоје и бројне физиолошке адаптације птица. Птице певачице[уреди | уреди извор] Птице певачице су ред птица летачица које у доњем делу грла имају развијен гласни орган. Овај ред обухвата више од половине свих птица. Већина врста су птице мале до средње величине које граде врло сложена, раскошна и лепа гнезда. Међусобно се разликују по начину живота. Штиглић Цајзлов Канаринац Славуј Конопљар Грабљивице[уреди | уреди извор] Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета. Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. Женке су знатно веће од мужјака. Орао Соко Сова Кобац Ветрушка Занимљивости[уреди | уреди извор] Највећа птица летачица је албатрос. Уједно и распон крила албатроса је највећи, износи 3m од врха једног, до врха другог крила. Кондор не лети, него лебди. Гуска је прва птица припитомљена од стране човека. Орлови не могу живети дуже од 46 дана у ропству. Птица која најбрже лети је сиви соко. Најмања птица на свету је бумбарски колибрић. Величине је само 5,7cm. Нојево јаје је 24 пута веће од кокошијег. Тешко је око 1 900 грама. Да би се скувало потребно је два сата, а љуска ће му остати врућа и два сата након кувања. Најтежа птица која лети је аустралијска дропља тешка око 18kg. Птица ругалица опонаша гласова чак 40 птица. Птица чије срце најбрже куца је црна сеница. Када је узнемирена, њено срце направи и 1000 откуцаја у минуту.

odlično stanje RETKO U PONUDI Domaći konj (lat. Equus ferus caballus)[2][3] je veliki kratkodlaki kopitar duge grive i repa, pripitomljen od davnina i koristi se za jahanje ili prenos tereta. Domaći konj je jedna od dve postojeće podvrste Equus ferus. To je kopitarska životinja koja pripada taksonomskoj porodici Equidae. Konj je evoluirao tokom zadnjih 45 do 55 miliona godine od malog stvorenja sa više prstiju, Eohippus, u veliku životinju sa kopitama. Ljudi su počeli domestikaciju konja oko 4000 p. n. e, i smatra se da je domestikacija bila široko rasprostranjena do 3000. p. n. e. Konji podvrste caballus su domestikovani, mada deo domestikovane populacije živi u divljini kao divlji konji. Te divlje populacije nisu istinski divlji konji, pošto se taj termin koristi za opisivanje konja koji nikad nisu bili domestikovani, kao što su ugroženi divlji konji Prževaljskog, zasebna podvrsta i jedini preostali istinski divlji konj. Postoji obiman, specijalizovan rečnik koji se koristi za opisivanje koncepata vezanih za konje, kojim se pokriva sve od anatomije[4][5] do životnih stadijuma, veličine, boja, oznaka, rasa, kretanja, i ponašanja. Konjska anatomija omogućava konjima da koriste brzinu za bežanje od predatora. Oni isto tako imaju dobro razvijeni osećaj ravnoteže i snažan „beži ili se bori” respons. Vezano za tu potrebu da beže od predatora u divljini razvilo se jedno neobično svojstvo: konji imaju sposobnost da spavaju stojeći i ležeći. Ženke konja, zvane kobile, nose svoje mladunce oko 11 meseci, i mladunci konja, zvani ždrebad, mogu da stoje i trče neposredno nakon rođenja. Većina domestikovanih konja počinje trening pod sedlom ili remenjem između druge i četvrte godine. Oni dostižu punu zrelost u petoj godini, i imaju životni vek od 25 do 30 godina. Osobine[uredi | uredi izvor] Tipično njušenje pastuva u blizini plodne kobile Konji su tipične životinje koje žive u krdima. U krdu vlada jasno uspostavljen hijerarhijski red. Kod promene strukture krda, kada se, na primer, krdu pridruži nova životinja ili ga napusti dotadašnji član, ponovo se uspostavlja hijerarhija. Ovo se najčešća događa govorom tela, kao što je preteće ponašanje, ali ako to nije dovoljno, i ugrizima i ritanjem. Redosled na hijerarhijskoj lestvici mogu, osim toga, dovesti u pitanje i odrastajući mladunci koji tokom svog razvoja menjaju i mesto na toj lestvici. Pri tome se često može videti da mladunci niže rangirane kobile jednako tako dobivaju niže rangiran položaj u krdu, dok mladunci više rangirane kobile takođe imaju veće izglede na viši položaj. U životu na slobodi krdo se sastoji od više kobila, među njima je jedna kobila - predvodnica, te njihovih mladunaca i jedan pastuv - predvodnik. Kobila predvodnica vodi krdo na pašu i pojilo, a i određuje kad treba krenuti i kuda ići. To je često neugledna jedinka koja se zadržava malo po strani od krda. Za razliku od nje, pastuv je impozantna pojava obeležena tragovima mnogih bitki za vodeće mesto u krdu. On je zadužen za obranu krda od grabežljivaca i za davanje svojih gena sledećim generacijama krda. Kod bega, kobila - predvodnica vodi krdo, a pastuh trči na začelju krda kako bi terao dalje zaostale članove. Po pravilu, kobile celi život ostaju u istom krdu, dok mlade ždrepce pastuv protera iz krda kad dosegnu polnu zrelost. Takvi ždrepci formiraju svoje mladenačke zajednice. U tim zajednicama oni međusobno odmeravaju snage i vežbaju, kako bi jednog dana, izazivanjem na borbu jednog pastuva - predvodnika i pobedom nad njim, preuzeli njegovo mesto u krdu. Ponekad se neke kobile odvoje iz postojećeg krda i s mladim pastuvom formiraju novo krdo. Kao stanovnik stepe konj je, za razliku od magaraca, životinja čiji je prvi instinkt da opasnost pokuša da izbegne brzim begom. U držanju konja kao domaće ili radne životinje, prevladavaju kobile i kastrirani konji. Oni se u većini slučajeva bez problema uklope u manje-više veliko postojeće krdo. Pastuvi se smatraju vrlo neuračunljivim, pre svega zbog snažnog nagona za parenjem, a ponekad i zbog agresivnosti uslovljene hormonima. Ako pastuv nanjuši kobilu koja se tera, pokušaće će sve da dođe do nje. Pri tom, ako ograda oko pašnjaka ili u štali nije primerena, pastuv se često ozledi. Zbog toga se oni uglavnom drže na zasebnim pašnjacima ili u odvojenim štalama. Genetika[uredi | uredi izvor] Konji imaju 64 hromozoma.[6] Konjski genom je sekvenciran 2007. godine. On se sastoji od 2,7 milijardi DNK baznih parova,[7] te je veći od genoma pasa, a manji od ljudskog genoma ili goveđeg genoma.[8] Mapa konjskog genoma je dostupna istraživačima.[9] Spoljašnji izgled[uredi | uredi izvor] Spoljašnji izgled konja se razlikuje građom i veličinom tela, kao i krznom i njegovom bojom. Zavisno od svrhe uzgoja, dele se na tri osnovna tipa, hladnokrvne, toplokrvne i punokrvne konje. U hladnokrvne se ubrajaju u pravilu konji čija telesna težina prelazi 800 kg. Te pasmine korištene su uglavnom za rad u polju, rudnicima ili za šumske poslove. Toplokrvni su, suprotno prvima, tipični jašući konji jer su lakše građe i pokretljiviji. Pored toga, oni su dobri za dresuru i preskakanje prepreka. Punokrvni su pre svega sportski konji, uglavnom su vrlo osetljivi, a u trku dosežu i do 70 km/h. Polukrvnim konjima nazivaju se mešanci toplokrvnih i punokrvnih konja. Nazivi hladnokrvni, toplokrvni i punokrvni ne potiču od toplote ili količine krvi konja, nego označavaju njihov temperament. Tako su hladnokrvni konji obično vrlo pitomi i snažni, i s mirom podnose puno toga, dok se punokrvni generalno smatraju „ludim“, razdražljivim i ni izdaleka se njima ne može tako jednostavno upravljati kao sa hladnokrvnim. Konji se u hodu oslanjaju samo na treći, srednji nožni prst. Ostali prsti su im zakržljali. Oči konja su smeštene postrano na glavi, što im omogućuje vidno polje od gotovo punog kruga (350°). No, ono što se događa neposredno ispred njihovog nosa ili straga, konji primećuju tek ako okrenu glavu. Konji nisu slepi za boje, ali ne razlikuju ih baš dobro. Ne razlikuju smeđu od zelene i sive, ali boje kao što su bela, crvena, žuta i plava vide jako dobro. Imaju vrlo pokretljive ušne školjke i mogu ih okrenuti u bilo kojem smeru. Okretanjem prema napred, konj pokazuje pažnju i znatiželju, no ako ih okrene prema natrag i priljubi uz glavu, to je upozorenje i pokazuje agresivnost ili strah. Ako uši mlitavo vise u stranu to je znak da se ne oseća dobro ili je umoran, no može biti i znak potčinjavanja kao i opuštenosti. Ako su mu pri tome oči poluzatvorene, to može značiti i zadovoljstvo. Uši usmerene prema nazad znak su nelagode, a kod jahanja, pažljivosti. Radi zaštite od grabežljivaca u prvobitnom okolišu, konji su razvili različite boje. Jedna od najranijih je svetli ton smeđe boje. Tipični predstavnici konja te boje su norveški fjordski konji, koje uz to odlikuje i uočljiva tamna pruga duž mesta gde izrasta griva. Veličina, starost, razmnožavanje[uredi | uredi izvor] Tačka na prelazu između vrata i leđa od koje se meri visina konja Zavisno od pasmine, domaći konji dosežu visinu u „ramenima“ između 60 i 210 cm. Konji visine do 146,5 cm nazivaju se poni,[10] a oni visoki do 145-148 cm su mali konji.[11] Težina ponija i velikih konja kreće se od 90 kg pa do 1200 kg. Telesno odraslim konj se može smatrati u dobu od tri do šest godina, poniji ranije, veliki konji kasnije. Veliki konji mogu doživeti oko 30 godina,[12] dok poniji mogu živeti i do 50 godina.[13][14] Najveća dokazana starost jednog velikog konja je 62 godine.[15] Očekivani životni vek konja uveliko zavisi o pasmini, uslovima života i načinu korištenja životinje.[16][17][18] Kobile su polno zrele s 12 do 18, a ždrepci u dobu između 12 i 20 meseci. Kod svih konja skotnost traje tačno 330 dana (11 meseci). Ciklus parenja počinje u proleće, a vrhunac doseže u letnim mesecima. Ako životinje žive u štalama i hrani se intenzivno, moguće je postići skotnost i zimi. Kobile su plodne samo svakih 21 do 24 dana. Nakon skotnosti od oko 11 meseci, kobila donosi na svet ždrebe, koje odmah nakon toga pokušava da ustane. Ovo je kod konja koji žive na slobodi izuzetno važno, jer inače je ugroženo od zveri. Boja[uredi | uredi izvor] Prvobitno je boja konjske dlake imala funkciju kamuflaže. Danas se konji uzgajaju u nekoliko boja. Kod nekih se boja nogu, grive i repa razlikuje od boje ostatka tela. Neki konji imaju bele mrlje na licu i nogama. Za boju se može reći da je karakteristika jedinke, ali ne i rase, kao što je to slučaj kod drugih životinjskih vrsta. Belac – konj bele boje. Svi konji koji su bele boje rađaju se kao crna ždrebad, sa većim ili manjim belim površinama po glavi ili nogama, a beli postaju tek između 5. i 7. godine. Ovo naravno ne važi za one koji se rađaju potpuno beli sa crvenim očima - u tom slučaju radi se o albinizmu. Vranac – konj crne boje. Ako na glavi ima belu liniju, koja može biti šira ili uža, onda je to lisasti vranac, ako odmah iznad kopita ima bele noge onda je putasti, ako je pak bela boja viša kažemo da je čarapast. Dorat ili mrkov - konj mrke, braon boje. Često se varijante ove boje opisuju kao „otvoreni“ - svetliji ili „zatvoreni“ - tamniji dorat. Zelenko - konj „zelene boje“, boje koja čini prelaz od vranca ka belcu. Alan - konj oker boje. Položaj ušiju[uredi | uredi izvor] Konj može posebno micati ušima kako bi prikupio zvukove, a položaj ušiju jasno ukazuje na njegovo raspoloženje. Uši okrenute napred znači da ga nešto zanima; jedno uho napred, drugo nazad znači da konj nije siguran, uši unazad pokazuju agresivnost i strah. Domestikovanje i držanje[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Divlji konji, oblik od kojeg potiču današnji domaći konji, su domestikovani prvi put u centralnoj Aziji, verovatno oko 3000 godina p. n. e, a neki autori smatraju, da je to bilo još pre 5 hiljada godina p. n. e. Postoje različite teorije o tome, kada i gde je čovek prvi put koristio konja. Zadnja istraživanja, koja se temelje na uspoređivanju mitohondrijskog genoma današnjih domaćih konja i fosila izumrlih vrsta, upućuju na odgovor, da se domesticiranje konja odvijalo na više mesta, nezavisno jedno od drugih. Bitna indicija za takav zaključak je širina genetičkih varijacija, koja je u obe testirane grupe bila jednako velika. Da se domesticiranje odvilo samo na jednom mestu, kod domaćih konja bi se mogla očekivati puno manja širina genetičkih varijacija. Pored toga, testovima je utvrđeno da su neke izumrle vrste bliže srodne današnjim vrstama, nego što su neke vrste domaćih konja međusobno srodne. Istraživanja mitohondrijskog DNK, sprovedena 2002. pokazala su, da je domestikovano najmanje 77 osnovnih tipova kobila u različitim područjima zemlje nezavisno jedno od drugog, što je bitno više nego kod drugih vrsta domaćih životinja. Istorija domaćih konja[uredi | uredi izvor] Konji na radu Domestikovanje konja donelo je narodima izvanredne prednosti. Mogle su se u puno kraćem vremenu preći velike udaljenosti, što je olakšalo održavanje velikih carstava. Pored toga, kao što je to u nekim krajevima i danas običaj, konji su se koristili za ishranu, a bili su i dragoceni pomagači u ratnim pohodima. Neke nove napadačke i ratne tehnike postale su moguće tek uz korištenje konja. Stari Orijent[uredi | uredi izvor] Rana carstva Asiraca i Hetita kao i Hurita u državi Mitani stvarana su korištenjem konja u ratovanju. Oko 1700 godina p. n. e. u Egipat upadaju Hiksi, nomadski narod nejasnog porekla. Egipćani do tada nisu poznavali konje i bili su u borbi do te mere podređeni, da su Hiksi uspeli da osvoje veliki deo Starog Egipta. Stepe[uredi | uredi izvor] Rani nomadski narodi centralne Azije, iz kojih su kasnije proizašli mnogi narodi ratnika-konjanika, „pronašli“ su sedlo i drugu jahaču opremu još u trećem veku p. n. e. Kasnije grčki istoričar Strabon izvještava o izuzetnom jahačkom umeću Skita. Srednja Evropa[uredi | uredi izvor] Ostaci konja dokazani su u srednjoj Evropi od starog kamenog doba, i nastavljaju se i u vremenu nakon ponovnog širenja šuma iza zadnjeg ledenog doba. Međutim, vreme od kad je konj domestikovan u Evropi je sporno, jer je teško razlikovati kosti divljih od kosti domestifikovanih konja. Antika[uredi | uredi izvor] U Homerovim epovima konji pre svega vuku bojna kola, kao što je bilo uobičajeno u egipatskom Novom carstvu i kod Asiraca i Hetita. Kod sahrane Patrokla (Ilijada 23, 163) žrtvovani su konji. U grčkoj antici konj je bio simbolički povezan sa smrću. Kad je junak prikazivan kako kroz prozor gleda konje, predskazivana je njegova smrt. U vreme oko 1000 godina p. n. e. prestaju da se koriste bojna kola. Konjanici na sve krupnije uzgajanim konjima pokazali su se, uz sve bolju veštinu jahanja, kao brži i okretniji, pa time i efikasniji od bojnih kola. Drugog dana održavanja antičkih Olimpijskih igara tradicionalno su bila takmičenja u jahanju i trci kolima. Grčki istoričar Ksenofont napisao je u 4. veku p. n. e. delo Peri hippikes („O umeću jahanja“), gde je izneo znanja o konjima i jahanju. Većina saveta sadržanih u tom delu vrde još i danas. Potkovice su izumeli još Rimljani. U Evropu je stigla u 5. veku p. n. e. za vreme seobe naroda. Tačno poreklo ovog izuma je nepoznato. Međutim, Rimljani nisu uspeli da razviju konjima primerenu opremu. Primeren način za prevoz tereta konjskom zapregom razvijen je tek puno kasnije. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Egipatski prikaz anatomije konja iz 15. veka Korištenje konja kao radne životinje postalo je moguće tek u srednjem veku, s pronalaskom primerene opreme. Do tada su u poljoprivredi korišteni samo volovi. Ranije uobičajena oprema je konjima kod vuče većih tereta presecala dovod vazduha, pa su se mogli koristiti samo za vuču lakih kola. Razvoj adekvatne opreme omogućio je korištenje konja na primer za vuču pluga. Kako konji imaju bitno veći radni potencijal od volova, to je značilo revoluciju u poljoprivredi. U srednjem veku je konj kao jahaća životinja bila dostupan gotovo isključivo plemstvu. Korištenje jahača u bitkama dovelo je do razvoja sloja vitezova. Iz te prvobitno samo vojno korištene veštine jahanja kasnije se razvila klasična dvorska umetnost jahanja. U tom razdoblju se počinje snažnije razvijati konjogojstvo, jer su mnogi vladari željeli da ukrase svoje dvorove naročito plemenitim konjima. S druge strane, kako su vitezovi zbog oklopa postajali sve teži, bili su potrebni i sve krupniji, grublje građeni konji. Novi svet[uredi | uredi izvor] Na američkom kontinentu nije bilo domestikovanih konja. U Americi su, doduše, živeli divlji konji, međutim izumrli su pre mogućeg domestikovanja. Tek Evropljani dovode u Ameriku domaće konje. Neki konji su u severnoj Americi odbegli, i na slobodi formirali krda mustanga. Tako su Indijanci prvi put sreli konje. Taj kontakt radikalno menja način života nekih plemena. Pre svega narodi koji su živeli u preriji mogli su uz pomoć brzine konja uloviti više bizona, a veća pokretljivost im je povećala lovišta. Rase domaćih konja[uredi | uredi izvor] Domaći konji Dorat Engleski galoper Arapski punokrvni konj - nijedna rasa konja nije uticala u toj meri na uzgoj ostalih rasa koliko arapski punokrvni konj. U modernom turnirskom sportu se retko pojavljuje zbog svoje visine od 145cm do 155cm. Arapski punokrvnjak se označava sa axx, a polukrvnjak sa ax. Engleski punokrvni konj - ovo je jedina rasa konja kod koje je kriterijum pri selekciji - rezultati u trkama - ostao nepromenjen do danas. Nastali su 1650-1750 ukrštanjem arapskog, turskog i berberskog konja. Engleski polukrvni konj - nastao je ukrštanjem engleskog punokrvnjaka sa konjima iz raznih zemalja i krajeva. Trekenerski konj je istočnopruski konj. Imao je veliki značaj u stvaranju današnjeg zobnatičkog polukrvnjaka. Ahaltekinac - nastao je pre više hiljada godina (pre oko 5000 godina) i to je jedna od najstarijih rasa konja. Izvanredan je za jahanje, velike je izdržljivosti i čvrstine, elegantan i plemenit. To je rasa konja bez grive ili sa veoma slabo izraslom grivom. Poreklo mu je sa prostora današnjeg Turkmenistana i nalazi se na grbu današnje Republike Turkmenistan, na njihovoj novčanici i na poštanskim markama Turkmenistana. Ova rasa konja je imala dosta značajan uticaj na nastanak arapske rase konja i njihov elegantan izgled potiče od ahaltekinca. Hanoverski konj - vodi poreklo iz Hanovera iz Nemačke. Visina mu je 155-165cm. Boja mu je najčešće kestenasta sa belim oznakama, ali isto tako može biti i smeđ, crn a ponekad i siv. Staložene je naravi i uopšteno mirnog temperamenta. Hanoverac je velik i impozantan konj pravilnog i izražajnog lica. Vrat mu je dugačak i mišićav, jednako kao i leđa. Uopšteno krupan, širok i dugačak, čvrste strukture kostiju i snažnih nogu sa donekle malim kopitima. Rep je visoko postavljen i konj ga drži i nosi visoko. Koristi se najviše u dresurnom i preponskom jahanju. Izvrstan je takmičarski konj. Ovi konji imaju dugačak korak u hodu, energičan kas i elastičan galop. Izvrsni su skakači. Lipicaner - pripada grupi toplokrvnih konja, ime je dobio po selu Lipice kod Sežane u Sloveniji. Kasač Orlov - je najstarija rasa kasača. Njen tvorac je grof Aleksej Grigorijevič Orlov. Francuski kasač Američki kasač - vodi poreklo iz Sjedinjenih Američkih Država. Visina mu je 142-162cm. Boja mu je riđa, dorata, vrana ili alata. Ima izvrstan sportski temperament i veliku izdržljivost. Izgled Američkog kasača stvara opšti utisak snage, a budući da je brzina najvažnija osobina, prihvatljive su neke izmene u eksterijeru. To je uopšteno mali, mišićav konj kratkih prednjih nogu, dužih zadnjih nogu, dobro oblikovanih kopita i obične glave sa dugim ušima. Važna je snaga, pa zato ova rasa ima široka prsa, snažan greben i dobro razvijen zadnji deo. Ovo je najpoznatija svetska rasa za trke konja, a može se videti u kasačkim trkama uglavnom. Trkački kas ili korak najvažniji su načini kretanja, obeleženi dugim, glatkim pokretima. Koraci nisu produženi i ne smeju preći u kenter ili galop. Bosansko-brdski konj - pogodan je za rekreaciono i turističko jahanje zbog skromnosti pri držanju i jednostavnog karaktera.[19] nega sport sportski zdravlje konji knjige knjiga o konjima biologija anatomija konja