Posle prolećnog putovanja 2013. godine po raškoj oblasti, koje je opisao u knjizi „Dolina srpskih kraljeva“, Milisav Savić hodočastio je mesta iz naše epske poezije. Put ga je vodio od Skadra do Soluna, od Pirlitora na Durmitoru do Miroč planine, od Hilandara do Prilepa, od Kosova do Romanije, od Ravnih Kotara do Kupinova u Sremu, od Moštanice u Bosanskoj Dubici do Mačve, od Vršca do Rudnika, od Ravanice do Deviča, od Žabljaka na Skadarskom jezeru do Rače, od Svete Trojice u Pljevljima do Ozrena kraj Zvornika ... Većinu čuvenih epskih toponima uspeo je da pronađe, nekima je, kao što su crkva Janja u Starom Vlahu ili grad Leđan, bio na tragu. Poezija i stvarnost često su se podudarali, ali i razilazili. Epska Srbija je čudesna i lepa, ali je neodvojiva od one stvarne. Od mnogih epskih dvoraca, gradova i manastira ostale su samo mrvice, u pesmama oni sijaju i blistaju u punoj veličini i raskoši. Savić je tragao i za portretima naših najčuvenijih epskih junaka (Sveti Sava, Nemanja, knez Lazar, kneginja Milica, Rade Oblačić, Marko Kraljević, kralj Vukašin, car Dušan, Stefan Lazarević, Vuk Branković), naslikanim na ikonima i freskama u Koporinu, Dobrunu, Karanu, Pribojskoj Banji, Rudenici, Velući, Kaleniću, Ravanici, Manasiji, Dečanima, Gračanici, Pećkoj Patrijaršiji, Prilepu, Hilandaru, Ježevici i drugim manastirima.

Meki povez Pol-L Posle prolećnog putovanja 2013. godine po raškoj oblasti, koje je opisao u knjizi „Dolina srpskih kraljeva“, Milisav Savić hodočastio je mesta iz naše epske poezije. Put ga je vodio od Skadra do Soluna, od Pirlitora na Durmitoru do Miroč planine, od Hilandara do Prilepa, od Kosova do Romanije, od Ravnih Kotara do Kupinova u Sremu, od Moštanice u Bosanskoj Dubici do Mačve, od Vršca do Rudnika, od Ravanice do Deviča, od Žabljaka na Skadarskom jezeru do Rače, od Svete Trojice u Pljevljima do Ozrena kraj Zvornika ... Većinu čuvenih epskih toponima uspeo je da pronađe, nekima je, kao što su crkva Janja u Starom Vlahu ili grad Leđan, bio na tragu. Poezija i stvarnost često su se podudarali, ali i razilazili. Epska Srbija je čudesna i lepa, ali je neodvojiva od one stvarne. Od mnogih epskih dvoraca, gradova i manastira ostale su samo mrvice, u pesmama oni sijaju i blistaju u punoj veličini i raskoši. Savić je tragao i za portretima naših najčuvenijih epskih junaka (Sveti Sava, Nemanja, knez Lazar, kneginja Milica, Rade Oblačić, Marko Kraljević, kralj Vukašin, car Dušan, Stefan Lazarević, Vuk Branković), naslikanim na ikonima i freskama u Koporinu, Dobrunu, Karanu, Pribojskoj Banji, Rudenici, Velući, Kaleniću, Ravanici, Manasiji, Dečanima, Gračanici, Pećkoj Patrijaršiji, Prilepu, Hilandaru, Ježevici i drugim manastirim

Karakteristike proizvoda: Windows VISTA - multimedijalni kurs! Windows VISTA - multimedijalni kurs: 1. Uvod - O kursu - Noviteti Windows Viste - Pregled Viste - Prijavljivanje (Logging On) - Welcome Center - Sigurnosne karakteristike - Odjavljivanje (Logging Off) 2. Radna površina (Windows Desktop) - Ikone (Icons) - Traka zadataka (Taskbar) - Start meni - Windows Sidebar - Upotreba Gadgets-a - Pokretanje programa - Delovi okvira - Promene u navigaciji - Otvaranje Built-In Folder-a - Pretraga iz Start menija - Traženje pomoći i rešavanje problema 3. Prilagođavanje Windows-a - Otvaranje Personalization okvira - Opcija Window Color & Appearance - Izbor pozadine - Podešavanje Screen Saver-a - Menjanje zvukova - Kursorska strelica - Promena teme - Podešavanje ekrana - Promena ikona na Desktop-u - Podešavanje veličine teksta - Prilagođavanje Taskbar-a i Start menija - Promene parametara fascikli - Podrška za hendikepirane - Dodavanje i uklanjanje Font-ova - Promena datuma i vremena - Aktiviranje dodatnih funkcija 4. Instaliranje i uklanjanje programa - Pregled instaliranih programa - Instalacija sa CD-a ili DVD-a - Preuzimanje programa sa Windows Marketplace-a - Upravljanje programima (Digital Locker) - Uklanjanje programa - Pregled instaliranih dopuna - Pokretanje starijih programa - Dopunjavanje Windows-a 5. Dodavanje i uklanjanje Hardware-a - Automatska instalacija - Dodavanje USB uređaja - Dodavanje i uklanjanje štampača - Dodavanje Driver-a za štampač - Podešavanje Bluetooth uređaja - Isključivanje i uklanjanje Hardware-a 6. Povezivanje u mrežu - Funkcija Network and Sharing Center - Povezivanje na mrežu - Podešavanje mrežne konekcije - Upravljanje mrežnim konekcijama - Dijagnostika i oporavak mreže - Funkcija Connect with People Near Me - Podešavanje Offline fajlova - Promena korisnika 7. Sigurnost Funkcija - User Account Control - Otvaranje Security Center-a - Izmene sigurnosnih parametara - Podešavanje Windows Firewall-a - Dopuna Windows-a - Upotreba funkcije Defender - Promena parametara Internet Security - Brisanje istorije i kolačića - Upravljanje Add-Ons funkcijama - Obezbeđivanje fajlova i fascikli 8. Kreiranje i promena korisničkih naloga - Otvaranje User Accounts okvira - Promena tipa naloga - Promena lozinke - Uklanjanje lozinke - Promena identifikacione sličice - Promena korisničkog imena - Dodavanje i uklanjanje drugog naloga - Podešavanje korisničkog profila 9. Održavanje i nadgledanje sistema - Otvaranje System & Maintenance okvira - Pronalaženje verzije Windows-a - Pregled sistemskih parametara - Pregled Hardware-a i ažuriranje Driver-a - Automatsko ažuriranje sistema - Promena parametara potrošnje - Funkcija Problem Reports and Solutions - Poboljšanje performansi sistema - Informacije o hard diskovima - Oslobađanje prostora na hard disku - Defragmentacija hard diska - Kreiranje particija - Funkcije Backup i Restore - Upravljanje korisničkim nalozima i lozinkama - Upravljanje sertifikatima - Prikazivanje Event Log-a - Planiranje zadataka 10. Upotreba Windows Explorer-a - Pokretanje Windows Explorer-a - Breadcrumbs - Paleta sa alatkama (Toolbar) - Paneli (Window Panels) - Otvaranje Menu Bar-a - Selektovanje datoteka - Prikaz Meta informacija - Zipovanje i arhiviranje fajlova - Promena prikaza fajlova i fascikli 11. Pretraživanje - Pretraživanje iz Start menija - Pretraga unutar okvira - Otvaranje Search okvira - Pretraživanje u Internet Explorer-u - Napredno pretraživanje - Promena parametara za pretraživanje i indeksiranje 12. Upotreba Media Player-a - Pokretanje Media Player-a - Pregled sadržaja biblioteke - Kreiranje liste za reprodukciju (Playlist) - Ripovanje Audio CD-a - Snimanje CD-a - Sinhronizacija sa eksternim uređajima - Promene parametara Media Player-a 13. Prikazivanje fotografija i videa - Otvaranje Photo Gallery-je - Paleta sa alatkama (Toolbar) - Okvir Photo Gallery-je - Promena pogleda - Dodavanje Tag-a i opisa - Promena rejtinga - Prikaz karakteristika slike - Ispravljanje slike - Prikazivanje foto albuma - Otvaranje foldera sa filmovima - Prikaz karakteristika video sekvence - Video preko celog ekrana - Upotreba Windows Movie Maker-a 14. Internet Explorer 7 - Otvaranje Internet Explorer-a - Address Bar - Paleta sa alatkama (Toolbar) - Meniji i linkovi - Otvaranje novog odeljka - Funkcija Add Favorites - Otvaranje Favorite liste -Promena početne stranice - Pregled istorije - Slanje Web stanice ili linka

【[Multifunkcionalni digitalni budilnik】Digitalni sat za spavaću sobu, izuzetno veliki LED ekran ima uvećane cifre i lako se čita. Digitalni budilnik sa satom, alarmom, AM. PM, 12/24 sata i indikatorom baterije. Opremljen je muzičkim uživanjem i melodijama zvona i može se podesiti na 5 slobodno podesivih jačina zvuka pogodnih i za odrasle i za decu, tako da se možete udobno probuditi ujutru i doživeti savršen dan. 【Alarm za digitalni sat za noćno svetlo】Noćno svetlo budilnika ima svetlo sa senzorom na dodir, uključite noćno svetlo dodirom na gornji prekidač i držite prekidač da biste beskonačno prigušili noćno svetlo. Toplo i meko svetlo koje ne zaslepljuje je veoma pogodno. Neće treptati i neće uznemiravati dete. Da stvorite prijatno okruženje za vaš noćni san. 【2 alarma Alarm sa funkcijom odlaganja】Digitalni budilnik za decu ima dva odvojena vremena alarma. 5-minutni alarm i 5-minutna funkcija odlaganja, dodirnite gornju ikonu da biste prešli u režim odlaganja, oznake tastera su jasne i intuitivne, brojevi se lako čitaju na daljinu, pogodni za decu. 【18 melodija zvona alarma】Melodija zvona budilnika uključuje elegantnu klasičnu muziku, prirodne zvukove ptica i tradicionalne melodije zvona koje mogu da zadovolje potrebe dece. Maksimalni zvuk može biti do 120 decibela, što je dovoljno da se dete probudi. pogodan i za odrasle i za decu, tako da se možete udobno probuditi ujutru i doživeti savršen dan. P34

Otkrijte čaroliju stvaranja sa Barbie nakit setom, savršenim darom za svaku mladu kreativku! Ovaj vibrantni roze set je tvoj lični dizajnerski studio gde možeš da kreiraš šarene narukvice, prstenje i ogrlice koje će se sjajno uklopiti sa svakim stilom. Sa setom dolaze svetlucave perle i niti u bojama koje će očarati svaku malu modnu dizajnerku. Dizajniran za devojčice koje vole da istražuju svoj kreativni izraz, Barbie nakit set je idealan za razvijanje fine motorike, strpljenja i umetničkih sposobnosti. Ovaj komplet uključuje raznobojne perle i šljokice, kao i niti različitih boja, omogućavajući bezbroj mogućnosti za dizajniranje jedinstvenog nakita. Pored toga, ovaj set je opremljen praktičnim alatom za pletenje, što čini izradu nakita jednostavnom i zabavnom. Barbie nakit set nije samo igračka, to je sredstvo za izražavanje i deljenje. Devojčice će uživati u pravljenju nakita za sebe, svoje prijatelje i porodicu, što ovaj set čini sjajnim načinom za učenje o darivanju i deljenju. Svaki komad nakita koji se stvori može biti priča za sebe, refleksija dečijeg jedinstvenog stila i mašte. Zamislite osmeh na licu vaše devojčice dok nosi nakit koji je sama osmislila, praveći je zvezdom svake prilike. Sa Barbie nakit setom, kreativne avanture nikada ne prestaju. To je savršen poklon za male modne ikone koje ne mogu da dočekaju da pokažu svoj raskošan stil i originalnost. Dajte krila mašti vašeg deteta sa ovim čarobnim setom za izradu nakita!

Posvećeni smo zadovoljavanju potreba svojih klijenata kroz pružanje širokog spektra promotivnih proizvoda i usluga štampe. MARKETING Marketing je uopšteno način na koji otkrivate, gradite i zadovoljavate potrebe svojih korisnika. U okviru marketinga, bićete osigurani ne samo da se čuje za Vaš biznis, već ćete njemu dati doboljno poslovne fleksibilnosti da se adaptira za promene potreba korisnika i promene poslovne klime. ADVERTAJZING Razne reklame možemo naći i na prevoznim sredstvima, autobusnim i tramvajskim stanicama itd. Advertajzing materijal se stavlja gde ga svi ljudi mogu lako uočiti. Advertajzing u svrhu promovisanja koriste i političke stranke, verske organizacije, vojska, neprofitne organizacije … LOGO Logo je spoj grafičkih elemenata, simbola, ilustracija ili ikona koji označava proizvod, uslugu, preduzeće, događaj, osobu, predmet ili ideju. To je karakterističan simbol koji se može sastojati od slova (različitih tipografskih stilova), grafike i drugih kombinacija (dodatak slogana). Oblici, boje, fontovi i ilustracije (slike) se uglavnom razlikuju od ostalih na sličnom tržištu. To je deo vizuelnog identiteta kompanije i njegova uloga je stvaranje drugačije, jedinstvene slike na tržištu tj. diferenciranje od ostalih. Prvi cilj logotipa je trenutno prepoznavanje onoga što on označava (proizvod, uslugu, preduzeće, događaj, osobu, predmet ili ideju). Krajnji cilj logotipa je njegov doprinos jačanju brenda što rezultira većim uspehom firme. BREND Brend nije isto što i identitet. Brend je reputacija, formirana od strane klijenata ili potrošača. To je njihovo mišljenje o Vama, vašem preduzeću, proizvodu ili usluzi. Ta reputacija je rezultat zbira Vašeg vizuelnog identiteta (čiji je logo važan deo), poruka koje šaljete, kvaliteta proizvoda ili usluge koje nudite, kao i svih Vaših postupaka. USLUGA MONTAŽE Nudimo Vam uslugu montaže svih reklamnih materijala na različitim lokacijama u zemlji i van nje. SVETLEĆE REKLAME Svetleće reklame izrađujemo od limenog i aluminijumskog profila sa ili bez podkonstrukcije, od klirita, plastike, alubonda i drugih materijala u zavisnosti od želje naručioca posla. Te mogu biti različitih oblika i dimenzija. U zavisnosti od tipa svetleće reklame, svetleća reklama može biti prosvetljena LED diodama ili duvanim neonom. Aplikacija na licu reklame može biti izrađena u digitalnoj štampi ili izrerana kater folijom. 3D SLOVA Za najbolji efekat 3D reklame poželjno je odraditi logo i naziv Vaše firme iz segmenata. Za osvetljavanje reklama se najčešće koriste LED diode koje su mali potrošači i pritom su dugotrajne. 3D slova za Vašu reklamu mogu biti: Osvetljene sa frontalnim svetlom Osvetljene sa pozadinskim svetlom 3D slova i reklame ne moraju biti svetleće, već se mogu odraditi i od drugih materijala kako bi ukrasili Vaš lokal. STIRODUR REKLAME Trodimenzijonalni reklamni natpisi kao i logotipi firmi se mogu posebnim postupkom NC obrade napraviti od stirodura. U pitanju su kvalitetni materijali koji mogubiti izloženi spoljašnjim uticajima (sunce, kiša, sneg) jer se koristi kvalitetna boja u njihovoj izradi. AUTO GRAFIKA Auto grafika je jedna od boljih vidova reklame jer bilo da Vam vozilo cirkuliše po gradu ili je na parkingu, non-stop će promovisati Vaš brend ili uslugu koju pružate. Auto grafika se može raditi na dva načina: Logo ili kompletna reklama se isece na kateru i lepi na vozilo. Kompletno brendiranje vozila sa štampom. GRAFIČKI DIZAJN Grafički dizajn je primenjena umetnost. Predstavlja vizuelnu komunikaciju između Vašeg proizvoda i klijenata. Kako biste postali prepoznatiljivi na tržištu, isticali se u odnosu na Vaše konkurente, Vaš korporativni identitet je ključ Vašeg uspeha. Atraktivan dizajn Vašeg identiteta je ujedno i promocija Vaše firme, njenih proizvoda i usluga ili Vaša lična reklama. SERVIS REKLAMA U našoj ponudi nudimo i servisiranje svih vrsta svetlećih reklama u svim izvedbama bilo da su na zemlji, fasadi ili krovu zgrade.

Mihajlo Đoković Tikalo je rođen 1. januara 1941. g. u Čačku. Već na njegovim najstarijim sačuvanim crtežima ogleda se Tikalov nemirni temperament, mašta i ironija. Nakon srednje škole završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde i danas živi radi. Slikar sa jednim od najspecifičnijih i najuzbudljivijih opusa u srpskom slikarstvu u poslednjih pola veka. Mihailo Đoković Tikalo nikada nije postao član Mediale, ali će mu njeni pripadnici i njihova shvatanja celog života biti veoma bliski. Tikalo nije ušao u hram Mediale, ali je nedaleko od njega podigao svoju sopstvenu crkvu. I u tu crkvu je uneo svoju ikonu: Hijeronimusa Boša. Sami Holanđani su našeg slikara proglasili `mlađim bratom Hijeronimusa Boša`. Član je ULUS-a. Za sebe kaže da je izraziti nostalgičar i samotnjak, ali i nepatvoreni hedonista i optimista. Na širem, evropskom planu, slikarstvo Mihaila Đokovića Tikala može se podvesti pod „ novi nadrealizam“. Međutim, pravi prostor njegovog interesovanja i kreativnog pražnjenja biće slobodno putovanje mašte neispitanim prostranstvima podsvesti, dakle, ezoterija. Od 1980. do 1996. godine odvija se najplodnije stvaralačko razdoblje Mihaila Đokovića Tikala. Na većim, pa i monumentalnim platnima, nastaju dva tematska ciklusa - kompozicije `Ventislava` i kompozicije sa realističkom figurom, eventualno portretom. Taj period se s punim pravom može označiti kao period istinskog slikarovog zenita. Nagrada Vukove zadužbine. Tehnika:: olovka i ulje na hartiji Dimenzije : 45,5 (h) x 38,5 (w) cm sa ramom; 25,5 (h) x 19 (w) cm bez rama; Naziv crteža: Bez naziva Godina nastanka : 1996. Potpis sa godinom, desno u donjem uglu. Crtež je kupljen od autora. Drveni ram + antirefleksno staklo. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

Ново издање књиге Дечанска ризница настало је у сарадњи издавачке куће Платонеум из Новог Сада са братством манастира Високи Дечани. Душан Вујичић, директор Платонеума, који је прошле године објавио ново издање Студеничке ризнице каже да су обе Шакотине књиге о ризницама, најстаријој студеничкој и најбогатијој дечанској, постале чувари тих ризница, јер њиховом појавом нико више никада не може порећи да су предмети описани и у њима представљени део богатог духовног и културног наслеђа манастира Дечана и Студенице, Српске Православне Цркве и српског народа. Ова богато илустрованa и савремено дизајнирана књига на 530 страна великог формата, приказује импозантне збирке икона од 14. до 19. века, крстова, путира и чаша, панагија, кандила, печата, бакрорезних плоча, пафти и појасева, тканина и везова, црквених предмета од дрвета, докумената на турском, српском и грчком језику. Посао око фотографисања и техничког уређења књиге издавачи су поверили г. Ивану Јовановићу са Православног богословског факултета у Београду. Проф. Бранислав Тодић у уводу књиге наглашава: -Она није само антологијски избор најлепших дела из ризнице, већ потпуна обрада свега оног што је вековима слагано у Дечанима и што је време поштедело до наших дана. Књига представља студиозан, добро документован и изузетно прегледан рад о дечанској ризници, заснован на строгим научним и стручним начелима. Појава ове књиге је прворазредни догађај у нашој култури. Свакој изученој скупини у књизи претходе општа разматрања, неретко испуњена узбудљивим и потресним причама поменутим на почетку, за којима следи исцрпан каталог урађен по свим правилима савремене музеолошке праксе, са потпуном библиографијом... Био је то огроман посао, који се граничио са подвигом: сваки предмет је измерен и описан, сви су натписи на њима прочитани и разрешени, и изложена је њихова историја онолико колико је била позната. Све је то дало сјајне резултате. Највећа манастирска збирка у Србији добила је и најпотпунију и најпоузданију обраду из пера нашег најбољег стручњака. Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић, помињући да је велики број предмета дечанске ризнице био у богослужбеној употреби и да су многе ризничке предмете направили сами монаси, изразио је посебну радост што и данашња генерација монаха, између осталог и овом књигом, следује завету Светог краља Стефана, који при крају своје оснивачке повеље манастира Дечани поручује: Потрудите се не само да се не разори или не одузме што од мога прилога и дара овоме храму, него штавише да надопуните оно што недостаје... Ауторка Мирјана Шакота о другом издању Дечанске ризнице Када се пре 32 године преда мном појавило прво издање Дечанске ризнице спонтано сам у одушевљењу успела да изговорим само: Ова књига је чудо!. Нисам могла да поверујем да се брдо папира и фотографија са подацима о нашој највећој и најлепшој ризници, које сам сакупљала, бележила и проучавала низ година, сложило у једну лепу и обимну књигу. Нисам могла ни да сањам да ћу једног далеког дана пред собом угледати још лепше и богатије опремљено дело, као што је ово преда мном. У блиставо белом омоту и са репродукцијама у боји одузело ми је дах. Оно што сам сада у стању да кажем то је: Велико хвала свима који су својом жељом, креативношћу и од срца успели да остваре овакво дело!. Овде, пре свега, мислим на братство манастира Дечана на челу са његовим игуманом архимандритом Савом Јањићем, а затим на издавачку кућу Платонеум из Новог Сада, већ одавно истакнутог борца за афирмацију српске културе и уметности, оличених у господи Душану Вујичићу и Ивану Јовановићу. Посебно, Министарству културе Републике Србије које је схватајући значај овог чина материјално помогло да се оно оствари. Посебну захвалност дугујем проф. др Бранку Тодићу који је својим предговором и излагањем обогатио данашњи догађај, а мене посебно задужио својим надасве стручним и за мене изузетно дирљивим текстом, чиме ми је дао наду да свој живот нисам узалуд потрошила. Сви поменути и овом приликом непоменути деjатељи на овој књизи учинили су велики подухват у правцу очувања и заштите данас веома угрожене српске културне баштине нашег Косова и Метохије.

Opis proizvoda: 4 NAČINA TRENINGA: Naša ogrlica za obuku pasa pruža 4 načina rada, a to su udar / vibracija / svetlo / zvuk, vibracija i udar se mogu podesiti. Daljinski upravljač ima 1-99 nivoa prilagođenih udara i vibracija. Kada ga koristite, odaberite odgovarajući stepen za vašeg psa, kako biste mogli bolje kontrolisati ponašanje vašeg psa i pomoći svom ljubimcu da eliminiše loše ponašanje. DO 800M DALJINSKOG DOMETA I DUGO VREME BATERIJE: Daljinski upravljač KORISTI naprednu tehnologiju prenosa i ne mora biti direktno usmeren na prijemnik. Informacije daljinskog upravljača mogu prodreti kroz zidove i druge prepreke, što je pogodno za vas da trenirate svog psa u parku ili dvorištu. Baterija će se potpuno napuniti u kratkom vremenskom periodu, osiguravajući da efikasno trenirate svog psa. SUPER VODOOTPORNA: Najlonska ogrlica prijemnik se može normalno koristiti kada pas pije vodu ili u kišnim danima, pa čak i kada pas pliva i roni, vodootporne performanse su super dobre! Napravljena od visokokvalitetnog najlona, ​​ogrlica je mekana i prozračna i neće oštetiti vrat vašeg ljubimca kao ostale kožne ogrlice. Dužina ogrlice se može podesiti tako da odgovara svim veličinama pasa. JEDINSTVEN DIZAJN ZA UŠTEDU ENERGIJE: funkcija automatskog spavanja i funkcija memorije. Prijemnik ima funkciju uštede energije kroz stanje mirovanja. Ako se ne pomeri 5 minuta, ući će u stanje mirovanja. Ako se pritisne 5 sekundi, prijemnik će se isključiti. Podesite odgovarajući nivo stimulacije za prvu upotrebu i isti nivo za sledeću upotrebu. JEDNOSTAVNA I SIGURNA UPOTREBA: Daljinski odašiljač je mali i izvrstan, više tipki je pogodno za korištenje. LED ekran prikazuje status različitih funkcionalnih režima. Svaka ogrlica za obuku pasa je apsolutno sigurna i ne šteti psima. Obećavamo da ćemo jamčiti 100% kvalitetu. Ako imate bilo kakvih pitanja o našim proizvodima, slobodno nas kontaktirajte! Karakteristike: Rechargeable: punjivi daljinski i punjivi prijemnik. Čak i po kišnim danima, radi dobro. Podesivi nivoi: Podesite nivo režima vibracije i režima šoka od 1-99. Četiri načina treninga: Šok / Vibracija / Svetlo / Zvuk. Tri kanala: Odaberite kanal za maksimalno 3 prijemnika sa 1 daljinskim upravljačem. Automatska ušteda energije: Daljinski upravljač i prijemnik će preći u stanje pripravnosti ako nema operacija u roku od 5 minuta. Pojas sa ovratnikom se može podesiti, maksimalni prečnik je 32-33,5 cm, minimalni prečnik je 8-9 cm. Saveti: Molimo napunite pre prve upotrebe. Uklonite jedno loše ponašanje ili poslušajte neodgovarajuće naredbe u jednom trenutku, ako obuka bude prebrza, vaš ljubimac može postati zbunjen, čak i odbiti. Prije korištenja Shock moda, prvo isprobajte vibraciju vašeg ljubimca. Posmatrajući reakciju psa, provjerite da intenzitet treninga nije prevelik. Provjerite kožu vašeg psa, nemojte je brutirati šokiranjem. Napunite daljinski i prijemnik prije prve upotrebe. Beleška: Napunite daljinski upravljač i prijemnik za način rada od 5 sati pri prvom punjenju Kada se prijemnik puni, on je u stanju mirovanja i ne može primiti signal sa daljinskog upravljača. Na ekranu daljinskog upravljača će se prikazati ikona prazne baterije ako je slaba snaga. Ako prijemnik ostane bez struje, indikatorska lampica će se upaliti u sekundi. Napunite ih u potpunosti prije nego što ih držite u mirovanju duže vrijeme, potrebno ih je puniti svaki mjesec. Opis Ogrlica za dresuru pasa je savršen alat za trening i obuku vašeg ljubimca. Napravljena od visokokvalitetnog materijala, ova ogrlica je izdržljiva i udobna za nošenje. Sa jednostavnim dizajnom i podešavanjem veličine, ova ogrlica odgovara psima svih rasa i veličina. Pruža vam potpunu kontrolu nad ponašanjem vašeg psa tokom šetnje ili treninga. Jedna od ključnih karakteristika ove ogrlice je mogućnost podešavanja intenziteta stimulacije. Sa različitim nivoima stimulacije, možete prilagoditi trening potrebama vašeg psa. Ogrlica za dresuru pasa takođe ima mogućnost vibracije i zvuka kao načina komunikacije sa psom. Ovo omogućava blagu i efikasnu komunikaciju tokom treninga, bez potrebe za grubim metodama. Korišćenje ove ogrlice za dresuru pasa donosi mnoge prednosti. Vaš pas će naučiti da se ponaša na pravilan način, bez nepoželjnog ponašanja poput povlačenja na povocu ili lajanja na druge pse. Ogrlica će vam pomoći da uspostavite snažnu vezu sa svojim psom, gradeći poverenje i poštovanje. Ova ogrlica za dresuru pasa je vredna investicija za svakog vlasnika psa koji želi da ima dobro obučenog i poslušnog ljubimca. Pruža vam mogućnost da kontrolišete ponašanje svog psa na bezbedan i efikasan način. Neka vaš pas postane najbolji u klasi uz pomoć ove ogrlice za dresuru pasa.

Kategorije: Trileri / Čiklit / Erotski Format: 13x20 cm Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 13. septembar 2013. ISBN: 978-86-521-1328-6 Saša Grej – „Klub Žilijet“: Prljav jezik i zabranjene strasti sasa_grej_klub_zilijet_prljav_jezik_i_zabranjene_strasti Saša Grej (1988), bivša porno zvezda, napisala je erotski roman. Ili Saša Grej zaista ume da piše ili je imala odličnog urednika, jer je „Klub Žilijet“ (Laguna, 2013) mnogo više od pisanog materijala za masturbaciju, kako obično na ovu vrstu literature gledamo. „Klub Žilijet“ je priča o seksualnosti, preciznije, ženskoj seksualnosti, još preciznije, o ženskoj seksualnosti u eri postfeminizma, interneta, pornografskih sajtova i BDSM klubova, mesta specijalizovanih za seksualne prakse dominacije i potčinjavanja. Glavna junakinja Ketrin, na završnoj godini fakulteta za film, u srećnoj je vezi sa Džekom, takođe studentom, koji danonoćno radi u predizbornoj kampanji za senatora Boba de Vila. Zbog Džekove iscrpljenosti, međutim, njihov seksualni život je nepostojeći, što Ketrin čini frustriranom. Poznanstvo sa Anom, devojkom koja zarađuje snimajući klipove za BDSM sajtove i aktivno učestvuje u životu BDSM zajednice, odvodi Ketrin na egzotičan i mračan put istraživanja svoje seksualnosti, granica između zadovoljstva i bola, kontrole i podređenosti. Ovo nije „Pedeset nijansi – Siva“. Ketrin nije naivna školarka koja se stidi sopstvenog seksualnog uzbuđenja. Naprotiv, čitajući „Klub Žilijet“, čitalac stiče utisak da je reč o odrasloj ženi od dvadeset i nešto, koja ima odrasle želje i traži način da sebi te želje ispuni. Opisujući scene seksa i Ketrininih seksualnih fantazija, Grej koristi eksplicitan jezik, onaj koji odrasli ljudi obično koriste kada pričaju o seksu. Komični pokušaji metaforičkog govora o seksu ne postoje, sve je na tanjiru, jer „vulgarnost i uzbuđenje su dve strane istog novčića“, kaže Ketrin. I još – „Pristajem samo na kurac. Penisu je mesto na času biologije, a svako ko mi ponudi ‘đoku’, ‘pevca’, ‘batinu’ ili ‘koplje’, može slobodno da ga zadrži u gaćama.` Svakome ko je iole upućen u pornografski opus Saše Grej, ovakav pristup nije iznenađenje. Zapravo, stranice knjige u kojima se opisuje seks najviše liče na prepričavanje scena iz njenih filmova. „Prljav jezik“ je obavezan deo njenog nastupa, a bog i fanovi znaju koliko je Grej u stanju da priča tokom seksa, čak i sa punim ustima. Počev od toga kako Ketrin izgleda, šta studira, do puta koji prelazi istražujući sopstvenu seksualnost, nema sumnje da je Grej glavnu junakinju napravila prema sopstvenom liku. Za neupućene: tokom pet godina u pornografskom biznisu, Saša Grej je postala neprikosnovena zvezda američke porno-industrije, a za tu karijeru nisu je preporučili ogromne grudi (koje i nema) i prazna glava (kao što je često slučaj), već isključivo, iako može da zvuči smešno, jer je reč o pornografiji – talenat i seksualna radoznalost. Gledajući stvari koje je Grej radila pred kamerama, iole stidljivija osoba pocrveni, a nisu isključeni ni napadi gađenja i mučnine. Ona je, međutim, i to je očigledno u svakoj sceni koju je snimila, uživala u svakoj sekundi, a jedna je od najzaslužnijih za to što je BDSM žanr prešao u pornografski mejnstrim. Upravo je takva i Ketrin. U literaturi i filmovima sa sličnom tematikom, kojih nije malo, glavni junaci, vođeni svojim mračnim seksualnim porivima, uvek završe tragično, ili je krajnja poruka da sa njima nešto nije u redu, da su defektni, devijantni i da ih to navodi da srljaju i da na kraju plate cenu svoje nastranosti. Ovde to nije slučaj, jer je Saša Grej put istraživanja svojih „mračnih“ opsesija prešla pešaka, a knjiga je posvećena svima onima koji su, kaže autorka, za istraživanje svoje seksualnosti imali na raspolaganju samo knjige i filmove. Zato obiluje referencama na literaturu i kinematografiju, od Biblije i Markiza de Sada, do „Građanina Kejna“ i „Lepotice dana“. Iz upotrebe ove poslednje, jasno je i kako je Grej, sa svojim pornografskim iskustvom, postala ikona poslednjeg talasa feminizma u Americi. Belle de jour, kontemplira Ketrin, naslov je neprevodiv na engleski; lepotica dana zvuči joj kao ponuda restoranskog menija, kao „danas na jelovniku“, komad mesa na tanjiru, dehumanizovano žensko meso koje treba da zadovolji mušku seksualnu glad. Iako su žene svesnije nego ikada pre svoje seksualnosti, Grej ne zatvara oči pred činjenicom da se na žensku seksualnost i dalje gleda sa osudom. Zato je u „Klub Žilijet“ važna epizoda o tinejdžerki koja se odlučuje na samoubistvo kada momak u kog je imala poverenja, bez njenog znanja postavi snimak njihovog seksa na internet, a ona prođe tipičnu „slut-shaming“ torturu na Fejsbuku, što je agonija koju milioni devojaka proživljavaju svakodnevno. Na putešestviju kroz BDSM klubove i seksualne perverzije, Ketrin uviđa ono što je u vezi sa seksom poznato u literaturi valjda još od Biblije – da je seks igra moći, dinamika odnosa kontrole i podređenosti. Ketrin će spoznati svoje granice i zato je kraj za nju srećan: vraća se svom pređašnjem životu sa Džekom, a njene seksualne avanture njihovoj vezi daju novi kvalitet, onaj koji je nedostajao. To se ne može reći za Anu, koja stalno traži nova, sve opasnija i opasnija uzbuđenja i umire tako što biva slučajno zadavljena tokom bizarne sado-mazo igre. Poenta je jasna: nije reč o potčinjavanju ili uspostavljanju kontrole nad partnerom, već nad sobom i sopstvenim željama.

Digitalni fotoaparat za decu 5,0 megapiksela Rezolucija: 1080p Kamera pravi HD video zapis. Snima do 1920k1080P video, opremljena je cetvorostrukim digitalnim zumom, obezbedice mnogo lepih i mastovitih trenutaka radosti za decake i devojcice, i razvijati njihovu kreativnost. Automatski fokus 15 smesnih presetovanih okvira za fotografije 7 razlicitih scenskih modova 4 opcije zumiranja Jednostavno i intuitivno rukovanje Operise sa 5 funkcija: fotografija, podesavanje, video snimanje, igrice, reprodukcija Ugradjena punjiva baterija od 500mAh, dovoljno za 2 sata fotografisanja i 60 minuta snimanja video zapisa Vreme punjenja baterije je oko 100 minuta Kompaktna, mala, slatka i lagana (65 grama) Mozete nositi svugde, bez opterecenja. Kamera se kaci na ogrlicu (dolazi u kompletu) koja se moze nositi oko vrata. Deca ce uzivati snimajuci predele, zivotinje, prirodu i ljude, uceci se da beleze svoje utiske, da ih kasnije analiziraju, da ih uporedjuju, da se uce i zabavljaju Digitalna decija kamera je fantastican poklon za svu decu uzrasta od 3 do 10 godina Ova istovremeno jednostavna i multifunkcionalna spravica ce privuci decu da provode vreme kreativno i mastovito i da se odmaknu od zurenja u mobline telefone i tablete. Baveljenje fotografijom je, po recima psihologa, jedna od umetnickih disciplina koja kod dece razvija osecaj za prostorne kompozicije i estetiku. Opis Dečija digitalna kamera/foto aparat plava je savršen izbor za male fotografe u nastajanju. Ovaj šarmantni plavi aparat je dizajniran sa posebnom pažnjom prema dečijim potrebama i interesovanjima. Sa visokom rezolucijom od XX megapiksela, dečija digitalna kamera/foto aparat plava omogućava deci da uhvate svaki trenutak sa izuzetnom jasnoćom i detaljima. Takođe, poseduje ugrađeni blic koji omogućava snimanje i u uslovima slabog osvetljenja. Jedna od najzanimljivijih karakteristika ovog aparata je mogućnost snimanja video zapisa visoke rezolucije. Deca će biti oduševljena mogućnošću da zabeleže svoje avanture i igre u pokretu. Dečija digitalna kamera/foto aparat plava je veoma jednostavna za korišćenje, sa intuitivnim dugmadima i jasnim ikonama na ekranu. Takođe, poseduje veliki ekran od XX inča koji omogućava deci da pregledaju svoje fotografije i video zapise odmah nakon snimanja. Ovaj aparat je izrađen od visokokvalitetnih materijala koji su otporni na udarce i padove, što ga čini idealnim za aktivnu decu. Takođe, poseduje ergonomski dizajn koji omogućava deci da ga lako drže i koriste. Dečija digitalna kamera/foto aparat plava pruža ne samo zabavu, već i edukativnu vrednost. Deca će razvijati svoju kreativnost i estetski osećaj kroz fotografisanje i snimanje. Takođe, ova kamera će podsticati njihovu maštu i istraživački duh. Sa ovom kamerom, deca će moći da se osećaju kao pravi profesionalci, hvatajući trenutke i čuvajući uspomene koje će trajati ceo život. Dečija digitalna kamera/foto aparat plava je savršen poklon za svako dete koje voli da istražuje svet oko sebe i zabeležava svoje avanture. Nabavite dečiju digitalnu kameru/foto aparat plavu i omogućite svom detetu da otkrije čaroliju fotografije na jedinstven i zabavan način!

Knjiga snova Vilijam S.Barouz Kalahari books, B e o g r a d, 1998g Latinica Mekan povez 165 stranica veoma dobro očuvano »Gradac« o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa `Gradac` posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. `Ja ratujem sam`, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Image Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. `Privilegovan` kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani `ženomrzac` – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. `Bitnik` – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u `alternativnim` ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u `ideologijama`, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne `ili-ili` dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da `virus reči` izoluje i neutrališe metodama kao što su `kat-ap` (engl. cut-up)` i `presavijanje` (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se `pričanju priče`, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji `Erotikon`, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa `Gradac` stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, `politički nekorektnih` stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: `Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ‘jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.` Dejan Ognjanović

U dobrom stanju! Zastitni omotaci malo iskrzani po ivicama, same knjige i unutrasnjost knjiga u dobrom i urednom stanju! „Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen. Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba. „Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik - očajanje. U romanu je prisutna - snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski U najkosmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost? Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill

Autor Mlakar, Peter Nakladnik Ljubljana ; Zagreb : Arkzin, 2000 Materijalni opis 144 str. : slika autora ; 18 cm Nakladnički niz Bastard biblioteka ; B 17 Edicija teorija Napomena Str. 142: Bilješka o autoru. Tekst na hrv., slov. i njem. jeziku. Predmetna odrednicaBog - filozofsko gledište Klasifikacijska oznaka130.2 Filozofija kulture. Kulturni sustavi. Teorija kulturnih krugova 27-14 Bog. Kršćansko shvaćanje Boga 2-14 Bog. Bogovi (personalizirani bogovi za razliku od imanentno duhovnih) Anotacija Citirajući brojne velikane filozofske misli, autor na postmodernistički način prilazi klasičnoj metafizičkoj tematici. U prvome dijelu to je problem Božje opstojnosti, a ishodište rasprave predstavlja ontološki dokaz. Drugi dio čine `Berlinska predavanja` s podnaslovom `Božje lice i njemačka seksualna disciplina`, a nastoji, uz naglašeno ironičan odnos, pokazati što je to na Bogu što se dade povezati s ljubavnim (erotskim) užicima. Potom slijede `Tri studije o zlu`, gdje se ironijski odnos prenosi na područje etike. Član skupine `Neue slowenische Kunst` i suradnik u projektima skupine `Laibach`, ovaj autor na provokativan način parodira tradicionalnu filozofsku disciplinu i njezino pojmovlje, kao i specifičan visoki stil, te unosi elemente pop-kulture Jezik hrvatski Građa Knjiga Jedini nedostatak je manja polukružna ogrebotina na naslovnoj, platnenoj korici- u suštini beznačajno, ali ipak napominjem (vidljivo na prvoj fotografiji). Unutrašnjost besprekorna, na predlistu potpis dizajnera knjige. PETER MLAKAR, rođen 1951. u Ljubljani, filozof, član NEUE SLOWENISCHE KUNST, ODJEL ZA ČISTU I PRAKTIČNU FILOZOFIJU; autor knjiga s područja filozofije i erotike: Spisi o nadnaravnem, Govori nemški naciji [Beč, Turia & Kant], Uvod v Boga, Hribi in doline; Mera in čut, Skrivnosti srca; tekstovi u NSK knjizi [AMOK PRESS, Los Angeles, u suradnji s GZH, Zagreb], različitim stranim i domaćim publikacijama; surađuje sa skupinom LAIBACH; sudjelovao u projektima 300 000 VERSCHIEDENE KRAWALLE [divizija LAIBACH KUNST], CD PETER, `PARACELSUS`; raznim projektima skupine IRWIN, NOVOG KOLEKTIVIZMA, GLEDALIŠČA NOORDUNG i nastupima NSK kao kolektiva; televizijske propovijedi na nacionalnoj TV, predavanja. Glavna područja istraživanja: klasične filozofske teme i njihove anomalije; pitanje o Bogu u povezanosti sa scientifiziranim, tehnologiziranim, kibernetiziranim svijetom; seksualnost i njezino značenje u odnosu spram Apsoluta i pojmom zla; teoontologija s psihoanalizom, metafizika s logičnim pozitivizmom, mistika sa znanošću. Ova knjiga sadrži eseje o Bogu i prodike koje je ovaj član Odjela za primijenjenju filozofiju NSK držao prije koncerata LEIBACHA i izložni IRWINA. Filozof Peter Mlakar dio je kontroverznog slovenskog umjetničkog kolektiva Neue Slowenische Kunst (NSK) osnovanog 1984. godine, koji se u svojim nastupima često poigrava sa simbolima totalitarizma, nacionalizma i različitih političkih ideologija. iako je najznačajniji predstavnik kolektiva skupina Laibach, NSK ima široko područje djelovanja (od kazališta do grafičkog dizajna). Jedno od područja djelovanja NSK je Katedra za čistu i praktičnu filozofiju koju vodi Mlakar, a Uvod u Boga jedno je od djela objavljenih prvo u Ljubljani, a potom u Zagrebu. Riječ je o prikupljenim predavanjima ili esejima o Bogu i Mlakarovim predavanjima sa Laibachovih koncerata. Hrvatsko izdanje knjige primjer je Kršića i Rutinog ironičnog dizajna: od bogohulno biblijskog oblika knjige do dobro skrivenih subverzija poput detalja `sexlibris` na unutarnjoj strani naizgled klasične naslovnice. Stari vrag na novom pladnju (tekst iz časopisa Vijenac, maj 2001) Peter Mlakar, Uvod u Boga, Arkzin 2000, prijevod Metka Jelenc Onaj koji vas pokuša uvjeriti u to kako će vam na luđačkom partyju ispeći vraga kao kozlića na božjem ražnju, ili je naprosto bolestan čovjek, ili je neki strašno zabavan televizijski propovjednik. Peter Mlakar, slovenski filozof, predavač i propovjednik na državnoj slovenskoj televiziji te idejni začetnik brojnih projekata Neue Slowenische Kunsta jest nedvojbeno i jedno i drugo. Ako mislite da se neslano šalimo, onda slobodno zavirite u njegovu knjižicu Uvod u Boga, što ju je u nas izdao Arkzin, i na vlastite se oči uvjerite u ispravnost rečenoga, čitajući nimalo bezazlene retke: »...dajemo vam ljubav pa i onda ako vam donosimo bolest...«, »...da bismo iskusili užitak, moramo na sebe preuzeti nesreću. Ali ne vaš blef, već pakao u kojem molite za smrt, ali niste uslišani...« Bojiš li se i ti strašila-šeprtlje Dijagnoza o Mlakarovoj bolesti, dakako, narativni je trik. I odnosi se na njegovu konceptualističku pozu kojom je sve ove godine nastojao na koncertima Laibacha izazvati sveopću sablazan, pročišćenje ili pak neku finiju elevaciju u visinske sfere apsolutnog duha. No i pored silne duhovne pretenzije, Uvod u Boga samo je izuzetno zabavno napisano štivo. I protiv autorove volje, usudimo se primijetiti. Da budemo precizniji: Mlakarove su prodike, govori i disertacije što ih je sakupio na jednome mjestu, otjelovljenje onog rijetko lucidnog uma kakvog bismo zacijelo sreli u filmskim komedijama Edyja Murphyja, samo kad bi njegove uloge zahtijevale kvocijent inteligencije veći od 140. I upravo ovdje otkrivamo kratak spoj koji je bitan za razumijevanje odnosa između Mlakara i njegovih današnjih slušatelja; spoj koji je možda važniji i od sveg Mlakarova deklarativnog prosvjetiteljskog poslanja. Da se razumijemo: knjižica Uvod u Boga prvorazredno je literarno štivo. Ali ono koje u prvom redu potvrđuje Lacanovu tezu da bit komunikacije leži u uspješnom nerazumijevanju. Što će reći da je Mlakar, baš kao i većina drugih pop ikona današnjice (od Kylie Minogue pa do Mahira Cagrija), zanimljiv samo po tome što je vic kojemu se smiju svi njegovi fanovi. Kad u pompoznim tiradama nastoji biti strog učitelj i nepopustljiv trener, ili kad bi htio ljude poučiti šibom ne vidi, ili se barem pravi da ne vidi, kako njegove lajbahovske govore prati ionako pripitomljena publika. Ona koju i ne treba posebno pripitomljavati. U jednom trenutku to i sam priznaje tvrdeći da ni fašizam više nema pravoga zla i da je obična šuplja poza koju odmah prepoznajemo. Odmah iza toga zapada u stanje komičnog egzorcizma govoreći da su današnji negatori istine sve odreda strašila-šeprtlje. Pa gdje su onda ti divni monstrumi koje bi njegov kvalitetni totalitarizam trebao savladati? Na svu sreću Mlakar i ne sluti koliko je zabavan kad recimo piše da slast ljubavi... preobražava smrt u ono što je esencija bledskih kremšnita, ili kad je u mozgovnoj spermi zadovoljstvo potpuno. I tako od strašila-šeprtlje i ne očekujući dobivamo vrhunskog komičara. Zapitajmo se na trenutak što se u toj transformaciji u međuvremenu dogodilo. Ako su nam se nekad i pri samoj pomisli na odlazak na kocert, ili predstavu NSK-a od straha i strahopoštovanja tresle gaće, danas u doba mrežne devize Dosjea X — FEAR IS THE ONLY LINK — to više nije slučaj. U ovo doba posttotalitarnih ideologija i sam se strah sveo na neku vrstu marketinške halucinacije. Tako sve više stječemo dojam da je i NSK-ove djelatne premise itekako neutralizirao neumitni hod vremena. Nekadašnja je lajbahovska analnost, osim toga, bila primjerenija drugačijem obliku ideološkog kondicioniranja nego što je to današnje. Da je to doista tako svjedoče i primjeri u kojima današnji Mlakarov cut and paste hegelijanizam graniči s banalnošću. Posebice kad za NATO izjavljuje da je osjetilno blistanje ideje, a građanima Sarajeva poručuje da poslije svega što su pretrpjeli imaju pravo na atomsku bombu!? Ma kužimo mi koncept. Nismo idioti. Znamo da hoće biti totalitarniji od totalitarizma, papskiji od pape, ili agresivniji od agresora, no nas bi puno više zanimao neki učinkovitiji uvid u operativne sisteme današnjih mehanizama vladanja. Kako to radi najnovije ideološko snimanje, tehnološki nadzor ili lukavo navikavanje potrošačkog oka na tehnologije procurile iz vojnih laboratorija (i bez da se trenira neka rigidna strogoća), više bi nas interesiralo od tako velikih i svevremenih tema kojima se danas bave i Mlakar i Laibach. Ipak, momcima treba odati priznanje za minuli rad. Jer u ona su vremena prohujaloga mraka mladi ročnici itekako znali zaglaviti na informativnom razgovoru samo stoga što su u vojničkim ormarićima posjedovali pamflete Laibacha. Starješinski je kadar JNA strepio od NSK-a. Njima su se pri pomisli na sjajno izdizajnirane umjetničke manifeste Laibacha bogme tresle sivomaslinaste gaće. Analni sadizam koji je pratio masovnu psihologiju jugoslavenskog kolektivizma znali su aktivisti NSK-a zatitrati do perfekcionizma. Vic kojemu se smijemo samo kao fanovi No opis današnjega doba totalitarnog individualizma, kojeg za razliku od kolektivističkog totalitarizma u svojim djelima seciraju neki drugi teoretičari, mogao bi biti dobar putokaz u kojem bi se smjeru trebala razvijati relevantnija umjetnička praksa što se ne bi samo samodopadno šepurila u Zeitgestu, njemačkoj idealističkoj pretenziji i navodno radikalnoj kulturnoj ideologiji. Stare hladnoratovske ideologije masovne uniformiranosti danas više ne važe. A osvajanje realnog vremena od strane vojno-industrijskog kompleksa (pomislimo samo na dnevničku devizu — direktno s mjesta događaja) i s tim povezano preseljenje informacijskih vojnih tehnologija (poput mobitela) u civilnu javnu sferu, svjedoči da je doba geopolitički ukorijenjenoga Građanina zamijenjeno dobom infožderskog Suvremenika. Treniranje civilnog oka i uha odvija se sada u tehno-vremenskom kontinuumu trajnoga bdijenja. Ili kako to fino rekoše u Dosjeima X, da opet ponovimo: JEDINO STRAH POVEZUJE. Možda je ono što tražimo ovdje prezahtjevno, ali od Mlakara i družine navikli smo barem do sada na nemoguće. U međuvremenu dok se to stvarno i ne desi zabavljat ćemo se čitajući smiješne stranice ispisane rukom genijalnog Murphyja. I smijati se njegovim vicevima kao najvjerniji fanovi. Predrag Madžarević

Petar Iljič Čajkovski (rus. Пётр Ильич Чайковский; Votkinsk, 7. maj 1840 — Sankt Peterburg, 6. novembar 1893) bio je ruski kompozitor poznog romantizma. Pojavio se u ruskoj muzici istovremeno s kompozitorima Ruske petorke, ali nije bio njihov član. Njegova muzika, koja je sadržala ruski karakter, bila je jako dobro prihvaćena. Ipak, sadržala je više zapadnih elemenata, iako je uspešno kombinovao internacionalne elemente s elementima ruske narodne muzike. Predavao je harmoniju na konzervatorijumu u Moskvi i pisao muzičke kritike. Materijalnu nezavisnost i boravak u inostranstvu omogućila mu je njegova mecena Nadežda fon Mek, a njihovo dopisivanje važan je izvor podataka o stvaralačkom radu i estetskim pogledima Čajkovskog. Nastupao je kao dirigent sopstvenih dela po Rusiji, Evropi i SAD. Rođen je u gradiću Votkinsku (u današnjoj ruskoj republici Udmurtiji, u to vreme Vjatka Gubernija, administrativna pokrajina Ruske Imperije). Njegov otac je radio u vladinim rudnicima kao rudarski inženjer. Njegova majka (druga od tri žene njegovog oca) zvala se Aleksandra Andrejevna Čajkovska, rođena Asijer pripadala je porodici visokopozicioniranih činovnika u Sankt Peterburgu, koji su svoje poreklo vodili iz Nemačke. Pored polusestre iz prvog očevog braka Zinaide, porodicu Čajkovski su činili stariji brat Nikolaj, potom Petar, sestra Aleksandra i još tri brata ‒ Ipolit, kao i bliznaci Anatolij i Modest. Čajkovski nije bio vezan za Zinaidu, niti posebno blizak sa braćom Ipolitom i Nikolajem. No, bio je izuzetno privržen sestri Aleksandri, kao i Modestu i Anatoliju sa kojima je održavao posebno prisne odnose. Anatolij je bio dugo vremena njegov miljenik, a postao je kasnije ugledan pravnik koji je stigao do ranga sentatora, dok je Modest ‒ jedna vrsta životnog saputnika starijeg brata ‒ bio dramski pisac, privatni tutor, libretista, saradnik i prvi biograf kompozitora, koji je sa njim delio i zajedničku homoseksulanu orijentaciju. Od svoje pete godine išao je na časove klavira i već za nekoliko meseci svirao je odlično. 1850. njegov otac je dobio posao na institutu za tehnologiju u Petrogradu. Na tom univerzitetu Čajkovski je završio filozofiju prava i nastavio sa časovima klavira kod direktora muzičke biblioteke. Čajkovski je sa 14 godina komponovao valcer u pomen na svoju majku koja je umrla od kolere. Napustio je školu 1859. i zaposlio se kao sekretar u ministarstvu pravde, gde se ubrzo zatim priključio horu ministarstva. 1861. Čajkovski je nastavio da proširuje svoje znanje o muzici. Počeo je da uči teoriju muzike uz pomoć prijatelja Nikolaja Zarembe. Zaremba se upisao na Petrogradski konzervatorijum. Od 1862. do 1865. Čajkovski je nastavio da proučava harmoniju i kontrapunkt sa Zarembom, a orkestraciju i kompoziciju sa direktorom i osnivačem konzervatorijuma, Antonom Rubinštajnom. Nakon što je Čajkovski diplomirao, Nikolaj, mlađi brat Antona Rubinštajna, mu je ponudio mesto profesora harmonije, kompozicije i istorije muzike. Čajkovski je vrlo rado prihvatio tu ponudu jer se njegov otac bio penzionisao i izgubio imanje. Sledećih deset godina je bio predavač i kompozitor. Pokazalo se da je posao predavača iscrpljujući pa je 1877. godine doživeo nervni slom. Nakon jednogodišnje pauze pokušao je da se vrati poslu predavača ali se ubrzo povukao sa tog položaja. Neko vreme je živeo u Italiji i Švajcarskoj, ali se na kraju nastanio kod svoje sestre, koja je imala posed u neposrednoj blizini Kijeva. Čajkovski se posvećuje orkestarskom dirigovanju nakon premijere u Moskvi njegove opere Trnoružica (1885—7). Nakon što je prevazišao strah od javnog nastupa, koji ga je pratio tokom čitavog života, samopouzdanje mu vremenom raste do te mere da se u potpunosti posvećuje dirigovanju svojih dela. Čajkovski je boravio u SAD tokom 1891, kao dirigent svojih dela na trijumfalnoj turneji. 5. maja, dirigovao je Njujorškim simfonijskim orkestrom prilikom izvođenja Marš Solenel na otvaranju njujorškog Karnegi Hola. Nakon te večeri slede izvođenja njegovih dela Third Suite 7. maja, i a kapela horova Pater Noster i Legenda 8. maja. Pred kraj svog relativnog kratkog života Petar Čajkovski bio na vrhuncu slave. Vratio se sa trijumfalne turneje po Americi, dobio je počasni doktorat Univerziteta u Kembridžu, dok je u svojoj rodnoj zemlji imao status „nacionalnog blaga“, koga su voleli kako obični ljudi, tako i predstavnici najbližeg carskog kruga okupljenog oko cara Aleksandra III koji mu je velikodušno dodelio državnu penziju. Put do ovog uspeha trajao je pet decenija i prolazio je kroz razne više ili manje uspešne faze. Samo devet dana nakon premijere njegove Patetične simfonije, 1893, u Sankt Peterburgu, Čajkovski je preminuo (pogledajte odeljak ispod). Neki muzikolozi (npr. Milton Kros, Dejvid Even) veruju da je Čajkovski svesno napisao Šestu simfoniju kao sopstveni rekvijem. Čajkovski je sahranjen na Tikvin groblju kod Manastira Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu. Poznati sovjetski muzikolog i muzički pisac Boris Asafjev ovako sumira stvaralaštvo Čajkovskog: „On je bio prvi kompozitor novog ruskog tipa, potpuno profesionalizovan, koji je jasno asimilovao tradiciju simfonijskog umeća zapadne Evrope; u svoj duboko originalan, lični i nacionalni stil on je ujedinio simfonijsku misao Betovena i Šumana sa stvaralaštvom Glinke, transformisao Listova i Berliozova dostignuća na polju deskriptivno-programske muzike u dela šekspirovske inspiracije i psihološke težine“. Njegova muzika obuhvata neke od najznačajnijih komada iz romantičarskog perioda. Mnoga od dela Čajkovskog inspirisana su događajima iz njegovog života. Tokom svog školovanja u Jurijsprudensu, Čajkovski se zaljubio u soprana, ali se ona udala za drugoga. Jedna od njegovih konzervativnih studentkinja, Antonjina Miljukova, počela je da mu šalje strastvena pisma otprilike u vreme kad je odlučio da „oženi bilo koju koja ga prihvati.` Nije je se čak ni sećao sa svojih predavanja, ali je bila veoma uporna u svojim pismima, tako da se na brzinu oženio njom 18. jula 1877. Kroz nekoliko dana, dok su još bili na medenom mesecu, gorko se pokajao zbog svoje odluke. Dve nedelje nakon venčanja kompozitor je pokušao da se ubije u hladnoj reci. Kasnije je pobegao u Sankt Peterburg i razišao se sa suprugom nakon samo šest nedelja. Nikad se više nisu videli. Miljukova je preminula u ustanovi za mentalno obolele 1917. godine. Zvanično su bili u braku do njegove smrti. Kompozitorova homoseksualnost, kao i njen uticaj na njegov život i muziku, bila je dugo vremena priznata, mada je ova činjenica naročito bila zataškavana tokom sovjetskog perioda. Iako ga neki istoričari i dalje smatraju heteroseksualcem, mnogi drugi - kao što su Riktor Norton i Aleksandar Poznanski - prihvataju to da su neke od veza Čajkovskog bile homoseksualne, kao na primer njegova veza sa slugom Aljošom i sa njegovim nećakom Vladimirom Davidovim. U stvari, muzikolozi, biografi i istoričari se spore oko “kvaliteta” homoseksualnosti Čajkovskog: da li je on izraz muževne muževnosti ili feminizirane supkulture? Tek, Boleslav Pžibiševski u tekstu iz 1933. godine koji signalizuje promenu kursa spram Čajkovskog u Sovjetskom Savezu navodi: „On je posedovao dovoljno muževne snage da pogleda istorijskoj činjenici u oči i da speva za sebe i svoju klasu potresni rekvijem ‒ Patetičnu simfoniju.[3] Dokazi da je Čajkovski bio homoseksualac se izvode iz njegovih pisama i dnevnika, kao i iz pisama njegovog brata, Modesta, koji je takođe bio homoseksualac. Žena koja je imala daleko veći uticaj na život Čajkovskog je bogata udovica, Nadežda fon Mek, s kojom je razmenio 1200 pisama u periodu između 1877. i 1890. Na njeno insistiranje nikad se nisu sastali; sasvim slučajno su se susreli dva puta, ali nisu razmenili ni reči. Pored finansijske podrške u vidu 6.000 ruskih rubalja godišnje koju mu je pružala, bila je veliki ljubitelj njegove muzike i zainteresovana za njegovu muzičku karijeru. Međutim, iznenada je prekinula njihov odnos nakon 14 godina, navodeći bankrot kao razlog. Upravo je u ovom periodu Čajkovski doživeo veliki uspeh širom Evrope, a 1891. još veće hvale u SAD. Zapravo, bio je glavni dirigent, 5. maja, 1891, na zvaničnom otvaranju Karnegi Hola. Tvrdnju Mekove o finansijskoj propasti osporavaju neki istoričari koji veruju da je prekinula s pokroviteljstvom Čajkovskog zato što je navodno saznala za njegovu homoseksualnost. Moguće je da je planirala da uda jednu od svojih ćerki za Čajkovskog, kao što je navodno pokušala da jednu od njih uda za Kloda Debisija, koji je neko vreme živeo u Rusiji kao profesor muzike za njenu porodicu. Takođe, jedan od njenih sinova, Nikolaj, je bio oženjen Anom Davidovom, nećakom Čajkovskog. Život Čajkovskog je tema filma Kena Rasela Ljubitelji muzike . Druga dva filma zasnovana na njegovom životu su - niskobudžetni i u velikoj meri fiktivni Pesma moga srca, pušten u prodaju 1948, a iz 1969 je film na ruskom jeziku „Čajkovski `, nominovan za Oskara za najbolji strani film. Njegovo prezime je izvedeno od reči čajka (чайка), što znači galeb u mnogim slovenskim jezicima. Moguće je da njegovo poreklo nije u potpunosti rusko. U jednom od prvih pisama upućenih Nadeždi fon Mek, Čajkovski kaže da se zove Poland i da su njegovi preci `verovatno bili Poljaci`. Kroz gotovo čitav 20. vek, kritičari su bili duboko nepravedni u svojim površnim izjavama u vezi njegovog života i muzike. Za života su ga kolege ruski muzičari napadali zbog stila koji su smatrali premalo nacionalnim. Kasnije za vreme ere Sovjetskog Saveza, postao je službena ikona, pa se nije tolerisala bila kakva negativna kritika, i bilo kakvo istraživanje njegove ličnosti. Za razliku od tog se po Evropi i Severnoj Americi, Čajkovskog često sudilo na temelju njegove seksualnosti, pa se njegova muzika tumačila kao ekspresija njegove devijantne prirode. Njegov život je portretiran kao neprestani emocionalni košmar, a karakter kao morbidan, histeričan - stalno opsednut osećajem krivice. Dela su mu proglašavana vulgarnim, sentimentalnim, pa čak i kao patološka. Ovo tumačenje je rezultat zabluda, nastalih za više dekada - kad se trenutačna percepcija homoseksualnosti prenosi u prošlost. Detaljno proučavanje korespondencije i dnevnika Čajkovskog, sprovedeno početkom 21. veka, kad su konačno postali dostupni istraživačima u svojoj originalnoj necenzuriranoj formi, dovelo je do spoznaje da je tradicionalni prikaz njegovog lika bio fundamentalno loš. Kao što arhivska građa jasno pokazuje Čajkovski se na kraju uspeo prilagoditi socijalnoj stvarnosti svog vremena, pa nema razloga da se veruje da je bio naročito neurotičan ili da njegova muzika ima nekakve kodirane poruke, kao što su neki toretičari tvrdili. Njegova umetnička filozofija daje prednost onom što bi se moglo nazvati emocionalna progresija, a to je uspostavljanje direktnog kontakta s publikom koja iščekuje finalnu katarzu]. Njegova muzika se ne trudi da dosegne intelektualne dubine, ali prenosi radost, ljubav, i tugu do ljudskog srca sa markantnom i dirljivom iskrenošću. U svom pokušaju sinteze uzvišenog sa introspektivnim, kao i u simbolici njegove kasnije muzike, Čajkovski je anticipirao određene osećaje koji su kasnije postali prepoznati u kulturi ruskog modernizma. Čajkovski je bio vodeći eksponent romantizma, sa svojim karakterističnim ruskim karakterom, koji puno toga duguje talijanskoj i francuskoj muzičkoj tradiciji, kao i nemačkoj. On je isto tako bio inspirisan ruskim folklorom, mada to kod njega nije tako vidljivo kao kod Musorgskog ili Rimski-Korsakova. Prema rečima kompozitora Igor Stravinskog - Čajkovski je nesvesno oslikao pravi, narodni izvor našeg roda. Kao prvi veliki ruski simfoničar, pokazao je poseban talenat za melodiju i orkestraciju. U svojim najboljim delima, je snažnim akordima naglašavao muzičku temu, harmonično sa veličanstvenom inovativnom kompozicijom. Neobično spretno je koristio muzičke instrumenate, pa se većina njegovih dela može jednostavno prepoznati po karakterističnom zvuku. Čajkovski se prvenstveno istakao kao majstor instrumentalne muzike, njegove opere, često eklektične u materiji i stilu, nisu baš puno uvažavane na Zapadu, s izuzetkom Evgenije Onjegin i Pikova dama. Dok je većina njegovih opera imala ograničeni uspeh, Čajkovski se pokazao neobično uspešnim u transformaciji baleta, iz dekorativnog dodatka, u pravu muzičku dramu, na taj način je revolucionizirao taj žanr. Čajkovski je prvi koji je doveo balet do integralne forme i uzdigao ga na nivo simfonijske muzike. Da bi to postigao, koristio se svojim simfoničarskim osećajem za strukture velikih razmera. Logički je nizao plesne tačke, tako da su stvarale kumulativni osećaj svrhe, za razliku od svojih prethodnika, kod kojih se to odvijalo kao slučajnost. Imao je neobičan smisao kako da melodija podstakne ples. Kao rezultat njegovi baleti su zauzeli jedinsteno mesto na pozornicama svetskih teatara. Uticaj njegovog eksperimentisanja, može se videti u baletima Sergeja Prokofjeva i Arama Hačaturjana. Simfonijske poeme Čajkovskog su deo linije razvoja programskih radova koje je započeo još Franc List, i kreću se u skali izražajnih i stilskih karakteristika koja su tipična za taj žanr. U jednoj od njih, početničkoj Sudbini iz 1868. netipičnoj za njega pokazao je slobodu forme i modernističkog izraza. S druge strane u klasičnoj fantazijskoj uvertiri Romeo i Julija, suprostavio je strastveni romantizam, rigoroznoj sonatnoj formi. Čajkovski je takođe oslobodio strukturu komorne muzike uvođenjem neobičajenog metra skerca u Drugom gudačkom kvartetu u F-duru, opus 22 (1874), i prikrio smisao finala. Njegova inovacija je takođe vidljiva u drugom delu Violinskog seksteta Souvenir de Florence iz 1890, to je muzika koja uživa u gotovo čistom zvuku, što je puno bliže orkestralnoj sferi. Njegova veština kontrapunktiranja, koja je tradicionalni temelj komorne muzike, može se videti u njegovim kamernim delima. S druge strane njegov pristup solističkoj klavirskoj muzici, ostao je uglavnom tradicionalan, u okvirima zadovoljavanja ukusa 19. veka za kratke salonske komade. U nekoliko svojih klavirskih komada, pokazao je svoju melodioznost, ali generalno gledano bio je daleko slabije predan prilikom komponovanja tih dela, nego kad je stvarao svoja orkestrarska dela, koncerte, opere i kamerne kompozicije. Čajkovski je lavirao između ruskih nacionalističkih tendencija, tako istaknutih u radu njegovih rivala iz Velike petorke i kozmopolitizma kog je stekao na Konzervatorijumu. Tako da je istovremeno bio i ruski nacionalista i zapadnjak savršene tehnike. Trajno je obeležio simfonijsku muziku kasnog 19. veka, a njegove posljednje tri simfonije, pokazuju pojačanu subjektivnost koja će uticati na Gustava Mahlera, Sergeja Rahmanjinova i Dmitrija Šostakoviča i podstaknuti žanr da obnovi snagu u 20. veku. Ne može se poreći da kvalitet njegovog opusa nije bio neujednačen. Neka od njegovih dela napisana na brzinu su tanka ili dosadna. Ali u takvim simfonijama kao što je br. 4, br. 5, br. 6, i u Manfredu, kao i u brojnim uvertirama, suitama i drugim delima postigao je jedinstvo melodijske inspiracije, dramatičnost sadržaja i majstorstvo forme koja ga uzdiže u prvi rang svetskih kompozitora.

cetverac sa gumom, peta se prodaje zasebno na kupindu ... Twentieth Anniversary of Martyr`s Death - General Mihailovitch IN MEMORIAM 1946 - 1966 4 marke post stamps Dragoljub Draža Mihailović (27.4. 1893. – 17.7. 1946.) bio je vođa četnika u drugom svjetskom ratu. Borio se prvo protiv okupatora, a potom protiv jugoslavenskih partizana u saradnji sa okupatorom.[1] Pukovnik Mihailović, predratni oficir Jugoslovenske vojske, nakon aprilskog rata izbegao je zarobljavanje i sa grupom oficira otišao u planinu. Po izbijanju ustanka u Srbiji 1941. godine, Mihailović je prišao borbama, ali se ubrzo ponudio Nemcima za borbu protiv partizana. No, Nemci su nakon obračuna sa partizanima, krenuli na Mihailovića. Gonjen od Nemaca, Mihailović je stekao saveznička priznanja i čin generala Jugoslovenske vojske u otadžbini. General Mihailović od proleća 1942. godine boravi u Crnoj Gori, gde se njegovi četnici pod komandom Italijana bore protiv partizanskog ustanka. Naoružani od okupatora, četnici vrše pokolje muslimana Sandžaka i istočne Bosne, dok istovremeno Mihailović dobija de Golovo odlikovanje za junački otpor okupatoru. Početkom 1943. godine, Mihailović pod komandom fašističke Italije učestvuje u osovinskoj operaciji Vajs protiv jugoslovenskih partizana, tokom koje su četnici poraženi na Neretvi. Istodobno, očekujući iskrcavanje Saveznika na Jadranu, Nemci zahtevaju od Italijana da odbace Mihailovićeve četnike. U nemačkoj operacija Švarc četnici su hapšeni, ali se Mihailović izvukao. Po povratku u Srbiju sredinom 1943. godine, Nemci ponovo raspisuju poternicu za Dražom Mihailovićem. Istovremeno, Saveznici bivaju sve nezadovoljniji njegovih delovanjem. Mihailović u jesen 1943. pokreće ofanzivu u istočnoj Bosni, ali se saveznici na teheranskoj konferenciji ipak okreću vojno jačim partizanima. Nakon gubitka engleske podrške, Mihailović tajno uspostavlja saradnju sa Nemcima protiv partizana. On istovremeno pomaže evakuaciju savezničkih avijatičara, nadajući se američkoj pomoći. Leta 1944. godine general Mihailović otkazuje poslušnost kralju Petru II Karađorđeviću, koji ga je razrešio dužnosti Načelnika generalštaba i pozvao četnike pod komandu NOVJ. Tokom Bitka za Srbiju 1944. godine, Mihailović se borio na strani Wehrmachta. Nakon poraza u Srbiji, Mihailovićeva grupacija sa Nemcima prelazi u Bosnu, gde nastavlja borbu protiv Jugoslovenske armije sve do kapitulacije Nemačke, nakon čega biva razbijena na Zelengori. Po završetku rata Mihailović se još neko vreme krio. Draža Mihailović je 1946. godine uhvaćen od strane novih jugoslavenskih vlasti te osuđen na beogradskom procesu i pogubljen zbog kolaboracije s okupatorom i ratnih zločina. Tokom raspada SFRJ i ratova 1990-ih, Mihailovićeva ideologija antikomunizma, velikosrpstva i etničkog čišćenja postala je veoma rasprostranjena. Draži se dižu spomenici, a dospeo je i na ikone pravoslavne crkve. Godine 2006. u Srbiji je započet sudski proces rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića, koji još traje. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 1.1 Rani život i karijera 1.2 Drugi svjetski rat 1.2.1 Ustanak u Srbiji 1941. 1.2.2 Ponuda Nemcima 1.2.3 Napad na partizane 1.2.4 Operacija Mihailović 1.2.5 Prelazak u Crnu Goru 1942. 1.2.6 Pripreme za operaciju Vajs 1.2.7 Pokolj muslimana Sandžaka i istočne Bosne 1.2.8 Francusko odlikovanje 1.2.9 Bitka na Neretvi 1.2.10 Operacija Švarc 1.2.11 Povratak u Srbiju 1943. 1.2.12 Ofanziva u istočnoj Bosni 1.2.13 Gubitak savezničke podrške 1.2.14 Saradnja sa Nemcima u Srbiji 1.2.15 Operacija Vazdušni most 1.2.16 Bitka za Srbiju 1944. 1.2.17 Povlačenje u Bosnu 1.3 Posleratno hvatanje 1.4 Suđenje i pogubljenje 2 Politička ideologija 2.1 Antikomunizam 2.2 Etničko čišćenje 2.3 Neopiranje okupatoru 2.4 Dočekati pobedu na strani saveznika 3 Posthumna reputacija 3.1 Američka Legije zasluga 3.2 Proces rehabilitacije 4 Lik Draže Mihailovića u fikciji 5 Reference 6 Literatura 7 Vidi još 8 Vanjske veze Biografija Rani život i karijera Dragoljub Mihailović se rodio u gradiću Ivanjica u Srbiji, u porodici sreskog pisara Mihaila Mihailovića. Zajedno sa svojom sestrom Jelicom i Milicom je rano ostao bez roditelja, pa se preselio u Beograd gdje je živio pod skrbništvom strica Vladimira Mihailovića, veterinarskog majora tadašnje srpske kraljevske vojske. Godine 1910. se upisao u Nižu školu Vojne akademije u Beogradu. Mihailović je kao pitomac Akademije u septembru 1912. poslan u prvi balkanski rat, te se istakao hrabrošću u Kumanovskoj bitci. U ljeto 1913. je sudjelovao u drugom balkanskom ratu i dobio Zlatnu medalju za hrabrost. Nakon toga je vraćen u Beograd radi nastavka školovanja na Vojnoj akademiji. Njegovo dalje školovanje je prekinulo izbijanje prvog svjetskog rata. Mihailović, sada potporučnik, je sudjelovao u Cerskoj bitci, Kolubarskoj bitci, a nakon invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine i u povlačenju srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju. Godine 1916. je zajedno sa srpskom vojskom bio smješten na otoku Krf, a kasnije je poslan na Solunski front. Tamo je 11.9. 1916. teško ranjen, ali se nekoliko mjeseci kasnije vratio u službu. Rat je završio u redovima Jugoslovenske divizije gdje je unaprijeđen u čin poručnika, a u septembru 1918. je sudjelovao u proboju Solunskog fronta. Po završetku rata poručnik Mihailović je služio u Skoplju, a kraće vrijeme u Kraljevoj gardi, odakle je izbačen zbog disciplinskog prekršaja. Godine 1920. se oženio za Jelicu Branković s kojom će imati sinove Branka, Ljubivoja i Vojislava, te kći Gordanu. Tih je godina nastavio napredovanje u službi te je od 1926. godine služio u Generalštabu. Godine 1930. je Mihailović, tada u činu potpukovnika, poslan na dodatnu naobrazbu u Pariz gdje se sreo i sprijateljio s budućim francuskim vojskovođom i državnikom Charlesom de Gaulleom. Mihailović je nakon toga služio kao jugoslavenski vojni ataše u Sofiji, odakle je protjeran navodno zbog neprimjerenih kontakata s bugarskim oficirima, te u Čehoslovačkoj. Od 1937. je ponovno na službi u Ljubljani, gdje je bio načelnik štaba Dravske divizijske oblasti, a od 1940. godine je nastavnik na Vojnoj akademiji u Beogradu. Zbog javnog iznošenja stavova protiv Sila Osovine je disciplinski kažnjen od strane svog pretpostavljenog, generala Milana Nedića, te poslan u Mostar. Drugi svjetski rat Glavni članak: Drugi svjetski rat u Jugoslaviji Okupaciona podela Jugoslavije, 1941. godine Pukovnik Mihailović je, kao i relativno veliki broj oficira i vojnika bivše kraljevske vojske, uspio izbjeći zarobljavanje u aprilskom ratu. Dio njih, pogotovo onih u nepristupačnijim krajevima, ili nije bio upoznat ili nije htio prihvatiti kapitulaciju potpisanu 17.4. 1941. Neki od njih, uključujući Mihailovića, su bili odlučni nastaviti makar simboličnu oružanu borbu. Grupa s pukovnikom Mihailovićem koja je brojala 7 oficira i 24 vojnika je 8.5. stigla na Ravnu Goru u Srbiji, a 14.6. se proglasila Četničkim odredima Jugoslovenske vojske kojima je cilj bilo oslobođenje teritorija Kraljevine Jugoslavije od okupatora. Ustanak u Srbiji 1941. Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Saradnja četnika sa Nedićevom vladom Procena situacije u Srbiji: Po mišljenju komandanta Srbije, a u suprotnosti sa iznetim za Hrvatsku, nemiri se u prvom redu i gotovo isključivo imaju pripisati komunističkom uticaju. Četnici... izgleda da će u potpunosti izbegavati prepade na posadne trupe.[2] – Operacioni dnevnik načelnika Štaba komandanta Srbije od 11. avgusta 1941. Uz Mihailovićevu grupu, za nekoliko mjeseci je stvoreno još nekoliko ustaničkih grupa i paravojnih formacija, dio kojih je, poput onih pod vodstvom Koste Pećanca u Srbiji bio vođen četničkom tradicijom. Svim tim grupama su snažan poticaj dale represalije protiv srpskog stanovništva na okupiranim teritorijima, pogotovo na području novostvorene NDH, a još više njemački napad na SSSR koji je kod mnogih stvorio dojam da bi Sile Osovine ipak mogle izgubiti rat. Podstaknuti delimičnim uspešno vođenim borbama od strane komunista, nacionalni Srbi organizovali su takođe borbene formacije protiv Nemaca.[3] – Obaveštenje Komandnog štaba nemačkog Komandanta Srbije od 16. septembra 1941. o razvoju oružanog ustanka Četnici i partizani, zajedno, sprovode zarobljene nemačke vojnike u Užicu 1941. Mihailovićev četnički pokret, koji je okupljao gotovo isključivo Srbe, je već u ljeto 1941. godine formulirao strategiju koja je isključivala otvorene oružane sukobe s okupatorskim formacijama, u svrhu izbjegavanja represalija i očuvanja četničke organizacije radi preuzimanja vlasti u Jugoslaviji nakon poraza Sila Osovine. Toj strategiji je u prilog išla kako praksa italijanskog okupatora koji je srpske ustanike i četničke formacije u svojoj okupacionoj zoni ne samo tolerirao, nego i oružano potpomagao pod uvjetom da se uzdrže od ustaničkih akcija. Mihailović se nadao da bi sličan aranžman mogao postići u njemačkoj okupacionoj zoni, pa je već u ljeto 1941. stupio u kontakt sa kvislinškim režimom Milana Aćimovića[4], potom sa Nedićevom kvislinškom vladom, a preko nje i s predstavnicima njemačkih vlasti. Zahvaljujući relativno dobrim vezama s diplomatskim zborom u Beogradu, Mihailović i njegova grupa su, za razliku od ostalih, relativno brzo ostvarili kontakte s britanskom obavještajnom službom, odnosno s izbjegličkom vladom Dušana Simovića u Londonu. Temeljem toga se Mihailović nametnuo kao vođa svih onih paravojnih formacija u bivšoj Jugoslaviji kojima je cilj bio ne samo završetak okupacije, nego i obnova predratnog ustavnog poretka temeljenog na unitarnoj monarhiji na čelu s dinastijom Karađorđević. Mihailović je takođe planirao da tokom okupacije radi na stvaranju