Čizmaši I (1.) knjiga - Dragoslav Mihailović „Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.“ Mileta Aćimović Ivkov „Dokumenti su u ovom romanu vešto i razložno pomešani s narativnim štivom. Čitajući ih, uviđamo kopču s danjašnjim vremenom, vidimo koliko se sudbina srpskog naroda neprestano ponavlja.“ Srba Ignjatović „Pisac bira i profiliše svoje junake tako da u njima postoji visoko razvijena svest o vrednostima, umeće razlikovanja dobra od zla, plemenitosti od podlosti. Kada su te vrednosti dovedene u pitanje, u onim graničnim situacijama kada se gubi život, oni su spremni da izgube sve ali ne i da od njih odustanu. Ta sposobnost da se u odsudnim trenucima zastupaju vrednosti, uz razvijenu svest o njima, čini osnovu pripovedačke umetnosti Dragoslava Mihailovića i obrazuje tragičko viđenje, tragičko osećanje sveta kod ovog pisca.“ Ljubiša Jeremić Izdavač: BIGZ, Beograd Godina: 1984 Broj strana: 317 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Dela Dragoslava Mihailovića Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 3180 Težina: 450 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Влада Булатовић Виб: МЕЊАЧНИЦА ИДЕАЛА Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1965.год. Меки повез, заштитни омот, 89 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Булатовић Виб (Сопотско, 8. март 1931[1] — Београд, 1. септембар 1994) је био српски књижевник, сатиричар и афористичар, новинар и уредник. Рођен 8. марта 1931. у Сопотском, у Краљевини Југославији, у данашњој Македонији, пошто је његова мајка тамо била учитељица. Студирао је Новинарско-дипломатску школу и Филозофски факултет у Београду. Умро је 1. септембра 1994. године у Београду. Био је један од дугогодишњих уредника Политике и главни и одговорни уредник Политикиног Забавника. Један је од највећих сатиричара у историји српске књижевности. Према анкети часописа Носорог Виб је проглашен за најбољег сатиричара свих времена. Девети међународни Сатира фест 2011. посвећен је осамдесетој годишњици рођења Владе Булатовића Виба и одвијао се под слоганом: Ви и Ми. Његова дела: Будилник (сатира, 1963) Мењачница идеала (сатира, 1965) Велико спремање (1971) Корак назад (афоризми, 1976) Избор-Шта је писац хтео да каже? Окретне и друге игре (постхумно 1994) По њему је названа Вибова награда. Десет одабраних афоризама Кад је сатира на пола копља, то је знак да је слобода умрла. - Тешко је бити светиљка у народу у којем се деца на сијалицама уче гађању. - Демократија је кад ниси затворен зато што си био отворен. - Политика је квасац, а народ брашно. Кад хлеб успе, сви хвале квасац. Кад хлеб не успе, не ваља брашно. - Природно је што конзерва мисли да је једини излаз у кључу. - Неспособни поседују способност да онеспособе способне. - Тужно је кад мало чело смишља велико начело. - У шуми, вила, у вили мерцедес, у мерцедесу човек, у човеку срце, у - срцу љубав за радничку класу. - Лако је бити лав када направиш пустињу око себе. - Свет се дели на људе који мисле и на људе који имају мишљење.`

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Knjiga je kao nova. Jugoslavija na konferenciji mira : 1919-1920 - Andrej Mitrović Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2019 Broj strana: 512 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Jugoslovenski problem na Konferenciji mira 1919–1920. jeste jedna složena, sadržajna i važna istoriografska tema. Ona stavlja istoričara pred niz raznovrsnih zadataka i teškoća. Ta tema ne sadrži samo pitanja o kojima je tada Konferencija mira donosila odluke, kakva su pravno priznanje Kraljevine SHS kao učesnice mirovnih pregovora, granice, reparacije i sl. Ona sadrži, može se reći, čitavu istorijsku situaciju momenta. Zbog toga ona traži detaljno ispitivanje pojava, odnosa, događaja i postupaka pojedinih ljudi u visokim političkim telima jugoslovenske države, te ispitivanje međusobnih odnosa tih tela. Sa ovim se nerazdvojno preplelo pitanje: šta je u tom momentu država koja se naziva Kraljevinom SHS? Šta je ona ideološki, društveno, ekonomski i nacionalno? A ovo pitanje traži razvijen i sadržajan istoriografski odgovor. Najzad, jugoslovensko pitanje na mirovnoj konferenciji bilo je samo jedan trenutak istorije. Bilo je najčvršće povezano – pored sve svoje „autonomnosti“ – sa vremenom koje je prethodilo i sa vremenom koje je dolazilo; bilo je posledica određenog istorijskog toka i on je sebe ugradio u budući istorijski tok. Zbog svega ovoga svestrana obrada navedene teme traži više posebnih studija o pitanjima tek stvorene jugoslovenske države. Pitanjima koja i pripadaju i koja ne pripadaju užem krugu pitanja sa Konferencije mira. Tako su neophodne studije o nacionalizmima jugoslovenskih naroda, o jugoslovenskoj ideji, o jugoslovenskom pokretu u celini, o jugoslovenskim narodima u Prvom svetskom ratu, o Kraljevini SHS u prvoj godini njenog postojanja. O Francuskoj i jugoslovenskom problemu na Konferenciji mira, o Engleskoj i jugoslovenskom problemu, itd. Isto tako je neophodan i jedan studiozan pregled spoljne politike Jugoslavije između dva svetska rata. Međutim, na raspolaganju do sada stoji tek nekoliko studija užih pitanja nego što su ona navedena, i nešto više istraživačkih članaka. Iako su svi ti radovi dragoceni, oni nisu dovoljni da bi se imala sigurna osnova za pristupanje obradi jedne ovako složene teme.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Novo, nečitano, nema posvete. Velika Srbija - Jugoslavija: Masoni - Dragan Kolarević Godina izdanja: 2022 Broj strana: 291 Povez: Tvrd Radeći godinama u Dokumentarnom programu RTS Dragan Kolarević je realizovao nekoliko veoma zanimljivih projekata. Susrećući se s raznolikim svedočenjima i izvorima, deo svojih istraživanja predočio je u književnom obliku. Njegov najnoviji rukopis bavi se temom koja je, makar delom, ponovo postala aktuelna pobuđujući najrazličitije, pa i kontroverzne pristupe i zaključke.Kolarević prati razvoj shvatanja o južnoslovenskom bratstvu i zajedništvu počev od Vukove opštesrpske ideje, potom ilirizma, sve do ranog jugoslovenstva i troimenog saplemeništva Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu, naravno, razmatra i uloge Adama Čartorijskog i Františeka Zaha kao preteča i inspiratora Garašaninovog Načertanija.Uloga Mihaila Pupina, uključujući njegov uticaj na američkog predsednika Vudroa Vilsona, ali i značaj i udeo SAD u krojenju karte Evrope posle Velikog rata i pri nastanku Kraljevine SHS, temeljno su prikazani.Ono na šta mi se čini da vredi skrenuti posebnu pažnju su partije u kojima Kolarević nepretenciozno dopunjuje dosadašnja istraživanja naših istoričara.Razvijajući svoju temu i pristup podrazumeva se da je Dragan Kolarević, u skladu sa svojim istraživanjima i interesovanjima, prikaze niza događaja „protkao“ uporednim informacijama o aktivnostima srpskih masona. Naravno, često je reč i o njihovim naporima da stavove o „srpskom pitanju“ predoče i vodećim masonskim ložama u svetu.Ne bi se moglo reći da je ovaj paralelni „tok“ u Kolarevićevom istraživačkom pothvatu nalik pisanju nekakve „potajne istorije“. Reč je, svakako, o uticajnim ljudima koji su, osim u najširoj javnosti, i na taj način nastojali da deluju – ne kao zagriženi nacionalisti, već kao patriote, kao i zagovornici opšteljudskih vrednosti.(iz recenzije Srbe Ignjatovića)

Novo, nečitano, nema posvete. Istina o ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja Rudolfa Bićanića - Boško Mijatović Godina izdanja: 2022 Broj strana: 232 Povez: Tvrd Кnjiga Istina o ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja (1940), predstavlja odgovor grupe beogradskih ekonomista i pravnika na tvrdnje iznete u knjizi hrvatskog autora Rudolfa Bićanića Ekonomska podloga hrvatskog pitanja (1938), u kojoj je autor pokušao da dokaže da su beogradske vlade od stvaranja Кraljevine SHS/Jugoslavije preduzimale mere kojima, kako je ponavljao da se bolje upamti, izrabljuju, odnosno eksploatišu hrvatske i prečanske krajeve.Nema sumnje da je knjiga Ekonomska podloga hrvatskog pitanja ostvarila svoj propagandni cilj u Hrvatskoj: ljudi su poverovali da je Srbija pljačkala Hrvatsku sve vreme postojanja Jugoslavije na sve zamislive i nezamislive načine. Taj glas bio je samo jedan u sveopštem političkom napadu na Beograd, koji ne da slobodu hrvatskom narodu, ali svakako ne presudan. Pošto jugoslovenska vlada nije odgovorila na Bićanićevu knjigu, grupa autora okupljena oko Srpskog kulturnog kluba preuzela je na sebe odbranu srpske pozicije, odnosno kritiku Bićanićeve knjige.Postavlja se pitanje ima li smisla danas objavljivati ovu knjigu, odnosno, da li je potrebno i danas, više od osamdeset godina kasnije, vraćati se na jednu staru polemiku odavno pokojnih autora. Mislim da je odgovor potvrdan, jer teme koje su ovde pokrenute nisu do dana današnjeg raščišćene i predate zaboravu. Naprotiv, one se i sada povlače po istoriografskoj literaturi i, što je najgore, Srbi i Srbija još uvek nose breme optužbe da su bili hegemon u Jugoslaviji između dva svetska rata i kao takvi ekonomski iskorišćavali hrvatske i prečanske krajeve.Boško Mijatović

Naslov: Država i privreda u kraljevini SHS Autor(i): Dragan Aleksić Mesto: Beograd Godina: 2011 Povez: mek Strana: 306 Format: 21 cm Pismo: ćirilica Stanje knjige: kao novo - samo pročitano tel/viber: 063/17-47-258 Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovru u centru grada Troškove slanja plaća kupac.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. - Igor Gojković Godina izdanja: 2022 Broj strana: 250 Povez: Mek Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. ocenjena je kao kapitalno delo naše istoriografije. Bitka je trajala dvadeset dva dana, od 12. septembra do 3. oktobra 2016. godine. Bila je to prva pobeda srpske vojske posle albanske golgote. Prva na Solunskom frontu i prvi put da su srpske jedinice posle izgnanstva zakoračile na tlo Srbije. Na toj koti, na 2.520 metara, prolazila je državna granica koju je označavala piramida visoka dva i po metra. Prizori su bili više nego potresni, vojnici su plakali, klečali na zemlji, ljubili planinski kamen, predosećajući dalje napredovanje. Ipak, posle ovog obračuna ni saveznici, ni Bugari nizu imali dovoljno snage za veće akcije. Uglavnom su vođene rovovske borbe i dopremano oružje, čekao se pravi trenutak za juriš, a on je došao septembra 2018. godine, kada je za samo dve nedelje Bugarska kapitulirala, a za manje od dva meseca oslobođen Beograd. Diskusija koja je izazivala neslaganja vodila se oko toga da li su Kajmakčalan osvojili Drinci iz 5. puka, četnici vojvode Vuka, ili Dunavci iz 7. puka. Opisujući te slavne događaje autor je izmirio sve njih i odao im podjednaku zaslugu za ovo veliko delo. Pored korišćenja 16, 17. i 18. knjige iz zvanične istorije Prvog svetskog rata Glavnog đeneralštaba Kraljevine SHS/Jugoslavije, autor je istorijske scene „oživeo“ svedočanstvima neposrednih učesnika događaja. Među njima su i naši veliki pisci i javni radnici, Stevan Jakovljević, Stanislav Krakov, Ivo Ćipiko, Rudolf Arčibald Rajs.

Država i privreda u kraljevini SHS - Dragan Aleksić Lokacija: Beograd (Srbija) Tema: Istorija, Arheologija Format: Korišteno Tekst oglasa Naslov: Država i privreda u kraljevini SHS Autor(i): Dragan Aleksić Mesto: Beograd Godina: 2011 Povez: mek Strana: 306 Format: 21 cm Pismo: ćirilica Stanje knjige: kao novo - samo pročitano tel/viber: 063/17-47-258 Lično preuzimanje kod Muzej Istorije Jugoslavije (Kuća Cveća), tj. Hajd Parka ili Autokomanda, po dogovru u centru grada Troškove slanja plaća kupac.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, hrbat (rikna) oštećen, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku”. Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “Ritmovi” (1922), “Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “Centrifugalni igrač” (1930), “Katinkini snovi” (1932), “Opčinjeni kralj” (1936) i “Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “Ogledi o slikarima” (1943) i “Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

Polovna knjiga, unutrašnjost, izuetno očuvana. Posveta autora na predlisu. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “ Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku” . Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “ Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “ Ritmovi” (1922), “ Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “ Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “ Centrifugalni igrač” (1930), “ Katinkini snovi” (1932), “ Opčinjeni kralj” (1936) i “ Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “ Ogledi o slikarima” (1943) i “ Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “ najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Udruženi izdavači jugoslavije, Prosveta - Beograd, Mladost - Zagreb, Svjetlost - Sarajevo, Državna založba Slovenije - Ljubljana, Misla - Skoplje, Pobjeda - Titograd, 1981. god. Tvrd povez, zlatotisk, 19,5 cm. 425 str. Sabrana dela Ive Andrića 16. knjiga - Dopunjeno izdanje. Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892 - Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „ za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“ . Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „ U sumrak“ i „ Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „ Bosanskoj vili“ 1911. god. Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („ Lanjska pjesma“ , „ Strofe u noći“ , „ Tama“ , „ Potonulo“ , „ Jadni nemir“ i „ Noć crvenih zvijezda“ ). Prvu knjigu stihova u prozi - „ Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „ Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „ Orijenta u Evropi“ . Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Vikipedia

Vrlo dobro očuvana, bez pisanja po knjizi Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 - 296 страница Наслов Branko Krsmanović: život i delo Аутори Dragomir Bodić, Miloje Grbović, Nikola Korbutovski Издавач Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 Дужина 296 страница Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915 — Космај, 8. август 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором. Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији. Почетком августа 1941. године налазио се у Штабу Космајског партизанског одреда. Непосредно пред полазак за Ваљево, 8. августа 1941. године на Космају га је затекла једна од првих окупаторских операција против устаничких снага, у којој је погинуо заједно са Миливојем Радосављевићем. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Биографија Детињство и младост Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина.[1] Потицао је из богате земљорадничке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце — сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радовима на великом имању. Кућа Крсмановића у Доњој Мутници утврђена је као споменик културе. Године 1921. пошао је у родном месту у основну школу и ту је завршио два разреда, пошто се породица 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.[2] Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред, а потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завршио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.[2][3] У току седмог разреда гимназије написао је приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свог стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође, Бранко је учествовао у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је септембра 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је писало да се Бранко залаже за антидржавне идеје и да се дружи с комунистима, па је због свега овога био приморан да се испише из ове гимназије и пређе у гимназију у Књажевцу.[2] Током боравка у Књажевцу, Бранко је поред учења, наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође, током боравка у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од Вере добио сазнања о активном револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањима о свом будућем студирању. Неколико дана боравио је у Скопљу, у посети сестри Наталији, а након повратка кући, определио се за студије агрономије, јер је имао велику љубав према селу и пољопривреди. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.[2] Студије у Прагу У Прагу, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три — са завршеном средњом школом нису се могли уписати ни на један од Универзитета у Краљевини Југославији; студије музике и сликарства у Прагу су тада држали веома познати и признати професори и многим студентима је због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи. Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Факултету пољопривредног и шумарског инжењерства Чешког техничког универзитета. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, који је изградила чехословачка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Бранко је био у истој соби са Вељком Влаховићем, такође студентом технике и касније познатим југословенским револуционаром. Међу југословенским студентима, с којима се Бранко дружио истичу се — Ратко Павловић Ћићко, Лазар Удовички, Ахмет Фетахагић, Милан Вукић, Мехо Куртагић, као и Иво Вејвода и његова сестра Вера Вејвода, са којом је Бранко био у љубавној вези.[4] Група шпанских бораца из Прага, 1938. године. Слева надесно, стоје — Мирко Ковачевић, Ратко Павловић, Лазар Удовички, непознати борац, Јоже Бресквар и Илија Енгел; седе — Славко Чолић, Вељко Влаховић, непознати борац и Бранко Крсмановић. По доласку у Праг, Бранко је велики труд уложио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укључио у студентски друштвени живот. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Југославији, који су забрањивали ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ова одредба дискриминисала велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Често је навраћао у студентски дом „Страховка”, где се дружио са студентима који су били чланови Академског друштва „Матија Губец”, које је окупљало студенте из Југославије. Чланови овог друштва држали су предавања из историје социјализма, дијалектичког и историјског материјализма, а поред тога они су дискутовали и о актуелним политичким питањима у Југославији и свету, па се Бранко под њиховим утицајем, прикључио групи револуционарних студената.[4] Нако завршетка прве године студија, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу с њима, а нарочито о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, септембра 1935. године неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одакле је отишао у Праг. На почетку нове школске године, октобра 1935. године Бранко је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији. Истог месеца у Академском дому је био одржан велики збор југословенских студената у Прагу на коме су се они изјаснили за демократску Југославију. Међу говорницима на овом збору био је и Бранко Крсмановић.[4] На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали револуционарне студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. У току лета 1936. године, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Бранкови другови Вељко Влаховић и Ратко Павловић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”, а септембра исте године Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је још 1914. године основао књижевник Јован Скерлић и које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић. Такође, Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.[4] У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У то време, југословенски студенти-комунисти у Прагу су имали две партијске ћелије. Прву ћелију су сачињавали студенти из „Александар колеџа” — Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Марко Спахић, Бранко Крсмановић и Ратко Павловић, као секретар, док су другу ћелију сачињавали студенти ван овог дома, међу којима су били — Илија Енгел, Оскар Данон, Иво Вејвода, Адела Бохуницки и Зора Гаврић. Након пријема у КПЈ, Бранко је почео озбиљније да проучава марксистичку литературу, у чему су му значајно помагали Вељко и Ратко. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КП Југославије, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је приведено 36 студената, међу којима је био и Бранко.[4] Пут за Шпанију Бранко Крсмановић и Вељко Влаховић у Шпанији 1937. године. Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је убрзо прерасла у грађански рат. Генерал Франциско Франко, уз помоћ војске и фашистичких паравојних формација из Италије и Немачке, новембра 1936. године је кренуо на Мадрид. За то време Уједињено Краљевство и Француска су се држали по страни, не желећи да изазивају немачког канцелара Адолфа Хитлера. Шпанска република се тешко борила са фашистичком побуном, па је њена влада, састављена од социјалиста и комуниста, септембра исте године позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Новембра 1936. године у листу „Пролетер“ био је објављен чланак Јосипа Броза Тита, у коме је он у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике.[5] Бранко и његови другови пратили су са интересовањем дешавања у Шпанији и одлучили су да се одазову позиву шпанске владе и ЦК КПЈ и да учествују у борби против фашизма. Након Титовог чланка у „Пролетеру”, децембра 1936. године они су се обратили ЦК КПЈ са жељом да се прикључе борби шпанског народа. Након сагласности руководства КПЈ, у Прагу је отпочела акција за добровољни одлазак југословенских студената у Шпанију, којом су руководили Вељко Влаховић и Ратко Павловић. Иако је велики део јавности у Чехословачкој био отворено на страни шпанског народа, прикупљање добровољаца за одлазак у Шпанију се строго кажњавао. Такође, забрана одласка добровољаца је важила и у другим европским земљама укључујући Француску, преко које се морало проћи на путу ка Шпанији. Пошто је предстојећи пут био веома дуг и опасан, руководиоци акције су знали да се мора добро испланирати. Главни део агитације изведен је за време заједничког одмора на Крконошама, од 20. до 30. децембра, коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Пошто је већина учесника одмора, као и део другова из Прага, прихватила позив за одлазак у Шпанију, убрзо је формирана група од 25 људи.[5] У Шпанију су отишли у три групе. Прва група је отишла почетком јануара, за време божићног распуста, а друга најбројнија група, у којој је било њих петнаест — Вељко Влаховић, Ратко Павловић Ћићко, Мирко Ковачевић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Сигберт Бастијанчић, Ахмет Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички, Ратко Вујовић Чоче и Бранко Крсмановић, је отишла 25. јануара. Како не би били сумњиви властима, путовали су преко туристичке агенције, као студентска екскурзија која је ишла за Париз, на студентску изложбу. Новац за путовање су добили из Југославије из фондова КПЈ. Путовање кроз Нацистичка Њемачка је било веома рискантно, јер је Гестапо на свакој станици мотрио на „сумњиве путнике“ који би можда могли путовати у Шпанију. По доласку у Париз, 27. јануара обратили су се „партијској вези” односно Лабуду Кусовцу, који је радио у седишту француских синдиката, где је био центар за добровољце. Током неколико дана, колико су се задржали у Паризу, Бранков друг Вељко Влаховић је написао „Апел југословенској омладини“ у коме их је позвао да се придруже борби шпанског народа. Из Париза су возом кренули за Перпињан, град на југу Француске одакле су се аутобусима пребацили до границе, где су их прихватили припадници Народне републиканске армије.[5] Шпански грађански рат Након доласка у Шпанију, Бранко и његови другови су неколико дана боравили у Фигерасу, градићу на шпанско-француској граници и за то време су изводили војну обуку, пошто већина њих није служила војску и није имала никакво војничко искуство. Након пет дана су пошли за Албасете, где се налазио центар Интернационалних бригада. Тамо су били упућени у оближње село Махору, где је формиран Интернационални батаљон „Георги Димитров“. Убрзо након тога су кренули на фронт у прве борбе, које су вођене у близини Мадрида, на реци Харами, десној притоци реке Тахо. Тешке борбе вођене су од 6. до 28. фебруара 1937. године против Франкових снага које су имале за циљ да пресеку железничку пругу Мадрид—Валенсија и на тај начин с југа опколе Мадрид. Батаљон „Димитров” стигао је на фронт 12. фебруара, а током следећа два дана вођене су најтеже борбе, које су се непрекидно смењивале дању и ноћу. Због јаког напада артиљерије, борци батаљона „Димитров” морали су се повући. Приликом повлачења, била су рањена тројица прашких студената — Мирко Хорват, Ратко Павловић и Вељко Влаховић, који је био тешко рањен и изгубио је ногу.[6] Због храбрости и истицања у првим борбама, Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем и Лазаром Латиновићем, почетком априла 1937. године био упућен на двомесечни официрски курс у Посорубију, након кога је добио чин потпоручника Шпанске републиканске армије. Након завршетка курса, јуна 1937. године Бранко и Лазар Латиновић су посетили Вељка Влаховића, који се опорављао у болници у граду Аликанте. Крајем јуна Бранко је био постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена углавном од добровољаца из Југославије, а чији је командант био Бранков друг Мирко Ковачевић. Убрзо потом, батерија је била упућена на мадридски фронт, где је учествовала у операцији заузимања градића Брунете. Ове борбе су биле веома тешке и током њих је одбијено неколико непријатељских противнапада. Од стране партијског комитета Противтенковске батерије, Бранко је као награду за истицање у овим борбама, био предложен за чланство у Комунистичкој партији Шпаније, у коју је примљен 1. августа 1937. године.[7] Након ове операције на мадридском фронту, Бранкова противтенковска батерија је од 24. августа до 6. септембра учествовала Сарагонској бици. Нарочито тешке су биле борбе приликом заузимања града Кинта, а потом борбама код Сарагосе и Белчите. Након ових борби, противтенковска батерија је била повучена на краћи одмор у Сампер де Каланду, где је изводила обуку. Овде су батерију посетили — Божидар Масларић, нови представник ЦК КПЈ у Шпанији, који је ову дужност преузео након погибије Благоја Паровића и Родољуб Чолаковић, члан ЦК КПЈ, кога је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито послао из Париза да обиђе југословенске добровољце.[6] Бранко Крсмановић (седи на столу) са друговима у Шпанији, 1938. године. Када је у октобру 1937. године, Републиканска армија обуставила офанзиву на Сарагосу, Интернационалне бригаде су повучене на одмор, па је Бранкова противтенковска батерија тада скоро два месеца провела у Алманаси и Денију. Боравак у Денију, градићу на Средоземном мору посебно је пријао исцрпљеним борцима. Ово време је поред одмора и опоравка бораца, искоришћено за попуну људством и реорганизацију јединица. Фебруара 1938. године била је формирана 129. интернационална бригада у чији су састав ушли — батаљон „Георги Димитров”, батаљон „Томаш Масарик” и батаљон „Ђуро Ђаковић”, као и југословенска противтенковска батерија. За храбро држање и исказану способност у борбама, Бранко је 12. априла 1938. године био унапређен у чин капетана, а у јуну је био постављен за војног инструктора у 129. интернационалној бригади. Током обављања ове дужности, стално је обилазио јединице, водио бригу о борцима, држао предавања и обучавао војнике.[6] У лето 1938. године био је изабран за секретара бригадног комитета и пребачен у Штаб бригаде. Убрзо потом, бригада је била на краћем одмору, који је Бранко искористио за састанак са свим политичким комесарима батаљона, секретарима батаљонских комитета и руководиоцима бригаде, након чега је одржао Конференцију са свим комунистима из бригаде, којих је било око 200. Бранко је током Конференције одржао говор у коме је указао на рад пете колоне и нагласио да Шпанска република има довољно снаге за отпор и да нема места деморализацији, која је наступила код појединаца након пада Кастељона. Ова Конференција је представљала велики подстрек за даљи политички рад у батаљонима, као и за нове борбе које су биле вођене. Поред обавеза, које је имао у Штабу бригаде, Бранко је често посећивао своје саборце у противтенковској батерији, а неретко је с њима учествовао и у борбама. Средином јула вођена је тешка борба за освајање брда Пења Марка, која је остала упамћена по великим губицима. Ипак Бранку је посебно тешко пала смрт студента Ђоке Ковачевића (1912—1938), који је био политички комесар батаљона „Ђуро Ђаковић” и на чијој је сахрани августа 1938. године одржао опроштајни говор.[6] Средином 1938. године у Друштву народа се водила дискусија око напуштања свих страних трупа из Шпаније. Нацистичка Немачка и Фашистичка Италија су тада уценили Друштво народа да ће помоћ генералу Франку обуставити, ако се из Шпаније повуку припадници Интернационалних бригада. Влада Шпанске републике је пристала на ове услове и при Друштву народа је била формирана посебна Комисија, која је надгледала повлачење добровољаца. Током септембра и октобра 1938. године са свих фронтова у Шпанији су биле повучене Интернационалне бригаде, а у Барселони је 26. октобра 1938. године направљен величанствен испраћај интербригадистима на коме је говорила Долорес Ибарури легендарна „Ла Пасионарија“. Након повлачења, сви борци Интернационалних бригада су повучени на шпанско-француску границу у близину Фигераса, одакле су чекали да им матичне државе допусте да се врате у земљу. Југословенски добровољци су се углавном налазили у Каталонији, одакле су били били пребачени у градић Љерс, где су се ускоро окупили сви југословенски добровољци из читаве Шпаније.[6] Влада Краљевине Југославије је свим југословенским добровољцима била одузела држављанство и забранила повратак у земљу, па се њихово чекање на повратак у земљу одужио. Током боравка у Љерсу, добровољци су организовали разне курсеве, као и разне секције — певачке, глумачке и др, а затим су припремане и разне приредбе. Деловао је и актив предавача, а предавања је најчешће држао Ратко Павловић Ћићко, мада је међу предавачима био и Бранко Крсмановић. У међувремену, крајем децембра 1938. године, Франкове снаге су извеле јак напад на републиканску армију, у намери да заузму Барселону. Интербригадисти, који су били повучени, с пажњом су пратили догађаје схвативши да је шпанска влада изиграна. Након што је постало евидентно да Немачка и Италија нису испунили договор, постигнут пред Друштвом народа, преостали борци Интернационалних бригада су се поново ставили на располагање Народној републиканској армији. Југословенски добровољци су се такође пријавили за одлазак на фронт, па су половином јануара 1939. године поново били формирани батаљон „Георги Димитров“ и батаљон „Ђуро Ђаковић“. Пошто је међу југословенским добровољцима било доста официра формирана је и посебна Официрска чета, у којој се налазио и Бранко Крсмановић, који се налазио у воду, на чијим челу је био Влајко Беговић.[6] Вод у коме је био Бранко добио је задатак да држи око 400 метара фронта, а пошто је имао мало људи за тако широк фронт, они су се често појављивали на разним местима, како би непријатељ помислио да их има знатно више. Једне ноћи док су патролирали, група у којој је био Бранко је изгубила везу са јединицом. Ходали су по мраку, па се Бранко оклизнуо низ једну оштру литицу, пао у дубоку провалију и сломио ногу.[а] Другови су уз доста напора, савлађујући литицу и ноћ, успели да дођу до Бранка и извуку га. Бранков друг из Прага, Лазар Удовички га је узео на леђа и носио до амбуланте. Тамо му је нога стављена у гипс и пребачен је у болницу, где је остао око месец дана. Фебруара 1939. године једним француским бродом је био пребачен у Марсељ, где је извесно време провео у болници.[6] Боравак у Француској Франкове трупе су 28. марта 1939. године заузеле Мадрид, што је означило крај грађанског рата и тада је велика маса народа, међу којима и око 10.000 бораца Интернационалних бригада, кренула ка шпанско-француској граници. Одмах по преласку границе, Французи су их смештали у сабирне логоре — Сен Сепријен и Аржелс, у којима је тада било смештено око 150.000 људи. Након три месеца, борци Интернационалних бригада су били пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. Након што је Бранко мало прездравио, са ноге му је био скинут гипс и упућен је у логору „Грис”, где се тада налазило око 300 добровољаца из Југославије, које власти Краљевине Југославије нису хтеле да врате назад у земљу, па су били приморани да остану у логору. Они су били смештени у шест барака. Иако у логору, они су наставили са веома живим активностима. Командант свих интербригадиста у овом логору био је Љубо Илић, командант интербригадиста из Југославије био је Франц Розман Стане, а командант дела логора у коме је био Бранко био је Коста Нађ. Такође, у логору је деловао партијски комитет КПЈ, чији је секретар у почетку био Ратко Павловић Ћићко, а потом Иван Гошњак. Постојао је и логорски комитет чији је члан био Бранко Крсмановић. У бараци, у којој је боравио Бранко, имали су један радио преко кога су пратили вести из Београда, Москве и Лондона. Заједно са Мирком Ковачевићем, Лазаром Латиновићем и др Благојем Нешковићем, Бранко је био у групи која је боравак у логору користила за изучавање историје Комунистичке партије Југославије.[9] Бранко са друговима у Шпанији, 1937. године. Стоје Лазар Латиновић и Бранко Крсмановић, а седе Мирко Ковачевић, Ратко Павловић Ћићко и Брацо Вајс Један број југословенских добровољаца, имао је утицајне рођаке и пријатеље у Југославији, преко којих је могао да добије дозволу за повратак у земљу, али је Комунистичка партија Југославије дала директиву да нико појединачно не напушта логор и да се не враћа у земљу, како би се због већег броја добровољаца у Француској, извршио притисак јавности на власт у Југославији да дозволи повратак свима. Након што је септембра 1939. године у Европи избио Други светски рат, живот у логору је постајао све тежи — дошло је до забрана посета, примања новина и књига, а била је пооштрена и цензура писама. Почетком 1940. године, КПЈ је донела одлуку да се из логора свако извлачи и враћа у земљу како год може. Излазну визу је међу првима у мају 1940. добио др Ђура Мештеровић, а убрзо за њим и Бранко. Док су се они припремали за одлазак изненада једне ноћи, заједно са још десетак логораша, су били пребачени у логор „Верне“. У међувремену Силе Осовине су напале Француску, па је циљ власти био да све логораше за које су поуздано знали да су комунисти, пребаци у логор „Верне“. У овом логору су владали знатно лошији услови у односу на логор „Гирс“, а покушај бекства се кажњавао смрћу.[9] После окупације Француске, јула 1940. године и стварања Вишијевске Француске, на чијој су се територији налазили логори са интербригадистима, попустила је контрола логора и Ђура Мештеровић је први успео да напусти логор и крајем октобра 1940. је дошао у Марсељ. Убрзо за њим, почетком новембра логор су напустили и други интербригадисти, међу којима су били Славко Чолић и Бранко Крсмановић. Недуго потом, Бранков друг из Прага Лазар Латиновић је у Марсељу организовао прихватни центар за југословенске добровољце. Организовао га је уз помоћ власнице једног малог хотела, која је била из Југославије и њене ћерке Нинет. За време боравка у Марсељу, Бранко је покушавао да пронађе начин да се врати у Југославију. Истовремено његова породица упорно је покушавала да га извуче из логора и доведе кући у Параћин. Бранков друг Ратко Павловић, који је априла 1940. успео да се из логора врати у Југославију, посетио је Бранкову породицу и његовог оца Драгутина посаветовао да Бранку пошаље новац и одело. Преко Ивана Герасимовића, конзула Краљевине Југославије у Марсељу, који је био познаник Бранковог оца, успео је да добије пасош, а потом је чекао на италијанску транзитну визу.[9][10] Чекајући на италијанску визу, Бранко је заједно са својим друговима, међу којима су били — Ђура Мештеровић, Драгиша Луковић, Славко Чолић, Владо Ћетковић и други, боравио у хотелу у коме је Лазар Латиновић организовао прихватни центар. Пошто је била дубока јесен, они су најчешће седели у хотелу и разговарали. Такође, били су и партијски активни, пратили су политичку ситуацију у свету, а посебно ситуацији у Француској и Југославији. Партијски руководилац групе у Марсељу, био је Бранко Крсмановић, а након његовог одласка то су били Драгиша Луковић и Лазар Латиновић. Група у Марсељу била је повезана са партијским руководством у Југославији. Крајем јануара 1941. године Бранко је коначно добио италијанску визу, након чега се укрцао на експресни воз Париз—Атина и кренуо у Југославију.[9] Повратак у Југославију Након пет и по година, Бранко се крајем јануара 1941. године, вратио у Југославију. На граничном прелазу између Краљевине Италије и Краљевине Југославије као шпански добровољац био је ухапшен и спроведен у Београд. У затвору Управе града Београда, познатој „Главњачи“ провео је тридесет пет дана. Ислеђивали су га Светозар Вујковић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Управе града Београда и Ђорђе Космајац, полицијски агент. Почетком марта 1941. године био је пуштен и протеран у родни Параћин. Било му је забрањено да напушта Параћин и сваког дана је морао да се јавља у Среско начелство, а касније му је било дозвољено да се јавља само једном недељно. Недуго после Бранковог доласка у Параћин, из Београда је стигло решење у коме је био обавештен да му је као бившем учеснику Шпанског грађанског рата за место сталног боравка одређена Сребреница, у Босни. Спровођење ове одлуке о упућивању у Сребреницу омео је војни пуч од 27. марта и обарање Владе Цветковић—Мачек, као и одлука нове Владе генерала Душана Симовића о пуштању на слободу свих политичких затвореника, који су се налазили у притвору.[10] Фонтана „Слободе” — симбол братства и јединства, налази се испред зграде Општине Параћин. Аутори фонтане, која је откривена 1975. године, су Слободан Стојановић, академски вајар из Параћина и Радослав Прокић, архитекта из Крагујевца. Упркос полицијској забрани кретања ван Параћина и обавезног јављања у полицију, Бранко је наставио са политичким радом. Преко пријатеља, који су имали везе у полицији, набавио је легитимацију с којом је могао слободније да се креће. Повезао се са параћинским комунистима и с њима радио на јачању партијских и скојевских организација на терену Окружног комитета КПЈ за Поморавље, окупљању радничке и средњошколске омладине, стварању нових партијских ћелија и др. Највише је сарађивао са адвокатским приправником Бошком Ђуричићем и професором Миланом Мијалковићем. Бранко је посебно био интересантан младим радницима јер им је причао своја искуства из Шпанског грађанског рата, а највише је сарађивао са радницима Фабрике стакла. Заједно са другим параћинским комунистима, Бранко је био један од организатора демонстрација против потписивања Тројног пакта, 26. и демонстрација подршке војном пучу, 27. марта 1941. године у Параћину. Два дана касније, 29. марта 1941. отишао је у Београд, где је на Чукарици присуствовао саветовању Покрајинског комитета КПЈ за Србију, којим је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Овом саветовању, поред чланова Покрајинског комитета КПЈ за Србију, присуствовали су чланови Централног комитета КПЈ који су се налазили у Београду, као и секретари Окружних комитета и чланови Месног комитета КПЈ за Београд. Тада је дата критичка анализа новонастале ситуације и предложено да се ради на јачању антифашистичког фронта за одбрану земље.[10] Убрзо по Бранковом повратку у Параћин, 6. априла 1941. године отпочео је напад Сила Осовине на Краљевину Југославију, а већ 9. априла немачке јединице су ушле у Параћин. Као искусан борац против фашизма, Бранко је одмах по окупацији водио разговоре са параћинским комунистима и упозоравао их на опасности које им прете од фашистичких организација попут „Културбунда”, које су фолксдојчери почели да се организују у Параћину. Многе састанке са члановима и симпатизерима КПЈ, Бранко је одржавао у својој кући. У овом периоду, Бранко је активно сарађивао са Бошком Ђуричићем, Радиславом Никчевићем и Јоцом Милосављевићем, а убрзо након окупације, у Параћин је стигао и Петар Стамболић, инструктор ПК КПЈ за Србију који је био одређен за рад на терену Јагодине и Смедеревске Паланке. Априла 1941. године, Бранко је упознао своју нову девојку — Ружицу Милановић, студенткињу медицине, која је била родом из Јагодине, а обављала је дужност партијске курирке. Први сусрет Бранка и Ружице, догодио се на јагодинској железничкој станици, где је по задатку требало да га сачека. Пошто се нису познавали, знак препознавања је био цвет у реверу. Већ при првом сусрету, осетили су блискост па су се након тога чешће виђали.[11] Припреме за устанак На седници Централног комитета КПЈ одржаној у Загребу, 10. априла 1941. године донета је одлука о формирању Војног комитета чији је задатак био да руководи припремом партијских организација и народа за оружану борбу против окупатора. За председника Војног комитета био је постављен генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, а међу изабраним члановима комитета био је и Бранко Крсмановић. Преко партијских канала, Бранко је био обавештен да се јави Покрајинском комитету КПЈ за Србију, где му је саопштено да је изабран за члана Војног комитета. Ту је сазнао да је Политбиро ЦК КПЈ донео одлуку да се настави са отпором окупатору и да се отпочне припрема за организовање оружаног устанка. Бранко је након тога, почео да ради на окупљању поузданих сарадника, којима је поверавао прве задатке. Један од најпоузданијих Бранкових сарадника био је скојевац Божидар Златковић, који је радио у фабрици штофова. По њему је слао поверљиве поруке Лабуду Ђукићу, Радмили Миљковић, Радиславу Никчевићу и другима. Такође, радио је на организовању ударних група које су се припремале за извршавање ситнијих саботажа и диверзија. На Мајском саветовању ЦК КПЈ, одржаном 4. маја 1941. године у Загребу, донета је одлука да се при свим партијским организацијама формирају Војни комитети, па је при Покрајинском комитету КПЈ за Србију, средином маја 1941. године формиран Војни комитет у који је, поред осталих — Спасенија Цана Бабовић, Сретен Жујовић Црни, Филип Кљајић Фића, ушао и Бранко Крсмановић. Задатак овог комитета био је припрема партијских организација за рад на организовању устанка у шта је спадало прикупљање оружја и друге војне опреме, санитетског материјала, организовање људи и војна обука, као и ширење пропаганде и др.[11][12] Одмах по формирању Војног комитета при ПК КПЈ за Србију, његови чланови су почели да обилазе Окружне комитете КПЈ и одржавају састанке са партијским руководствима, на којима су били формирани окружни војни комитети и одређивани конкретни задаци за организовање устанка. Поред Параћина и Јагодине, Бранко је свој рад проширио и на друга места у Поморављу. Одлазио је у Смедеревску Паланку, где је био повезан са Љубом Ивошевићем, Бранком Јефтићем и Иваном Мукером; у Азању, где је био повезан са Банетом Јелићем; у Јагодини је најчешће сарађивао са Радом Миљковић, Лабудом Ђукићем, Видом Милосављевић Кевом и др. Такође, одржавао је везе и са Обрадом Стефановићем из Ваљева, Желимиром Ђурићем из Ужица, Гвозденом Пауновићем из Краљева и др. У овом периоду Бранко је често навраћао код породице Милосављевић у Јагодини, чији су сви чланови припадали револуционарном покрету и КПЈ. Приликом обиласка окружних војних комитета и састанака са њиховим руководствима, до изражаја је долазило Бранково војно искуство из Шпанског грађанског рата, где је стекао чин капетана.[12] Крајем јуна 1941. године, Бранко је пошао у Ваљево да се сусретне са Милошем Минићем, инструктором ПК КПЈ за Србију. Дошавши у Ваљево, у кући доктора Мише Пантића, срео је његовог шурака, а свог друга из Шпаније — доктора Ђуру Мештеровића. Истог дана, 22. јуна 1941. године од једног омладинца су сазнали да је Немачка напала Совјетски Савез. Након овог сазнања, одлучили су да не остају у Пантићевој кући, који је био познати ваљевски комуниста, па су прешли у кућу учитеља Чеде Милосављевића. Приликом састанка са Милошем Минићем, Бранко је примио директиву да треба радити на убрзању припрема за устанак, па је одмах по повратку Јагодину, упозорио виђеније комунисте да се припазе од хапшења и да не бораве код својих кућа. Скоро сви виђенији параћински комунисти су избегли да буду ухапшени, у масовним хапшењима комуниста и њихових симпатизера након 22. јуна. Као шпански добровољац и познати комуниста, Бранко је био један од првих на удару полицијске рације, па је кућа његове породице неколико пута била претресана, а за њим је била расписана потерница. У то време, Бранко се заједно са Јоцом Милосављевићем налазио у оближњем селу Глоговцу. Тих дана у Јагодину је стигао Мома Марковић, инструктор ПК КПЈ за Србију, који је донео јунски проглас ЦК КПЈ.[12] Споменик Бранку Крсмановићу у Параћину, рад вајара Отоа Лога, подигнут 1981. године. Пошто је Бранку био онемогућен даљи боравак на овом терену, после састанка са Петром Стамболићем и члановима Окружног комитета КПЈ за Поморавље, крајем јуна 1941. године је прешао у окупирани Београд, где је становао заједно са адвокатским приправником Бором Нешковићем, братом доктора Благоја Нешковића. Током боравка у Београду, радио је н

Manja okrznuca spolja, odlicno ocuvana, bez posvete. Mir-Jam Milica Jakovljević (Mir-Jam) Po mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca. Lični podaci Puno ime Milica Jakovljević Datum rođenja 22. april 1887. Mesto rođenja Jagodina, Kraljevina Srbija Datum smrti 22. decembar 1952. (65 god.) Mesto smrti Beograd, FNRJ Obrazovanje Viša ženska škola u Beogradu Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991). Biografija Milica Jakovljević rođena je u Jagodini, u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Jakov Jakovljević bio je udovac sa osmoro dece. Kako je deci bila potrebna majka ili zamena za majku, rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. U to vreme, kada u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece do sada, neće ih imati ni u ubuduće. Ali već posle prve godine braka Simka Jakovljević rodila je kći Milicu. Kako su se državni činovnici često, zbog potrebe službe, selili iz mesta u mesto, Simka je tri godine kasnije, 1890. u Knjaževcu rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru. Stevan Jakovljević, brat Milice Jakovljević, takođe je postao poznati srpski pisac, autor prvog srpskog bestselera „Srpska trilogija”.[1][2] Prema sećanjima glumice Nevenke Urbanove, Milica Jakovljević je bila „lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu”. Govorila je ruski i francuski jezik.[3] Iako je u svojim delima pisala uglavnom o ljubavi i braku, sama se nikada nije udavala.[4] Detinjstvo i mladost Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Završila je Višu žensku školu u Beogradu,[5] gde se školovala za učiteljicu. Od 1906. do 1919. godine radila kao seoska učiteljica.[6][7] Prvu službu dobila je u selu Krivi Vir, ispod Rtnja.[3] Novinarska karijera Posle Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u dnevnim novinama „Novosti”, zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Prema sopstvenim rečima (u pismu upućenom Udruženju novinara Srbije) Milica Jakovljević započela je novinarsku karijeru 1. juna 1921. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. godine. Prvih 5 godina provela je u „Novostima” a narednih 15 u „Nedeljnim ilustracijama”.[7] Pod okupacijom, koju je provela na ivici siromaštva i bede, Milica Jakovljević je 1941. godine odbila poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima „Novo vreme` i „Obnova`, pod izgovorom da je umorna i stara, kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.[7][2] Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, pokušala je da nastavi novinarsku karijeru u „Glasu` koji je posle ilegalnog ratnog perioda (od 1942), nastavio izlaženje u oslobođenom Beogradu 7. novembra 1944. Uoči Aprilskog rata Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, Udruženje novinara Srbije imalo je 264 člana, među kojima je bilo svega 12 žena. Drugi svetski rat je prepolovio članstvo. Ništa bolje nisu prošle ni njegove članice. Tri nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo ih je pet obnovilo članstvo 1945. godine, među njima i Milica Jakovljević.[7] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[6] Posleratne godine Prema tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Milica Jakovljević nije uspela da se održi u „Glasu`. Od pet novinarki ona je bila najstarija i nije mogla da izdrži preveliki novinarski napor, koji u tadašnjim uslovima („nema odmora dok traje obnova`) nije imao ograničene ni normu ni vreme. Udruženje je 1945. godine izbrisalo iz članstva 22 novinara. Među njima je izbrisana i Mir-Jam. Po okrutnom slovu pravila, brisana je iz članstva Udruženja 14. decembra 1945. godine.[7] Legendarna Mir-Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli. Na sednici Saveza književnika Jugoslavije Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu: „Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam”. Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je „prekid” nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.[2] Uprkos izrazima lojalnosti i svom angažovanju u novoj vlasti Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Uspeo je samo da joj obezbedi malu penziju. Posle rata, do kraja života, živela je vrlo bedno. Nova vlast odbacila ju je bez zvaničnog objašnjenja.[1] „Rehabilitovana” je tek 1972. postavljanjem predstave „Ranjeni orao” po njenom romanu na scenu Ateljea 212.[2] Godine 1972. rodbinu, koja je mislila da ima autorska prava, iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović, koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenosi sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir-Jam se zahvaljivala „anđelu čuvaru” Veselinoviću jer joj je „dao novac da kupi nešto uglja” da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala opština Stari grad, podsećajući da je svojevremeno, Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir-Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovani deo.[2] Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra, okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne tadašnje novine.[4] Za razliku od Džejn Ostin, sa kojom su je svojevremeno poredili, a čija je kuća pretvorena u muzej posvećen ovoj spisateljici, kuća u Molerovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Milica Jakovljević živela, umrla, ali i napisala sva svoja dela, srušena je. Nigde nema njene spomen ploče, njene biste, niti ulice sa njenim imenom.[8] Književni rad Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost, mada ju je književna kritika otpisivala (`književni plićaci... bez imalo duha`[9]). Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.[6] Godine 1939. odvažila se da napiše i pozorišnu dramu „Tamo daleko”, koja je, sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi, trijumfalno izvedena.[8] Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji ali je posle oslobođenja odbačena, bez zvaničnog objašnjenja. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka”. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi.[1] Feminističko angažovanje Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom „Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna svako umeće.[10] Dela Romani Ranjeni orao To je bilo jedne noći na Jadranu Nepobedivo srce Otmica muškarca Greh njene majke U slovenačkim gorama Samac u braku Mala supruga Izdanci Šumadije, autobiografski roman Zbirke pripovedaka Dama u plavom Devojka sa zelenim očima Časna reč muškarca Sve one vole ljubav Pozorišni komadi Tamo daleko Emancipovana porodica[11] Ekranizovani romani Brod plovi za Šangaj (TV film prema romanu „Samac u braku”, 1991.) Ranjeni orao (TV serija, 2008.) Ranjeni orao (film, 2009.) Greh njene majke (TV serija, 2009-10.) Nepobedivo srce (TV serija, 2011-12.) Kad ljubav zakasni (film prema romanu „Samac u braku”, 2014.) Samac u braku (TV serija, 2014.) Jedne letnje noći (TV serija, 2015.) Otmica muškarca (TV serija, 2018.) Mala supruga (TV serija, 2022.) Pozorišne predstave Tamo daleko (1939) Ranjeni orao (Atelje 212, 1972)

Knjiga je kao nova. Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom - Andrej Mitrović Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2019 Broj strana: 542 Format: 21 cm Povez: Tvrdi S propašću Austrougarske došlo je do potpune promene političke karte Panonske nizije. Na panonskim teritorijama Carevine, zasnovane na legitimističkom načelu, nastale su delimično ili u celini tri države, Rumunija, Kraljevina SHS i Mađarska, koje su se pozivale na moderna načela pri uređenju graničnih pitanja, pa i načelo narodnosti, ali koje su se istodobno pokazale kao velike suparnice u deobi zemalja u južnim delovima Nizije, gde je usled izmešanosti stanovništva bilo izuzetno teško povući linije etničkih razgraničenja. Istina, bilo je jasno da su Mađari u većini u severnim, Srbi i Hrvati u južnim, a Rumuni u istočnim krajevima, ali je između ovih etnički uzeto nespornih zona ostajalo još dosta zemljišta na kome su narodi bili toliko izmešani da ih nikako nije bilo lako razlučiti. Ovo tim pre što je bila reč ne samo o Rumunima, Jugoslovenima i Mađarima, nego i o ne malim grupama Nemaca, Slovaka i Rusina, rasejanih širom ovog prostora; da sve bude zamršenije, pokazalo se da deo stanovništva još nije imao probuđenu nacionalnu svet u tom istorijskom trenutku. Bukurešt, Beograd i Budimpešta su, međutim, ispoljavali srazmerno velike teritorijalne želje i, bez obzira na to što su se često javno znali pozvati na nacionalno načelo i pravo naroda na samoopredeljenje, krojili su planove o sticanju što više zemalja. Ova knjiga donosi priloge proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu, neophodne za razumevanje prilika i događaja koji su sledili po završetku Velikog rata, diplomatske borbe za granice nove države i njenim glavnim akterima.

Kao novo. Bez posvete. Aleksandar od Jugoslavije - ćirilica - Vuk Drašković Godina izdanja: 2018 Broj strana: 384 Povez: Mek Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada...Gubili su Obrenovići ratove, a snažili Srbiju. Da li je to poraz? A on, evo, pobedio u svim ratovima, slavi ga ceo svet, a Srbija, biološki, na umoru. Da li je to pobeda?Da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda – glasi pitanje nad pitanjima koje u novom romanu Vuka Draškovića sam sebi postavlja glavni protagonista, kralj Aleksandar Karađorđević, tvorac i prvi vladar nove države Južnih Slovena na početku XX veka. Sa kojim se dilemama nosio, sa kakvim se nasleđem i preprekama susreo po završetku Prvog svetskog rata, koje su domaće i strane sile ometale stvaranje velike države od Soluna do Alpa, koja je bila njegova državna ideja i kako je zamišljao budućeg građanina zemlje četiri puta veće od predratne Srbije – čitalac će saznati iz ove knjige koja preispituje istorijsku ulogu i uspostavlja ljudski lik kralja Aleksandra Karađorđevića, od stvaranja Kraljevine SHS 1918. do atentata u Marselju 1934. godine. Bez ulepšavanja i bez omalovažavanja, Vuk Drašković nam iznosi unutrašnju borbu i dileme regenta i kralja Aleksandra, proslavljenog vrhovnog komandanta Srpske vojske u Velikom ratu, koji nam, u jednoj dramatičnoj ispovesti, iznosi svoju viziju države, već tada ugrožene mnogim pukotinama. „Nije Jugoslavija greška“, govori sebi Aleksandar, suprotstavljajući se svojim oponentima. „Greška smo mi svi, ovakvi kakvi smo sada…“

Novo, nečitano, nema posvete. Aleksandar od Jugoslavije - Vuk Drašković Godina izdanja: 2018 Broj strana: 320 Povez: Mek Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada... Gubili su Obrenovići ratove, a snažili Srbiju. Da li je to poraz? A on, evo, pobedio u svim ratovima, slavi ga ceo svet, a Srbija, biološki, na umoru. Da li je to pobeda? Da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda – glasi pitanje nad pitanjima koje u novom romanu Vuka Draškovića sam sebi postavlja glavni protagonista, kralj Aleksandar Karađorđević, tvorac i prvi vladar nove države Južnih Slovena na početku XX veka. Sa kojim se dilemama nosio, sa kakvim se nasleđem i preprekama susreo po završetku Prvog svetskog rata, koje su domaće i strane sile ometale stvaranje velike države od Soluna do Alpa, koja je bila njegova državna ideja i kako je zamišljao budućeg građanina zemlje četiri puta veće od predratne Srbije – čitalac će saznati iz ove knjige koja preispituje istorijsku ulogu i uspostavlja ljudski lik kralja Aleksandra Karađorđevića, od stvaranja Kraljevine SHS 1918. do atentata u Marselju 1934. godine. Bez ulepšavanja i bez omalovažavanja, Vuk Drašković nam iznosi unutrašnju borbu i dileme regenta i kralja Aleksandra, proslavljenog vrhovnog komandanta Srpske vojske u Velikom ratu, koji nam, u jednoj dramatičnoj ispovesti, iznosi svoju viziju države, već tada ugrožene mnogim pukotinama...

Novo, nečitano, nema posvete. Kolonistička naselja: knjiga 2 - Milan Micić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 284 Povez: Mek U svojoj studiji Milan Micić polazi od saz­nanja da je u procesu agrarne reforme i kolonizacije u Kraljevini Jugoslaviji, sprovedenoj u periodu od 1920. do 1941. godine, u severnim krajevima (Banat, Bačka, Baranja, Srem, Slavonija) formirano 201 na­se­lje u kojima je uoči Drugog svetskog rata živelo oko 100.000 stanovnika. Ta nova naselja su podizana u pa­nonskoj oblasti u blizini granica prema Mađar­skoj i Rumuniji ili nešto dalje od granice, ili su iz­građena uz postojeća naselja u kojima je uglavnom ži­velo manjinsko nemačko, mađarsko i rumunsko sta­novništvo. U svakom slučaju, podizana su na goloj le­dini. Od tih naselja autor je ovom prilikom ob­rad­io 20 iz Bačke, Banata i Srema. To su naselja: Ba­nat­sko Karađorđevo, Sirig, Hajdučica, Rastina, Voj­vo­da Stepa, Vladimirovac, Lužac, Crno Brdo, Alek­sa Šantić, Lipovača, Aleksandrovo, Banatsko Vi­šnji­ćevo, Banatski Dušanovac, Vojvoda Bojović, Ko­vin, Seleuš, Podlokanj, Tankosićevo, Pavliš i Rusko Selo.Idući tragom Nikole Gaćeše, tematski, sadr­žajno i metodološki proširujući i bogateći nje­go­va istraživanja, Milan Micić je stasao u jednog od naših najboljih, ako ne i u najboljeg, poznavaoca procesa agrarne reforme i kolonizacije u periodu između dva svetska rata. Njegova knjiga „Kolonistička naselja (1920–1941) – Banat, Bačka, Srem“ obradovaće, ne samo istoričare, nego i pripadnike svih naučnih disciplina koji se na neki način bave naseljima, pre svega etnologe, geografe, arhitekte i sociologe. Kao što će, imajući u vidu prepoznavanje raznih vidova kolektivnih identiteta, u teorijskom i metodolo­škom pogledu, osim istoričara, obradovati i pripa­dnike drugih naučnih disciplina, pre svih socijal­ne ili kulturne antropologe. Ona će dobro doći svim brojnim potomcima učesnika naseljavanja i stvara­nja novih kolonija u Bačkoj, Banatu i Sremu u periodu između dva svetska rata, koji budu hteli da saznaju nešto više o svom poreklu i identitetu, najposle i mnogim ljubiteljima pouzdanog istorijskog štiva, kao i ljubiteljima dobre knjige uopšte.– Prof. dr Branko ĆupurijaUpravo su agrarna re­forma, želja da se utvrde granični pojasevi i dug pre­ma dobrovoljcima doveli do prvog jugoslovenskog kolonističkog talasa u kojem je nastao niz potpuno novih naselja. Taj složeni proces je u središtu pažnje nove knjige dr Milana Micića, koji se velikim brojem radova pokazao kao izuzetan poznavalac dobrovo­lja­čkog pitanja, kao i kolonizacionih kretanja i razvi­tka novih naselja na tlu današnje Vojvodine. Milan Micić piše o nastanku novih naselja u Banatu, Bačkoj i Sremu, daje prikaz regionalnog porijekla njego­vih naseljenika, opisuje uslove u kojima su živjeli i iz kojih su gradili uređena naselja kakva danas posto­je. Potanko oslikava probleme sa kojima su se suočava­li – nedostatak pitke, a višak svake druge vode, bole­sti koje su kosile primarno djecu kolonista, ali i novi način života, na koji su se u ravnici, daleko od zavičaja, navikavali ljudi iz dinarskih krajeva nove, jugoslovenske kraljevine.Zbog složenosti teme i sveobuhvatnosti is­traživačkog pristupa, ovaj rukopis Milana Micića nije samo istorija Banata, Srema i Bačke, već i mno­go više od toga – on predstavlja sastavni dio po­vijesti Like, Bosne, Hercegovine, Boke Kotorske i svih drugih oblasti odakle su dolazili kolonisti. Nji­hov dolazak u ravničarske krajeve nije promijenio sa­mo istoriju krajeva koji čine današnju Autonomnu Po­krajinu Vojvodinu, već i svih onih krajeva koji su ostali bez svojih mještana. Njihov odlazak iz Dalmacije, Like, sa Korduna i Banije, iz Bosne i Hercegovine bio je, pokazalo je to vrijeme, prvi talas odlaska Srba iz tih krajeva.– Dr Milan Gulić

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: SKZ - Beograd, BIGZ - Beograd, Univerzitetska riječ - Nikšić, 1990. god. Tvrd povez, zlatotisk, 18 cm. 225 str. Matija Bećković (Senta, 29. novembar 1939) srpski je pesnik, književnik, filolog, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, počasni član Udruženja za umetnost, kulturu i međunarodnu saradnju `Adligat” i društveni radnik. Potiče iz Crne Gore, iz plemena Rovaca, iz bratstva Bećković-Drašković. Pradeda po ocu Vujo Drašković, se prvi od Draškovića prozvao po svom dedi Bećku Draškoviću - Vujo Bećković. Matijin deda Nišo Vujin Bećković je bio predsednik Rovačke opštine i narodni poslanik na Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Matija je rođen 29. novembra 1939. godine (na Sv. apostola Matiju) u Senti, gde mu je otac Vuk kao kraljevski oficir službovao. Majka Zorka Taušan bila je kći solunskog dobrovoljca Miladina, naseljenog u Kanjiži. Porodica se više puta selila a kad je počeo Drugi svetski rat, sklonila se iz Novog Sada, kod svog roda u Velje Duboko. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu (kod tetke), a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, pa je ostao veran oficirskoj zakletvi, pridružio se četnicima u Rovcima. Bio tokom građanskog rata u Crnoj Gori komandant Rovačkog četničkog odreda. Pri kraju rata 1944. godine pridružuje se glavnini Jugoslovenske vojske u otadžbini i kreće sa njom ka Zapadu, gde je bila saveznička vojska. Ali tokom povlačenja gine u jednom okršaju, uz put negde u Sloveniji. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. U šestom razredu valjevske gimnazije je osvojio prvo mesto na Literarnom konkursu. Za prvi književni honorar dobio je novčanu nagradu od 12.000 dinara, od kojeg je kupio karirani sako; po tom sakou je i danas prepoznatljiv. Prvu pesmu `Preludium` je štampao kao gimnazijalac 1957. godine u `Mladoj kulturi`. Prvu knjigu, posvećenu svojoj životnoj ljubavi, koja nosi naslov sa njenim imenom je objavio 1962. godine. Poema je doživela izuzetan uspeh, a sledeće 1963. godine primljen je kao poznati stvaralac, u Udruženje književnika Srbije u Beogradu. Kasnije će biti izabran i za njegovog predsednika. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena `Međa Vuka Manitoga`, a potom monodrame `Reče mi jedan čoek` i `Ne znaš ti njih`. U Zagrebačkom teatru `ITD`, `Kazalištu mladih`, `Jazavcu`, `Teatru MM`, Srpskom narodnom pozorištu, `Klubu M`, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija `Beograd nekad i sad`, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) `Gorski vijenac`, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema `Če - tragedija koja traje` (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che: Tragö die, die andauert, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige `O međuvremenu` prevedeni su na engleski pod nazivom `Random Targets` 1970. godine. Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu `Ćeraćemo se još` dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Član je Srpskog PEN centra, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju `Adligat” , u kojem je aktivan od samog osnivanja 2012. godine.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Srbija 1914-1918 ― ratni ciljevi - Đorđe Stanković Godina izdanja: 2014 Broj strana: 484 Povez: Tvrd U poslednje dve decenije vodile su se brojne oprečne rasprave o ulozi Srbije u stvaranju Jugoslavije 1918. godine, ali i o ulozi Srbije u „razbijanju Jugoslavije”. Te rasprave podjednako su, često do usijanja, vođene u istoriografiji, publicistici, medijima, javnosti i posebno u krugovima intelektualne i naučne elite, koje je podsticao, često i rukovodio vladajući establišment. U centru pažnje stajala je konstatacija, produbljivana do stepena šovinizma, da je Jugoslavija bila „kobna srpska greška”. Na scenu su stupili revizionisti svih vrsta šireći duh omraze i negiranja dostignuća jugoslovenske države, njenih vođa - posebno Nikole Pašića i Josipa Broza Tita. Često smo javno pitali na osnovu kojih istorijskih izvora to može da se zaključi i, naravno, ostajali smo bez odgovora. „Balkanski čobani” vođeni „balkanskim glavarima”, pomognuti, kao uvek u istoriji, svakovrsnim stranim uticajem, nisu ništa bolje smislili osim skidanja sa zidova „starih kremenjača i starih kokotara”, „kama i handžara” i razvijali svaki svoje zakopane stare zastave. Emocije naciona eruptivnom snagom pretvorile su se u krvavi pir!U takvoj situaciji kritička istorijska nauka i naučnici bili su potisnuti u stranu, njihova dela prećutkivana, osim onih kojima je „blago iz Agre” bilo preče od naučnog dostojanstva, a njihova dela, gotovo bez ikakve naučne vrednosti postajala „politički i ideološki korisno operativno štivo”. U razdoblju 1970-1990. jugoslovenska država odnegovala je oko 80 naučnika kritičke orijentacije, afirmisanih na domaćoj i stranoj sceni koji su objavili preko 400 knjiga i 3000 naučnih rasprava. I to upravo najviše o stvaranju Jugoslavije, istorije Kraljevine i Drugog svetskog rata. Nijedan od njih do danas nikada nije bio zvanično „ekspertski iskorišćen”, „konsultovan” a njihova dela mahom su bila satanizovana. I to u svim bivšim republikama Jugoslavije! Neki su čak zatvarani i ubijeni, drugi su ostajali bez pasoša i „ratnog vojnog rasporeda”.Ovaj proces, bez obzira što su se u navedenom razdoblju promenila tri politička sistema, teče i dalje, negde mirnije a negde sa mnogo revanšizma i lične omraze. Niko od naučnika ove kritičke orijentacije nije pretendovao da izađe iz okvira naučnog i pedagoškog poziva. Ostaće zabeleženo, iako su ga „šovenski lešinari” proglasili za „državnog i partijskog istoričara” i „komunjaru”, da je prof. dr Branko Petranović, na zvaničan poziv da bude izabran u Izvršni komitet CK SKJ u dva navrata (1985. i 1989.) kratko odgovorio: „Zakasnili ste!” i „Mnogo kasnite!”Knjiga koja se nalazi pred čitaocima, u prvobitnom obliku bila je znatno kraća verzija i imala je funkciju uvodne studije za moderno koncipiranu i najnovijim rezultatima istorijske nauke obogaćenu „Istoriju Jugoslavije”. Pošto to ni danas nije moguće autor ovih redova odlučio je da dopuni tekst, ne samo istorijskim izvorima i kartama, već i, po cenu vlastitog ugleda, kompilatorski inkorporira „in extenso” rezultate svojih istraživanja u poslednje dve decenije koja još nisu naučno osporena. Uz uvažavanje svega onog što na empirijskom planu donosi revizionistička istoriografija i strani istoričari, možemo da kažemo da je to ono što kritička istoriografija danas racionalno raspoznaje. To je i prvo takvo delo na području bivše Jugoslavije. I poslednje što se tiče ovog autora.Predgovor

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Politička etnografija i srpska intelektualna elita u vreme stvaranja Jugoslavije 1914-1919 - Marko Pišev Izdavač: Srpski genealoški centar Godina izdanja: 2013 Broj strana: 242 Format: 17 cm Povez: Broširani Tema ovog rada izražena je u predstavljanju intelektualnih, kulturnih i političkih prilika u Srbiji uoči, i tokom Prvog svetskog rata. Posebna pažnja biće usredsređena na intelektualnu elitu Kraljevine Srbije i njen odnos prema tzv. „jugoslovenskoj ideji“ – konceptu ujedinjenja južnoslovenskih naroda u jednu nezavisnu monarhiju čije su zamisli o teritorijalnim granicama, centrima administrativne kontrole i političke uprave, bile promenljive u zavisnosti od spoljnjeg i unutrašnjeg političkog konteksta, kao i individualnih pristupa rešenju „jugoslovenskog pitanja“. U skladu s tim, u radu će poglavito biti reči o preplitanju ondašnje srpske političke i intelektualne elite u spregama opšte organizacije buduće države, sa posebnim osvrtom na intenzivan naučno-politički angažman Jovana Cvijića.

Kao novo. Bez posvete. Velika Srbija - ilustrovana istorija Srba - Vladimir Ćorović Broj strana: 306 Povez: Tvrd Osnovna Ćorovićeva zamisao bila je da pokaže kako se od srpske državne ideje i misli o narodnom jedinstvu došlo do ujedinjenja Južnih Slovena. U Kneževini i Kraljevini Srbiji video je osnovnog nosioca te ideje, pa stoga pod naslovom knjige nije podrazumevao velikosrpski državnu organizaciju, već njenu veliku i nezamenljivu ulogu u stvaranju Jugoslavije....sudbina Srba kroz sve mene, toliko mnogobrojne i raznovrsne, i dodir i veze Srba sa ostalim državama i narodima na Balkanu....sudbina triju velikih sila, u tri perioda srpske prošlosti, vezana je za Srbe i srpski narod: Vizantije, Turske i Austrije; Mleci, Mađarska, Bugarska, Albanija imaju čitave vekove svoje istorije u dodiru sa nama...

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: SKZ - Beograd, BIGZ - Beograd, Univerzitetska riječ - Nikšić, 1990. god. Tvrd povez, zlatotisk, 18 cm. 225 str. Matija Bećković (Senta, 29. novembar 1939) srpski je pesnik, književnik, filolog, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, počasni član Udruženja za umetnost, kulturu i međunarodnu saradnju `Adligat” i društveni radnik. Potiče iz Crne Gore, iz plemena Rovaca, iz bratstva Bećković-Drašković. Pradeda po ocu Vujo Drašković, se prvi od Draškovića prozvao po svom dedi Bećku Draškoviću - Vujo Bećković. Matijin deda Nišo Vujin Bećković je bio predsednik Rovačke opštine i narodni poslanik na Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Matija je rođen 29. novembra 1939. godine (na Sv. apostola Matiju) u Senti, gde mu je otac Vuk kao kraljevski oficir službovao. Majka Zorka Taušan bila je kći solunskog dobrovoljca Miladina, naseljenog u Kanjiži. Porodica se više puta selila a kad je počeo Drugi svetski rat, sklonila se iz Novog Sada, kod svog roda u Velje Duboko. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu (kod tetke), a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, pa je ostao veran oficirskoj zakletvi, pridružio se četnicima u Rovcima. Bio tokom građanskog rata u Crnoj Gori komandant Rovačkog četničkog odreda. Pri kraju rata 1944. godine pridružuje se glavnini Jugoslovenske vojske u otadžbini i kreće sa njom ka Zapadu, gde je bila saveznička vojska. Ali tokom povlačenja gine u jednom okršaju, uz put negde u Sloveniji. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. U šestom razredu valjevske gimnazije je osvojio prvo mesto na Literarnom konkursu. Za prvi književni honorar dobio je novčanu nagradu od 12.000 dinara, od kojeg je kupio karirani sako; po tom sakou je i danas prepoznatljiv. Prvu pesmu `Preludium` je štampao kao gimnazijalac 1957. godine u `Mladoj kulturi`. Prvu knjigu, posvećenu svojoj životnoj ljubavi, koja nosi naslov sa njenim imenom je objavio 1962. godine. Poema je doživela izuzetan uspeh, a sledeće 1963. godine primljen je kao poznati stvaralac, u Udruženje književnika Srbije u Beogradu. Kasnije će biti izabran i za njegovog predsednika. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena `Međa Vuka Manitoga`, a potom monodrame `Reče mi jedan čoek` i `Ne znaš ti njih`. U Zagrebačkom teatru `ITD`, `Kazalištu mladih`, `Jazavcu`, `Teatru MM`, Srpskom narodnom pozorištu, `Klubu M`, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija `Beograd nekad i sad`, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) `Gorski vijenac`, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema `Če - tragedija koja traje` (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige `O međuvremenu` prevedeni su na engleski pod nazivom `Random Targets` 1970. godine. Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu `Ćeraćemo se još` dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Član je Srpskog PEN centra, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju `Adligat”, u kojem je aktivan od samog osnivanja 2012. godine. Matija Bećković je 1989. godine dobio Sedmojulsku nagradu za književno stvaralaštvo. Boračke organizacije su se njegovom izboru javno protivile. Kao laureat je prilikom dodele tog visokog društvenog priznanja odgovorio: Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne pristajem da sam kriv što sam je dobio. Kako mu je prebacivano da je sin četnika (iz četničke porodice) u intervju časopisu `Dugi` je `stavio tačku`, na takva ideološka promašena pitanja: Četnik je ko je bio četnik. Partizan je onaj ko je bio partizan. Podele na četnike i partizane bile su ratne podele, i trebalo bi da budu završene sa ratom. A takvu podelu nameću ljudi koji bez te podele ne bi postojali. Od 2009. godine je Predsednik Fonda Slobodan Jovanović u Beogradu. Počasni građanin Subotice postao je 2016. godine

`Poslw 66 hodina od audbonosnog 27.marta 1942.godine, ova knjiga konacno otkriva istinu o tom tragicnom dogadjaju koji je duboko obelezio savremenu istoriju srpskog naroda. Pisana kao moderan istorijski triler (zasnovan ba prakticno svim raspolozivim dokumentima, a posebno na licnom Arhivu kneza Pavla koji se cuva ba Kolumbija univerzitetu u SAD i, odnedavno u Arhivu Jugoslavije u Beogradu), ova intrigantna knjiga nam otkriva mnoge vazne okolnosti i cinjenice koje su, sve do danas, bile potpuno nepoznate nasoj javnosti. U zizi interesovanja nije samo knez Pavle Karadjordjevic, kraljevski namesnik, prvi covek jugoslovenske Kraljevine izmedju 9.oktobra 1934 i 27.marta 1941 godine vec i njegovi brojni saradnici i protivnici, istomisljenici i neprijatelji (a poaebno pucisti i njihovi domaci i strani pomagaci). Autori se ovde ne bave samo razoblicavanjem falsifikata koje je pocinila domaca istoriografija u promociji sluzbene titoisticke ideologije, niti je ovo nekakvo nadgrobno naricanje za ozgubljenom kraljevinom. Nista od svega toga. Pisci nam otkrivaju zapanjujucu nezrelost nase vladaju e elite, koja je srpski narod i jjegovu drzavu u XX veku odvela u velika iskusenja i istorijsku katastrofu neopisivih razmera. Prosto se namece zakljucak da je ovakva politicka i kulturna elita, stavivsi sebe u sluzbu utopijske jugoslovenske ideje, postala (ne)svesnj sauvesnik u pokusaju unistenja sopstvene zemlje.` -iz predgovora