Autor - osoba Žakote, Filip, 1925-2021 = Jaccottet, Philippe, 1925-2021 Naslov Pa ipak ; Beleške iz jaruge ; Boja zemlje / Filip Žakote ; sa francuskog [preveo] Dejan Ilić Jedinstveni naslov Et, néanmoins. srp Notes du ravin. srp Couleur de terre. srp Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2015 (Kraljevo : ADM grafika) Fizički opis 148 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Dejan, 1961- = Ilić, Dejan, 1961- Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂZasebne knjige / [Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`] (broš.) Napomene Prevodi dela: 1. Et, néanmoins ; 2. Notes du ravin ; 3. Couleur de terre / Philippe Jaccotte Tiraž 500 Str. 137-148: Od vidljivog prema nevidljivom / Dejan Ilić. Predmetne odrednice Žakote, Filip, 1925- -- Poezija Filip Žakote je „pejzažista“ u poeziji, njegove poetske slike su „predeli sa odsutnim figurama“, svet je Veliki Predeo, a naše su reči lahori-pejzaži koje neprestano proizvodimo, večno u potrazi za bezgraničnim, to jest posve-drugim. On traži neku vrstu otvora u predelu, gde se sam prostor intimizuje i subjekat potvrđuje svoje bivstvovanje u blizini autentične objave nevidljivog. To su često potpuno beznačajna mesta, za koja nas veže spoj „starog i elementarnog“, ostataka kulture i vegetalnog, istrošen kamen prekriven bršljanom, beskorisni zidovi, nekadašnji funkcionalni artefakti koji su izgubili svoje značenje i upotrebnu funkciju, spojeni s vegetalnim, trajnijim i čvršćim, navodi pesnik, čak i od kamena. Naizgled obična mesta, ništa posebno, ali ujedno i sveta mesta, mesta hramova. Na tim mestima vlada spokoj, sabiranje, tu se objavljuje gustina sveta, na tajanstvenim smo vratima nevidljivog, ne može se tačno reći šta je to, i gustina je i otvaranje, i ovo i ono, te priziva Platonov pojam chôra (χώρα), koji je donekle „sinonim za topos, pošto označava i prostor i predeo. Ali topos zadobija apstraktnija značenja, motiva, povoda, tačke diskursa, pasaža knjige, opšteg mesta, dok je pojam chôra srodniji francuskom pojmu mesta [lieu], središta, položaja, tačke, kraja, poljâ, prirode“ (Kristin Dipui). Vegetalno nije nikakav ukras Žakoteovog pisma, ono je njegov glavni tok, dah, njegova „laka esencija“. Pa i samu reč iz naslova ovog poetskog dnevnika, Semaison, koja znači i Setva, vreme sejanja, Žakote usmerava, Litreovim epigrafom u zaglavlju rukopisa, ka njenom drugom značenju: prirodnom rasejavanju semena kao načinu razmnožavanja biljaka. Ne, dakle, ljudska Setva, ne Subjekat, nego prirodno Rasejavanje, Svet koji se sam reprodukuje. FILIP ŽAKOTE (Philippe Jaccottet; 1925, Mudon, Švajcarska – 2021), studirao je u Lozani, potom u periodu 1946–1952 živi u Parizu. Nakon toga, godine 1953, sa suprugom slikarkom An-Mari Hesler i dvoje dece, seli se u mestašce Grinjan (regija Drom, u Provansi) u vreme kad mu izlazi druga, a prva značajna, zbirka Kukuvija i druge pesme. Iako u kontaktu s francuskim pesnicima kao što su Ponž, Bonfoa, Buše, Dipen, neće se uključiti u književni život Pariza, očaran svetlosnim predelima Grinjana, ostaće tamo sve do danas, već više od pola veka. Pesnik je „mesta“ i „stanovanja“ u svetu. Zbirke pesama: Kukuvija i druge pesme (1953), Neuk (1958), Lahori (1967), knjiga izabranih pesama Poezija 1946–1967 (1971) s predgovorom Žana Starobinskog, U zimskoj svetlosti (1977), Misli pod oblacima (1983). Autor je brojnih knjiga poetskih proza (često „prošaranih“ stihovima): Šetnja pod drvećem (1957), Elementi jednog sna (1961), Tama (1961), Predeli Grinjana (1964), Predeli sa odsutnim figurama (1970), Kroz voćnjak (1975), Zelena sveska (1990), Posle mnogo godina (1994), Pa ipak (2001), Beleške iz jaruge (2001), Boja zemlje (2009); kao i dva poetska dnevnika, Rasejavanje [1954–1979] (1984) i Drugo rasejavanje [1980–1994] (1996). Prevodilac Mana, Muzila, Helderlina, Rilkea, Gongore, Homera, Ungaretija, Leopardija... MG16

Božidar Timotijević - Dan se rađa , izdanje Prosveta . Rikna lošija, korice pohabane, unutra očuvana Posveta autora

Tvrd povez, 2017. godine izdaje USKOR , dimenzije 21x14 cm, Udruženje srpskih književnika u otadžbini i rasejanju 227 strana Sabrana dela sa posvetom autora oštećenje se nalazi na koricama u gornjem levom uglu

Nolit 1975 226 strana odlična očuvanost

Nolit 1976 340 strana očuvanost 5-

Izdanje SKZ Tvrde korice,dobro ocuvana Priredila Svetlana Velmar-Jankovic 414 strana M-44

Marina Cvetajeva Pesme i Poeme Skz 1990g./565 str, TP, odlično očuvana 1990. Sadržaj na fotografijama

SRPSKI DADAIZAM Nolit, Beograd, 1978. Mek povez, 125 strana Pečat biblioteke

Autor - osoba Petrović, Rastko, 1898-1949 = Petrović, Rastko, 1898-1949 Naslov Ponoćni delija / Rastko Petrović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1970 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 124 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Velmar-Janković, Svetlana, 1933-2014 = Velmar-Janković, Svetlana, 1933-2014 ISBN (Broš.) Napomene Str. 7-8: Poslednji Rastkovi stihovi / Svetlana Velmar-Janković Str. 117-124: Napomene / S. V. J. Predmetne odrednice Petrović, Rastko, 1898-1949 POSLEDNJI RASTKOVI stihovi Patetična je činjenica da je pred nama knjiga stihova koju pesnik neće videti; ona daje iluziju, zar ne, da smo za trenutak bliži smrti, jer čitamo reči čoveka koji više ne pripada životu. Reči su ostale da, u stihovima, skrivaju ili otkrivaju svoj zvuk i svoj smisao: tajni zvuk i tajanstveni smisao koji su posvećeni životu a slute smrt kao izvesnost. Istina, u delu Rastka Petrovića smrt se uvek osećala kao prisustvo koje iskidanom ritmu rečenica i stihova daje suštinsko značenje. Ovde, u ovoj posthumnoj zbirci, ne zato što je posthumna, smrt se vidi isto koliko se i oseća: pesnik veru je u smrt više no što veruje u život. Smrt, to je senka bez granica, poslednje čovekovo ništa. Ima nečeg poovski treznog i nemilosrdnog u načinu na koji Rastko Petrović održava prisnost sa smrću, prisnost od koje se užasava, naročito u drugom pevanju Vuka: ti su stihovi među najpotresnijim Rastkovim stihovima, ne samo u ovoj zbirci; stihovi do sada nepoznati. Jedna od osnovnih tema u poeziji Rastka Petrovića: usamljeni čovek koji pokušava da uspostavi veze s drugim ljudima, usamljenim koliko i on, nalazi se i ovde. Međutim, u ovoj zbirci, ta tema dobija još jedno značenje: ovde se čovekova usamljenost doživljava kao pretnja njegovom životu. U jednom ravnodušnom svetu čovek koji nastoji da prevaziđe svoju usamljenost mora da doživi poraz; posle tog poraza, u čoveku ostaje možda patnja, možda pustinja. U jednom zaraćenom svetu čovek koji je nastojao da prevaziđe svoju usamljenost posle poraza nema pravo na povlačenje, nego na smrt. Kao iskustvo, prvi svetski rat doprineo je, čini se, da pesnik, koji je naslutio smisao smrti, neprekidno pokušava da odgonetne smisao života. Otuda je njega interesovala tajna života, ne tajna smrti. Tajnu čitavog života tražio je, najviše, u velikoj misteriji telesnog života. Prvi stihovi Rastka Petrovića i roman Dan šesti naročito svedoče o ovom traženju. U drugom svetskom ratu pesnik se osećao sve manje okrenut životu, sve više okrenut smrti. Moguće je da je ovo bilo samo prolazno osećanje; međutim, smrt je učinila da to osećanje, koje je možda bilo prolazno, ostane za nas trajno. Mnogi stihovi Rastka Petrovića iz prva dva poglavlja ove zbirke, njegovi poslednji stihovi, pretpostavljamo, odviše su smireni i posustali u poređenju sa stihovima koji su nastali ranije, na primer sa stihovima iz Velikog druga i još više, iz Vuka. Ovi stihovi pokazuju da je Rastko Petrović pokušavao da menja i svoj pesnički izraz. Nekada je njegov stih bio Slobodan stih; njegov jezik bio je izrazito metaforičan. Sada, pesniku kao da više ne odgovara sloboda slobodnog stiha; ni nepreciznost preterane metaforičnosti. Pesnik hoće da nađe novi jezik i novi ritam. U tim pokušajima, odista, ne uspeva uvek. Da bi uspeo, on traži neposredniju vezu sa iskustvima narodne poezije s jedne, ali i sa iskustvima hermetičnog izraza moderne poezije, s druge strane. Istina je da ova zbirka ne sadrži najbolje Rastkove stihove. Da je pesnik ostao s nama, možda bi smatrao, i s pravom, da stihovi iz prva dva poglavlja ove knjige označavaju tek smer njegovih novih interesovanja. Međutim, pesnika nema, i u ovim stihovima su poslednji podaci o njegovim nastojanjima. I u sadržajima i u izrazu ti stihovi otkrivaju izvesna nova traženja, prekinuta na samim počecima. Smrt koju je pesnik uvek slutio, uvek čekao, ipak je došla pre vremena. Svetlana Velmar-Janković Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG76 (L)

Na prodaju odlično očuvane ženske kožne papuče,br.38,marke:GtuBin,žute boje,otvorene,ravne,

Autor - osoba Šajtinac, Radivoj, 1949- = Šajtinac, Radivoj, 1949- Naslov Očenaš na Tajms skveru : pesme / Radivoj Šajtinac ; [ilustracije Radovan Živankić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas, 1991 (Novi Sad : Dobra vest) Fizički opis 70 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živankić, Radovan = Živankić, Radovan Zbirka Edicija Doviđenja iznenađenje ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kanadske kratke priče (5-16): Patrola na putu za Stratford (7); Staklena crkva u Dauntaunu (9); Velika kamena suknja kraljice Viktorije (10); Oslonite se na život, gospodine Marli (11-12); Fliper u raju (13); Balcan, airways, again (14); Florida u mojim mislima (15); Jagode na putu za Hamilton (16). - Prizori sa ispraćaja (17-36): Maglovit dan na kraju veka (19); Drugi crtež (20); Ubogi polog (21); Uranak (22); Javka kućnog duha (23); Održavanje prislušnih rođaka (24); Mučem muku (25); Toaleta, kamikaze (26); Imitacija poslovice (27); Grad, ukrštenica (28); Istorija dobre maćehe (29); Dobri kućni duh (30); Pismo poučnom neprijatelju (31); Nesanica, lirski kredit (32); Postolje naše sreće (33); Uoči (34); Kraća verzija Traklovog priviđenja (35); Kriška leda (36). - Očenaš na Tajms skveru (37-70): Na slici starosedeoci (39); Čistac (40); Dugin muk (41); Vrač rastvarač (42); Munkov štafelaj (43); Strnjište iza Wall street-a (44); Stari lokvanj u Hudson-west st. hgwy (45); Central park, april, 1991. (46); Šljiva u Čelziju (47); Predah na stanici metroa u Četrdeset drugoj (48); Kao pištaljkom kroz san (49); Podsmeh i njegov baladni karakter (50); Kineski bar na obali (51); Očenaš na Tajms skveru (52); Ulica u Harlemu gde je `Apolo` teatar (53); Strip - straža (55); Bezruki čitač s dlana (56); Samoidentifikacija (57); Uskršnja dinja (58); Kad baci pogled na (bez)lične stvari (59); Pogled levo, sa Ozon-parka u Bruklina, kraj marta 1991. (60); Tik do sebe, pričest (61); Prikaz crnog plemića (62); Madona of China Town (63); Ptica iznad Ist rivera (64); Od i do (65); Stiže (otvoreno) pismo (66); Useljenikov prvi dan (67); Zašto je uspeo dogovor ovdašnjeg bogataša i tamošnjeg heroja (69); Ode, dnevni argonaut (70). (Broš.) Radivoj Šajtinac (1949, Zrenjanin), piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, prevodi s ruskog i engleskog jezika, bavi se i dramaturgijom. Objavio je sledeće knjige: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), Psi versa (2005), Kanjiška monotipija (dvojezično na srpskom i mađarskom, 2007), Severni izgovor (2011), Stara kantina (2011), Di (2013), Zlo cveća (2013); knjige proze: Banatska čitanka (1991), Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996) Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (2000), Sibilski glasovi (2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (2004), Pričica (2005), Kinesko dvorište (2006), Lyrik klinik (2009), Severni izgovor (2011), Stara kantina (2011), Dilinkuca – kratke i friške banatske bajke (sa Lj. Šajtinac, 2012), Zlo cveća – poezija jednog klovna apsoluta (2013), Pseća suza (2014), Di? – nova banatska pesmarica (2014), Porcelan – roman u slobodnom stihu (2017), Nepoznavanje prirode (2018), Suva igla (2019), Pelerina (2020), Aveti atara (2020), Pompeja ili dah u prahu (2022) i Mikelanđelov pomoćnik (2023); knjige eseja: Hotel Čarnojević (1989), Demogorgon (1990), Hajka na Akteona (1997). Dobitnik je više nagrada za svoj rad, između ostalih „Đura Jakšić“ i „Vasko Popa“. Živi u Zrenjaninu. MG7 (L)

Cveće Zla Šarl Bodler Bigz Beograd 1974g./360 str. Tvrd povez sa omotom,potpis i datum na belom predlistu,knjiga odlicno ocuvana. -`Cveće zla, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske već i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika. Zbirka Cveće zla nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca; to je, u svetskim okvirima, najčešće prevođeno i najviše objavljivano poetsko delo`... vr448

LOK3)

А.С.ПУШКИН собрание сочинений том третий стихотворения 1827 1836 СКАЗКИ Izdavac: издательство художественная литературах 1968 Jezik: Ruski Cvrst povez, dzepni format 454 str. Tragovi pozutelosti i uprljamosti na koricama knjige i rubu knjiznog bloka.

Knjiga lepo očuvana Na ponekim mestima ima štiklirano vrlo blago običnom olovkom G2

Izdavač: Prosveta, Beograd Biblioteka Svetksi klasici, Kolo šesto, knjiga 34 Izbor, predgovor i tekstovi o pesnicima: Aleksandar Petrov Povez: tvrd Broj strana: 711 Bez predlista, požutela po obodu, lepo očuvana. Simeon Polocki. Pjort Buslajev. Mihail Lomonosov. Gavrilo Deržavin. Nikolaj Karamzin. Andrej Turgenjev. Vasilij Žukovski. Konstantin Batjuškov. Pjort Vjazemski. Aleksandar Puškin. Evgenij Baratinski. Aleksandar Odojevski. Aleksandar Poležajev. Aleksej Koljcov. Mihail Ljermontov. Fjodor Tjutčev. Apolon Grigorjev. Nikolaj Njekrasov. Aleksej K. Tolstoj. Jakov Polonski. Afanasij Fet. Apolon Majkov. Konstantin Slučevski. Vladimir Solovjov. Nikolaj Minski. Inokentij Anjenski. Fjodor Sologub. Dmitrij Mereškovski. Vjačeslav Ivanov. Konstantin Baljmont. Zinaida Hipius. Ivan Bunjin. Valerij Brjusov. Mihail Kuzmin. Aleksandar Dobroljubov. Jelena Guro. Maksimilijan Vološin. Andrej Beli. Aleksandar Blok. Vasilij Kamenski. Velimir Hlebnjikov. Tihon Čurilin. Nikolaj Gumiljov. Vladislav Hodasevič. Aleksej Kručonih. Benedikt Livšic. Nikolaj Kljujev. Ana Ahmatova. Nikolaj Asejev. (K-135)

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Odlično očuvano! Autor - osoba Tadić, Novica, 1949-2011 = Tadić, Novica, 1949-2011 Naslov Ulica : pesme / Novica Tadić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1990 (Ljubljana : ČGP Delo) Fizički opis 99 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lakićević, Dragan, 1954- = Lakićević, Dragan, 1954- Zbirka Znakovi pored puta (broš.) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 83 Str. 89-96: Poezija ulice / Dragan Lakićević. Predmetne odrednice Tadić, Novica, 1949 -- `Ulica` Novica Tadić (Smriječno kod Plužina, 17. jul 1949 – Beograd, 23. januar 2011) je bio istaknuti srpski pesnik, potvrđen značajnim nagradama, zastupljen u mnogim antologijama srpske i svetske poezije. Rođen je kod Plužina u Staroj Hercegovini. Gimnaziju je završio u Nikšiću, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je filozofiju. Bio je urednik časopisa Književna reč, Vidici i Književna kritika i glavni i odgovorni urednik u izdavačkom preduzeću Rad. Od 2007. godine do smrti živeo je u statusu slobodnog umetnika. Njegov dar za jezik prate (uglavnom) mračne slike, mizantropija, ironija, preispitivanje sebe (pred kraj života i sebe u Bogu), anksioznost, podsmeh, smrt u stolici, crnilo, tamne stvari i strah. Njemu u čast je ustanovljena književna nagrada „Novica Tadić” koja se dodeljuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Nagrade Ljubiša Jocić Zmajeva nagrada – Matica srpska Disova nagrada Branko Ćopić Đura Jakšić Stanislav Vinarev Vasko Popa Zbirka pesama „Neznan“ proglašena je za najbolju knjigu 2006. godine za koju dobija nagradu Meša Selimović. Bibliografija Prisustva (1974) Smrt u stolici (1975) Ždrelo (1981) Ognjena kokoš (1982) Pogani jezik (1984) Ruglo (1987) O bratu, sestri i oblaku (1989) Kobac (1990) Ulica (1990) Napast (1994) Potukač (1994) Nepotrebni saputnici (1999) Okrilje (2001) Tamne stvari (2003) Neznan (2006) Đavolov drug (2006) Lutajući oganj (2007) MG32 (L)

Milo Nardeli ZVEZDANIM STAZAMA Slavonsko klasje, knjiga 3 Slavonska Požega, Klub novinara Požega-press, 1984. 80 strana. Veoma lepo očuvana.

Odlično stanje Retko Beograd : Grafos, 1975 (Beograd : Prosveta) prvo izdanje 84 str. ; 19 cm Biblioteka Naši pesnici. kolo 1 Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost i književni počeci[uredi | uredi izvor] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi | uredi izvor] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad[uredi | uredi izvor] Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi | uredi izvor] Socijalna poezija[uredi | uredi izvor] Pesme (1938)[uredi | uredi izvor] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi | uredi izvor] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949)[uredi | uredi izvor] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika[uredi | uredi izvor] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac[uredi | uredi izvor] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952)[uredi | uredi izvor] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo”[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. avangarda, nadrealizam, neoavangarda, strip stop, signalizam... Srpski nadrealizam

1.Milos Crnjanski/Lirika 2.Tin Ujevic/Ojadjeno zvono 3.Vojislav J.Ilic/Pesme.Slovo ljubve,odlicno ocuvane.k1

MAK Časopis za književnost i kulturu Dvobroj 18-19/1997. Udžbenički format, 126 strana. Lepo očuvana. Mak Dizdar

T. S. Eliot PUSTA ZEMLJA Prosveta, Niš, 1988. Tvrd povez, 60 strana. Lepo očuvana, spolja neznatno požutela.

Srpsko pesništvo za decu i mlade od Zaharije Orfelina do Ljubivoja Ršumovića Izdavači: Srpska knjiga, Ruma / Media Invent, Novi Sad Biblioteka Cvetnici Povez: tvrd Broj strana: 789 Pečatirana, malo zaprljana po vrhu knjižnog bloka, unutra čista i veoma dobro očuvana. „Ovo je knjiga u slavu dece i detinjstva. Knjiga radosnica za one koji dolaze i uspomenar i nezaboravnik onih koji su otišli, da svetle iz zvezdanog jata naših pesnika na velikom poetskom nebu.“ - Pero Zubac (K-146)

Zavod za kulturu Vojvodine, 2014. Retko u ponudi! Izbor pesama Pavela Gatajancua i prevodi pesama na ruski jezik. PAVEL GATAJANCU: `ANARHIJA S PAUZOM ZA ČAJ` `Poslednja prevedena zbirka pesama rumunskog pesnika Pavela Gatajancu nosi naslov `Anarhija s pauzom za čaj`. Za početak postavlja se pitanje, na koji način sam naslov korespondira sa pesništvom koje oko sebe okuplja? Celokupna Gatajancuova zbirka (kao i poezija uopšte) funkcionalno je analogna onome što se u naslovu označava `pauzom za čaj`. Takva analogija propituje mogućnost istupanja iz prostora anarhije i konstituisanje ostrva unutar polja koje je determinisano rušilačkim principom. Istovremeno, `Anarhija s pauzom za čaj` dekonstruiše primarna svojstva anarhije premeštajući je sa posledice na cilj. Takvo odsustvo sistema koje trpi pauzu provocira postojanje digitalizovane anarhije kao sredstva moći koje više ne predstavlja odsustvo sistema nego sistem sam...` (Maja Medan). Urednik: V. Kopicl