PS3 Need for Speed - Rivals Proizvođač: EA Datum izlaska: 19.11.2013. Dobrodošli u Redview County, gde rivalstvo između policije i trkača nikada ne prestaje. Igrajte kao policajac ili trkač. Svaka strana ima svoj set izazova, nagrada i posledica. Trkači su usamljeni vukovi sa brzim kolima napravljenim za trke i epsko bežanje od zakona. Policija mora putem timova da lovi i uhapsi ove vozače. AllDrive revoluciona nova opcija Vas ubacuje u svet gde su singlplayer i multiplayer isto, gde se Vaši prijatelji već trkaju ili beže od policije. Vas auto, Vas identitet. Sa preko milion kombinacija, budite sigurni da ce Vaše vozilo biti jedinstveno i da će se sigurno isticati! Osetite potrebu za brzinom, vozite kao pod stalnim pritiskom policije ili doživite uzbuđenje privođenjem nesavisnih vozača zakonu. Need for Speed Rivals usudi se da smanjis gas!!! Need for Speed Rivals, za kojeg ne znate da li je Most Wanted, High Stakes ili Hot Pursuit, predstavlja, verovali ili ne, dvadeseto izdanje Need for Speed serijala a ujedno prvo koje se pojavljuje za konzole naredne generacije, Xbox One i PlayStation 4. Upravo iz tog razloga, igra je dobila titulu “lansirnog naslova” (super prevod), što znači da su developeri dosta polagali u to kako će igra izgledati. I zaista su odradili jako dobar posao. Rival pokreće Frostbite 3 engine i ukoliko posedujete dovoljno jak PC (ili neku od konzola), sigurno nećete ostati ravnodušni na ono što jubilarni Need for Speed ima da ponudi. Dobra okruženja, još bolji efekti i najbolji modeli vozila, sigurno neće doprineti tome da ćaletu na lak način objasnite da niste pustili MotorsTV. Gameplay je lako objasniti. Birate dve role – ili ste pandur u skupim kolima ili kriminalac u skupim kolima. Razlika je u tome što kao pandur imate pravo da razlupate vozilo i protivnika okrenete na krov, dok ste kao krimos ipak forsirani da pobegnete glavom bez obzira i izbegnete hapšenje. Naravno, policajci mogu da postavljaju barikade na putevima i pozivaju podršku iz vazduha a vozači sa druge strane zakona mogu da bacaju EMP granate, šoktalase i slično. Sve ovo odigrava se u Redview County, izmišljenom mestu sa potpunom slobodom kretanja koje poseduje negde oko 160 kilometara puteva, što je više i od Most Wanteda iz 2012, ali skoro pa identično kao Hot Pursuit. Na početku igre prolazite “obuku” za obe zaraćene strane, a kasnije i birate jednu od dve. Naravno, možete vremenom isprobati i kontra od one koju ste odabrali, bez bojazni da ćete sebi upropastiti “priču”. Ona je u Rivalsu bitna koliko i u Quake 3 Areni, a čini se i da su joj jednako posvetili vremena. Izuzev glasova glavnih junaka, oni su se baš iscimali, ali nisu daleko otišli od akcionog filma B produkcije. Kao policajac, možete razvijati karijeru u tri pravca – patrolnoj, tajnoj ili “snagatorskoj”, prevedimo je tako. Sve ove karijere, pretpostavljate, zavise od načina na koji igrate – da li volite patroliranje i otkrivanje prekršilaca, da li volite da ste tajni agent koji hvata izgrednike a da toga nisu ni svesni ili biste najviše voleli da vozite tenk koji juri 200 na sat i gazi sve pred sobom. Napredak se obavlja kroz uspešno završavanje misija ali i postavljanje novih brzinskih rekorda, opasnu vožnju i vratolomije. U formulu koja računa koliko ste zapravo uspešni ulazi i računica iz Autolog sistema, koji je stvoren od strane Criteriona za potrebe Hot Pursuita ali se otad koristi i u drugim NFS naslovima. Autolog pomaže da se vidi koliko drugi vozači brzo voze ili koje rekorde postavljaju, što dovodi do toga da se i vaša vozačka sposobnost stavlja na proveru u tom kontekstu, a zatim procenjuje koliko možete napredovati. Među novitetima nalazi se AllDrive, mod koji omogućava da se na skoro neprimetan način prebacite iz singleplayer moda igranja u kooperativni multiplayer ali i jedan-na-jedan okršaje. Šteta je što se estetskoj obradi vozila nije posvetilo više pažnje. Sistem je pozajmljen iz Undergrounda, gde je isti bio razrađen jako dobro i omogućavao je nesputanu kreativnost vozača, ali to ovde nažalost nije slučaj i moguće je promeniti boju, pokoji detalj, ubaciti felne i promeniti naziv na tablici. Šteta je što se ovom delu nije posvetilo više pažnje, jer bi to definitivno dovelo do znatno većeg broja kreativno ukrašenih vozila na NFS serverima. Sa druge strane, unapređenja vozila su moguća, ali samo na strani odmetnika. Oni mogu osvojene poene iskoristiti za poboljšanje motora, brzine i svega drugog što će im obezbediti lakši beg od pandura. Ovi drugi, pak, ne mogu unapređivati vozila ali mogu dodavati nove tehnologije koje će im pomoći u poteri za izgrednicima – bolji radar, blokade puta, eksere, helikoptersku podršku, kojekakve ometače i slično. Primetili smo da se kao trkač jako lako osvajaju poeni i ukoliko se vozikate dovoljno dugo, u jednom trenutku ćete imati ogromnu količinu novca sa kojom potencijalno nećete znati šta da radite. Izvođenje je potpuno haotično i podseća na miks svega što vam može pasti napamet – Forza Horizon, Hot Pursuit, Burnout Paradise – čega god da se setite od igara sličnog tipa, Rivals je uzeo poneki deo iz nje. Što nije loše, da se razumemo, taj haos je zapravo skroz interesantan i doprinosi igranju. Sa druge strane, ono što ćemo ostaviti vama na procenu jeste koliko je dobro, ili loše, to što se upravljanje vozilom savladava veoma brzo i bez puno problema. To znači da će i početnici u žanru ali i iskusni vukovi već posle nekoliko trka biti na istom nivou. Naravno, tada u priču “uskače” umeće igranja i one sitne finese koje će izdvojiti prvog na tabeli od trećeg, petog, osmog, ali ujedno znači i da ćete zapravo samo u multiplayeru imati neki vid satisfakcije pobedom. U kampanji za jednog igrača izazova za vas veoma brzo više neće biti. Sa druge strane, nisu sva vozila ista i ne ponašaju se jednako, što je kao i uvek dobra stvar jer omogućava da pronađete ono koje vam najviše paše i odgovara vašem stilu vožnje. Kada smo na strani pohvala, dinamične promene vremena su nešto što takođe treba istaći. Iako ne utiču na samo igranje, smene dana i noći i kiše i suvog vremena doprinose osveženju. Pre nego što uskočite u Rivals svet, moramo vam reći još nešto – igra nema pauzu! Čak ni u singleplayer modu. Ovo vas forsira da potražite najbliže skrovište ili bazu, što ne mora nužno biti loš gameplay potez, ali stvara veliki problem ukoliko iste sekunde nešto morate da uradite, ili vam se baš jako dugo ide u WC. Možete ostaviti vozilo na sred puta, ali to ne znači da vas policija neće spaziti i uhapsiti ili drugi trkač pozvati “na crtu” što vi nećete moći da ispratite. Pun potencijal igre otključava se tek priključivanjem online modu i učestvovanjem u multiplayer okršajima sa prijateljima i onima koje uopšte ne poznajete. Nalaženje drugih trkača je u ovom trenutku jako lako i neće biti nikakvih problema da odmerite svoje snage sa nekim drugim. Dizajneri su čak napravili i posebnu mini igru za tablete (jel ste primetili da je to sad “novo crno” u industriji) gde vaši ne-tako-vični-vožnji prijatelji mogu na mapi gledati vaš okršaj sa drugima i pomagati vam bacanjem unapređenja ili njih ometati na sve moguće načine. Ah da, igra nema ni manuelni menjač. Vidite šta ćete sa tim.

PS4 The Last Of Us Remastered Proizvođač: Sony - SOE Datum izlaska: 30.7.2014. The Last of Us je i dalje jedna od najboljih igara koje možete kupiti za Playstation 4. Ko god je propustio da odigra ovu sjajnu igru na Playstation 3 konzoli, a poseduje „četvorku“, nikako ne bi smeo da ponovo ispusti priliku da degustira ovaj sjajan naslov. Tim pre što su ubačena brojna unapređenja, o kojima ćemo kasnije više govoriti. Pored toga, ova igra je i nešto jeftinija od ostalih naslova za Playstation 4, pa samim tim predstavlja i izvanrednu investiciju, budući da se radi o proverenom kvalitetu koji je izdržao test vremena. The Last of Us Remaster je isto tako jedan od najboljih primera kako remasterizovane verzije igre trebaju da izgledaju, ali i šta trebaju da sa sobom donesu. Sony je ne samo unapredio pojedine elemente igre ili grafiku, već je integrisao u paket Left Behind DLC, koji dodatno proširuje priču i objašnjava događaje i protagoniste koje srećemo u samoj igri. Pored estetskih ulepšanja, te 1080p rezolucije, svakako treba reći i da je ubačena podrška za 60 frejmova u sekundi, naspram 30 u koliko je originalna igra radila na Playstation 3 konzoli (ovde postoji „30 fps lock“ opcija za one koji eventualno tako žele da igraju, ali to ne preporučujemo). Tu su i razni dodaci koje nećete primetiti „na prvu“, kao što su Abandoned Territories i Reclaimed Territories mape za multiplejer, ingame Photo mode, nove opcije vezane za audio i slično. Kreator ove igre je Naughty Dog, dobro poznati kreator ekskluziva za Playstation platformu (u koje spada i The Last of Us) i kompanija koja stoji iza fantastičnog serijala Uncharted i trenutno priprema četvrti deo popularnih avantura Nejtana Drejka, lovca na antička blaga. No, za razliku od rekli bismo veselog i luckastog heroja i pozitivne atmosfere koja ga okružuje, The Last of Us predstavlja daleko „ozbiljniju“ igru i donosi sumorniju atmosferu. Greške se ne praštaju, zaboravite na izdašnost municije, a svet je, dabome, u fazi ozbiljnog raspadanja... Neko bi The Last of Us svrstao u survival horror žanr, neko drugi u žanr akcione avanture, ali smo mišljenja da bi svaka vrsta takvog svrstavanja neminovno nametnula očekivanja i priželjkivanja određenih stvari u igri, da bi to bilo nefer kako prema igri, tako i prema svetu koji je u njoj stvoren i koji osećate „da diše“, bez potrebe za open-world novotarijama koje se često na silu ubacuju u igru. U igri ćete čas savladavati određene prepreke, čast bežati od policije, čas se sukobljavati sa razbojnicima i ludacima, čas se kriti ili savladavati raznorazne mutante, zombije i srodne karakondžule. Vi ste (uglavnom) u ulozi Džoela, svojevrsnog antiheroja koji je izgubio svoju ćerku i pokušava da svoje gorke dane u svom „karantiniranom“ svetu, uzdrmanom pojavom zombija, monstruma i raspadom ljudske civilizacije i same ljudskosti, odživi na neki svoj, sebi svojstven način. Grad je pod strogom kontrolom i karantinom, horde monstruma haraju po zabačenim delovima – kroz koje Džoel naravno mora stalno da prolazi budući da mu je zanat...hm...izbegavanje standardnih ruta, a raznorazne ljudske frakcije se bore za moć, uticaj i resurse, od običnih kriminalaca, preko terorista, do grupa koje imaju svoju misiju. Kroz igru ćete prolaziti uglavnom vodeći Džoela, i posmatrati svet iz njegove perspektive, koja se ubrzo nakon što igra počne da se razvija menja i daje mu ulogu zaštitnika i heroja umesto običnog samoživog krijumčara. Ta transformacija je još jedan pokazatelj da uprkos sumornoj atmosferi, fantastično dočaranoj, uvek postoji nada da će se kad-tad krenuti ka nečemu boljem, što na ličnom nivou, što na nivou kreiranog sveta. Na tom putu ćete nailaziti na raznorazne prepreke koje valja savladati, ali i na mnoge saveznike i prijatelje. Osim Džoela i Eli, igra će vam donositi razne saputnike (ili sapatnike?) koji će vam pomagati u određenim deonicama. Njihove priče i sudbine su takođe teške i tragične, ali to samo doprinosi osećaju konstantnosti u svetu u kome Džoel i Eli putuju mesecima preko onoga što su nekad bile Sjedinjene Američke Države. Uopšteno gledano, verovatno najveći kvalitet koji je Naughty Dog postigao u ovoj igri jeste stvaranje efektnog i ubedljivog sveta, prepunog raznih kontrasta, dinamike, sukoba. Vi zaista proživljavate događaje iz tog sveta, sjedinjujući se sa likovima koje vodite i njihovim pričama i sudbinama, primajući poruke na veoma uverljiv način. Postapokaliptični haos ljudske biti verovatno nikada nije bio...realističniji. Sretali smo se sa mnogim igrama koje su na ovaj ili onaj način opisivali zombi kugu ili postnuklearnu katastrofu i nijedna nije bila u stanju da kreira svet koji bi nas ovako intimno pogađao i u kome bi nas sudbine karaktera toliko doticale. Prepreke na putešestviju koje će trajati mesecima (srećom, u digitalnom, ali ne i stvarnom vremenu) će biti brojne i raznovrsne. Na sve strane vas čekaju raznorazne kreature, ljudske i neljudske, spreme da Džoelu oduzmu to malo života što je u njemu ostalo. Tu i tamo će se pojaviti poneka zagonetna prepreka, ali to ćete lako rešavati. Nešto teže će biti rešavati sukobe sa ljudskim neprijateljima, posebno onim dobro naoružanim i opremljenim. Najteže će ipak biti protiv monstruma i mutanata, koji imaju razne karakteristične osobine. Recimo, sretaćete se sa klasičnim zombijima, ali isto tako se daleko bržom i smrtonosnijom sortom koja je slepa i orijentiše se isključivo preko zvuka, ali je zato veoma ubitačna u borbi. Srećom, Džoel ima mnogo poteza i alatki kojima može da preokrene stvari i reši sukob u svoju korist. Postoji mnogo načina da se sukob razreši ili izbegne, od klasičnog stealth pristupa, preko tihe eliminacije jednog po jednog neprijatelja, do direktnog napada. Imajte samo jedno na umu – municija je veoma ograničena i veoma je teško igrati na poslednje opisan način iz prethodnog pasusa. Svaki metak mora naći svoju metu! Municiju valja štedeti, i koristiti svaku priliku da se sa izdvojenim neprijateljima razračunate na neki drugi način. Postoji mnoštvo daski, cevki, cigala i drugih „aparata“ koji mogu dobro da posluže u tu svrhu, raštrkano svuda po mapi. No, imajte u vidu da predmeti ne traju večno i da njihova efikasnost varira. Takođe, pomalo neočekivano, ne očekujte instantno korišćenje pojedinih predmeta, a posebno ne onih koji leče. Primera radi, ovde ne možete tek tako da popijete bočicu i instantno da dobijete 80 health pointa usred sukoba, već se radi o procesu bandažiranja. Slično važi i za druge vrste interakcije sa inventarom i predmetima u njemu. Stoga je i o takvim stvarima potrebno voditi računa unapred, odnosno blagovremeno se pripremiti za sukob jer u njemu možda – ili bolje reći vrlo verovatno – nećete imati vremena da se lečite ili da kombinujete recepte. Kada završite glavnu kampanju, možete se posvetiti Left Behind DLC-u koji se u ovoj remasterizovanoj varijanti isporučuje u okviru igre. U njemu ćete voditi Eli, tinejdžerku-junakinju iz glavne kampanje, kroz njene avanture pre nego što je srela Džoela. Ovaj DLC je relativno kratak, a dodatno produbljuje događaje i likove iz glavne priče, pa ga toplo preporučujemo. Kada započinjete igru, možete odabrati nivo težine koji dosta utiče na način igranja. Ne samo da municije ima sve manje kako se ide naviše kroz nivoe težine, već se i likovi drugačije ponašaju. Srećom, vaši saputnici će se uvek ponašati dobro, biće efikasni i neće praviti probleme ili se bagovati. Ukoliko se odlučite da ponovite avanturu, možete nastaviti igranje sa opremom i skilovima tamo gde ste stali prilikom završetka prethodne. Ipak, najveće iznenađenje dolazi u vidu veoma dobrog multiplej režima. On takođe dolazi „upotpunjen“, odnosno sa svim mapama i dodacima koji su u međuvremenu izlazili za igru na Playstation 3 platformi. Međutim, moramo reći da smo iznenađeni koliko dobro funkcioniše premisa multipleja, koji se oslanja na okršaje između različitih frakcija koji pokušavaju da prikupe dovoljno zaliha da njihov kamp preživi. Kako biste uspeli u tom cilju, potrebno je da izvršavate određene zadatke i, naravno, eliminišete oponente. Podeljeni na frakcije Hunters i Fireflies, vodićete multiplej okršaje protiv drugih igrača i verovatno najviše zapanjuje koliko ovaj mod odudara od osnovne kampanje, a koliko je zapravo dobar i zanimljiv, budući da se fokusira na borbu protiv drugih, živih ljudi umesto opasnih grupa monstruma. To je veliki otklon za igru koja je prevashodno survival horror tipa, i tek tu zapravo shvatate koliko su dobro osmišljene interne mehanike na osnovu kojih The Last of Us funkcioniše.

PS4 Call of Duty - Advanced Warfare Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 04.11.2014. Advanced Warfare je prvi Call of Duty naslov smešten u budućnost. Vojnici su opremljeni egzoskeletima koji im daju nadljudske sposobnosti, novo energetsko oružje je još destruktivnije a novi gedžeti pružaju napredne taktike na bojištu. Next-gen grafika čini Advanced Warfare najimpresivnijom igrom u serijalu. Kad neko pomene Activision, šta prvo pomislite? Call of Duty. I šta još? Eh? Imam isti problem – na prvu loptu ne mogu da se setim nijedne druge igre koja ima veze s njima, osim možda Destinya koji je svež pa je zato prešao preko jezika. Tony Hawk? Možda neka druga davno umrla franšiza? Ali, dosta jednosmernog razgovora s papirom... Ne samo što su Call of Duty i Activision postali sinonimi već je veliki publisher iznutra počeo da mutira u „multipipačni” Call of Duty organizam – za potrebe ovogodišnjeg CoD-a angažovan je jubilarni treći in-house studio (Sledgehammer Games) koji se pridružio Treyarchu i Infinity Wardu u poslu legalnog fotokopiranja novčanica. Ovo postaje prava industrija u kojoj na jednoj franšizi u svakom trenutku radi preko 600 ljudi. Dok vi veselo igrate Advanced Warfare, druga dva studija čekićaju svoje verzije CoD-a koje čekaju na red objavljivanja. Ovim se obezbeđuje da niko ne odlepi od jednog te istog posla u decenijskom kontinuitetu, što će se sigurno desiti sa studiom DICE koji EA mamuza kao tuđeg magarca, ali koji i pored najbolje volje može da iznedri samo jednu Battlefield igru svake dve godine. Prost narod voli da pljuje po Call of Duty igrama – malčice zbog toga što je to moderno, a ponajviše zbog totalne neinformisanosti i ocenjivanja svake pojedinačne igre isključivo kroz single-player. U slučaju prethodnog nastavka (Call of Duty: Ghosts) zamerka o štancovanju bez drugog smisla osim zarade imala je težinu zbog čega je odlučeno da Napredno ratovanje razbije monotoniju, što kroz kasting glumaca što kroz nove gameplay elemente. Da bi se obećanje o novom i unapređenom gejmpleju lakše primilo, za ulogu glavnog negativca single-player kampanje angažovan je Kevin Spejsi, glumčina koja je američkim rimejkom serije „House of Cards” podigla kriterijume kvaliteta televizijske drame. Ako mislite da je single-player bolji zbog Kevina, varate se. Kampanja je i dalje tradicionalna budalaština koja podseća na vezanu trakavicu hodnika, eksplozija i zadihanih ljudi koji vam se unose u facu. Tehnologija je oduvek bila suštinski element zapleta i raspleta CoD kampanja (od Modern Warfarea pa nadalje), ali sada predstavlja temeljnu okosnicu i glavnu poentu cele stvari. Trideset i kusur godina u budućnosti, hodajući tenkovi, robotski egzoskeleti, bionički udovi, portabl EMP granate i druge egzotične stvari dominiraju bojištima multipolarnog i vrlo nestabilnog sveta u kojem privatne vojske lagano potiskuju tradicionalne oružane snage pojedinačnih država. Gazda najveće kompanije ovog tipa je Kevin S, to jest Džonatan Ajrons koji gubi sina jedinca, idealistu i prijatelja glavnog protagoniste, u napadu američke vojske na okupirani Seul. U istoj akciji vi ostajete bez ruke pa vas penzionišu iz USMC-a, ali vam Ajrons pruža drugu šansu kroz premijum bionički ud i obezbeđuje vam posao elitnog operativca u svojoj organizaciji. Dalje sve prerasta u gigantsku eksploziju, prošaranu manjim eksplozijama, predvidljivom izdajom i jedinim mogućim krajem – ruiniranom ali nepokorenom Amerikom i prizorom krvavog horizonta na kojem se vije ponosna zastava izbušena mecima. Kevin Spejsi je dobar onoliko koliko može da bude dobar s obzirom na okolnosti i priču koja nikada ne prerasta seriju umornih klišea. Single-player kampanja od pet sati nije ono zbog čega bi neko dao pare za ovaj Call of Duty. Element zbog kojeg Advanced Warfare sija, i zbog kojeg je sijao i skoro svaki prethodni CoD, jeste multiplayer koji je ovoga puta sasvim fino špikovan novim stvarima. Svi Call of Duty naslovi oduvek su operisali kretanjem u jednoj dominantnoj ravni, s trećom dimenzijom koja se svodila na prve spratove i podrume i kretanjem koje je sledilo relativno realna pravila. Not any more... Borbeni egzoskelet, najkrupnija pojedinačna inovacija u CoD univerzumu od njegovog osnivanja, totalno menja kompletnu dinamiku multiplayera. On vam omogućava da brže trčite, da pravite veće skokove, da skačete dvaput u jednom zaletu (double jump), da munjevito strejfujete na neku od strana, da s ulice jednim potezom uskočite u sobu na prvom spratu, da aktivirate nevidljivost, brzinski boost ili neku treću borbenu sposobnost, da se prisetite proleća i ranog leta koje ste proveli igrajući Titanfall... Igra sada zaista liči na Titanfall bez Titan robota, ali je ipak dovoljno drugačija da ima smisla govoriti o inspiraciji, a ne kopiranju. Munjevito kretanje igrača ima mnoge pozitivne posledice – u multiplayeru ima primetno manje snajperista čiji je posao otežan zbog bržeg i nepredvidljivijeg kretanja drugih igrača. Egzoskelet daje mnogo više šanse da individualna veština igrača dođe do izražaja – kalkulisanje preciznog tajminga skakanja podsetiće vas na slavne dane prvog Unreal Tournamenta. Što se tiče pucaljki, osim nekoliko energetskih i railgun izuzetaka, većina se svodi na modifikacije klasičnog balističkog oružja koje je danas u širokoj upotrebi. Moderne inovacije leže u borbenim sposobnostima vašeg egzoskeleta – privremena nevidljivost, portabl štit, mogućnost lebdenja, health boost i nekoliko drugih kerefekica troše energiju odela, ali u rukama iskusnog igrača mogu da predstavljaju razliku između života i smrti. Za okorele tradicionaliste i nostalgičare koji ne mogu da prežale Jugu i „Bijelo dugme” postoji i multiplayer plejlista bez Exo sposobnosti u kojoj je kretanje identično kao u starijim CoD naslovima. Zašto ste onda kupovali Advanced Warfare, zašto niste sačuvali pare za koncert Dejana Cukića? Jedina stvar koja realno smeta multiplayeru jesu limiti od 12 igrača za većinu modova (18 za ground war playlistu) koji su nasleđeni od prethodnih nastavaka i predstavljaju nužno zlo da bi igra radila na konzolama prethodne generacije. Što se tiče ostalih modova, pored single i multi režima imamo i kooperativni Exo survival mod u kojem se vi i partner borite protiv talasa progresivno jačih protivnika, ali u ovoj CoD iteraciji izostali su zombiji. Tačnije, izostali su besplatni zombiji – ako kupite season pass ili pojedinačne tematske pakete mapa i sadržaja koji će izlaziti tokom sledeće godine, dobićete i zombije at some point. Šabani, dajte mi moje zombije besplatno sad, kažem ja! Call of Duty: Advanced Warfare ima najbolji sistem napredovanja po nivoima, otključavanja nove opreme i njenog podešavanja u celokupnoj istoriji Call of Dutyja. Umesto žetona kojima ste u Ghostsu kupovali oružje i dodatke, što je bio sistem koji je imao demotivišući efekat na igrače koji se lože na lagano napredovanje, osnovu novog koncepta čini postepeno i automatsko otključavanje opreme koje najviše vuče na kombinaciju Modern Warfarea 2 i prvog Black Opsa. Dakle, svako oružje ima svoj requirement vezan za igrački nivo, a svaki nišan i drugi dodatak zahteva ispunjavanje određene kvote običnih ili specifičnih killova. Tako, na primer, običan refleksni nišan za svaku pušku traži 20 killova, a rukohvat za brže nišanjenje 10 headshot medalja. To je mnogo, mnogo bolje rešenje nego ono u CoD: Ghostu gde ste za jedan dan mogli da uzmete sve što vas zanima i da posle vrtite prste i pabirčite žetone koje nikada nećete potrošiti. Robu koju otključavate nadopunjujete nasumičnim dropovima, oružanim i kozmetičkim. Oružani loot dolazi u formi zelenih, plavih i „elitnih” dropova kao sastavni deo loot paketa koje ćete povremeno dobijati. Pored malo drugačijih karakteristika u odnosu na osnovne modele (recimo, veći DMG, a lošiji handling), egzotično oružje ima i drugačiju teksturu i druge vizuelne vinjetice. Zbog tesnih rokova nisam bio u stanju da obrnem kompletnu turu nivoa i dođem do prestige levela, tako da ne znam da li na oružje možete lepiti custom ambleme kao u Black Opsu 2. U loot paketima dobijaćete i različite kacige, pantalone, uniforme, majice, rukavice, naočare, egzoskelete i druge krpice i dodatke za koje važe ista klasna pravila (common/uncommon/rare/epic), ali umesto karakteristika koje odeća nema, elitniji status podrazumeva veću vizuelnu distinkciju. Neki delovi opreme su permanentni, dok drugi imaju privremeni karakter. Kao što vidite, kozmetičko prilagođavanje vašeg avatara, mlako pokušano u Ghostsu, sada je realizovano na mnogo bolji način. U pauzama između rundi vaš lik je vidljiv igračima oba tima koji iz prve ruke mogu da se dive vašoj sposobnosti da složite boje i iskombinujete elitni egzoskelet nigerijske armije s belom majicom, cyber naočarima, zelenim kargo pantalonama i patikama. Prava stvar za tašte igrače koji vole da se pankerišu pred drugima Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS3 Call of Duty - Advanced Warfare Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 04.11.2014. Advanced Warfare je prvi Call of Duty naslov smešten u budućnost. Vojnici su opremljeni egzoskeletima koji im daju nadljudske sposobnosti, novo energetsko oružje je još destruktivnije a novi gedžeti pružaju napredne taktike na bojištu. Next-gen grafika čini Advanced Warfare najimpresivnijom igrom u serijalu Kad neko pomene Activision, šta prvo pomislite? Call of Duty. I šta još? Eh? Imam isti problem – na prvu loptu ne mogu da se setim nijedne druge igre koja ima veze s njima, osim možda Destinya koji je svež pa je zato prešao preko jezika. Tony Hawk? Možda neka druga davno umrla franšiza? Ali, dosta jednosmernog razgovora s papirom... Ne samo što su Call of Duty i Activision postali sinonimi već je veliki publisher iznutra počeo da mutira u „multipipačni” Call of Duty organizam – za potrebe ovogodišnjeg CoD-a angažovan je jubilarni treći in-house studio (Sledgehammer Games) koji se pridružio Treyarchu i Infinity Wardu u poslu legalnog fotokopiranja novčanica. Ovo postaje prava industrija u kojoj na jednoj franšizi u svakom trenutku radi preko 600 ljudi. Dok vi veselo igrate Advanced Warfare, druga dva studija čekićaju svoje verzije CoD-a koje čekaju na red objavljivanja. Ovim se obezbeđuje da niko ne odlepi od jednog te istog posla u decenijskom kontinuitetu, što će se sigurno desiti sa studiom DICE koji EA mamuza kao tuđeg magarca, ali koji i pored najbolje volje može da iznedri samo jednu Battlefield igru svake dve godine. Prost narod voli da pljuje po Call of Duty igrama – malčice zbog toga što je to moderno, a ponajviše zbog totalne neinformisanosti i ocenjivanja svake pojedinačne igre isključivo kroz single-player. U slučaju prethodnog nastavka (Call of Duty: Ghosts) zamerka o štancovanju bez drugog smisla osim zarade imala je težinu zbog čega je odlučeno da Napredno ratovanje razbije monotoniju, što kroz kasting glumaca što kroz nove gameplay elemente. Da bi se obećanje o novom i unapređenom gejmpleju lakše primilo, za ulogu glavnog negativca single-player kampanje angažovan je Kevin Spejsi, glumčina koja je američkim rimejkom serije „House of Cards” podigla kriterijume kvaliteta televizijske drame. Ako mislite da je single-player bolji zbog Kevina, varate se. Kampanja je i dalje tradicionalna budalaština koja podseća na vezanu trakavicu hodnika, eksplozija i zadihanih ljudi koji vam se unose u facu. Tehnologija je oduvek bila suštinski element zapleta i raspleta CoD kampanja (od Modern Warfarea pa nadalje), ali sada predstavlja temeljnu okosnicu i glavnu poentu cele stvari. Trideset i kusur godina u budućnosti, hodajući tenkovi, robotski egzoskeleti, bionički udovi, portabl EMP granate i druge egzotične stvari dominiraju bojištima multipolarnog i vrlo nestabilnog sveta u kojem privatne vojske lagano potiskuju tradicionalne oružane snage pojedinačnih država. Gazda najveće kompanije ovog tipa je Kevin S, to jest Džonatan Ajrons koji gubi sina jedinca, idealistu i prijatelja glavnog protagoniste, u napadu američke vojske na okupirani Seul. U istoj akciji vi ostajete bez ruke pa vas penzionišu iz USMC-a, ali vam Ajrons pruža drugu šansu kroz premijum bionički ud i obezbeđuje vam posao elitnog operativca u svojoj organizaciji. Dalje sve prerasta u gigantsku eksploziju, prošaranu manjim eksplozijama, predvidljivom izdajom i jedinim mogućim krajem – ruiniranom ali nepokorenom Amerikom i prizorom krvavog horizonta na kojem se vije ponosna zastava izbušena mecima. Kevin Spejsi je dobar onoliko koliko može da bude dobar s obzirom na okolnosti i priču koja nikada ne prerasta seriju umornih klišea. Single-player kampanja od pet sati nije ono zbog čega bi neko dao pare za ovaj Call of Duty. Element zbog kojeg Advanced Warfare sija, i zbog kojeg je sijao i skoro svaki prethodni CoD, jeste multiplayer koji je ovoga puta sasvim fino špikovan novim stvarima. Svi Call of Duty naslovi oduvek su operisali kretanjem u jednoj dominantnoj ravni, s trećom dimenzijom koja se svodila na prve spratove i podrume i kretanjem koje je sledilo relativno realna pravila. Not any more... Borbeni egzoskelet, najkrupnija pojedinačna inovacija u CoD univerzumu od njegovog osnivanja, totalno menja kompletnu dinamiku multiplayera. On vam omogućava da brže trčite, da pravite veće skokove, da skačete dvaput u jednom zaletu (double jump), da munjevito strejfujete na neku od strana, da s ulice jednim potezom uskočite u sobu na prvom spratu, da aktivirate nevidljivost, brzinski boost ili neku treću borbenu sposobnost, da se prisetite proleća i ranog leta koje ste proveli igrajući Titanfall... Igra sada zaista liči na Titanfall bez Titan robota, ali je ipak dovoljno drugačija da ima smisla govoriti o inspiraciji, a ne kopiranju. Munjevito kretanje igrača ima mnoge pozitivne posledice – u multiplayeru ima primetno manje snajperista čiji je posao otežan zbog bržeg i nepredvidljivijeg kretanja drugih igrača. Egzoskelet daje mnogo više šanse da individualna veština igrača dođe do izražaja – kalkulisanje preciznog tajminga skakanja podsetiće vas na slavne dane prvog Unreal Tournamenta. Što se tiče pucaljki, osim nekoliko energetskih i railgun izuzetaka, većina se svodi na modifikacije klasičnog balističkog oružja koje je danas u širokoj upotrebi. Moderne inovacije leže u borbenim sposobnostima vašeg egzoskeleta – privremena nevidljivost, portabl štit, mogućnost lebdenja, health boost i nekoliko drugih kerefekica troše energiju odela, ali u rukama iskusnog igrača mogu da predstavljaju razliku između života i smrti. Za okorele tradicionaliste i nostalgičare koji ne mogu da prežale Jugu i „Bijelo dugme” postoji i multiplayer plejlista bez Exo sposobnosti u kojoj je kretanje identično kao u starijim CoD naslovima. Zašto ste onda kupovali Advanced Warfare, zašto niste sačuvali pare za koncert Dejana Cukića? Jedina stvar koja realno smeta multiplayeru jesu limiti od 12 igrača za većinu modova (18 za ground war playlistu) koji su nasleđeni od prethodnih nastavaka i predstavljaju nužno zlo da bi igra radila na konzolama prethodne generacije. Što se tiče ostalih modova, pored single i multi režima imamo i kooperativni Exo survival mod u kojem se vi i partner borite protiv talasa progresivno jačih protivnika, ali u ovoj CoD iteraciji izostali su zombiji. Tačnije, izostali su besplatni zombiji – ako kupite season pass ili pojedinačne tematske pakete mapa i sadržaja koji će izlaziti tokom sledeće godine, dobićete i zombije at some point. Šabani, dajte mi moje zombije besplatno sad, kažem ja! Call of Duty: Advanced Warfare ima najbolji sistem napredovanja po nivoima, otključavanja nove opreme i njenog podešavanja u celokupnoj istoriji Call of Dutyja. Umesto žetona kojima ste u Ghostsu kupovali oružje i dodatke, što je bio sistem koji je imao demotivišući efekat na igrače koji se lože na lagano napredovanje, osnovu novog koncepta čini postepeno i automatsko otključavanje opreme koje najviše vuče na kombinaciju Modern Warfarea 2 i prvog Black Opsa. Dakle, svako oružje ima svoj requirement vezan za igrački nivo, a svaki nišan i drugi dodatak zahteva ispunjavanje određene kvote običnih ili specifičnih killova. Tako, na primer, običan refleksni nišan za svaku pušku traži 20 killova, a rukohvat za brže nišanjenje 10 headshot medalja. To je mnogo, mnogo bolje rešenje nego ono u CoD: Ghostu gde ste za jedan dan mogli da uzmete sve što vas zanima i da posle vrtite prste i pabirčite žetone koje nikada nećete potrošiti. Robu koju otključavate nadopunjujete nasumičnim dropovima, oružanim i kozmetičkim. Oružani loot dolazi u formi zelenih, plavih i „elitnih” dropova kao sastavni deo loot paketa koje ćete povremeno dobijati. Pored malo drugačijih karakteristika u odnosu na osnovne modele (recimo, veći DMG, a lošiji handling), egzotično oružje ima i drugačiju teksturu i druge vizuelne vinjetice. Zbog tesnih rokova nisam bio u stanju da obrnem kompletnu turu nivoa i dođem do prestige levela, tako da ne znam da li na oružje možete lepiti custom ambleme kao u Black Opsu 2. U loot paketima dobijaćete i različite kacige, pantalone, uniforme, majice, rukavice, naočare, egzoskelete i druge krpice i dodatke za koje važe ista klasna pravila (common/uncommon/rare/epic), ali umesto karakteristika koje odeća nema, elitniji status podrazumeva veću vizuelnu distinkciju. Neki delovi opreme su permanentni, dok drugi imaju privremeni karakter. Kao što vidite, kozmetičko prilagođavanje vašeg avatara, mlako pokušano u Ghostsu, sada je realizovano na mnogo bolji način. U pauzama između rundi vaš lik je vidljiv igračima oba tima koji iz prve ruke mogu da se dive vašoj sposobnosti da složite boje i iskombinujete elitni egzoskelet nigerijske armije s belom majicom, cyber naočarima, zelenim kargo pantalonama i patikama. Prava stvar za tašte igrače koji vole da se pankerišu pred drugima Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Call of Duty - Advanced Warfare Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 04.11.2014. OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Advanced Warfare je prvi Call of Duty naslov smešten u budućnost. Vojnici su opremljeni egzoskeletima koji im daju nadljudske sposobnosti, novo energetsko oružje je još destruktivnije a novi gedžeti pružaju napredne taktike na bojištu. Next-gen grafika čini Advanced Warfare najimpresivnijom igrom u serijalu. Kad neko pomene Activision, šta prvo pomislite? Call of Duty. I šta još? Eh? Imam isti problem – na prvu loptu ne mogu da se setim nijedne druge igre koja ima veze s njima, osim možda Destinya koji je svež pa je zato prešao preko jezika. Tony Hawk? Možda neka druga davno umrla franšiza? Ali, dosta jednosmernog razgovora s papirom... Ne samo što su Call of Duty i Activision postali sinonimi već je veliki publisher iznutra počeo da mutira u „multipipačni” Call of Duty organizam – za potrebe ovogodišnjeg CoD-a angažovan je jubilarni treći in-house studio (Sledgehammer Games) koji se pridružio Treyarchu i Infinity Wardu u poslu legalnog fotokopiranja novčanica. Ovo postaje prava industrija u kojoj na jednoj franšizi u svakom trenutku radi preko 600 ljudi. Dok vi veselo igrate Advanced Warfare, druga dva studija čekićaju svoje verzije CoD-a koje čekaju na red objavljivanja. Ovim se obezbeđuje da niko ne odlepi od jednog te istog posla u decenijskom kontinuitetu, što će se sigurno desiti sa studiom DICE koji EA mamuza kao tuđeg magarca, ali koji i pored najbolje volje može da iznedri samo jednu Battlefield igru svake dve godine. Prost narod voli da pljuje po Call of Duty igrama – malčice zbog toga što je to moderno, a ponajviše zbog totalne neinformisanosti i ocenjivanja svake pojedinačne igre isključivo kroz single-player. U slučaju prethodnog nastavka (Call of Duty: Ghosts) zamerka o štancovanju bez drugog smisla osim zarade imala je težinu zbog čega je odlučeno da Napredno ratovanje razbije monotoniju, što kroz kasting glumaca što kroz nove gameplay elemente. Da bi se obećanje o novom i unapređenom gejmpleju lakše primilo, za ulogu glavnog negativca single-player kampanje angažovan je Kevin Spejsi, glumčina koja je američkim rimejkom serije „House of Cards” podigla kriterijume kvaliteta televizijske drame. Ako mislite da je single-player bolji zbog Kevina, varate se. Kampanja je i dalje tradicionalna budalaština koja podseća na vezanu trakavicu hodnika, eksplozija i zadihanih ljudi koji vam se unose u facu. Tehnologija je oduvek bila suštinski element zapleta i raspleta CoD kampanja (od Modern Warfarea pa nadalje), ali sada predstavlja temeljnu okosnicu i glavnu poentu cele stvari. Trideset i kusur godina u budućnosti, hodajući tenkovi, robotski egzoskeleti, bionički udovi, portabl EMP granate i druge egzotične stvari dominiraju bojištima multipolarnog i vrlo nestabilnog sveta u kojem privatne vojske lagano potiskuju tradicionalne oružane snage pojedinačnih država. Gazda najveće kompanije ovog tipa je Kevin S, to jest Džonatan Ajrons koji gubi sina jedinca, idealistu i prijatelja glavnog protagoniste, u napadu američke vojske na okupirani Seul. U istoj akciji vi ostajete bez ruke pa vas penzionišu iz USMC-a, ali vam Ajrons pruža drugu šansu kroz premijum bionički ud i obezbeđuje vam posao elitnog operativca u svojoj organizaciji. Dalje sve prerasta u gigantsku eksploziju, prošaranu manjim eksplozijama, predvidljivom izdajom i jedinim mogućim krajem – ruiniranom ali nepokorenom Amerikom i prizorom krvavog horizonta na kojem se vije ponosna zastava izbušena mecima. Kevin Spejsi je dobar onoliko koliko može da bude dobar s obzirom na okolnosti i priču koja nikada ne prerasta seriju umornih klišea. Single-player kampanja od pet sati nije ono zbog čega bi neko dao pare za ovaj Call of Duty. Element zbog kojeg Advanced Warfare sija, i zbog kojeg je sijao i skoro svaki prethodni CoD, jeste multiplayer koji je ovoga puta sasvim fino špikovan novim stvarima. Svi Call of Duty naslovi oduvek su operisali kretanjem u jednoj dominantnoj ravni, s trećom dimenzijom koja se svodila na prve spratove i podrume i kretanjem koje je sledilo relativno realna pravila. Not any more... Borbeni egzoskelet, najkrupnija pojedinačna inovacija u CoD univerzumu od njegovog osnivanja, totalno menja kompletnu dinamiku multiplayera. On vam omogućava da brže trčite, da pravite veće skokove, da skačete dvaput u jednom zaletu (double jump), da munjevito strejfujete na neku od strana, da s ulice jednim potezom uskočite u sobu na prvom spratu, da aktivirate nevidljivost, brzinski boost ili neku treću borbenu sposobnost, da se prisetite proleća i ranog leta koje ste proveli igrajući Titanfall... Igra sada zaista liči na Titanfall bez Titan robota, ali je ipak dovoljno drugačija da ima smisla govoriti o inspiraciji, a ne kopiranju. Munjevito kretanje igrača ima mnoge pozitivne posledice – u multiplayeru ima primetno manje snajperista čiji je posao otežan zbog bržeg i nepredvidljivijeg kretanja drugih igrača. Egzoskelet daje mnogo više šanse da individualna veština igrača dođe do izražaja – kalkulisanje preciznog tajminga skakanja podsetiće vas na slavne dane prvog Unreal Tournamenta. Što se tiče pucaljki, osim nekoliko energetskih i railgun izuzetaka, većina se svodi na modifikacije klasičnog balističkog oružja koje je danas u širokoj upotrebi. Moderne inovacije leže u borbenim sposobnostima vašeg egzoskeleta – privremena nevidljivost, portabl štit, mogućnost lebdenja, health boost i nekoliko drugih kerefekica troše energiju odela, ali u rukama iskusnog igrača mogu da predstavljaju razliku između života i smrti. Za okorele tradicionaliste i nostalgičare koji ne mogu da prežale Jugu i „Bijelo dugme” postoji i multiplayer plejlista bez Exo sposobnosti u kojoj je kretanje identično kao u starijim CoD naslovima. Zašto ste onda kupovali Advanced Warfare, zašto niste sačuvali pare za koncert Dejana Cukića? Jedina stvar koja realno smeta multiplayeru jesu limiti od 12 igrača za većinu modova (18 za ground war playlistu) koji su nasleđeni od prethodnih nastavaka i predstavljaju nužno zlo da bi igra radila na konzolama prethodne generacije. Što se tiče ostalih modova, pored single i multi režima imamo i kooperativni Exo survival mod u kojem se vi i partner borite protiv talasa progresivno jačih protivnika, ali u ovoj CoD iteraciji izostali su zombiji. Tačnije, izostali su besplatni zombiji – ako kupite season pass ili pojedinačne tematske pakete mapa i sadržaja koji će izlaziti tokom sledeće godine, dobićete i zombije at some point. Šabani, dajte mi moje zombije besplatno sad, kažem ja! Call of Duty: Advanced Warfare ima najbolji sistem napredovanja po nivoima, otključavanja nove opreme i njenog podešavanja u celokupnoj istoriji Call of Dutyja. Umesto žetona kojima ste u Ghostsu kupovali oružje i dodatke, što je bio sistem koji je imao demotivišući efekat na igrače koji se lože na lagano napredovanje, osnovu novog koncepta čini postepeno i automatsko otključavanje opreme koje najviše vuče na kombinaciju Modern Warfarea 2 i prvog Black Opsa. Dakle, svako oružje ima svoj requirement vezan za igrački nivo, a svaki nišan i drugi dodatak zahteva ispunjavanje određene kvote običnih ili specifičnih killova. Tako, na primer, običan refleksni nišan za svaku pušku traži 20 killova, a rukohvat za brže nišanjenje 10 headshot medalja. To je mnogo, mnogo bolje rešenje nego ono u CoD: Ghostu gde ste za jedan dan mogli da uzmete sve što vas zanima i da posle vrtite prste i pabirčite žetone koje nikada nećete potrošiti. Robu koju otključavate nadopunjujete nasumičnim dropovima, oružanim i kozmetičkim. Oružani loot dolazi u formi zelenih, plavih i „elitnih” dropova kao sastavni deo loot paketa koje ćete povremeno dobijati. Pored malo drugačijih karakteristika u odnosu na osnovne modele (recimo, veći DMG, a lošiji handling), egzotično oružje ima i drugačiju teksturu i druge vizuelne vinjetice. Zbog tesnih rokova nisam bio u stanju da obrnem kompletnu turu nivoa i dođem do prestige levela, tako da ne znam da li na oružje možete lepiti custom ambleme kao u Black Opsu 2. U loot paketima dobijaćete i različite kacige, pantalone, uniforme, majice, rukavice, naočare, egzoskelete i druge krpice i dodatke za koje važe ista klasna pravila (common/uncommon/rare/epic), ali umesto karakteristika koje odeća nema, elitniji status podrazumeva veću vizuelnu distinkciju. Neki delovi opreme su permanentni, dok drugi imaju privremeni karakter. Kao što vidite, kozmetičko prilagođavanje vašeg avatara, mlako pokušano u Ghostsu, sada je realizovano na mnogo bolji način. U pauzama između rundi vaš lik je vidljiv igračima oba tima koji iz prve ruke mogu da se dive vašoj sposobnosti da složite boje i iskombinujete elitni egzoskelet nigerijske armije s belom majicom, cyber naočarima, zelenim kargo pantalonama i patikama. Prava stvar za tašte igrače koji vole da se pankerišu pred drugima Minimum: Recommended: - OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit - Processor: Intel Core i5-2500K @ 3.30GHz - Memory: 8 GB RAM - Graphics: NVIDIA® GeForce® GTX 760 @ 4GB - DirectX: Version 11 - Network: Broadband Internet connection - Hard Drive: 55 GB available space

PC Dark Souls 3 Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 25.03.2014. OVA IGRA ZAHTEVA STEAM AKTIVACIJU. Treće izdanje hit akcionog RPG serijala. Igrača očekuje tamna avantura u velikom izvrnuton svetu, punom strašnih zveri, podmuklih zamki i skrivenih tajni. Ostaci nekada ponosnog kraljevstva su osnova za novu avanturu. Borite se protiv širokog spektra protivnika i boss-ova sa širokim izborom oružija i magija kroz misteriozni svet pun tajni. Dark Souls 3 ponovo pruža gejmerima jedinsteni borbeni sistem mača i magije i višestruko nagrađivani akcioni RPG element. Tražićete način da preživite nadolazeću apokalipsu na raznovrsnim lokacijama u isprepletenom i nemilosrdnom svetu sa dubokim RPG gejmplejom. Atmosferski efekti: Dinamičko osvetljenje i efekti čestica uroniće igrača u mračni fantazijski svet propasti. Povezani svet : Ekspertski napravljen svet ohrabriće igrače da istržuju ogromni, prelepi pejzaž . Borba mačem: Raznovrsni potezi omogućavaju igraču da razvije svoj stil borbe. Jedinstveni onlajn sistem: Evolucija online multiplejer funkcionalnosti koja neprimetno integriše onlajn interakcije u single player igru. Souls serijal je prevalio dalek put. Ustalivši svoje korene Demon’s Souls naslovom, po prvi put nas je naterao da zavolimo njegovo geslo “teško ali fer”. Naslovima Dark Souls 1 i 2, produbio je franšizu ne samo dotegnutim gejmplejom u kom je bila još veća uživancija prevazilaziti prepreke, već nam je otvorio i vrata ka jednoj grandioznoj priči čije smo kockice sa ushićenjem sklapali. Ekskluzivnim PlayStation 4 naslovom Bloodborne, nestvarno je redizajnirao svoj vizuelni stil i uz to nam dopustio da se osećamo moćnije i agilnije, ali i susretnemo sa još veličanstvenijim stvorenjima noći i testiramo svoje sposobnosti. A sada, sedam godina od kako je cela ova franšiza počela, pred nama je i završni deo Dark Souls trilogije, da upotpuni jednu epsku sagu i pokuša da je zaokruži, uz to objedinjujući stečena iskustva i uspešne recepte svih dosadašnjih delova. Dark Souls 3 je pred nama, zato ne gubimo časa jer – vreme je za umiranje! Ono što je najbitnije odmah izneti na videlo je da iako deo Dark Souls serijala, treći deo izvlači ogroman deo inspiracije i uspešnih elemenata iz Bloodborne igre. Sve ovo bi se moglo podeliti u pet značajnih uticaja na pet oblasti koje definišu jednu igru. Ako zamislite kao osnovu Dark Souls kakav ste znali do sada, i na njega dodate ovih pet elemenata, steći ćete pravu sliku o tome šta je zapravo ovaj poslednji deo trilogije. Kao prvo, imamo dizajn likova. Hunteri iz Bloodborne-a su bili neustrašivi “protagonisti”, dizajna poput onog iz kultnog francuskog filma “Pakt sa vukovima”, agilni i krvoločni. Iako Dark Souls 3 nudi mogućnost odabira klase, uključujući i “natrontane” vitezove, ceo uticaj ovog dizajna je osetno prisutan. Ne samo kod glavnog lika kog ćete sami kreirati, već i kod protivnika koji dobrim delom imaju tu “prefinjenu” notu krvožednih zveri. Nema sumnje, ovo je korak dalje za ionako već sjajan dizajn Dark Souls likova. Sledeće na popisu inspiracijskog nasleđa jesu nivoi. Prvi deo Dark Souls-a je imao verovatno najveće i jako isprepletene nivoe, dok je Bloodborne imao najlepše dizajnirane lavirinte koje je bilo uživanje razotkrivati. Dark Souls 3 ima nešto manje nivoe, poput onih u Bloodborne igri, podjednako dobro dizajnirane i sa istom dozom umetničkog stila. Sa druge strane, neće delovati ništa manje grandiozno od onih u prvom delu trilogije, jer detaljnim i pametnim dizajnom kao i povremenim otvorenim lokacijama gde puca pogled, ostavljaju utisak jedne ogromne mape za istraživanje. Što se samog gejmpleja, srži svake igre tiče, Dark Souls 3 sadrži uticaj Bloodborne-a po pitanju brzine borbe. Iako vaš karakter neće tako elegantno izbegavati napade kao što to hunteri rade, opet će delovati okretnije nego do sada. Kombinacije udaraca i sposobnosti oružja, proširene su baš direktno iz Bloodborne igre, i akcija sada sadrži neke elemente koji će vam svakako pomoći da se osećate manje ranjivo. Svako oružje sada ima svoje specijalne akcije koje izgledaju fantastično i nanose još bolju štetu protivnicima. Jedina mana je što su ovi potezi sa ograničenim korišćenjem, i dok lika ne budete dovoljno razvili da njima češće barata, sigurno ih nećete mnogo koristiti. Uz sve ovo, tu su i preslikano dobre boss borbe nalik onima iz Bloodborne-a, gde nijedan neprijatelj neće ponavljati šablon do smrti već će imati više faza svojih poteza i oblika. Takođe ćete i dalje imati mogućnost da ošamutite svoje protivnike i zadate im specijalan udarac, baš kao u PlayStation 4 ekskluzivi. No kako je ovo i dalje u pitanju Dark Souls naslov, jednu od glavnih uloga će dobrim delom igre imati štit. Njime ne samo da ćete moći da blokirate udarce već i uz dobar tajming, načinite neprijatelja ranjivim za malopre pomenuti specijalni udarac. Sve ove stvari ali i sitna inovativna ulaganja u borbeni sistem, zajedno čine jednu odličnu simbiozu koja predstavlja do sada najkompletniju akciju jednog souls naslova. Ali moramo priznati da nam nedostaje da posmatramo čudovišta kako se povređuju između sebe, kao i mogućnost da povratimo deo energije ako ubrzo uzvratimo udarce protivniku. Ah ti hunteri su zaista bili nešto posebno… Kada uporedimo Dark Souls 3 i Bloodborne po pitanju radnje, nemamo mnogo toga da govorimo o uticaju. Dark Souls je od samog početka imao sjajnu priču u kojoj ste mogli da uživate postepenim otkrivanjem njenih delića. Ono što povlači i ustaljuje poučen iskustvom iz Bloodborne-a, jeste način na koji se priča pripoveda. Iako veoma slično i rasparčano, kroz suptilne nagoveštaje, naglašavajuću muziku, odlične video sekvence i jaku atmosferu, Dark Souls 3 će pronaći put do svog igrača, i oduševiti ga svojom poetskom dubinom. Iako je sam kraj ove trilogije po tom pitanju možda malo manje dobar nego što smo se nadali, već poznata mogućnost za više završetaka će sigurno pružiti bar nekakvu utehu mnogim ljubiteljima serijala. Ono što kao peti i konačni element nadovezuje Dark Souls 3 na Bloodborne, jeste pomalo apstraktni pojam varijacije. Iako su svi dosadašnji delovi vukli igrače dalje, mameći ih svojim izazovima, Bloodborne je istinski dostigao nivo varijacija koje su na tom nivou genijalne i zastupljene, da će pažnju igrača golicati ne samo do te mere da uči šablonske poteze svojih protivnika, već i da počne da razmišlja kao oni. Nije retka situacija da vas ubije lik kog ste pre toga sa lakoćom ubili više stotina puta, samo zato što ste ga potcenili. Neprijatelji su često lukavi i nepredvidivi i od vas će zahtevati konstantnu pažnju. Ali ne samo oni, već i sami nivoi puni nezgodnih zamki i momenata sa naglašenom atmosferom, neće vam dopustiti da se ni na tren opustite. Ono što Dark Souls 3 postiže a da je svakako u rangu Bloodborne-a, jeste varijabilna nota koja će navesti igrača da se još više uživi i bolje oseti svaki poraz ali i bude više zadovoljen svakom narednom pobedom. Da li je Dark Souls 3 dobra igra? Bez ikakve sumnje. Svakako stoji u samom vrhu serijala već sjajne reputacije. Da li je besprekorna? Ni jedna igra nije. Povremeno ćete nailaziti na grafičke bagove koji će vas nasmejati, probleme sa kamerom koja je ipak nešto bolja od prethodnih nastavaka, ali i na padove frejmrejta. Na konzolama igra radi na 30 frejmova u sekundi, dok je na računaru ta gornja granica duplo veća. Ali povremeno, na većim lokacijama, u prisustvu detaljnijih boss-eva koji će vas obasipati svojim vatrometima od napada, može se desiti i veći pad brzine izvođenja. Ovo u svakom slučaju nije nešto strašno, jer će igra uglavnom raditi izuzetno dobro, ali važno je napomenuti da se i ovakve stvari dešavaju. Kao (trenutni) završetak kultnog serijala, Dark Souls 3 ponosno stoji rame uz rame sa svojim prethodnicima. Iako je pun elemenata koji će delovati reciklirano, sadrži toliku dozu noviteta da ćete svaki poznat element jedva i dočekati. Pravo je čudo vredno svake hvale kada jedan serijal doživi ovoliko nastavaka, a da mu se na ponovljenom materijalu gotovo i ne može zameriti. Svaka igra souls serijala, malo je remek delo. Malo gde ćete pronaći takvu vrstu izazova u kombinaciji sa krajnje fer izvođenjem koje vas samo tera da poboljšate svoje igranje. Iako i dalje teži ka perfekciji u svom žanru, Dark Souls 3 nas podseća na dalek put koji je serijal prešao da bi pred nama sada bilo jedno ovako kompletno čudo od igre. Zato samo hrabro i učite iz svojih poraza. Na kraju će se i ovako sve svesti na samo jedno – prosto uživanje.

PS4 The Last Of Us Remastered Proizvođač: Sony - SOE Datum izlaska: 30.7.2014. The Last of Us je i dalje jedna od najboljih igara koje možete kupiti za Playstation 4. Ko god je propustio da odigra ovu sjajnu igru na Playstation 3 konzoli, a poseduje „četvorku“, nikako ne bi smeo da ponovo ispusti priliku da degustira ovaj sjajan naslov. Tim pre što su ubačena brojna unapređenja, o kojima ćemo kasnije više govoriti. Pored toga, ova igra je i nešto jeftinija od ostalih naslova za Playstation 4, pa samim tim predstavlja i izvanrednu investiciju, budući da se radi o proverenom kvalitetu koji je izdržao test vremena. The Last of Us Remaster je isto tako jedan od najboljih primera kako remasterizovane verzije igre trebaju da izgledaju, ali i šta trebaju da sa sobom donesu. Sony je ne samo unapredio pojedine elemente igre ili grafiku, već je integrisao u paket Left Behind DLC, koji dodatno proširuje priču i objašnjava događaje i protagoniste koje srećemo u samoj igri. Pored estetskih ulepšanja, te 1080p rezolucije, svakako treba reći i da je ubačena podrška za 60 frejmova u sekundi, naspram 30 u koliko je originalna igra radila na Playstation 3 konzoli (ovde postoji „30 fps lock“ opcija za one koji eventualno tako žele da igraju, ali to ne preporučujemo). Tu su i razni dodaci koje nećete primetiti „na prvu“, kao što su Abandoned Territories i Reclaimed Territories mape za multiplejer, ingame Photo mode, nove opcije vezane za audio i slično. Kreator ove igre je Naughty Dog, dobro poznati kreator ekskluziva za Playstation platformu (u koje spada i The Last of Us) i kompanija koja stoji iza fantastičnog serijala Uncharted i trenutno priprema četvrti deo popularnih avantura Nejtana Drejka, lovca na antička blaga. No, za razliku od rekli bismo veselog i luckastog heroja i pozitivne atmosfere koja ga okružuje, The Last of Us predstavlja daleko „ozbiljniju“ igru i donosi sumorniju atmosferu. Greške se ne praštaju, zaboravite na izdašnost municije, a svet je, dabome, u fazi ozbiljnog raspadanja... Neko bi The Last of Us svrstao u survival horror žanr, neko drugi u žanr akcione avanture, ali smo mišljenja da bi svaka vrsta takvog svrstavanja neminovno nametnula očekivanja i priželjkivanja određenih stvari u igri, da bi to bilo nefer kako prema igri, tako i prema svetu koji je u njoj stvoren i koji osećate „da diše“, bez potrebe za open-world novotarijama koje se često na silu ubacuju u igru. U igri ćete čas savladavati određene prepreke, čast bežati od policije, čas se sukobljavati sa razbojnicima i ludacima, čas se kriti ili savladavati raznorazne mutante, zombije i srodne karakondžule. Vi ste (uglavnom) u ulozi Džoela, svojevrsnog antiheroja koji je izgubio svoju ćerku i pokušava da svoje gorke dane u svom „karantiniranom“ svetu, uzdrmanom pojavom zombija, monstruma i raspadom ljudske civilizacije i same ljudskosti, odživi na neki svoj, sebi svojstven način. Grad je pod strogom kontrolom i karantinom, horde monstruma haraju po zabačenim delovima – kroz koje Džoel naravno mora stalno da prolazi budući da mu je zanat...hm...izbegavanje standardnih ruta, a raznorazne ljudske frakcije se bore za moć, uticaj i resurse, od običnih kriminalaca, preko terorista, do grupa koje imaju svoju misiju. Kroz igru ćete prolaziti uglavnom vodeći Džoela, i posmatrati svet iz njegove perspektive, koja se ubrzo nakon što igra počne da se razvija menja i daje mu ulogu zaštitnika i heroja umesto običnog samoživog krijumčara. Ta transformacija je još jedan pokazatelj da uprkos sumornoj atmosferi, fantastično dočaranoj, uvek postoji nada da će se kad-tad krenuti ka nečemu boljem, što na ličnom nivou, što na nivou kreiranog sveta. Na tom putu ćete nailaziti na raznorazne prepreke koje valja savladati, ali i na mnoge saveznike i prijatelje. Osim Džoela i Eli, igra će vam donositi razne saputnike (ili sapatnike?) koji će vam pomagati u određenim deonicama. Njihove priče i sudbine su takođe teške i tragične, ali to samo doprinosi osećaju konstantnosti u svetu u kome Džoel i Eli putuju mesecima preko onoga što su nekad bile Sjedinjene Američke Države. Uopšteno gledano, verovatno najveći kvalitet koji je Naughty Dog postigao u ovoj igri jeste stvaranje efektnog i ubedljivog sveta, prepunog raznih kontrasta, dinamike, sukoba. Vi zaista proživljavate događaje iz tog sveta, sjedinjujući se sa likovima koje vodite i njihovim pričama i sudbinama, primajući poruke na veoma uverljiv način. Postapokaliptični haos ljudske biti verovatno nikada nije bio...realističniji. Sretali smo se sa mnogim igrama koje su na ovaj ili onaj način opisivali zombi kugu ili postnuklearnu katastrofu i nijedna nije bila u stanju da kreira svet koji bi nas ovako intimno pogađao i u kome bi nas sudbine karaktera toliko doticale. Prepreke na putešestviju koje će trajati mesecima (srećom, u digitalnom, ali ne i stvarnom vremenu) će biti brojne i raznovrsne. Na sve strane vas čekaju raznorazne kreature, ljudske i neljudske, spreme da Džoelu oduzmu to malo života što je u njemu ostalo. Tu i tamo će se pojaviti poneka zagonetna prepreka, ali to ćete lako rešavati. Nešto teže će biti rešavati sukobe sa ljudskim neprijateljima, posebno onim dobro naoružanim i opremljenim. Najteže će ipak biti protiv monstruma i mutanata, koji imaju razne karakteristične osobine. Recimo, sretaćete se sa klasičnim zombijima, ali isto tako se daleko bržom i smrtonosnijom sortom koja je slepa i orijentiše se isključivo preko zvuka, ali je zato veoma ubitačna u borbi. Srećom, Džoel ima mnogo poteza i alatki kojima može da preokrene stvari i reši sukob u svoju korist. Postoji mnogo načina da se sukob razreši ili izbegne, od klasičnog stealth pristupa, preko tihe eliminacije jednog po jednog neprijatelja, do direktnog napada. Imajte samo jedno na umu – municija je veoma ograničena i veoma je teško igrati na poslednje opisan način iz prethodnog pasusa. Svaki metak mora naći svoju metu! Municiju valja štedeti, i koristiti svaku priliku da se sa izdvojenim neprijateljima razračunate na neki drugi način. Postoji mnoštvo daski, cevki, cigala i drugih „aparata“ koji mogu dobro da posluže u tu svrhu, raštrkano svuda po mapi. No, imajte u vidu da predmeti ne traju večno i da njihova efikasnost varira. Takođe, pomalo neočekivano, ne očekujte instantno korišćenje pojedinih predmeta, a posebno ne onih koji leče. Primera radi, ovde ne možete tek tako da popijete bočicu i instantno da dobijete 80 health pointa usred sukoba, već se radi o procesu bandažiranja. Slično važi i za druge vrste interakcije sa inventarom i predmetima u njemu. Stoga je i o takvim stvarima potrebno voditi računa unapred, odnosno blagovremeno se pripremiti za sukob jer u njemu možda – ili bolje reći vrlo verovatno – nećete imati vremena da se lečite ili da kombinujete recepte. Kada završite glavnu kampanju, možete se posvetiti Left Behind DLC-u koji se u ovoj remasterizovanoj varijanti isporučuje u okviru igre. U njemu ćete voditi Eli, tinejdžerku-junakinju iz glavne kampanje, kroz njene avanture pre nego što je srela Džoela. Ovaj DLC je relativno kratak, a dodatno produbljuje događaje i likove iz glavne priče, pa ga toplo preporučujemo. Kada započinjete igru, možete odabrati nivo težine koji dosta utiče na način igranja. Ne samo da municije ima sve manje kako se ide naviše kroz nivoe težine, već se i likovi drugačije ponašaju. Srećom, vaši saputnici će se uvek ponašati dobro, biće efikasni i neće praviti probleme ili se bagovati. Ukoliko se odlučite da ponovite avanturu, možete nastaviti igranje sa opremom i skilovima tamo gde ste stali prilikom završetka prethodne. Ipak, najveće iznenađenje dolazi u vidu veoma dobrog multiplej režima. On takođe dolazi „upotpunjen“, odnosno sa svim mapama i dodacima koji su u međuvremenu izlazili za igru na Playstation 3 platformi. Međutim, moramo reći da smo iznenađeni koliko dobro funkcioniše premisa multipleja, koji se oslanja na okršaje između različitih frakcija koji pokušavaju da prikupe dovoljno zaliha da njihov kamp preživi. Kako biste uspeli u tom cilju, potrebno je da izvršavate određene zadatke i, naravno, eliminišete oponente. Podeljeni na frakcije Hunters i Fireflies, vodićete multiplej okršaje protiv drugih igrača i verovatno najviše zapanjuje koliko ovaj mod odudara od osnovne kampanje, a koliko je zapravo dobar i zanimljiv, budući da se fokusira na borbu protiv drugih, živih ljudi umesto opasnih grupa monstruma. To je veliki otklon za igru koja je prevashodno survival horror tipa, i tek tu zapravo shvatate koliko su dobro osmišljene interne mehanike na osnovu kojih The Last of Us funkcioniše. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Destiny 2 Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 24.10.2017. Brutalna Crvena Legija, koju predvodi impozantni Ghaul je pokorila i poslednji slobodan grad, poslednje uporište čovečanstva. Da biste se suprotstavili Ghaulu i porazili Crvenu Legiju, morate da ujedinite heroje koji su raštrkani po svemiru, i da zajedno krenete u rat oslobođenja. Ova akciona pucačina pored epske kampanje koja vas vodi na put kroz solarni system donosi i kooperativne misije za tri ili šest igrača, kao mnoge druge modove za više igrača. Jedno je sigurno, ako volite vožnje na roller-coasterima, donekle ste pripremljeni za igranje Destiny 2. Devojke s velikim snovima postaju žene s vizijom; dečaci pričaju, muškarac pređe s reči na dela; devojke se oblače za njega, žena za sebe; dečak kaki, muškarac kenja... Destiny i Destiny 2 bili bi idealni statisti u seriji onih ultrairitantnih reklama za šveps u kojima gušter nema veze sa životom, ali zato iskusna džomba dominira uz smešak u uglu usana. Originalni Destiny bio je zelen i previše eksperimentalan da bi ostvario megalomanske planove svog developera i izdavača (Bungie/Activision): iako je svaka ekspanzija donosila seriju unapređenja koja je od mladog fazana postepeno pravila muškarca sa sigurnim pogledom i tonik voterom u ruci, odlučeno je da se odustane od plana desetogodišnje eksploatacije i da se napravi nova igra s kojom je taj plan ostvariv. Make no mistake, Destiny 2 nije nastao zato što je neko imao epifaniju i napad fantastičnih gejmplej ideja, već zato što je su editor i engine u kojima je stvaran Destiny bili ekstremno neefikasni u pogledu kreiranja novog sadržaja i trošili su sate i resurse koji se kompaniji nisu isplatili. Destiny 2 je servisno unapređenje za Destiny 1, igra čija je jedina ambicija da radi iste stvari kao kec, samo kvalitetnije. Dvojka u naslovu je tu zato što zvuči bolje nego service pack 2... Destiny 2 je koherentniji od prethodnika, smisleniji i zna šta hoće, što se prvenstveno ogleda u single-player kampanji koja poštuje sve standarde holivudskog vizuelnog pripovedanja i ne upada u zamku sterilnosti i lošeg kastinga kao ona u prethodnoj igri. Sada imamo jasno i glasno definisanog negativca koji ima realne motive, a ključni NPC-ji sa strane dobra sada imaju aktivnu i emocijama nabijenu ulogu od apokaliptičnog početka do katarzičnog kraja kampanje. Ako niste igrali Destiny, biće vam potrebno upoznavanje s bogatim loreom igre, za šta je najbolji izbor neka od recap analiza kakvih je Youtube pun. Maločas rekoh da je početak apokaliptičan... Last city on Earth, dom poslednih ostataka čovečanstva koje uživa zaštitu Travelera, entiteta/mašine u obliku belog planetoida s božanskim predispozicijama, napada i osvaja Crvena legija, specijalna formacija rase cabal, čiji komandant, Dominus Ghaul, želi svetlo Travelera samo za sebe. Iako je početak suvi kliše u kojem se sve raspada, a preživeli beže na sve strane, u nastavku vas očekuje kvalitetnije nijansiranje sadržaja, pre svega Ghaulovih motiva koje ćete saznavati tokom intermeco sesija u kojima glavonja razgovara sa Travelerovim „portparolom” koga drži u zatočeništvu. Komandant Zavala, Ikora i Cayde-6 igraće aktivnu ulogu u pokušaju organizovanja protivofanzive za oslobađanje grada, mada ćete naslovnu rolu igrati vi i vaš ghost kojem glas ponovo pozajmljuje Nolan Nort. Kao i pre, kampanja služi da vas inicijalno zaintrigira, nauči mehanizmima i sistemima igre, da bi vas po kompletiranju pustila u široki svet prepun slobodnih aktivnosti, grinda, kooperativnog igranja i multiplayera. Kad dostignete 20. nivo, kompletna poenta igre postaje trka za boljim lootom koji vam podiže power nivo lika s kojim igrate. Veća moć podrazumeva mogućnost hvatanja u koštac s težim izazovima koji vam daju još bolji loot i opciju za napad na sledeću težinsku klasu izazova, i tako ukrug, dok ne dostignete soft/hard cap loota, kad će igra biti pečovana novim sadržajem i novim lootom. Destiny 2 vam gudi po istim strunama kao, recimo, Diablo III, mada u formi pucačkog MMO-a sa širokim dijapazonom aktivnosti. MMO aspekti igre ostali su gotovo isti kao i ranije, s tim što je klanovski interfejs ispeglaniji, a organizovanje aktivnosti nalik na raidove lakše. Nažalost, ništa nije učinjeno kad je reč o olakšavanju života solo (clanless) igrača koji žele da ograniče interakciju s drugim ljudima, to jest žele da igraju zajedno po potrebi, ali ne žele obaveze i zajedništvo koje klanovske strukture podrazumevaju. Prosto rečeno, ako planetarnim zonama bauljate sami, lako, brzo i automatski ćete nalaziti društvo za javne questove i tročlane strike misije, ali za nightfall strajkove i raid misije mečmejking i dalje ne funkcioniše, već ćete grupe morati da pravite ručno, to jest moraćete da budete članovi klana. Bleh. Ako je jedan nepojmljivo složeniji World of Warcraft svojevremeno mogao da dobije PUG raidove sa mečmejking sistemom, zašto neuporedivo jednostavniji Destiny 2, čiji raidovi traže samo 6 ljudi, nema opciju za automatizaciju raida sa redukovanom težinom izazova? Misli li neko na igrače koji imaju porodicu, tonu obaveza i briga i koji nemaju vremena ni želje da se druže u klanovima, a hteli bi da vide end-game sadržaj i omirišu end-game loot? Očigledno ne... Srećom, drugi aspekti igre kvalitetom kompenzuju ovaj propust. Destiny 2 donosi četiri nove planetarne zone koje su prostranije i imaju više detalja i aktivnosti nego one iz prve igre. Udobnosti doprinosi mapa koja prikazuje quest markere i tajmere javnih questova, a donosi i mogućnost fast travela iz segmenta u segment. Imajući u vidu da su slobodno bazanje i nelinearno avanturisanje glavne sporedne stvari u igri, lepo je što su sada maksimalno udobne. Zaraznost igre proizlazi iz savršeno optimizovanog načina na koji vam se prezentuju opcije za zabavu – niko i ništa vas ne pritiska da radite nešto što vam se ne sviđa, već imate potpunu slobodu da igrate kako hoćete i u ritmu koji vam prija. Možete satima besciljno lutati po šumama evropske mrtve zone (European Dead Zone), čačkajući nos, srkutajući čaj i tražeći škrinje s lootom; u jednom trenutku ćete poželeti da farmujete tokene za legedarni loot, da biste eskalaciju nastavili aktiviranjem strike playliste u društvu dvoje ekvivalentno raspoloženih randoma i veče završili frenetičnim crucible PVP-om i zbog navale adrenalina imali nesanicu do zore. Što se tiče multiplayera, nema nekih preteranih iznenađenja u odnosu na prvu igru osim redukcije timova na četiri člana i kompaktnije arene, što je verovatno učinjeno zbog težnje developera/izdavača za ubacivanjem na e-sports scenu. Na polju klasa nema velikih promena osim drastičnog pojednostavljivanja drvceta veština u okviru svake pojedinačne potklase, kojih ima tri za svaku osnovnu klasu (titan, hunter i warlock). Najbolji tehnički element igre i dalje je oružje odnosno njegova upotreba i povratna sprega koju napucavanje ostavlja na igrača. Nijedna konzolna pucačina ne daje tako dobar osećaj prilikom otvaranja vatre: po tom, najbitnijem pitanju za jednu pucačku igru, Destiny 2 je i dalje šampion. Videćemo šta će biti kad izađe verzija za PC, jer miš i tastatura ne daju motorno-taktilni feedback kao korišćenje kontrolera. Da, znam da zvučim kao da sam poludeo, ali ovo je jedina (JEDINA) pucačka igra u prvom licu za koju smatram da se superiornije doživljava uz pomoć džojpeda. Ako neko želi da me probode masnim kocem, neću mu zameriti, ali mu ipak preporučujem da prethodno proba igru na PC-ju i konzoli i da se sâm uveri u jeres koju sam izrekao. Jedina stvar koja mi se ubedljivo i upadljivo ne dopada jesu mikrotransakcije koje u igri koja košta 60 evra i ima zaseban expansion pass (35 evra) ne bi trebalo da postoje. Za prave pare možete da kupujete „silver”, koji ćete potom da trošite na bright engrame i kozmetičke skinove. Problem su bright engrami koji pored šejdera i drugih sitnica donose i modove za oružje i oklop, što ima direktan, mada sekundaran, uticaj na gejmplej. Mislim, čemu baš tolika alavost? Activision još uvek ne shvata niti ceni koncept fanovske dobre volje i pošto-poto želi da isisa još malo živog keša od igrača, nesvestan toga da postoji granica posle koje se cringe kez pretvara u mršt. Istini za volju, bright engrame možete da dobijete i normalnim igranjem jer vas „prebacivanje” svakog igračkog levela nakon dvadesetog nagrađuje jednim engramom (u prvom Destiniju ste dobijali beskorisni Mote of Light), ali taj proces nije baš brz. Da li će Destiny 2 da klikne kod PC publike ili će biti odbačen kao mutant iz konzolnog sveta koji je došao da soli pamet rasi gospodara? Kašnjenje od mesec i po dana u odnosu na verzije za PS 4 i Xbox One sigurno neće doprineti dobroj volji PC publike, ali mislim da igra ima dobre šanse da se uguzi na PC scenu i postane/ostane dovoljno profitabilna da se Bungie u budućnosti ne vrati konzolnoj ekskluzivnosti. Naravno, ako Activision očekuje da dostigne popularnost koju trenutno uživa PUBG, gorko će se razočarati, ali odluka da igru ne prodaju preko Steama ili Origina mora da ima nekakve posledice. S druge strane, PC demo igre sugeriše da se Bungie ne zeza i da će, makar s tehničke strane, PC verzija biti impresivnija od konzolne, pre svega zbog 60 fps gejmpleja (4K rezoluciju već imamo na PS4 Pro). SISTEMSKA ZAHTEVNOST MINIMALNA: - CPU: Intel - Core i3-3250 / AMD - FX-4350 - GPU: Nvidia - GeForce GTX 660 2GB / AMD - Radeon HD 7850 2GB - RAM: 6GB PREPORUČENA: - CPU: Intel - Core i5-2400 / AMD - Ryzen R5 1600X - GPU: Nvidia - GeForce GTX 970 / AMD - Radeon R9 390 - RAM: 8GB Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Dark Souls 3 - Game Of The Year Edition - The Fire Fade's Edition ProizvoÄ‘ač: Bethesda Datum izlaska: 21.04.2017. Treće izdanje hit akcionog RPG serijala. Igrača očekuje tamna avantura u velikom izvrnuton svetu, punom strašnih zveri, podmuklih zamki i skrivenih tajni. Ostaci nekada ponosnog kraljevstva su osnova za novu avanturu. Borite se protiv širokog spektra protivnika i boss-ova sa širokim izborom oružija i magija kroz misteriozni svet pun tajni. Dark Souls 3 ponovo pruža gejmerima jedinsteni borbeni sistem mača i magije i višestruko nagraÄ‘ivani akcioni RPG element. Tražićete način da preživite nadolazeću apokalipsu na raznovrsnim lokacijama u isprepletenom i nemilosrdnom svetu sa dubokim RPG gejmplejom. Atmosferski efekti: Dinamičko osvetljenje i efekti čestica uroniće igrača u mračni fantazijski svet propasti. Povezani svet : Ekspertski napravljen svet ohrabriće igrače da istržuju ogromni, prelepi pejzaž . Borba mačem: Raznovrsni potezi omogućavaju igraču da razvije svoj stil borbe. Jedinstveni onlajn sistem: Evolucija online multiplejer funkcionalnosti koja neprimetno integriše onlajn interakcije u single player igru. Game of the year edition sadrži sve ekspanzije i DLC. Sistemska zahtevnost: Souls serijal je prevalio dalek put. Ustalivši svoje korene Demon’s Souls naslovom, po prvi put nas je naterao da zavolimo njegovo geslo “teško ali fer”. Naslovima Dark Souls 1 i 2, produbio je franšizu ne samo dotegnutim gejmplejom u kom je bila još veća uživancija prevazilaziti prepreke, već nam je otvorio i vrata ka jednoj grandioznoj priči čije smo kockice sa ushićenjem sklapali. Ekskluzivnim PlayStation 4 naslovom Bloodborne, nestvarno je redizajnirao svoj vizuelni stil i uz to nam dopustio da se osećamo moćnije i agilnije, ali i susretnemo sa još veličanstvenijim stvorenjima noći i testiramo svoje sposobnosti. A sada, sedam godina od kako je cela ova franšiza počela, pred nama je i završni deo Dark Souls trilogije, da upotpuni jednu epsku sagu i pokuša da je zaokruži, uz to objedinjujući stečena iskustva i uspešne recepte svih dosadašnjih delova. Dark Souls 3 je pred nama, zato ne gubimo časa jer – vreme je za umiranje! Ono što je najbitnije odmah izneti na videlo je da iako deo Dark Souls serijala, treći deo izvlači ogroman deo inspiracije i uspešnih elemenata iz Bloodborne igre. Sve ovo bi se moglo podeliti u pet značajnih uticaja na pet oblasti koje definišu jednu igru. Ako zamislite kao osnovu Dark Souls kakav ste znali do sada, i na njega dodate ovih pet elemenata, steći ćete pravu sliku o tome šta je zapravo ovaj poslednji deo trilogije. Kao prvo, imamo dizajn likova. Hunteri iz Bloodborne-a su bili neustrašivi “protagonisti”, dizajna poput onog iz kultnog francuskog filma “Pakt sa vukovima”, agilni i krvoločni. Iako Dark Souls 3 nudi mogućnost odabira klase, uključujući i “natrontane” vitezove, ceo uticaj ovog dizajna je osetno prisutan. kod glavnog lika kog ćete sami kreirati, već i kod protivnika koji dobrim delom imaju tu “prefinjenu” notu krvožednih zveri. Nema sumnje, ovo je korak dalje za ionako već sjajan dizajn Dark Souls likova. Sledeće na popisu inspiracijskog nasleÄ‘a jesu nivoi. Prvi deo Dark Souls-a je imao verovatno najveće i jako isprepletene nivoe, dok je Bloodborne imao najlepše dizajnirane lavirinte koje je bilo uživanje razotkrivati. Dark Souls 3 ima nešto manje nivoe, poput onih u Bloodborne igri, podjednako dobro dizajnirane i sa istom dozom umetničkog stila. Sa druge strane, neće delovati ništa manje grandiozno od onih u prvom delu trilogije, jer detaljnim i pametnim dizajnom kao i povremenim otvorenim lokacijama gde puca pogled, ostavljaju utisak jedne ogromne mape za istraživanje. Što se samog gejmpleja, srži svake igre tiče, Dark Souls 3 sadrži uticaj Bloodborne-a po pitanju brzine borbe. Iako vaš karakter neće tako elegantno izbegavati napade kao što to hunteri rade, opet će delovati okretnije nego do sada. Kombinacije udaraca i sposobnosti oružja, proširene su baš direktno iz Bloodborne igre, i akcija sada sadrži neke elemente koji će vam svakako pomoći da se osećate manje ranjivo. Svako oružje sada ima svoje specijalne akcije koje izgledaju fantastično i nanose još bolju štetu protivnicima. Jedina mana je što su ovi potezi sa ograničenim korišÄ‡enjem, i dok lika ne budete dovoljno razvili da njima češÄ‡e barata, sigurno ih nećete mnogo koristiti. Uz sve ovo, tu su i preslikano dobre boss borbe nalik onima iz Bloodborne-a, gde nijedan neprijatelj neće ponavljati šablon do smrti već će imati više faza svojih poteza i oblika. TakoÄ‘e ćete i dalje imati mogućnost da ošamutite svoje protivnike i zadate im specijalan udarac, baš kao u PlayStation 4 ekskluzivi. No kako je ovo i dalje u pitanju Dark Souls naslov, jednu od glavnih uloga će dobrim delom igre imati štit. Njime ne samo da ćete moći da blokirate udarce već i uz dobar tajming, načinite neprijatelja ranjivim za malopre pomenuti specijalni udarac. Sve ove stvari ali i sitna inovativna ulaganja u borbeni sistem, zajedno čine jednu odličnu simbiozu koja predstavlja do sada najkompletniju akciju jednog souls naslova. Ali moramo priznati da nam nedostaje da posmatramo čudovišta kako se povreÄ‘uju izmeÄ‘u sebe, kao i mogućnost da povratimo deo energije ako ubrzo uzvratimo udarce protivniku. Ah ti hunteri su zaista bili nešto posebno… Kada uporedimo Dark Souls 3 i Bloodborne po pitanju radnje, nemamo mnogo toga da govorimo o uticaju. Dark Souls je od samog početka imao sjajnu priču u kojoj ste mogli da uživate postepenim otkrivanjem njenih delića. Ono što povlači i ustaljuje poučen iskustvom iz Bloodborne-a, jeste način na koji se priča pripoveda. Iako veoma slično i rasparčano, kroz suptilne nagoveštaje, naglašavajuću muziku, odlične video sekvence i jaku atmosferu, Dark Souls 3 će pronaći put do svog igrača, i oduševiti ga svojom poetskom dubinom. Iako je sam kraj ove trilogije po tom pitanju možda malo manje dobar nego što smo se nadali, već poznata mogućnost za više završetaka će sigurno pružiti bar nekakvu utehu mnogim ljubiteljima serijala. Ono što kao peti i konačni element nadovezuje Dark Souls 3 na Bloodborne, jeste pomalo apstraktni pojam varijacije. Iako su svi dosadašnji delovi vukli igrače dalje, mameći ih svojim izazovima, Bloodborne je istinski dostigao nivo varijacija koje su na tom nivou genijalne i zastupljene, da će pažnju igrača golicati ne samo do te mere da uči šablonske poteze svojih protivnika, već i da počne da razmišlja kao oni. Nije retka situacija da vas ubije lik kog ste pre toga sa lakoćom ubili više stotina puta, samo zato što ste ga potcenili. Neprijatelji su često lukavi i nepredvidivi i od vas će zahtevati konstantnu pažnju. Ali ne samo oni, već i sami nivoi puni nezgodnih zamki i momenata sa naglašenom atmosferom, neće vam dopustiti da se ni na tren opustite. Ono što Dark Souls 3 postiže a da je svakako u rangu Bloodborne-a, jeste varijabilna nota koja će navesti igrača da se još više uživi i bolje oseti svaki poraz ali i bude više zadovoljen svakom narednom pobedom. Da li je Dark Souls 3 dobra igra? Bez ikakve sumnje. Svakako stoji u samom vrhu serijala već sjajne reputacije. Da li je besprekorna? Ni jedna igra nije. Povremeno ćete nailaziti na grafičke bagove koji će vas nasmejati, probleme sa kamerom koja je ipak nešto bolja od prethodnih nastavaka, ali i na padove frejmrejta. Na konzolama igra radi na 30 frejmova u sekundi, dok je na računaru ta gornja granica duplo veća. Ali povremeno, na većim lokacijama, u prisustvu detaljnijih boss-eva koji će vas obasipati svojim vatrometima od napada, može se desiti i veći pad brzine izvoÄ‘enja. Ovo u svakom slučaju nije nešto strašno, jer će igra uglavnom raditi izuzetno dobro, ali važno je napomenuti da se i ovakve stvari dešavaju. Kao (trenutni) završetak kultnog serijala, Dark Souls 3 ponosno stoji rame uz rame sa svojim prethodnicima. Iako je pun elemenata koji će delovati reciklirano, sadrži toliku dozu noviteta da ćete svaki poznat element jedva i dočekati. Pravo je čudo vredno svake hvale kada jedan serijal doživi ovoliko nastavaka, a da mu se na ponovljenom materijalu gotovo i ne može zameriti. Svaka igra souls serijala, malo je remek delo. Malo gde ćete pronaći takvu vrstu izazova u kombinaciji sa krajnje fer izvoÄ‘enjem koje vas samo tera da poboljšate svoje igranje. Iako i dalje teži ka perfekciji u svom žanru, Dark Souls 3 nas podseća na dalek put koji je serijal prešao da bi pred nama sada bilo jedno ovako kompletno čudo od igre. Zato samo hrabro i učite iz svojih poraza. Na kraju će se i ovako sve svesti na samo jedno – prosto uživanje.

PC Star Wars - Battlefront Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 06.11.2015. Iskoristite EA akciju i nabavite ovu igru po povoljnijoj ceni! Borite se za pobunjenike ili Empire u širokom spektru multiplayer mapa sa do 40 igrača, ili u uzbudljivim izazovima inspirisanim filmovima, dostupnim u solo, split-screen ili kroz online co-op. Star Wars Battlefront kombinuje epsku akciju na galaktičkoj skali sa prekrasnim vizuelnim rekreacijama nekih od najlegendarnijih planeta, oružja, likova i vozila u Star Wars univerzumu.Tu su i originalni zvučni efekti iz filmova koji će fanovima pružiti krajnje autentičano, impresivno i interaktivno iskustvo za kojim su tragali. Ovo je godina u kojoj najisčekivaniji shooter konačno pripada EA-u, nešto što ova kompanija tako puno želi već ko zna koliko godina u nazad. A ono što je interesantno, EA ovo nije ni sada „zaslužio“, već će svu popularnost i ne sumnjamo ogromnu prodaju dugovati izlasku novog Star Wars filma i neverovatnom hajpu koji uskoro dostiže svoj maksimum. Baš u tom periodu, stiže nam AAA Star Wars naslov kakvog nismo imali već duže vreme, žanrovski postavljen tačno tamo gde je najveće hardcore gaming tržište – u online multiplayer shooter žanr. I ne samo to, naslov razvija DICE, studio koji u ovom segmentu verovatno spada u top tri na svetu, kada je u pitanju iskustvo koje su sticali godinama radeći na Battlefield serijalu. Još jedna stvar za koju smo znali da će ići u prilog Battlefrontu i pre nego što smo pokrenuli igru je i fenomenalna prezentacija, što u vizuelnom smislu zahvaljujući Frostbite endžinu, što u audio koji ne može da omane ni kod jedne Star Wars igre. Dakle na papiru imamo sve što je potrebno da dobijemo verovatno najveći hit ove godine. Da li će tako i biti? Vrlo moguće… Stvar koju bi verovatno trebalo odmah istaći je to da ovo nije Battlefield igra. Svi koji vam to kažu ili ne igraju Battlefield ili nisu još uvek zaigrali Battlefront ili nisu Star Wars fanovi. Tačno je da igre dele puno toga, ali baš kao što i svaki multiplayer shooter danas liči na onaj pre i posle njega. U Battlefrontu je Star Wars atmosfera toliko izražena i toliko dominantan faktor celokupnog iskustva da vam se utisak “samo još jedna pucačine” zaista neće javljati, naravno pod uslovom da ste fan Star Wars-a. I još jedna stvar, Battlefront bi mogao da se okarakteriše i kao casual shooter, za razliku od na primer Battlefield-a. Koliko god da je vaše iskustvo sa FPS igrama, u Battlefrontu ćete imati šta da radite i nećete se obavezno na samom startu osećati potpuno bespomoćno među online krvnicima koji su u svakom drugom shooteru tu da vam ogade iskustvo online igranja u prvih 6-7 sati, sve dok se ne levelujete i postanete iole dobri u igri. To što Battlefront ima ovu casual karakteristiku je nešto što bi definitivno istakli kao prednost i pogođen koncept, imajući u vidu da je Star Wars zaista mainstream franšiza koja i treba da bude bliska što većem broju ljudi. Gotovo sve vreme u Battlefrontu ćete provoditi u nekom od devet multiplayer modova. Oni bi mogli da se podele u tri grupe. Oni koji oslikavaju epske Star Wars bitke, sa 20 na 20 opštim haosom, gde ćete u roku od svega desetak sekundi napucati pobunjeničkog ološa u glavu, a zatim popiti laser sa X-Winga kome je za repom TIE fighter, sve da bi dok čekate da se respawnujete zaključili da ste još i dobro prošli, pošto će na istom mestu protrčati Luke Skywalker koji će vašeg kolegu Stormtrooper-a gađati Lightsaber-om. Supremacy i Walker Assaulet su modovi u kojima ćete provoditi najviše vremena ako vam ovo gore zvuči kao vaš tip zabave. Tu je i Fighter Squadron koji je baziran na borbi letelicama, ali je nama ovaj mod zbog čudno rešenih kontrola bio znatno manje interesantan. Ako volite nešto manji broj igrača gde ćete više biti u prilici da pokažete svoje umeće nego u haosu 39 drugih online igrača, tu su (nama omiljeni mod) Drop Zone koji je Battlefront verzija Domination-a, zatim Cargo koji je tip Capture the Flag-a i Blast mod koje je prosti Deathmatch. Dakle kao što vidite, Battlefront ne izmišlja rupu na saksiji. Sve su ovo stvari koje smo videli ili u Battlefield-u ili skoro svakom drugom shooteru. Ono što je važno je to da je Star Wars atmosfera jaka, a sama FPS gameplay mehanika zabavna u svojoj jednostavnosti. Možete birati da li ćete igru igrati iz prvog ili iz trećeg lica, i moje iskustvo je da sam polovinu vremena proveo u jednom polovinu u drugom modu. Zaista odavno nisam igrao igru u kojoj nisam jasno mogao da se opredelim između jednog od ova dva, što je svakako veliki kompliment za DICE koji je odlično implementirao oba u igru. Na žalost, svaki drugi tip gameplaya nije ni blizu dobar kao napucavanje. Vožnje su propuštena prilika da ovu igru učine duplo boljom u odnosu na to kakva je ona sada (ponovo ode naša velika želja da konačno igramo nešto nalik Rogue Squadron serijalu). Kontrole jednostavno nisu na visini zadatka a posebno kao promašaj deluje upravljanje letelicama koje se vrši preko jednog analognog dok drugim ne pomerate kameru već ubrzavate i usporavate, nešto na šta jednostavno ne želite da se navikavate posle godina igranja sa standardnom kontrolnom šemom za dva analogna. Još je gora situacija prilikom igranja heroja. Lightsaber nema nikakav osećaj i njegovo vitlanje ne pruža ni najmanju satisfakciju (kako li su samo ovo uspeli iz DICE-a). Kad smo već kod heroja, tu su Luke Skywalker, Han Solo i Princess Leia, kao i Darth Vader, Boba Fett i Emperor Palpatine. Svaki od njih ima unikatne sposobnosti, a modove sa njihovim borbama bi mogli da svrstamo u treću kategoriju modova u igri. Oni na žalost nisu interesantni na duže od par rundi, pa ćete ih najverovatnije isprobati i zatim zaboraviti na njih. Battlefront pruža i misije koje možete igrati sami ili co-op. Tutorijal je solidno urađen i savetujemo vam da ga na početku ne preskočite, kako biste videli sav varijetet gameplaya koji igra pruža. Nakon toga, ne verujemo da ćete puno vremena provesti u co-op i naročito ne u solo misijama. Na normal nivou težine su misije dosta lake. Na hard mogu da budu zabavne ali je više nego vidljivo da je ovo igra dizajnirana za multiplayer. Ubedljivo najveća zamerka koju bi uputili Battlefrontu je nedostatak sadržaja. I ne, tu ne mislimo na single player kampanju. Verovatno nema Star Wars fana koji ne sanja vrhunsku single player kampanju u jednoj Star Wars AAA igri, ali to Battlefront nikada i nije obećavao i ako ste ovu igru kupili nadajući se tome, onda je vaša greška to što se niste bolje informisali. Online multiplayer pucačina je sasvim legitiman žanr koji već jako dugo vremena stoji sam za sebe. Međutim ono što je problem je to što verovali ili ne, Battlefront ima samo četiri mape, sa varijetetima u veličinama tih mapa. Koliko god sve one izgledale dobro, a verujte nam – izgledaju dobro, ovo je zaista premalo. Jeste da uskoro stiže i besplatni dodatak Battle of Jakku koji će u igru doneti još jedan lokalitet, ali ono što nas je zaista razočaralo je Season Pass za igru od 50€. Faktički EA ima nameru da vam ovu igru proda dva puta, i zaista nam se ne dopada ova praksa DLC dodataka koji deluju kao da su još u toku planiranja izrade igre postavljeni kao nešto što će osakatiti osnovnu igru, a ne vremenom biti njena blaga dopuna. Taman kad ste pomislili da se nešto promenilo, EA strikes back. Za kraj još jedna stvar. Igra izgleda i zvuči apsolutno fenomenalno. Frostbite engine ovde sija punim sjajem. Svoj maksimum dostiže u PC verziji ali i ako ste na konzolama, ovo je bez sumnje jedna od vizuelno najimpresivnijih igara od kako je počela trenutna generacija. Pored toga, Battlefront možda i ponajviše od svega pleni u audio komponenti, koju ruku na srce duguje filmovima a ne DICE-ovim audio inženjerima i kompozitorima. Naravno to nije ni važno. Ono što će vam svakako konstantno doprinositi atmosferi je fenomenalni audio ugođaj. Battlefront je i pored svega ispunio očekivanja, ili bar neka od najvažnijih. Igra se pojavila tačno kada treba, u periodu najvećeg hajpa za Star Wars-om u poslednjih desetak godina. I ovo je verovatno zašto je ne možemo oceniti kao samo još jedan DICE-ov shooter. Iako su neke stvari mogle da budu i bolje (pre svega količina sadržaja) činjenica je i da je ovo najbolji Star Wars gaming fix koji trenutno postoji. Jedva čekamo da vidimo šta je J. J. Abrams pripremio za Epizodu 7, a do tada, kao i u mesecima posle toga, verujemo da će nam Star Wars žeđ gasiti pre svega Battlefront. Sistemska zahtevnost: Minimum OS: 64-bit Windows 7 ili noviji Processor (Intel): Intel i3 6300T or equivalent Memory: 8GB RAM Hard Drive: At least 40 GB of free space Graphics card (NVIDIA): nVidia GeForce GTX 660 2GB Graphics card (ATI): ATI Radeon HD 7850 2GB DirectX: 11.0 Compatible video card or equivalent Online Connection Requirements: 512 KBPS or faster Internet connection Preporučena OS: 64-bit Windows 10 Processor (Intel): Intel i5 6600 or equivalent Hard Drive: At least 40 GB of free space Memory: 16GB RAM Graphics card (NVIDIA): nVidia GeForce GTX 970 4GB Graphics card (AMD): AMD Radeon R9 290 4GB DirectX: 11.1 Compatible video card or equivalent Online Connection Requirements: 512 KBPS or faster Internet connection Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS3 Metal Gear Solid 5 - The Phantom Pain Proizvođač: Konami Datum izlaska: 01.09.2015. Najnovije poglavlje Metal Gear serijala, dugo očekivani nastavak jedne od najboljih gaming frašniza, Phantom Pain vas stavlja u ulogu Big Bossa i središte Hladnog rata. Veliko igrivo prostranstvo, fotorealistična grafika i online modovi čine Phantom Pain igrom kojoj ćete se rado vraćati i obaveznim delom kolekcije svakog pravog gamera. Trebalo mi je oko stotinu sati igranja da bih zaokružio iole smislenu misao kojom bih opisao ovu igru. Bilo je potrebno prepustiti se instinktu i atmosferi i zagaziti duboko u ono što Phantom Pain nudi, ne bi li ovaj tekst uopšte i mogao da stekne pravo da se naziva opisom Metal Gear Solid V: The Phantom Pain-a. Narode, nije šala, The Phantom Pain je jedno duboko igračko iskustvo koje gotovo niko neće proživeti na isti način. The Phantom Pain je proizvod najzabavnijeg igračkog koncepta celog Metal Gear Solid serijala, a to je samo po sebi, jedan strahovit kompliment. Pretpostavimo da ste se već oprobali u kratkom prologu za The Phantom Pain, Ground Zeroes-u. Već ste sigurno shvatili dubinu mogućih pristupa igranju i tempu prelaženja koji igrač određuje. Kažu da su neki ljudi izvukli i više desetina sati zabave iz kratke Ground Zeroes uvertire. Ako je tako, iz The Phantom Pain-a će izvući stotine i stotine! Jer je igra mnogo veća, razvijenija i ispunjenija u svakom mogućem smislu nego njen prethodnik. Po pitanju igranja, pred vama je najzabavniji i najispoliraniji Metal Gear Solid ikada. Ali… Da li je baš sve toliko sjajno? Da bih vam što bolje dočarao mesto na kom se The Phantom Pain nalazi kada se uporedi sa svojim prethodnicima, korak po korak ću uporediti njegove sastavne delove: priču, režiju, glumu, muziku/grafiku i naravno gejmplej. Pa da krenemo… Nema sumnje da su apsolutno sve Metal Gear Solid igre do sada sa sobom donosile nesvakidašnju, intrigantnu i pametno napisanu priču, vođenu perom premaštovitog Hidea Kodžime. Svaka igra vas je uvlačila postepeno, neočekivanim obrtima i epskim epilogom koji ste gotovo mogli da namirišete još u uvodnim poglavljima. Nema te Metal Gear Solid priče koja se nije prepričavala i tumačila. Nema te priče koja vas barem na par trenutaka nije naterala da zastanete i zaćutite, pola iz zatečenosti a pola iz poštovanja prema igri koja vas je iznenadila kada ste to najmanje očekivali. Kako se tu pokazao The Phantom Pain? Mogu odmah reći – veoma slično, ali ne u celosti isto. Pa da li je to loše? Ne i obavezno. Igra se zaista otvara elegantno-intrigantnim prologom, na čija pitanja ćete juriti odgovore sve do samog kraja. Ali što se tiče svega onoga između, osetićete nesvakidašnji jaz. Praznina koja “muči” naraciju ovog nastavka, dobrim delom je izazvana neproporcionalnim poremećajem između količine priče i samog igranja. Dok je serijal do sada bio poznat kao filmsko iskustvo istkano čestim obrtima, izbalansirane količine interakcije i filma (sa izuzetkom četvrtog dela), ovde priču skoro da uopšre nećete ni osetiti. Iako je kvalitetna i svakako interesantna, gejmplej će je progutati. Kada je reč o video igrama, kvalitetan gejmplej kojim praktično sami stvarate svoj scenario, nikako ne može biti loša stvar. Ali u slučaju jedne Metal Gear Solid igre, malo je reći da je u pitanju velika šteta. Direktno na to, nadovezuje se i režija. Dok su dosadašnje Metal Gear Solid igre imale izvestan tok radnje, u The Phantom Pain suočićete se sa “problematikom” izbora. Drugim rečima, vreme kada će vas dočekati neka filmska scena zavisiće isključivo od vas. A kako će vas igra vući da pređete što više sporednih misija time otključavajući neke od mnogobrojnih unapređenja za vas i vašu armiju, neretko ćete se zapitati kada ste uopšte i videli zadnju međuanimaciju. Iako su sve scene sjajno izrežirane i gotovo svaka sa imalo akcije prosto odiše prepoznatljivom epikom, toliko retko ćete ih gledati da ćete totalno izgubiti osećaj povezanosti i toka priče. Ovo umnogome podseća na sjajni Peace Walker za PSP, ali kako je ovde u pitanju peti nastavak glavne franšize, niste pogrešili ako ste očekivali drugačiji filmski doživljaj. Niste pogrešili, ali ste se svakako prevarili. I još jednom zaista velika šteta. Što se glume i karaktera tiče… Sećate li se onih dugih razgovora preko codeca? Onog brbljivog Snejka koji je mogao satima da govori o pištoljima i cigaretama i smislu života? E pa, sada se spremite na neverovatno introvertnog i ćutljivog Snejka koji bojažljivo bira svaku reč. Šalu na stranu, deluje kao da je Kifer Saderlend odradio svoj deo posla za dva prepodneva. Dva lika koja ćete najviše slušati jesu Ocelot i Miler, ali s obzirom da ćete im glasove verovatno jedva razlikovati, imaćete utisak da je ceo posao odradio jedan glumac kom su se usta osušila koliko je brbljao. Dodajmo ovome i nepostojanje legendarnih razgovora preko Codeca i pred nama je jedno sasvim drugačije Metal Gear Solid iskustvo, po pitanju kultnog šarma koji su sa sobom nosili dugi i zabavni razgovori između glavnih karaktera. Izgleda da se na žalost mora primetiti da je po pitanju filmskog utiska, The Phantom Pain ipak za klasu iza svojih prethodnika. Prosto deluje kao da se Kodžima priklonio kritikama na račun četvrtog dela, i odlučio da smanji količinu kinematografije zarad što kvalitetnijeg gejmpleja. Ne mogu vam opisati koliko je to razočaralo ovog starog i okorelog obožavaoca franšize. Da nismo navikli na blesavi kvalitet dosadašnjih nastavaka, što se filmskog aspekta tiče, verovatno bismo ga veličali u The Phantom Pain-u. Ali iako kvalitetno, to jednostavno više nije to… No dobro, kako stojimo sa muzikom i grafikom? Jedan od najprepoznatljivijih elemenata serijala jeste njegova muzika, sa pratećim glavnim temama koje su varirale iz jednog dela u drugi. Muzika koja je pratila akcioni deo, sa sve specifičnim zvučnim efektima, bila je nešto što nikada ne može da razočara. No, ovaj put, Hari Gregson Vilijams, čovek najodgovorniji za fenomenalnu muzičku podlogu serijala, ovde je samo u ulozi muzičkog producenta. I dok je muzika na momente zaista spektakularna, a generalno veoma kvalitetna, nećete je ni približno osetiti kao nekad. Nećete čak moći ni da definišete šta je glavna tema ovog nastavka. U glavi će vam verovatno ostati samo “The man who sold the world” (kako se igra odigrava osamdesetih godina, nailazićete na mnoge sjajne pesme iz ovog perioda) i “Quiet’s theme”, što je opet razočarenje na neki način. Iako sjajna, muzika prosto nije na nivou dosadašnjih delova. Ne shvatite pogrešno, muzička podloga jeste za desetku, ali kada se posmatra u odnosu na postavljene standarde prethodnika – nemoguće je ne kritikovati. Onako, od srca. A sada i koja reč o grafici, koja jeste odgovorna za prvi utisak, ali da ostatak igre nije kvalitetan, brzo bi bila zaboravljena. No kako je The Phantom Pain jedna sjajna igra, grafika je ovde samo šlag na torti. Iako na momente možda i nećete smatrati da pred sobom imate sjajnu next gen grafiku, opet na momente – itekako ćete je imati. Efekti kiše i peščanih oluja kao i drugih vremenskih nepogoda, prelepi su. Efekti svetlosti koja rasteruje senke, kao i generalnog osvetljenja u kombinaciji sa odlično izmodeliranim pejzažom prekrivenim kvalitetnim teksturama, ni manje ni više, barem na trenutke, odavaće fotorealističan utisak. Karakteri su takođe odlično modelirani i animirani. Prosto, nećete moći da pronađete grafičku zamerku dok se dublje ne zagledate u ekran, i baš počnete da cepidlačite. Fox engine vrši odličan posao. Igra je prelepa. Dok na računaru izgleda najlepše, Playstation 4 verzija za ovim gotovo da uopšte ne zaostaje. Vredi napomenuti da igra izgleda pristojno i na Playstation 3 i Xbox 360 platformama, što je za svaku pohvalu. Ali šta je sa glavnim aspektom bilo koje video igre? Kako se gejmplej pokazao u The Phantom Pain-u? Uh, odakle početi… Na primer odavde – fenomenalan je. Nesvakidašnji sjajan, fantastičan, prezabavan. Zbog manjka superlativnih epiteta prosto možemo reći da je gejmplej u Metal Gear Solid V: The Phantom Pain… besprekoran. Na nešto ovoliko dobro, ovoliko ispolirano, promišljeno i zabavno, niste nikada naleteli u serijalu. A i šire. Uvući će vas u sebe, naterati da razmišljate, da se stopite sa igrom, da planirate svaki korak, svaki metak. The Phantom Pain će vas naterati da budete Snejk kao nikada pre. S obzirom da je igra open world, pred sobom ćete imati zastrašujuće veliku slobodu igranja. Metodi i alati za prelazak nivoa su mnogobrojni, a kombinacije njihovog primenjivanja – neograničene. Kao i do sada, igranje možemo podeliti na šunjanje i akcioni deo, ali to je samo u najširem smislu. Protivnika ćete moći da zaskočite, onesposobite mu komunikaciju, ukradete za svoju vojsku, totalno deklasirate korišćenjem nekog oklopnog vozila ili podrškom ličnog helikoptera, zaobiđete, smaknete izdaleka, zaplašite, prebijete, izbombardujete, uspavate, zbunite, pregazite, izbegnete ga ili se suočite s njim na apsolutno bilo koji način koji vam može pasti na pamet. Kombinovanjem naoružanja, vozila i pratioca koji će vam pomagati, vi ćete kontrolisati akciju koja će se odigravati pred vašim očima. Iako ne zvuči preterano vredno hvale, jer to i jeste poenta video igara, sloboda u načinu na koji ćete to raditi, spektakularna je do te mere da ćete biti zaista oduševljeni. Da li će vaš “film” biti o Snejku koji na konju, sa raketnim bacačem u rukama juri tenk ili o Snejku koji se baca ispred džipa i u usporenom vremenu puca u vozača spasavajuću zarobljenika sa kojim kasnije doživljava dramatično bekstvo helikopterom… Sve je na vama. Dodajte svemu ovome i činjenicu da u igri ne postoji selekcija težine, već se igra prilagođava vašem stilu igranja i tako postaje teža, verujte da koliko god neka misija bude slična prethodnoj, nećete je doživeti na isti način. Gejmplej nije za desetku… Već za prokleto solidnu i neoprostivu, kao slika zakucanu desetku. Za svako divljenje. Ali ima tu još elemenata, zar ne? O da, na ostalim poljima, The Phantom Pain podiže i širi standard serijala. Pregršt easter eggova, specifičnih fazona, šaljivi duh igara koji kao da ismeva realističnost kojoj stremi… Sve je tu, a i više od toga. Dodajte na to mnogo, mnogo naoružanja i napravica, do besvesti raznoliko osoblje, skrivene lokacije… Pred sobom ćete imati igru koju ćete morati da igrate stotinama sati, ne biste li u njoj otključali i pronašli baš sve. I na sve to, uskoro nas očekuje i Online dodatak, Metal Gear Online, potpuno besplatno. Ma milina. Metal Gear Solid V: The Phantom Pain je igra koja je toliko dobra da vas tera da shvatite da može biti još bolja. Gotovo svaka kritika na konto ove igre, proizilazi iz razočarenja što sjajno iskorišćeni potencijal nije iskorišćen još više, još bolje. Svojim blistavim stranama, The Phantom Pain nam otkriva svoje nesavršeno lice. Svojom genijalnošću, odaje nam utisak nedovršenosti. Poput osvežavajućeg pića koje ostavlja gorak ukus, The Phantom Pain vas tera da ga oplakujete u njegovoj veličanstvenosti. Tera vas da zurite u njegovu dubinu i pitate se zašto je toliko prazna, a tako mnogo sadrži u sebi. Metal Gear Solid V: The Phantom Pain je nestvarni fenomen igre koja je previše dobra. Toliko dobra da prosto ne možete da ne žalite što nije još bolja, po pitanju svojih, statusom stečenih nedostataka… Nikako ne propustite da osetite svežinu ove nedobrušene perfekcije. Sigurno i nećete. Uostalom, na ovo ste i čekali, ha?

PS3 Metal Gear Solid 5 - The Phantom Pain Proizvođač: Konami Datum izlaska: 01.09.2015. Najnovije poglavlje Metal Gear serijala, dugo očekivani nastavak jedne od najboljih gaming frašniza, Phantom Pain vas stavlja u ulogu Big Bossa i središte Hladnog rata. Veliko igrivo prostranstvo, fotorealistična grafika i online modovi čine Phantom Pain igrom kojoj ćete se rado vraćati i obaveznim delom kolekcije svakog pravog gamera. Trebalo mi je oko stotinu sati igranja da bih zaokružio iole smislenu misao kojom bih opisao ovu igru. Bilo je potrebno prepustiti se instinktu i atmosferi i zagaziti duboko u ono što Phantom Pain nudi, ne bi li ovaj tekst uopšte i mogao da stekne pravo da se naziva opisom Metal Gear Solid V: The Phantom Pain-a. Narode, nije šala, The Phantom Pain je jedno duboko igračko iskustvo koje gotovo niko neće proživeti na isti način. The Phantom Pain je proizvod najzabavnijeg igračkog koncepta celog Metal Gear Solid serijala, a to je samo po sebi, jedan strahovit kompliment. Pretpostavimo da ste se već oprobali u kratkom prologu za The Phantom Pain, Ground Zeroes-u. Već ste sigurno shvatili dubinu mogućih pristupa igranju i tempu prelaženja koji igrač određuje. Kažu da su neki ljudi izvukli i više desetina sati zabave iz kratke Ground Zeroes uvertire. Ako je tako, iz The Phantom Pain-a će izvući stotine i stotine! Jer je igra mnogo veća, razvijenija i ispunjenija u svakom mogućem smislu nego njen prethodnik. Po pitanju igranja, pred vama je najzabavniji i najispoliraniji Metal Gear Solid ikada. Ali… Da li je baš sve toliko sjajno? Da bih vam što bolje dočarao mesto na kom se The Phantom Pain nalazi kada se uporedi sa svojim prethodnicima, korak po korak ću uporediti njegove sastavne delove: priču, režiju, glumu, muziku/grafiku i naravno gejmplej. Pa da krenemo… Nema sumnje da su apsolutno sve Metal Gear Solid igre do sada sa sobom donosile nesvakidašnju, intrigantnu i pametno napisanu priču, vođenu perom premaštovitog Hidea Kodžime. Svaka igra vas je uvlačila postepeno, neočekivanim obrtima i epskim epilogom koji ste gotovo mogli da namirišete još u uvodnim poglavljima. Nema te Metal Gear Solid priče koja se nije prepričavala i tumačila. Nema te priče koja vas barem na par trenutaka nije naterala da zastanete i zaćutite, pola iz zatečenosti a pola iz poštovanja prema igri koja vas je iznenadila kada ste to najmanje očekivali. Kako se tu pokazao The Phantom Pain? Mogu odmah reći – veoma slično, ali ne u celosti isto. Pa da li je to loše? Ne i obavezno. Igra se zaista otvara elegantno-intrigantnim prologom, na čija pitanja ćete juriti odgovore sve do samog kraja. Ali što se tiče svega onoga između, osetićete nesvakidašnji jaz. Praznina koja “muči” naraciju ovog nastavka, dobrim delom je izazvana neproporcionalnim poremećajem između količine priče i samog igranja. Dok je serijal do sada bio poznat kao filmsko iskustvo istkano čestim obrtima, izbalansirane količine interakcije i filma (sa izuzetkom četvrtog dela), ovde priču skoro da uopšre nećete ni osetiti. Iako je kvalitetna i svakako interesantna, gejmplej će je progutati. Kada je reč o video igrama, kvalitetan gejmplej kojim praktično sami stvarate svoj scenario, nikako ne može biti loša stvar. Ali u slučaju jedne Metal Gear Solid igre, malo je reći da je u pitanju velika šteta. Direktno na to, nadovezuje se i režija. Dok su dosadašnje Metal Gear Solid igre imale izvestan tok radnje, u The Phantom Pain suočićete se sa “problematikom” izbora. Drugim rečima, vreme kada će vas dočekati neka filmska scena zavisiće isključivo od vas. A kako će vas igra vući da pređete što više sporednih misija time otključavajući neke od mnogobrojnih unapređenja za vas i vašu armiju, neretko ćete se zapitati kada ste uopšte i videli zadnju međuanimaciju. Iako su sve scene sjajno izrežirane i gotovo svaka sa imalo akcije prosto odiše prepoznatljivom epikom, toliko retko ćete ih gledati da ćete totalno izgubiti osećaj povezanosti i toka priče. Ovo umnogome podseća na sjajni Peace Walker za PSP, ali kako je ovde u pitanju peti nastavak glavne franšize, niste pogrešili ako ste očekivali drugačiji filmski doživljaj. Niste pogrešili, ali ste se svakako prevarili. I još jednom zaista velika šteta. Što se glume i karaktera tiče… Sećate li se onih dugih razgovora preko codeca? Onog brbljivog Snejka koji je mogao satima da govori o pištoljima i cigaretama i smislu života? E pa, sada se spremite na neverovatno introvertnog i ćutljivog Snejka koji bojažljivo bira svaku reč. Šalu na stranu, deluje kao da je Kifer Saderlend odradio svoj deo posla za dva prepodneva. Dva lika koja ćete najviše slušati jesu Ocelot i Miler, ali s obzirom da ćete im glasove verovatno jedva razlikovati, imaćete utisak da je ceo posao odradio jedan glumac kom su se usta osušila koliko je brbljao. Dodajmo ovome i nepostojanje legendarnih razgovora preko Codeca i pred nama je jedno sasvim drugačije Metal Gear Solid iskustvo, po pitanju kultnog šarma koji su sa sobom nosili dugi i zabavni razgovori između glavnih karaktera. Izgleda da se na žalost mora primetiti da je po pitanju filmskog utiska, The Phantom Pain ipak za klasu iza svojih prethodnika. Prosto deluje kao da se Kodžima priklonio kritikama na račun četvrtog dela, i odlučio da smanji količinu kinematografije zarad što kvalitetnijeg gejmpleja. Ne mogu vam opisati koliko je to razočaralo ovog starog i okorelog obožavaoca franšize. Da nismo navikli na blesavi kvalitet dosadašnjih nastavaka, što se filmskog aspekta tiče, verovatno bismo ga veličali u The Phantom Pain-u. Ali iako kvalitetno, to jednostavno više nije to… No dobro, kako stojimo sa muzikom i grafikom? Jedan od najprepoznatljivijih elemenata serijala jeste njegova muzika, sa pratećim glavnim temama koje su varirale iz jednog dela u drugi. Muzika koja je pratila akcioni deo, sa sve specifičnim zvučnim efektima, bila je nešto što nikada ne može da razočara. No, ovaj put, Hari Gregson Vilijams, čovek najodgovorniji za fenomenalnu muzičku podlogu serijala, ovde je samo u ulozi muzičkog producenta. I dok je muzika na momente zaista spektakularna, a generalno veoma kvalitetna, nećete je ni približno osetiti kao nekad. Nećete čak moći ni da definišete šta je glavna tema ovog nastavka. U glavi će vam verovatno ostati samo “The man who sold the world” (kako se igra odigrava osamdesetih godina, nailazićete na mnoge sjajne pesme iz ovog perioda) i “Quiet’s theme”, što je opet razočarenje na neki način. Iako sjajna, muzika prosto nije na nivou dosadašnjih delova. Ne shvatite pogrešno, muzička podloga jeste za desetku, ali kada se posmatra u odnosu na postavljene standarde prethodnika – nemoguće je ne kritikovati. Onako, od srca. A sada i koja reč o grafici, koja jeste odgovorna za prvi utisak, ali da ostatak igre nije kvalitetan, brzo bi bila zaboravljena. No kako je The Phantom Pain jedna sjajna igra, grafika je ovde samo šlag na torti. Iako na momente možda i nećete smatrati da pred sobom imate sjajnu next gen grafiku, opet na momente – itekako ćete je imati. Efekti kiše i peščanih oluja kao i drugih vremenskih nepogoda, prelepi su. Efekti svetlosti koja rasteruje senke, kao i generalnog osvetljenja u kombinaciji sa odlično izmodeliranim pejzažom prekrivenim kvalitetnim teksturama, ni manje ni više, barem na trenutke, odavaće fotorealističan utisak. Karakteri su takođe odlično modelirani i animirani. Prosto, nećete moći da pronađete grafičku zamerku dok se dublje ne zagledate u ekran, i baš počnete da cepidlačite. Fox engine vrši odličan posao. Igra je prelepa. Dok na računaru izgleda najlepše, Playstation 4 verzija za ovim gotovo da uopšte ne zaostaje. Vredi napomenuti da igra izgleda pristojno i na Playstation 3 i Xbox 360 platformama, što je za svaku pohvalu. Ali šta je sa glavnim aspektom bilo koje video igre? Kako se gejmplej pokazao u The Phantom Pain-u? Uh, odakle početi… Na primer odavde – fenomenalan je. Nesvakidašnji sjajan, fantastičan, prezabavan. Zbog manjka superlativnih epiteta prosto možemo reći da je gejmplej u Metal Gear Solid V: The Phantom Pain… besprekoran. Na nešto ovoliko dobro, ovoliko ispolirano, promišljeno i zabavno, niste nikada naleteli u serijalu. A i šire. Uvući će vas u sebe, naterati da razmišljate, da se stopite sa igrom, da planirate svaki korak, svaki metak. The Phantom Pain će vas naterati da budete Snejk kao nikada pre. S obzirom da je igra open world, pred sobom ćete imati zastrašujuće veliku slobodu igranja. Metodi i alati za prelazak nivoa su mnogobrojni, a kombinacije njihovog primenjivanja – neograničene. Kao i do sada, igranje možemo podeliti na šunjanje i akcioni deo, ali to je samo u najširem smislu. Protivnika ćete moći da zaskočite, onesposobite mu komunikaciju, ukradete za svoju vojsku, totalno deklasirate korišćenjem nekog oklopnog vozila ili podrškom ličnog helikoptera, zaobiđete, smaknete izdaleka, zaplašite, prebijete, izbombardujete, uspavate, zbunite, pregazite, izbegnete ga ili se suočite s njim na apsolutno bilo koji način koji vam može pasti na pamet. Kombinovanjem naoružanja, vozila i pratioca koji će vam pomagati, vi ćete kontrolisati akciju koja će se odigravati pred vašim očima. Iako ne zvuči preterano vredno hvale, jer to i jeste poenta video igara, sloboda u načinu na koji ćete to raditi, spektakularna je do te mere da ćete biti zaista oduševljeni. Da li će vaš “film” biti o Snejku koji na konju, sa raketnim bacačem u rukama juri tenk ili o Snejku koji se baca ispred džipa i u usporenom vremenu puca u vozača spasavajuću zarobljenika sa kojim kasnije doživljava dramatično bekstvo helikopterom… Sve je na vama. Dodajte svemu ovome i činjenicu da u igri ne postoji selekcija težine, već se igra prilagođava vašem stilu igranja i tako postaje teža, verujte da koliko god neka misija bude slična prethodnoj, nećete je doživeti na isti način. Gejmplej nije za desetku… Već za prokleto solidnu i neoprostivu, kao slika zakucanu desetku. Za svako divljenje. Ali ima tu još elemenata, zar ne? O da, na ostalim poljima, The Phantom Pain podiže i širi standard serijala. Pregršt easter eggova, specifičnih fazona, šaljivi duh igara koji kao da ismeva realističnost kojoj stremi… Sve je tu, a i više od toga. Dodajte na to mnogo, mnogo naoružanja i napravica, do besvesti raznoliko osoblje, skrivene lokacije… Pred sobom ćete imati igru koju ćete morati da igrate stotinama sati, ne biste li u njoj otključali i pronašli baš sve. I na sve to, uskoro nas očekuje i Online dodatak, Metal Gear Online, potpuno besplatno. Ma milina. Metal Gear Solid V: The Phantom Pain je igra koja je toliko dobra da vas tera da shvatite da može biti još bolja. Gotovo svaka kritika na konto ove igre, proizilazi iz razočarenja što sjajno iskorišćeni potencijal nije iskorišćen još više, još bolje. Svojim blistavim stranama, The Phantom Pain nam otkriva svoje nesavršeno lice. Svojom genijalnošću, odaje nam utisak nedovršenosti. Poput osvežavajućeg pića koje ostavlja gorak ukus, The Phantom Pain vas tera da ga oplakujete u njegovoj veličanstvenosti. Tera vas da zurite u njegovu dubinu i pitate se zašto je toliko prazna, a tako mnogo sadrži u sebi. Metal Gear Solid V: The Phantom Pain je nestvarni fenomen igre koja je previše dobra. Toliko dobra da prosto ne možete da ne žalite što nije još bolja, po pitanju svojih, statusom stečenih nedostataka… Nikako ne propustite da osetite svežinu ove nedobrušene perfekcije. Sigurno i nećete. Uostalom, na ovo ste i čekali, ha? Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan