"Kako preneti muziku što se sve vreme čuje iz poezije koja ujedno piše kratku istoriju rock`n`roll-a, pri tom se kroz vlastitu diskurzivnost probija melodijom, energičnom voljom da sebe peva? U njenoj akustičnoj pozadini odzvanja ceo stadion, koji se utiša tek ponekad, na klavirske deonice Nika Kejva, njeni tonaliteti osvajaju različite nivoe teksta koji želi punk i mora da svira rock`n`roll. A to sve vreme slušamo dok prelazimo iz grada u grad, iz elegije u odu, sa koncerta na molitvu, redom dužine od dve hiljade žena Lemija Kilmistera od kojih je svaka, čak i u ovoj `bruto` reminiscenciji, našla mesto u poeziji Dragana Boškovića. Bolje je dakle, vratiti pitanje nego dati glup odgovor. Bolje je možda, i pogrešiti, pa reći jednostavno: Bogorodica, grad, rock`n`roll, bol i ništa više. The Clash je zapravo, nemoguće saopštiti: ova poezija je napisana kao migrena, krajnje anonimni bol, a toliko poznat, toliko stvaran i u nama, da je ontički obeskorenjen. I pošto pesnik nije postao, nastale su reči, blage i snažne, skrušene i moćne, samo su se dogodile u gotovo biblijskoj neposrednosti znaka." - Aleksandra Sekulić - The Clash je nastao iz jednog, nazovimo ga tako, meta-ličnog iskustva, iz svih gena kulture, rokenrola i moje lektire. Ako nam je kultura omogućila da vidimo, čujemo, pišemo, čulno osećamo i sanjamo – što je opšte mesto savremene epistemologije – onda je to iskustvo jedino i samo naše lično iskustvo. Sve što kulturno jesam, sve kulturno moje, sakupljeno je u Clash-u (Eliot bi bio ponosan na ovog pesnika!) -SERBUM: PEVANJA I MIŠLJENJA DRAGANA BOŠKOVIĆA: "NE ZNAM KO JE UBIO LORU PALMER" Kada Van Gog piše pismo svome bratu, on mu, između ostalog, kaže: "Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova." Kada Dragan Bošković napiše pesmu, on prvobitno zapisuje kada bih bio pesnik i tako zauvek odlaže čin postanka zarad tragova i likova postajanja. Pesnička zbirka Otac (2013) započela je ništa koje se ispisuje u nama, izgovorila ovo kada bih i već tada i upravo tako otvorila (ne)napisanu knjigu The Clash. Van Gog nije pejzažista, Zvezdana noć nije pejzaž, Dragan Bošković nije pesnik, "Kada bih bio pesnik" nije pesma, stoga pevanje sa Stramerom može da počne: I kada bih s tobom Gospode, s tobom, Bogorodice, jednom za sva vremena postao pesnik, pesma bi počela sa jen-dva-tri-dva, imala bi dva rifa i istinu, a završila se sa Amen, uz dva zakasnela udarca bubnja, znate ono: tu-dum. A pošto bi napisao samo Tereza, Tereza, ništa više ovaj kada bih pesnik prepušten je simboličkom samoispisivanju, lutanju oko žarišta bola, jer ono se neprestano pomera, pri čemu menjajući mesto ne menja intenzitet... Aleksandra Sekulić Bogorodica, The, Tu-dum BIOGRAFIJA Dragan Bošković je rođen 1970. godine u Beogradu. Magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor savremene srpske književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Objavio naučne knjige: "Islednik, svedok, priča: Istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša" (2004); "Tekstualno (ne)svesno Grobnice za Borisa Davidoviča"(2008); "Zablude modernizma" (2010). Učestvovao je na više od trideset naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i bio je saradnik na sledećim projektima osnovnih istraživanja: 1999-2001. - Poetika srpske književnosti; 2002-2005. - Tehnika i semantika pripovedanja; 2006-2010. - Etnička i socijalna stratifikacija Balkana / Leksikon srpskog realizma. Autor je mnogobrojnih naučnih i književno-kritičkih radova Čitaj dalje

"Umetnička misija Boba Dilana jeste „turneja bez kraja“, a njegovo delo, delo je u neprekidnom i neprolaznom nastajanju; po tome je, bez imalo nasilnog učitavanja, uporedivo s jednim od najneobičnijih i najsmelijih poduhvata u istoriji književnosti – s Fineganovim bdenjem Džejmsa Džojsa. Jer, ne samo da je Džojsov kriptični testament pisan pod radnim naslovom „delo u nastajanju“ već je, baš kao i Tarantula, pisan sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem – i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista, Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti – njegove vlastite, ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo, nivo podsvesti, možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Ovo delo, sasvim izvesno, ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa – zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme, neko „ko zna da se nešto događa, ali ne zna šta je to“. I već nakon nekoliko stranica shvata da i ne mora da zna: ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma." - Zoran Paunović, iz Predgovora "I još: ako vas u zanimljivost i/ili vrednost Dilanovog pisanja nije uverila dodeljena mu Nobelova nagrada za književnost u 2016. a nisu ni prethodni redovi izvrsnog prevodioca i vrsnog tumača rok literature, onda predlažemo da Tarantulu čitate unatraške. U tom slučaju odmah ćete naići na tri toposa, od kojih je jedan – Jugoslavija. Možda je sva tajna u tome." - Vladislav Bajac Čitaj dalje

Pažnje vredna izdanja Rakićeve poezije potpisivali su dosad najbolji poznavaoci njegovoga života i rada: Isidora Sekulić (1952), Vojislav Đurić (1956), Vladan Nedić (1964), Zoran Gavrilović (1968), Boško Petrović (1984), Miloš Milošević (1995), Leon Kojen (2015). Bili su to, ipak, samo izbori. Sve pesme Milana Rakića, od prve do poslednje, sabrane u jednu knjigu, objavljuju se prvi put – ovde. Čitaj dalje

Jubilarna, deseta po redu zbirka pesama, pevača, kompozitora, pesnika, kolumniste, epizodnog glumca i frontmena rok grupe “Riblja čorba” Bore Đorđevića. Pored novih pesama u knjizi možete pronaći pregršt do sada neobjavljivanih fotografija sa koncerata, nastupa, ali i iz privatne arhive. Bori Đorđeviću je za njegovu knjigu pesama Pusto ostrvo dodeljena "Velika nagrada Ivo Andrić" od Andrićevog instituta za najbolju knjigu 2017. na prostorima Srbije i Republike Srpske. Čitaj dalje

PROSTORNO „MAPIRANJE“ DUHOM Neko je rekao: „Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača“. Pred čitaocem je upravo prozno-poetski putopisni portret čiji autor pripoveda iskustvo jednog unutrašnjeg putovanja, onaj ukrštaj konkretnog susreta sa zemljama, mestima, selima i varošima u kojima je boravio ili ih upoznavao, sa duhovnim putovanjem koje kao prostor „putopisne imaginacije“ nije imaginarna utopija već „duhovna mapa“ u kojoj jedan smisao razotkriva svoju dubinu u doticaju sa drugim smislom. Tako u ovoj knjizi Stevana Tontića svaki doživljaj prostora postaje živ i stvaralački, on živi svoj tajanstveni život, iskustven i doživljen, ali isto tako obogaćen novim smislom u ključu piščeve „samoidentifikacije“ i sećanja. Svi tekstovi na stranicama ovog poetsko-proznog rukopisa, i kada ne tematizuju konkretno putovanje ili susret sa nekim mestom, zapravo jesu putopis, jer kako to i autor navodi, „piščev duh i jezik uvek se kreću, pisac je tako na putu i kada misli da stoji, ili čak tapka u mestu“. Prozni pasaži knjige upotpunjeni su stihovima koji se na različite načine odnose na mesto, kraj ili zemlju o kojoj autor piše. Taj naizmenični „hod kroz prozu i stihove“ ili zapise „garnirane“ stihovima obogaćuje čitalački doživljaj i uvodi čitaoca u svet prošlosti i sećanja, sadašnjosti i živih slika, u svet ukrštaja modernosti i tradicije. I svaka nova Priča s jedne strane postaje i novi estetski doživljaj, novi susret sa nepoznatim ili poznatim prostorima, ali i prostorno „mapiranje“ duhom, njegovim šumovima i kretnjom koji, bar na ovom putovanju, nemaju kraja... Čitaj dalje

Knjiga pesama i fotografija jednog od najznačajnijih savremenih hrvatskih pesnika i esejista Branka Čegeca Pun mjesec u Istanbulu upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Element. Knjiga Pun mjesec u Istanbulu nastala je tokom pesnikovog boravka u Istanbulu. Na jednoj strani, Čegec je pesničkim sredstvima beležio i opisivao grad, dok je, na drugoj strani, žanr-scene prepoznate na njegovim ulicama pretvarao u izuzetno zanimljive fotografije. Otuda se u stihovima i fotografijama koji sačinjavaju knjigu Pun mjesec u Istanbulu oseća složenost i dinamika, tradicija i savremenost, napetost i hedonizam, stari slojevi i nove senke u tkivu jednog uzbudljivog grada ispunjenog najraznovrsnijim događajima i procesima. Boraveći neko vreme u Istanbulu, Branko Čegec je širom otvorenih očiju upijao, istraživao i otkrivao grad. Tako je nastala ova knjiga, Pun mjesec u Istanbulu, koja duguje rilkeovski shvaćenom iskustvu i koja pred čitaoca iznosi neponovljivo iskustvo grada fiksirano u konkretnom vremenu i prostoru, sačinjeno od mnogih lica i slojeva, od uzbudljivih i pronicljivih pesničkih slika i uzdrhtalih fotografija, od teksta i egzistencije, od boravka i potrage, od produbljenih uvida i porušenih mitova, od živih odjeka grada i elemenata dugog gradskog trajanja. Kroz stihove i fotografije u knjizi Pun mjesec u Istanbulu ukazuje se Istanbul izbliza, Istanbul kakav niste videli i Istanbul kakav može videti samo jedan izraziti pesnik. Nagrada „Kiklop“ za najbolju knjigu poezije u Hrvatskoj u 2012. godini. Čitaj dalje

Zbirka poezije "Mešina poezija u mojoj glavi odjekuje poput zvuka usamljene, promukle, melankolične trube, čiju melodiju iz daljine donosi vreli hercegovački vjetar. Odjednom, čini mi se, kao da taj vjetar umine i ustupi mjesto tropskim besanim latinoameričkim noćima, ispunjenim nostalgijom i iskrenom brigom za budućnost čitavog čovječanstva." - Bekim Sejranović "U noći koja slijedi Meša neće primiti savršeni metak na mostu. Ima da ostane naslonjen na ogradu, zagledan u točak od bicikla dole u reci. On je svačiji i točak se kreće. Noć će doći a pesme nas neće napustiti. Nikad." - Milena Marković O zbirci „Savršen metak u stomak“: "Ove pjesme su borba da se očuva elementarna ljudskost u svijetu zvijeri. Zato ih treba prigrliti kao iskreno svjedočanstvo malih ljudskih tragedija. I treba im vjerovati, jer su lijepe od tuge i snažne od prave, poštene ljubavi. Mehmed did it again!" - Marko Tomaš O zbirci „Sitni sati u Managvi“: "Meša Begić s međugradske, štoviše interkontinentalne linije, koji se ovaj put javlja iz nikaragvanske Manague elektroničkim razglednicama bolno nazubljenih maraka, od tropskog znoja vlažnih poštanskih žigova, isti je onaj „pjesnik iz sobe“; na kojeg smo navikli u njegovim dosadašnjim knjigama." -Marko Pogačar O zbirci „Opasan čovjek“: "Već dokazano moćnom, iskusnom pjesničkom Begićevu glasu možemo zahvaliti što je ova knjiga uistinu opasna, lijepo opasna, i, kao i njezin lirski subjekt, koji se ‘vraća iz daljine da presudi tvom uljuljanom životu’, ima poslanje da naše srce (i putničke cipele), svojim britkim, jasnim pjesničkim rečenicama, oguli od svake ustajale kože." - Dorta Jagić Čitaj dalje

Gradinar je izvanredna zbirka pesama koja se preporučuje svim uzrastima. Tagore svoje pesme prožima najtananijim, najbitnijim i najlepšim osećanjem koje postoji u čoveku, tj. ljubavlju. On opisuje sve faze ljubavi od čežnje, pa sve do ostvarenja istinske ljubavi. Ne opisuje samo ljubav prema ženi, već i prema zemlji, čoveku i svetu uopšte. Ipak, žena zauzima počasno mesto. On peva o njoj kao o najlepšoj muzici. Žena je za njega pola žena, a pola san. Čoveku je toliko potrebna da je svuda traži i svuda nalazi. On mašta o njoj u svojim snovima i misli da je bila njegova u nekom prošlom životu... Ova zbirka pesama uči bezmernoj ljubavi i saradnji sa drugim bićima, jer čovek može samo tako opstati i srećno živeti. Čitaj dalje

Nova zbirka poezije Ilinke Marković, treća po redu, "Sa svitanjem" ( "Između juče i danas" 2014. i "Pravo na život" 2016.) nešto je poput lirskog dnevnika koji autorka još uvek piše nežno prebirajući po uspomenama. Hodati stazama njene poezije zanimljiva je i lepa avantura u kojoj vas ne čekaju oluje i razočarenja, nego fino istkano pletivo života kojim ona komunicira s čitaocem otkrivajući mu svoje emocije, životno iskustvo i mudrost života. Ilinkini darovi su pesme njene, lepe kao rano ruho devojačke duše koje ona tka, plete i veze za sebe i svoje bližnje, i daljnje, za sve one koje zna i ne zna i o kojima peva, za male kućne praznike i sve ređe svečanosti čitanja i slušanja pesama. Toliko ljubavi, dobrote i nežnosti, prožete tihom setom, može da iznedri samo prava lirska duša, i to ženska, ona koja je u bliskom rodu sa samom poezijom i koja sve ovo što nam daruje kroz blage, lekovite, skoro ljubavne pesme i knjige, nije naučila iz knjiga već iz života, rođenjem stekla i nasledila i ljubavlju oplemenila, tako da i duši koja daruje i duši koja darove prima bude još draže i lepše. Uz pomoć poezije naša pesnikinja uspostavlja čvrstu duhovnu komunikaciju s prošlošću, sa zavičajnim lepotama, u pesmama koje je posvetila svom rodnom kraju. U njima još uvek dišu zelene livade bezbrižnog detinjstva, još odzvanja vedar dečji smeh, i još uvek se čuje škripa improvizirane ljuljaške. "Uz pucketanje vatre i miris sveže pogače vratim se svom zavičaju." Takođe, uz pomoć poezije ona uspostavlja čvrstu duhovnu komunikaciju sa dobrim i dragim ljudima, ljubavlju koja kod mnogih bledi i kopni pod naslagama prohujalog vremena. Otuda je ljubav centralna tema u njenim pesmama. Ljubav kao sveopšta planetarna vrednost i kao nasušna ljudska potreba. "Biću tvoja nedodirna zvezda koja noću sjaji u zenici snova, bežeći u tami od sebe same..." "Ova zbirka, simboličnog naziva „Sa svitanjem“, baca svetlost na prošle dane i kao fenjer, osvetljava put za budućnost i neki lepši svet." - Sanja Vukosavljević Čitaj dalje

Kroz nekoliko pesama mogu da vidim mrštenje obrva, grč u srcu, zakopan, pa otkopan optimizam, smrt u koju se trči najsporije i hrabrost da se ipak voli život, ili da se voli barem neko ko je blizu, ili sa druge strane svetlosti monitora. Sve to je u ovim pesmama, ili kako Sara u jednoj pesmi kaže: “Ništa od ovoga? Sve zajedno?” Magda Janjić, novinarka i urednica "Svaka sveska sa linijskim crtežima može da se proglasi bojankom, ali kada crteži prate bodljikavu poeziju nastaje prava “bojanka za odrasle”. Te tzv. “bojanke za odrasle” nisu ništa drugo do vežbanke za strah. Hvala svakome ko mi pomaže da upoznam i zauzdam svoje demone, a Sara i Sonja su “Vežbankom za strah” ušle u taj krug pomoćnika." - Jana Oršolić, dizajnerka i edukatorka Čitaj dalje

Poeziju Milutina Bojića u celini karakteriše eruptivan stih, muzikalna invencija, majstorsko vladanje formom, opisna rečitost koju lako prenosi s ljubavnih i socijalnih na istorijske i metafizičke teme. Čitaj dalje

"Zbirka poezije "U prolazu" Jaroslava Kiša je izvajana za nas kao prava skulptura emocija u praskozorja našeg podneblja da nas iz lepog sna vrati u još lepše prostore jave,bez ružnih reči koje su ponekad samo odušak od stresa.Kako je rock n' Roll način života a rok/ kamen/ stena čvrsta i postojana tako je ovo jaka poezija uspešno ostvarena i potvrde na trećom pesničkom knjigom i potrebno ju je imati u svojoj biblioteci." - Iz recenzije: Nataša Bundalo Mikić, Prof. knjiženosti, spisateljica Čitaj dalje

Večnost do kraja sveta Točiš me, ispijaš kap po kap A ja bi kao slap da penušam. Šapućeš, dišeš na levi bok Uz desni bi rok da slušam. Isparavam telo me izdaje, usnama drhtaje prinosiš. Štediš me, sate za ljubav prosiš Ja bih da me za noć potrošiš. Čitaj dalje

Život. Nije Dolce vita, ali je ipak fin. Holivuda nema, a i nisam ja toliki podlac, dovoljan je meni svijet koji gradim i ono što pišem. Čovjek je isto što i knjiga, svako na svoj način zanimljiv i interesatan, naravno ako ga on sam piše, ako je originalan, ne kopira, ne pišu mu drugi. Svoju priču ja živim onako kako mislim da je ispravno i da treba. Moje riječi, moje misli, moj stav, a za druge će biti onoliko mjesta koliko ja odrećem i koliko smatram da treba. Ne može da bude moje ono što drugi hoće i smatra. Jok more! Ako bi dopustili da svako tek tako šara, dopisuje i zapisuje, na šta bi lično takav život? Na svašta, ali ne može da bude život, bar ne normalan. Čitaj dalje

„Kod Laze Kostića sve zbunjuje, i biografija, i poezija… Zabunu stvara i veliki obim Kostićevih znanja i aktivnosti, i mnogostrukost njegovog talenta i njegovih interesovanja”, reči su Ljubomira Simovića koje verodostojno osvetljavaju Lazinu svestranost i beskonačni talenat. Kao takav, Laza Kostić bavio se pisanjem poezije, drame, eseja, ali i pozorišnom kritikom i prevođenjem. Prkosne prirode, rugao se sredini koja ga je sputavala u pesničkom zanosu i koja nije imala razumevanja za njegove stihove. Prkoseći joj tako, Laza je stvorio ono najbolje, ono najiskrenije, što mu je ležalo na srcu i duši. I to najbolje sadržano je u ovoj zbirci pesama. Priređivač je ovu zbirku pesama izdelio na celine, pa se tako susrećemo sa svemirskim, zavičajnim, snovidovnim, ljubavnim pesmama i baladama. U tim celinama nalaze se pesme koje su obeležile njegovo umetničko stvaralaštvo, te se kao posebne mogu izdvojiti one koje pevaju o Šekspiru, o predelima Srema, kao i one koje predstavljaju spomen na poznate ličnosti, poput Ruvarca, Svetozara Miletića i Jovana Andrejevića. Najobimniju celinu čine ljubavne pesme, koje su posvećene Lenki Dunđerskoj, pesnikovoj večnoj muzi i inspiraciji. Ovaj krug ljubavnih pesama otpočinje pesmama u kojima se autor obraća Lenki i u kojima javno iskazuje svoja osećanja, dok se zatvara najlepšom i najduže stvaranom pesmom – Santa Maria della Salute, emocionalnom dramom pesnika koja opeva njegove beskrajne sukobe jave i sna, izazvane Lenkom, ali i egzistencijalna promatranja o prolaznosti života i o ponovom sretanju sa dragom u večnosti. Petnaest godina nakon Lenkine smrti, pesnik odlazi tamo gde granicama nema mesta, tamo gde je jaz između mladosti i radosti nevidljiv. Pesnik, naš Laza Kostić, pozdravivši se sa ovim svetom, odlazi svojoj Lenki da ljubav večno proživi. Čitaj dalje

Tražim pomilovanje predstavlja zbirku pesama koja je nastala četrdeset godina nakon objavljivanja autorkine prve zbirke pesama, te je ona oličenje zrele pesničke misli. Pesma Prolog otkriva nam autorkinu zamisao, a to je vezivanje stihova za Dušanov zakonik, istorijski dokument iz 1349. godine. O tome najbolje svedoči Desankin susret sa ovim dokumentom: „Počela sam da ga prelistavam i, najednom, kao da me je munja ošinula, izbilo je eruptivno iz mene sve i moje shvatanje o krivici i pravdi, o kaznama i oproštajima, o grešnicima i pravima… Ono što sam dugo nosila u sebi.” Naime, ovaj dokument u pesnikinji izaziva pojačanu saosećajnost i brigu za čovekom, te je upravo to razlog što ovu zbirku predstavlja čitaocima u formi dijaloga, pri čemu jasno vidimo kako ona razgovara sa carem. Naslovi pesama koji u sebi sadrže predlog o oslikavaju carev glas, odnosno distancu između onog ko peva i predmeta pevanja, čime se upućuje na povlašćeni položaj, dok pojedini naslovi koji sadrže predlog za predstavljaju autorkin glas, kao i prisniji odnos između onog o čemu se peva i glasa pesnikinje. Njihovi razgovori su često konfrotativni, pa tako, kroz pesme, vidimo kako car samilost odaje samo vojniku, dok Desanka moli za sve ljude podjednako, u čemu se ogleda snaga njenog humanizma. Vraćanje u prošlost, u četrnaesti vek, pokazuje da čoveka i dalje brinu isti problemi, te zato pesnikinja diskutuje sa istorijskim zakonikom, otkrivajući istine o čoveku, na osnovu kojih čitalac treba da spozna da samo hrišćanske i iskrene vrline pobeđuju sve životne tmine. Čitaj dalje

„Poezija je upravo dokaz života. Ako vaš život dobro gori, onda je poezija – pepeo.“ - Leonard Koen „Poezija je siroče tišine. Reči nikada ne mogu biti jednake iskustvu koje stoji iza njih.“ - Čarls Simić „Čitam poeziju da bih sačuvala vreme.“ - Merilin Monro „Naježila sam se. Ne znam kako i zašto. Nije mi bilo hladno. Je l' prošao neki duh? Ne, to je bila poezija.“ - Silvija Plat „Poezija je destilovani život.“ - Gvendolin Bruks Proživite poeziju Mirjane Bobić Mojsilović. Čitaj dalje

Jelena Stamenković u zbirci poezije "Na krilima srebrenog leptira" maestralno iznosi svoja osećanja na papir, poklanjajući nam najdublji deo svoje duše. Ovo je poezija koja se ne peva, ali se doživljava kao složena autodiskurzija pesnika sa sopstvenim "ja". Takozvana Sokratovska sposobnost poređenja istine iz samog sebe. Jelena Stamenković je osoben pesnik po tome što poetičko-filozofske epohe i njihove književno-poetske tragove dovodi u novi kontekst. Svet je za našu pesnikinju, sa stanovišta duboko ukorenjenog mita svakodnevnice, otvorena pozornica na kojoj se život odigrava u svim svojim kontroverznim značenjima. Pri tom, autor ove lepe knjige nije neko ko je zalutao u poeziju. Naprotiv, ona je ona u njenoj prirodi. Svojom poezijom podseća nas na neke noći besane koje smo svi imali, ali i na najvažniju od svih ljubavi. Ljubav prema majci. Verujem da će vas osećaj da ste pročitali dobru poeziju pratiti dugo nakon čitanja ove knjige, kao što i mene prati. Iz recenzije Milene Milikić, pisca i pesnika "Obožavam opojni miris žudnje na usnama, čežnju koja putuje celim telom i rukama koje hrle ka tebi, a ipak se ne miču. I sladak ukus neizvesnosti u grlu... A onda kada se nagoveštaji i slutnje potvrde, a čežnje i žudnje postanu stvarnost, sve postaje manje interesantno..." Čitaj dalje

Ljubav - čudesna harmonija tela i duše u kojoj svaki uzdah osećamo kao inspiraciju za život. Ljubav, kao glavni i neposredni motiv u senzualnoj zbirci poezije pod nazivom “Tri kruga ljubavi”. Milica Šojić se već sa prvom zbirkom poezije ispoljila kao istinski pesnik ljubavi i osećajnosti, kao pesnik živopisne reči koga pokreću emocije i koje ona izražava izazivački i krajnje otvoreno. Kao istinski pesnik ljubavi oslobođen svega onog što se može smatrati opšteprihvaćenim ili kanonskim. Njena poezija zaokupljena je osećajnošću, ona počiva na osećanjima, i iz osećanja grana svoje misli. Kroz prizmu osećanja, ova mlada pesnikinja slika svoj svet, gradi svoje akorde, i šapatom doziva čitaoca kazujući mu pesmu o lepom, plemenitom, uzvišenom ... Struktura Miličinih pesama, u koju se ulivaju brojne i duge i kratke rečenice, omogućila je pesnikinji da unutar stihova uvrsti brojne konstatacije, sudove, nagoveštaje, zaključke, između i van kojih je vrlo malo teksta. Naime, kao da čitamo parataksični niz kraćih ili dužih promišljanja koja stupaju u međusobni kontekst, što doprinosi osobenom kvalitetu pesničkog postupka ove pesnikinje. Njena poezija je čista ljubav, obučena u svetlosne forme stihova koji kada se međusobno dodiruju, nastaje muzika od Betovenovih do Bramsovih melodija, uzdišući u harmoniji čarobne frule Mocarta. Drugim rečima, Milica je stvorila poeziju kao slikoviti putopis o lepotama ljubavi i življenja, i konačno - poeziju koja se čita uz neku laganu muziku i čašu dobrog vina. "...Valcer se čuje, Aplauz ga prati; Mnoštvo ljudi stoji Na ivicama prostranstva... Žena u plavoj haljini se osmjehuje Dok se kupola zlatna Podiže i dostiže Nebeske visine Miris prostoriju ispunjava U središnjem dijelu Nema nikoga, Ali odjekuje bat koraka... To smo ti i ja Iz prošlosti stižemo, Kroz sadašnjost; Taj valcer koji ćemo odigrati Otključaće nam budućnost;..." Čitaj dalje

"Ako se jednom nogom ne osloniš van Zemlje, nikada nećeš uspeti da stojiš na njoj." Marija Nefreli - veliki pesnički projekat grčkog nobelovca, Odijseja Elitisa, koji je prvi put preveden na srpski jezik. Čitaj dalje

Uzbudljiv povratak Jelene Lengold poeziji posle knjige Bunar teških reči nastavlja se u pesmama iz nove knjige Mutni nagoveštaj kiše. Taj povratak je u znaku obnove svakodnevice kao povlašćenog prostora pesničke imagincije. U svakodnevici se, a ne na nekom anonimnom, izdvojenom i izuzetnom mestu, utvrđuju suštinska iskustva ljudskog života, doživljavaju uzleti i padovi, prepoznaju trenuci prosvetljujućeg smisla i trenuci u kojima je zamračen ceo horizont, nastaju događaji vredni pamćenja i vredni same pesme. O tome govore pesme Jelene Lengold, istinito i duboko, mirno i pronicljivo, jednostavno i proživljeno. Oblikovane kao male i zaokružene priče u formi pesama, one niti ulepšavaju svakodnevicu, niti se ustežu da pogledaju u lice onome što je tu i onome što će tek doći. Čitaj dalje

Zar se ne prepoznate nekad u nečijem osmehu, srcu, cvetu lekovite biljke? Sve je izniklo zahvaljujući našem postojanju na Zemlji. Prožeti smo sa svim elementima stvarnosti, kao i svi ljudi međusobno, samo što mnogi to ne umeju da vide jer hodaju u pogrešnom pravcu u kome su zaledili svoje iskonsko postojanje. Zato nam i služe pesnici da nas podsete i probude dušu zbog sveopšteg dobra. Iva ima sposobnost da u kratkom stihu smesti prošlost, sadašnjost i budućnost, kao i da samo sa jednim zrncem sna osvetli čitavo postojanje koje podrazumeva bol, patnju, radost, svrsishodnost bivstvovanja. Često ritam njenih stihova podseća na haiku poeziju: "Kao u snežnoj kugli Svoju radost Zamišljam... Gubim se u bajci." Takođe, veoma su smele njene vizije, a i hrabrosti ima za ostvarenje, što je bitno – jer svetu treba doneti čistu reč na dlanu, kao početak savršenosti koji treba da sledimo... Jer Tvorac nas posmatra i dosetio se da nam kroz pesnike dostavlja saznanja i pouke samo ako želimo da oslušnemo i čujemo te reči.... Rešenje se nalazi u stihovima, i zato zastanite i počujte stihove mlade Ive. Saznaćete kako se uz pomoć ljubavi prelazi na drugu frekvenciju i u drugu matricu postojanja. "Tišina vrišti, Vrisak ćuti. Vreme stoji. Život prolazi. Ništa je sve, a sve je gotovo." Ali tamo gde se čini da je gotovo, tek počinje spiralom vremena da se događa drugo, novo i spremno za otkrića..... Pri tom, treba postati Svitac koji nosi svoju svetlost i širi je. Isto onako kako to čini ova mlada, izuzetno talentovana pesnikinja. Iz recenzije Tanje Vukićević Čitaj dalje

Duhovna poezija kao svetlost monaške snage koja nije od ovoga sveta, ali mu pripada.Onda kada poezija dotakne molitvenu dimenziju bića, ona nadrasta književnost i postaje vidoviti eros jezika i duha. U maternjoj melodiji, takva poezija predstavlja suštinu života i sveta, i kao takva dotiče samu Istinu, to jest Božji princip. Epifanijska lepota duhovne prvine u jeziku, kojom obiluje ova zbirka poezije, zasnovana je na čistoti onoga koji peva, na duši koja je spremna na oprost i pokajanje. Svojim stihovima Vrhovac nedvosmisleno poručuje da će liričar postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o bogu, o ljubavi i o smrti. A ideja o Bogu jeste neizmerno prostranstvo, pojam o sveobimnom i totalnom, kakvu nikakva druga funkcija ne može dati, pri čemu je slika o Bogu najsavršeniji od svih pojmova, koji je ljudstvo moglo imati; snaga razuma, dobrote, pravde i milosrđa. Čitaj dalje

Pred čitaocima je pesnički opus jedne od najvećih živih legendi prošlog i ovog veka; celokupno pedesetogodišnje pesničko stvaralaštvo Boba Dilana. Javnost je po prvi put u prilici da se na jednom mestu uveri u činjenicu da je ovaj kant-autor pre i iznad svega – pisac. Ili nije. Ali, da bi se doneo sud i pojedinačni stav na ovu temu valja poštovati redosled poteza: prvo se Dilanova poezija mora predati na uvid javnosti kako bi mogla da bude i pročitana. Jer, dok se američko izdanje ove knjige nije pojavilo, a povodom i posle dobijanja Nobelove nagrade za književnost, moglo se slobodno reći da Dilan kao književnik ni na engleskom govornom području nije bio kompletno (i valjano) pročitan. Publika srpskog jezičkog prostora, kao i celog regiona, ima privilegiju da čita Geopoetikino svetski unikatno izdanje koje je u odnosu na originalno američko, dozvolom autora, prošireno propratnim tekstovima koji prethode svakom albumu to jest Dilanovom pesničkom periodu, kao i uvodnim tekstom. Urednici knjige i edicijeNotni spisi su sa trideset i jednim mini – esejom, svu ovu liriku obogatili biranim detaljima, kao i uvodom koji se Dilanom bavi prevashodno kao književnikom. Tako je Geopoetikino izdanje Dilanovo stvaralaštvo svojom dodatnom "opremom" smestilo u kulturni i socio-politički kontekst. Knjiga sadrži skoro tri stotine pesama od kojih se oko stotinu nisu nikada nalazile na Dilanovim albumima. Većina njih se po prvi put pojavljuje u javnosti; nisu postale deo muzike, a nisu nikada ni izvođene. U knjizi su označene kao Dodatne pesme. Sve u svemu, čitalaštvu dajemo na uvid svo bogatstvo jedne pesničke karijere kojoj nema kraja. - Vladislav Bajac "Umetnost ne živi od odgovora na pitanja, već od pitanja na koja nema odgovora... Dilan je svojim pesmama opisao, obeležio i u velikoj meri definisao 20. vek, ali dobrim delom i 21. vek. Ako je tako, a jeste, onda ni večnost nije daleko." - Zoran Paunović "Pulicerova nagrada za ogroman doprinos popularnoj muzici i američkoj kulturi obeležen liričnim kompozicijama izuzetne poetske snage." - Iz obrazloženja žirija Pulicerove nagrade 2008. "Nobelova nagrada se dodeljuje zbog stvaranja novih poetskih izraza unutar velike američke pesničke tradicije… Dilan može i trebalo bi da bude čitan kao veliki pesnik engleske (jezičke) tzradicije… To je poezija za slušanje." - Iz obrazloženja komiteta Nobelove nagrade za književnost 2016. Čitaj dalje

Kao i u prethodnoj knjizi beseda, rasprava i razgovora, pod naslovom „Put uz put“, opet u Maloj biblioteci SKZ, pesnik Gojko Đogo odaziva se svom pozivu i vremenu. I kada besedi u čast književne nagrade koju je primio, i kad izlaže na naučnom skupu, kad učestvuje u promociji, piše članke i oglede, odgovara na pitanja novinara – Đogo je svuda najpre pesnik i intelektualac, a potom onaj koji razmatra stanje, ulogu i iskušenja svog naroda u prošlosti i sadašnjosti. Mudrost i iskustvo učinili su ove tekstove dragocenim svedočenjima o odgovornosti pisca u svom rodu i vremenu. Čitaj dalje