Specifikacija 01 - Zemlja proizvodnje SRBIJA

Interesantna šoljica za kafu braon boje sa pozlatom iz 60-ih ili 70-ih godina. Dobijena iz serviza za uspomenu ali nikad nije korišćena. Idealna za kolekcionare. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike, a po želji mogu se poslati i dodatne slike na mail. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi predmeta, cene, slanja pitajte preko Limundo - Kupindo poruka pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Predmet se prodaje u vidjenom stanju kao na slikama Pravi kolekcionarski primerak

Specifikacija 01 - Zemlja proizvodnje SRBIJA

Specifikacija 01 - Zemlja proizvodnje SRBIJA

ZEH SCHERZER, Bavaria - Dezertni tanjir (1949-1991) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Težina: 220 g Sitni tragovi pribora na dnu. Žig na dnu: Zeh Scherzer (u krugu, ispod krune) BAVARIA GERMANY Kompanija „Scherzer & Co.“ koristila je žig između 1949. i 1991. godine. Kompaniju „Zeh, Scherzer & Co.“ osnovo je u nemačkom gradu Rehau (Rehau) 1880. godine Johann Nicol Adam Zeh (Johan Nikol Adam Ce), a partneri su bili Johann Michael Scherzer junior (Johan Mihael Šercer), Georg Adam Winterling (Georg Adam Vinterling), Johann Nicol Jacob junior (Johan Nikol Jakob), Johann Andreas Karl Wolfel (Johan Andreas Karl Volfel) i Johann Paulus Hertel (Johan Paulus Hertel). Fabrikaje odmah je počela da proizvodi širok spektar predmeta, uključujući servise za kafu i čaj, kućno posuđe i dekorativni porcelan. Proizvode fabrike zapazila je i kompanija „Geo. Borgfeldt & Co.” i od januara 1907. do maja 1908. fabrika je proizvela niz stavki isključivo za ovu kompaniju iz New Yorka. Pošto je imala uspeha u proizvodnji dekorativnog porcelana, kompanija je otvorila i svoje umetničko odeljenje 1908. godine, a između mnogih drugih kao savetnik je zaposlen i čuveni dizajner profesor Fritz Klee (Fric Kle). Proizvodi fabrike bili su spektakularni za to vreme, a i danas su vredan dodatak svakoj kolekciji art deco predmeta. Na osnovu ovog uspeha, i drastičnog povećanja prodaje nakon otvaranja umetničkog odeljenja, kompanija je postala akcionarsko društvo 1910. godine: „Porzellanfabrik Zeh, Scherzer & Co. A.G.“ Posle osnivanja akcionarskog društva, posao je počeo da se sve više širi, naročito na nemačkom tržištu. Dizajnersko i umetničko odeljenje počeli su da rade zajedno, razmenjujući ideje i uspešno integrišući umetničke elemente u predmete za svakodnevnu upotrebu. Neki kolekcionari smatraju da je ovo najuspešniji period u istoriji kompanije, u kojem su proizvedeni neki od najlepših predmeta. 1920-ih i 1930-tih godina vlasnici fabrike stalno su se menjali, ali je proizvodnja konstantno rasla i kompanija je stekla visoku reputaciju jednaku reputaciji čuvenih nemačkih proizvođača kao što su „Hutschenreuther“ i „Rosenthal“. Ali, baš kao i drugi proizvođači porcelana u Nemačkoj, kompanija je imala sve više teškoća da se nosi sa jeftinim uvozom. Tokom ovog perioda čak je i promenila ime i zaštitni znak u „Scherzer & Co.“ ili, jednostavno, u „Scherzer 1880“, što je bilo lakše za izgovor u drugim zemljama. Ali, od sredine 80-tih godina, prodaja je polako opadala. Do 1991. godine kompanija je još uvek bila u privatnom vlasništvu, a onda je većina akcija preuzeta od strane investicionog društva „Allerthal A.G.“ „Allerthal A.G.“ nije imao želju da restruktuira čitav posao i spreči pad proizvodnje. Jedini cilj, kao i u svakom akcionarskom društvu, bio je da spreči gubitak novca akcionara, a eksperti društva su imali različite prognoze za nemačko tržište porcelana, i nijedna nije bila pozitivna. Oni su obavestili akcionare o planovima za spasavanje novca i sazvali ih na sastanak. Proizvodnja je odmah smanjena i zvanično je, posle 112 godina, obustavljena 1992. godine. Prodaje se bez držača za tanjir. (116/19-36/116)

ROYAL SPHINX, Holland - Šolja i tacna `Balmoral` Dimenzije šoljica: Visina: 5 cm Širina: 6 cm Prečnik dna: 3,5 cm Prečnik otvora: 6,5 cm Dimenzije tacni: Prečnik: 12 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 230 g Veoma sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu tacne. U unutašnjosti tacne, na jednom mestu naneto je više glazure nego što treba. Žig na dnu: BALMORAL P. Regout (ispod crteža sfinge, u krugu) Royal Sphix Maastricht (u pastenu oko sfinge) MADE IN HOLLAND PORSELEIN (u ukrasnom okviru oko kruga) DETERGENT PROOF (polukružno, ispod okvira) Fabrika “Petrus Regout & Co.” proizvodila je model “Balmoral” oko 1920. godine. Petrus Regout (Petrus Rehu, 1801-1878) pripadao je porodici koja se od XVII veka bavila trgovinom staklom i keramikom u holandskom gradu Maastricht (Mastriht). Posle smrti oca, Petrus je sa 14 godina morao da prekine školovanje da bi pomagao majci u poslu. Fabriku “Royal Sphinx” osnovao je 1834. godine. Pored toga što je bio svestran i energičan preduzetnik, Regout je bio i član Senata (Donji dom) holandskog Parlamenta i autor brojnih brošura o socijalnim i ekonomskim pitanjima. Prvobitno, fabrika je proizvodila predmete od stakla, a dve godine kasnije počela je da proizvodi i jednostavne predmete od fajansa za lokalno tržište. Da bi povećao svoj udeo na tržištu, Regout je morao da se takmiči sa tada veoma popularnom engleskom keramikom. To je bio razlog zašto je zapošljavao engleske stručnjake i radnike, pa čak i uvozio materijal iz Engleske. Kada su Petrusovi sinovi uključeni u upravljanje fabrikom, promenila je ime u “Petrus Regout & Co.” Najstariji sin, koji se takođe zvao Petrus, postao je poznat po svojim ciničnim odgovorima na optužbe o teškim uslovima rada u njegovim fabrikama, koji su šokirali mnoge. Na primedbu da dečaci rade noćne smene u njegovoj staklari, on je primetio : “Pa dobro, ja znam da momci ponekad uopšte ne idu na spavanje, ali ne vidim da se razboljevaju zbog toga”. Na početku XX veka, otac i sin Regout postali su personifikacija kapitalističke eksploatacije radnika. Iako je statua Regouta starijeg i dalje u centru grada, pokazalo se politički neizvodljivim da se po njemu imenuje jedna ulica u prestižnom novom naselju Céramique (Keramik) u Maastrichtu. 1879. godine slika sfinge je počela da se koristi kao znak kompanije. Od 1899. kompanija je dobila naziv „De Sphinx (v/h Petrus Regout & Co.) “. Od 1934. do 1954. godine fabrikom je upravljao Adolphe (Adolf) Regout. 1958. godine kompanija se spojila sa “Société Ceramique“ i promenila ime u “N.V. Sphinx-Céramique“. 1960. godine, zahvaljujući kraljevskoj odluci, ime je promenjeno u “Royal Sphinx“. 1994. godine sve akcije kompanije otkupila je švedska kompanija “Gustavberg”, a naziv promenjen u “NV Koninklijke Sphinx Gustavsberg“. 1997. godine proizvodnja keramičkih pločica je odvojena u nezavisnu kompaniju, koja je bankrotirala 2008. godine. Samu fabrika Spinx kupio je 1999. godine finski “Sanitec”. U julu 2009. godine najavljeno je da će proizvodne aktivnosti “NV Koninklijke Sphinx Gustavsberg“ u Maastrichtu biti prekinute, jer su pogoni suviše mali da bi bili profitabilni. 2010. godine fabrika u Maastrichtu je zatvorena, pri čemu je više od 100 radnika izgubilo posao, a proizvodnja je preseljena u postrojenja „Saniteca“ u Švedskoj. U Maastrichtu su ostali samo odeljenje marketinga i magacini. Prodaju se bez držača za tanjir. (116/30-36/116-kp/1215)

VSK-USC, Švajcarska - Plitka ovalna činija Dimenzije Dužina: 32 cm Širina: 20 cm Visina: 2,5 cm Težina: 700 g Nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Zlatna boja na rubu skoro je sasvim izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) VSK USC (skr. od skraćeno od “Verband Schweizerischer Konsumvereine” i „Union suisse des coopérative de consommation“, u oktagonu, pored tri srasla stabla jabuke) VIRIBUS UNITIS (lat. „Sjedinjenim snagama“, u traci oko stabala) Žig je zaštitni znak švajcaske organizacije VSK od 1908. godine. Korišćen je verovatno do 1970. godine. VSK-USC („Udruženje švajcarskih potrošačkih udruženja“, VSK skraćeno od “Verband Schweizerischer Konsumvereine”, USC skraćeno od „Union suisse des coopérative de consommation“ i „Unione Svizzera delle Cooperative di Consumo“) je bila kooperativno organizovana krovna organizacija švajcarskih udruženja potrošača. Osnovana je 1890. godine, transformisana u krovnu organizaciju 1893. godine i u krovnu zadrugu 1941. godine. VSK je predstavljao 572 udruženja potrošača (1950) sa 3320 prodajnih mesta (1960). Spojila se sa „Coop (Schweiz) 1970. godine. Visoke cene hrane 1840-ih dovele su do formiranja udruženja čiji je glavni zadatak bio nabavka jeftinog hleba koji je prodavan članovima u zamenu za žetone i karte, zaobilazeći posrednike da bi se stekla prednost za potrošače. Iako formirana s ciljem da budu privremene organizacije samopomoći za prodaju hleba, u vreme gladi ili ekonomske krize, udruženja su se proširilna na kantone u Švajcarskoj. Oko polovine XIX formirano je sve više „potrošačkih društava“, ali pokušaji ujedinjenja su bili neuspešni, sve dok na konferenciji u Oltenu u januaru 1890. godine nije osnovan VSK. U godinama koje su usledile, VSK je pristupalo sve više udruženja potrošača. Godine 1936, od 661 udruženja potrošača u Švajcarskoj, 505 su već bili članovi VSK. Privatne trgovine su bile ugrožene snažnim rastom zadružnih potrošačkih udruženja, koja ne samo da su zaobišla posredničku trgovinu, već su osnivala i sopstvene proizvodne pogone. Došlo je do bojkota i zalaganja za veće oporezivanje zadruga kako bi se obuzdao njihov . Ipak, udruživanje se nastavilo, i VSK je postepeno uljučen u sve četiri faze lanca u prehrambenom sektoru: proizvodnja, prerada, trgovina i prodaja potrošačima. Zajedničko narodno osiguranje je snovano 1917. godine, zajedno sa predstavnicima sindikata. 1948. godine VSK j ovorio prvu samouslužnu prodavnicu u Cirihu. 1970 VSK je postao deo zadruge „Coop“, koja je jedna od najvećih maloprodajnih i veleprodajnih kompanija u Švajcarskoj. Organizovana je kao zadruga sa oko 2,5 miliona članova- Pod svojim imenom, „Coop“ upravlja supermarketima, robnim kućama, restoranima, „uradi sam“ prodavnicama, apotekama, benzinskim stanicama i internet prodavnicama. Ukupan promet „Coop“ grupe u 2021. godini iznosio je 31,8 milijardi švajcarskih franaka. Prodaje se bez držača za tanjir. (116/17-36/114-kp/1205)

predivna ornamentika i zapisi iz KURANa masivan mesingani tanjirić prečnik 12,5 cm težina 215 g

Verovatno unikatna reklamna čašica sa stopicom nekada jako popularnog dela fabrike iz Niša erc Ei Niš koji se bavio proizvodnjom, nabavkom i prodajom kompjuterske opreme i programa 70-ih godina prošlog veka. Ako ste kolekcionar i želite da upotpunite vašu kolekciju evo pravog primerka za vas. Možda želite da imate čašicu sa logom pionira kompjuterizacije u prošlom veku sa naših prostora, a možda želite da uživate u ispijanju vašeg omiljenog pića iz ovakve čašice. Na pravom ste mestu. Čašica je stajala kao ukras i nikada nije korišćena i bez ikakvih oštećenja je kako se vidi i na slikama. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih nedoumica ili pitanja pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Za kolekcionare pravi kolekcionarski primerak.

Kašike 6 komada, nerđajući čelik stainless steel stanje odlično, nikakva oštećenja, senke koje se vide na pojedinim delovima su od loše kamere dužina 20,5 cm

CARL TIELSCH-HUTSCHENREUTHER-Trodelni set `Iris` (1948) Set iz tri dela: Šoljica (visina: 5 cm, širina: 12 cm, širina otvora: 10 cm) Tacna za šoljicu (prečnik: 15 cm, visina: 1,5 cm) Dezertni tanjir (prečnik: 19 cm, visina: 2 cm) Ukupna težina: 500 g Zlatni krug na dnu tacne i na ivici dezertnog tanjira je mestimično izledeo - vidljivo je na slikama. Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu dezertnog tanjira. Žig na dnu: (Inicijali) C. T. (za Carl Tielsch, pored orla raširenih krila) HUTSCHENREUTHER ARZBERG BAVARIA Germany IRIS (na šoljici i dezertnom tanjiru) „Porzellanfabrik C. Tielsch & Co., Abteilung der C. M. Hutschenreuther AG.“ U Arzbergu koristila je žig 1948. godine. Tokom 1932. godine kompanije Tielsch (Tilš) i Hutschenreuther (Hučenrojter) su se spojile i fabrika u mestu Altwasser (Altvaser, danas Stary Zdrój, u Poljskoj) kod Waldenburga (danas Wałbrzych). nastavila je da radi kao ogranak kompanije Hutschenreuther, sa svojih 1200 radnika,pod imenom „Porzellanfabrik C. Tielsch & Co., Abteilung der C. M. Hutschenreuther AG.“ 8. maja 1945. godine područje su okupirale sovjetske trupe, porodica Tielsch je pobegla iz Poljske, a kompanija Hutschenreuther ostala je bez svojih pogona u Altwasseru. Kako bi nastavila sa proizvodnjom izgradila je fabriku u mestu Arzberg (Arcberg). Još jedno kratko vreme imala je pravo da koristi inicijale CT sa slikom orla. Prodaje se bez držača za tanjire. (114/45-34/107-kp/1137)

Emajlirana serpa Yugoslavija. Izuzetno ocuvana. Precnik 21,5 cm visina 7,5 cm.

Stara limena kutija. Napomena: Potrebno je dobro čišćenje od prljavštine! Uslovi prodaje prodavca Plaćanje Tekući račun (pre slanja), Lično Slanje Lično preuzimanje, Post express, Pošta

Emajlirana serpica Yugoslavija. Izuzetno ocuvana. Precnik 15,5 cm visina 8,5 cm.

UTZSCHNEIDER & CIE. Sarreguemines - Dve šoljice(1860-1922) Dimenzije: Visina: 4 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 4 cm Prečnik otvora: 9,5 cm Ukupna težina: 190 g Jedna šoljica ima naprslinu na dnu, druga na boku - vidljivo je na kolaž slici. Žig na dnu: Grb Lorene ispod krune. Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od oko 1860. do 1922. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. (114/47-34/107-kp/1139)

Junaci crtaća visina 9.5prečnik oko 8 za kolekcionare

za kolekcionare precnik8.7-6 cm visina 10.5

prelepa tacna za bilo sta 33x16 cm

GOEBEL, W. Germany - Plitka pravougaona činija `Wallis` Dimenzije Dužina: 35,5 cm Širina: 26,5 cm Visina: 2,5 cm Težina: 1410 g Žig na dnu: OESLAUER MANUFAKTUR BAVARIA Wallis Goebel (Inicijal) V (iznad slova e, sa crtežom pčele u sredini) W. Germany „W. Goebel Porzellanfabrik“ koristila je žig od 1972. do 1979. godine. Kompaniju “F & W Goebel” osnovali su 1871. godine Franz Detleff Goebel (Franc Detlef Gobel), trgovac porcelanom, i njegov sin William (Viliam). Prva peć upaljena je tek 1879. godine, kada je diobijena dozvola Vojvode od Coburga (Koburg). 1876. podignuta je prva zgrada fabrike ispod zamka Coburg, na periferiji tadašnjeg grada Oeslau (Oslau), u nemačkoj regiji poznatoj po naslagama gline u Kipfendorfu (Kipfendorf). Oeslau je danas deo grada Rodental, nazvanog po reci Roden. Uskoro je kompanija započela proizvodnju porcelanskog posuđa i do 1900 godine postala jedna od najvećih firmi u regionu, sa skoro 400 zaposlenih. Franz je sve više odluka prenosio na Williama, koji je tražio načina za dalji rast poslovanja. Po njegovoj želji ime kompanije promenjeno je u „W.Goebel Porzellanfabrik“, a proizvodnja je proširena figurama, lutkama, lampama, posuđem za slatkiše i vazama. 1909. godine William je poslao svog šesnaestogodišnjeg sina Maxa Luisa (Maks Luis) u Ameriku, da izvidi mogućnosti za izvoz. 1911. godine, posle rada u velikim američkim firmama, Max Louis se vratio u Nemačku, i sagradio sopstvenu fabriku u blizini mesta Kronach (Kronah), ali je zatvorio iste godine, da bi peuzeo kontrolu nad kompanijom posle očeve smrti. Uskoro je uspeo da proširi tržište za svoje proizvode, povećao je broj vajara, privlačeći neke od najboljih evropskih vajara u fabričke ateljee. Takođe, uspostavio je veze sa mnogim savremenim umetnicima i kupio izbor njihovih umetničkih dela kao osnovu za izradu ukrasnih figurica - praksa koju kompanija održava do danas. 1929. godine umro je Max Louis a kasnije iste godine došlo je do kraha američke brze, što je pogodilo kompaniju kao i većinu preduzeća širom sveta. Međutim, Max Louis je izgradio zdrav posao sa dobrim distributivnim kanalima što je omogućilo njegovom sinu Franzu Goebelu (Franc Gobel) i zetu Dr. Eugenu Stockeu (Ojgen Štoke) da brzo izađu iz problema koje je ta godina donela. Početkom 1930-ih godina pažnju Franza Goebela privuklo je umetničko delo časne sestre Marie Innocentie Hummel (Mari Inocenti Humel), čije su slike dečje nevinosti ono što je Franz tražio da pomogne kupcima da pobegnu od realnosti političkih previranja i teških vremena. Nakon sklapanja ekskluzivnog ugovora, fabrika je 1935. godine pčela proizvodnju figurica koje će postati najuspešnija serija proizvoda kompanije. Posle II Svetskog rata, povećana potražnja, naročito Americi, omogućila je modernizaciju fabrike, uvođenje nove tehnologije, dok je zadržana tradicija ručne izrade i bojenja u radionicama. 1952. godine, Franz Goebel, želeći da iskoristi rastuću američku fascinaciju filmovima i TV-om, sastao se sa Waltom Disneyem (Volt Dizni), što je rezultiralo uspešnom linijom figurica i kolekcionarskih predmeta zasnovanih na Disneyevim likovima iz stripova i anmirinaih filmova. To je na kraju dovelo do otvaranja nove fabrike 1967. godine koja se posebno fokusirala na proizvodnju igračaka. 1969. godine je umro Franz Goebel, i upravljanje kompanijom preuzeli su Wilhelm Goebel (Vilhelm Gobel), Eugen i Ulrich Stocke (Ojgen i Ulrih Štoke), šesta generacija iste porodice. 2006.godine glavni bankarski kreditor kompanije Merrill Lynch (Meril Linč) odbio je da dalje finansira kompaniju, što je onemogućilo isplatu dugova i kompanija je postala insolventna. Ipak, 2007. godine „W. Goebel Porzellanfabrik” je nastavila da postoji kao “Goebel Porzellanmanufaktur GmbH”, uz podršku internacionalnih investicionih kompanija. 2010. godine kompanija je postala vlasništvo “PM Kapital GmbH & Co KG“ iz Bad Staffelsteina (Bad Štafelštajn), s dugim iskustvom u industriji porcelana, koja ima u vlasništvu i “Kaiser Porzellan”, tako da su ove dve fabrike sada ujedinjene. Imaju zajedničke kanale distribucije, marketing i tehnologiju, ali nezavisne asortimane. 2020. godine došlo je do generacijske smene u rukovođenju, koje je preuzeo menadžerski tim s iskustvom u poslovima kompanije. Danas, „Goebel“ je uspešna kompanija koja posluje u preko 60 zemalja, s asortimanom od preko 2.000 dekorativnih i upotrebnih predmeta, od onih ukrašenih slikama klasičnih umetnika kao što su Mone i Van Gog, preko figura do porcelanskih čaša, privezaka za ključeve i kišobrana. Samo centrala kompanije u Bad Staffelsteinu zapošljava oko 80 ljudi, dok za kompaniju radi preko 2.000 prodavaca širom sveta. Prodaje se bez držača. (116/18-36/115-kp/1206)

drvena rezbarena posuda

K. KRIEGEL & Co. Prag - Dva duboka tanjira (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3,5 cm Ukupna težina: 890 g Nekoliko većih pukotina na dnu jednog, i mnošvo sitnijih na dnu drugog tanjira, vidljivih i na naličju. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: PRAG Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/47-35/112-kp/1186)

3 starinske šoljice za kafu u odličnom stanju vidljivi tragovi korišćenja na tacnama. Interesantne za kolekcionare ili one koji i dalje više vole da u kafi uživaju pijući je iz malih šoljica. Jedna je vrlo malo oštećena što se vidi na slici, a ostale 2 su u odlicnom stanju. Šoljice su iz 50-ih godina. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi predmeta pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Pravi kolekcionarski primerak

ANTIKVITET: REKLAMNA ČAŠA NEMAČKOG PIVA “KESTRIKER” Najstarija pivara u Nemačkoj Vreme nabavke: Povodom jubileja sedamdesetih godina prošlog veka Tehnički podaci: Čaše: Visina: 14 cm, Ø otvora: 7,5 cm, Ø podnožja: 5 cm Status: antikvitet (pet decenija) Detaljno stanje: Odlično, kao da je novo. Istorijski detalj: Jedan od najpoznatijih poznavalaca tamnog piva Kestriker bio je i Johan fon Gete, koji je tokom bolesti dozvolio da se opija tamnim Kestriker pivom, pošto nije mogao ništa da jede. Zdravstveni aspekt piva takođe je identifikovan na prelazu iz 19. u 20. vek: ilustrativno prikazano na plakatu koji prikazuje doktora kako drži flašu Kesrikera i poziva gledaoce: “ Vaše svakodnevno је Кestriker pivo”. Istorija: Pivara Kestriker osnovana 1543. godine, jedan od najstarijih proizvođača u Schwarzbier-u, u Nemačkoj. Tokom hladnog rata pivara Kestriker je bila od retkih pivara u Istočnoj Nemačkoj koja je proizvodila pivo za izvoz. Bitburger Holding je preuzeo 100% poslovanje u aprilu 1991. godine, modernizovana pivara i od 1993. godine pod imenom “Kostritzer Schwarzbier “ povećala proizvodnju 10 puta i dalje je lider u proizvodnji tamnih piva u Nemačkoj.

Staklena Murano vaza u dominantnoj crvenoj boji. Bez vidljive oznake proizvođača/autora, unikat, vaza skulpura. Retro, vintidž. Art glass Nedostaci: u unutrašnjem delu vaze, uz sam obod, jedan manji istačkan pojas u tamnijoj boji unutar stakla nastao isključivo pri izrade same vaze bez ikakvog osećaja nepravilnosti pod rukom. Stanje kao na fotografijama. Dimenzije približno: težina 575 gr, visina 28,5 cm, donji prečnik 7,7 cm, gornji prečnik 11,2 cm. Za sva dodatna pojašnjenja i fotografije predmeta pre eventualne kupovine slobodno me kontaktirajte putem kupindo/limundo poruke.

Neobična teglica THOMY iz 70-ih godina. Mislim da je u njoj pakovan majonez. Teglica je vrlo retka, a možda čak i unikatna. Za sve kolekcionare koji bi da uvećaju svoju zbirku starih predmeta jer ovakvih teglica odavno nema. Ali, i za sve one nostalgične osobe koji bi da se prisete nekih davnih vremena ili možda želite da Vaše domaće proizvode stavite u ovakvu teglicu. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi predmeta pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Interesantan kolekcionarski primerak