„Istinite priče” Sonje Marojević su štivo koje se objavljuje sa dve svrhe: intimnom i opštom. U prvom delu cilja, njeni najbliži oživljavaju sećanje na prerano preminulu autorku. Druga, opštija svrha nosi i korist za širu zajednicu, utoliko što Sonja opisuje putovanje imaginarne porodice koje se koristi da se mali junaci štiva upute u osnove starogrčke filozofije. Zato je ova knjiga preporučljiva svoj deci radoznalog duha.

U kafenu šolju (i onkraj njenog otajstva!), taj simbol opštenarodnog božanskog napitka obrnutog dejstva – kao u svojevrsnu semantičku klopku, Ljiljana Aćimović, sofisticirani vrač, priziva i lovi dnevne događaje, pojave i nepojave, njihova opredmećenja i priviđenja. Njeno šta vidim i šta mi se dešava ukršta se tako – kroz demistifikovanu supstancu bajkovitog taloga sa duplog dna, sa autoričinim šta sanjam i šta mi se dešava, i tvori osobene književne slike i znakove koji snažno rastaču crno-bijelu (nebajkovitu!) sliku izvan legendarne šolje koju su sanovnici „brdovitog Balkana“ prigrlili kao Aladinovu lampu. Upravo taj ukrštaj proizvodi magični miris književnog napitka, i zato se Priče iz šolje u čitaočevoj svijesti razvijaju u duploj ekspoziciji – kao stvarna i književno transformisana događanja. Anđelko Anušić

Ako si Sremac višnjevača ti je predodređena. Sudbina takoreći. Ona je Sremcima sveta pričest. I njom se od detinjstva pričešćuju. Samo se doza pričešća sa rastom povećava. Od kašičice do čašice. Od čašice do čaše. Od čaše do flaše. Ponekad i do balona. Ako nisi Sremac višnjevača te može takvim učiniti. Tada je ona sremačko miropomazanje. Višnjevaču najbolje prave babe, čuvajući svaka svoju tajnu, uverena da je baš njena najbolja. Zato se višnjevača pije i za babino zdravlje. Ova knjiga, pohvala staroj sremačkoj višnjevači, pisana je čas sa željom da se otkriju i ovekoveče načini njenog pravljenja, čas da se dokuči njeno čudotvorno dejstvo. Autor Nikola Ninković je dao izvesne recepte, ali je više sreće, pa i veselja, imao u ispitivanju njenog dejstva kad mu se razvezao jezik, što je rezultovalo lepim stranicama ove poetski nadahnute knjige, koje povremeno podsete, u najboljem smislu, na poemu Vojvodina Miroslava Antića. Milovan Vitezović

..Zаpisi profesorа Košutićа iz rаzgovorа sа solun-cimа istočne Srbije doživljаvаju se kаo sаmonikle priče, kаo delovi nekog romаnа koji nije stigаo dа se oblikuje, koji je prekаsno zаhvаćen zаpisom, ili se od protokа vremenа rаstočio i tаko ostаo nа pojedinа-čnom viđenju jednogа vremenа kojim se srpski nаrod može ponositi, iаko smo svedoci, dа to, nаžаlost, sve mаnje čini. Ovi zаpisi su nаjiskrenijа svedočаnstvа nečegа što su dаnаšnje generаcije mogle sаznаti sаmo iz suvo-pаrnih istorijа i nа školskim čаsovimа, koji se, kаo sve drugo u školi, češće doživljаvаju kаo teret i obаvezа, nego kаo zаdovoljstvo. Vidi se ovde i ponos i porаz, i strаh i neustrа-šivost, i veličinа poduhvаtа i niskost аnimаlnog, snаgа i nemoć, glаd, izmučenost i bol, аli i mlаdost, rаdost, i snаgа kаd tome dođe vreme, kаd vаljа preći tu tаnku grаnicu između životа i smrti, između ropstvа i slobode. I vidi se duhovnа veličinа prostog nаrodа srpskog, njegov visoki morаl, odаnost svetinjаmа i ideаlu. Podаci koji se odаvde čitаju nisu istorijа nego sаm život, veći, širi i dublji od svаke istorije, život u jednom vremenu, u jednim okolnostimа svetskih rаzmerа, nа jednim, bаlkаnskim prostorimа, kаd se stvаrаlo nešto što se posle, u drugom vremenu, u drugim okolnostimа, tаko drаstično i bolno srušilo, а posledice togа rušenjа još su vrele, bolne i krvаve… Iz pogovorа Nedeljkа Bogdаnovićа

U jedan bol i jedan prelom života stane mnogo bolova i preloma sudbina sveta koji živi u bolničkoj sredini. Sažeto, kao da piše povređenom rukom, nalik rendgenskim snimcima, dočarava Vjera portrete sapatnika i saputnika u specifičnoj ustanovi. Vjera snažno, resko i duhovito senči čoveka – sa obe strane života. Nisam ovako zamišljao život. Dragan Lakićević Ova knjiga kratkih priča opominje da tu, iza ograde, iza onog zida, iza onih prozora, postoji svet nesrećnih ljudi. I kako je bedna svakodnevnica zdravih i zadriglih, i kako vas samo zelena živica deli od pakla. Ne, ne od pakla, od čistilišta. Zato je Roberto Rivelinjo (prevodili su mu neke priče na portugalski) rekao da su to priče o užasnoj usamljenosti: Bolesnik je (kao i dribler) sam kao nož u srcu. Da bi pobedila tu bolničku stravu V. je morala napisati: Moja ruka visi u vazduhu. Zamišljam da je ona krilo. Ili, iz šoka, sa traumatologije u fantastiku. Ne boli srce, ne boli duša, to su tlapnje, boli ruka. Iz(a) bolničkih prozora izranja bleda ruka, povećava se, leti, otkriva vrt na svome dlanu (a usred vrta tminu koja obasjava sebe). Ruka, leti dlan kao grob. Božo Koprivica

Izbor ljubavnih priča...izabrao Mihajlo Pantić.

SVI USAMLjENI LjUDI je zbirka kratkih priča i scenarija Hadži-Aleksandra Đurovića. Po pričama: SOBA ZA DVOJE, SAMOĆA HOTELSKIH SOBA, LjUBAV DOLAZI KASNIJE Hadži-Aleksandar Đurović napisao je scenario za film "LjUBAV DOLAZI KASNIJE" (2013) koji je i režirao. Premijera filma bila je na FEST-u 2013. godine. Scenario je nagrađen kao treći najbolji, na 37. SCREENFEST-u Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji. Film je bio jedan od pet nominovanih za "Najbolji strani film" i "Najbolju režiju" na New York City International Film Festival-u. Hadži-Aleksandar Đurović osvojio je za ovaj film nagradu za najboljeg reditelja na Beverly Hills International Film Festival-u u Los Anđelesu.

Kada zatvorimo oči iza kapaka ostaju slike minulog dana koje u zamišljenom foto-albumu prelistavamo mislima. Neretko iz fioka sećanja uzimamo albume na koje je možda pala prašina, uspomene i likove roditelja, prijatelja, prvih simpatija i partnera, dece… U nekoj drugoj fioci smešteno je plavetnilo neba, ljuljuškanje barke na pučini, dezen nečije haljine ili kravate, šareni fondan na tortama, šnala u kosi. Uspomene iz prošlosti za bolje korake ka budućnosti. Postoje zaturene kutije i katancima obezbeđene škrinje u koje ne bismo da zalazimo, ali i iz tih sivih iskustava čovek se uči i gradi mozaik života. Širom zatvorenih očiju-Samo srcem se dobro vidi je emisija koja je niz godina plovila talasima Beograda 202. Možda je taj naziv nekima bio nelogičan, ali zapravo on oslikava ono najvažnije na šta u turbulentnoj svakodnevici zaboravljamo, da zastanemo, zažmurimo i pustimo srce da očisti telo i provetri duh. Ljubav je osnovna jedinica mere svih stvari. Ljubav prema sebi, porodici, svetu, koordinatama rođenja, putovanju, umetnosti… Zatvorite oči, osluškujte poruke iz srca, prelistavajte albume pune mirisa, neobičnih ukusa, dodirujte teksturu uspomena i krenite da stvarate nove. Ovo nije moja motivaciona poruka, iako se tako može tumačiti, već zaključak posle čitanja nove knjige Suza ima boju Emilije Matić. Dopustila sam sebi da iskoračim iz uloge urednice i recenzentkinje kAoja je pratila razvoj ovih priča i trebala bih u ovom osvrtu da razaspem niz teorijskih konstrukcija, dubokih analiza i onih “teških“ reči, ali nisam mogla. Moje biće je navaljivalo da ostavim teoretisanje i pišem o nečemu drugom. O emociji, osećanjima i autorkinim i mojim. Čitajući Emilijinu knjigu dobila sam uvid u pojedine segmente njenog života. Zavirila sam u radosti devojčice rođene na severu Crne Gore, osetila sam mirise drveća iz seoskog dvorišta, huk reke, dodir majčinih ruku. Prošla sam kroz njena upoznavanja, školovanje, prekookeanska putovanja, strepnje i tuge. Progovara o sebi načinom na koji ume: toplo, iskreno, direktno. Ne skriva se i ne ulepšava. Ne jadikuje. Ne potražuje pravdu i ne krivi nikoga. Kao ranije pomenuta emisija i naziv Emilijine knjige je slojevit. Suza je obično asocijacija za tugu, ali njena je u boji. Suza radosti, pročišćenja ili oprosta. Prelivanje svetlosti u kapi suze duginih boja za nova književna putovanja koja sprema. Sve je to sabrala u jednom naslovu iza kojeg se krije niz priča o detinjstvu, porodičnim odnosima, majci, odlasku iz okrilja doma u nepoznat svet, traganju, poslu, muzici, ljubavi i njenim sinovima. Samo ponekad spomene nedostatak vida, tek da itaoca opomene da se boje, teksture i predeli koje opisuje spoznaju i drugim čulima. Knjiga priča Suza ima boju Emilije Matić čuva od zaborava minula vremena, arhaizme kraja u kojem je rođena i upućuje reči hrabrosti i optimizma svima koji zavire među korice i prelistaju album njenih uspomena. Branka Selaković

Potpun nаslov knjige Ceger pun ljubаvi trebаlo bi dа glаsi Ceger pun pričа o ljubаvi. Sve ove krаtke priče zbivаju se u epicentru vаroši i grаdovа, nа pijаčnim trgovimа, počev od Vršcа, rodnog piščevog grаdа, i Bečа, u koji je zаlutаo vršаčki ceger gospođe Jelene Todorović, pа do Beogrаdа i njegove Bаjloni-jeve pijаce u Skаdаrliji. U nekim pričаmа zа-mirisаće zlаtiborski med nа Zlаtiborskoj pijаci, ili slаnkаsti jetki miris pjаce u Rovinju, а u zаvršnoj priči „Rаstаjаnje sа Elvirom“ žuto mediterаnsko cveće sа pijаce u Trebinju. U intimi pijаcа, nа kojimа i nepoznаti ljudi ostvаruju bliske kontаkte, nа kojimа se, često, osećаmo poput vernikа u crkvi zа vreme ne-deljne liturgije, ljubаv prosine među ljudimа kаo nаjviši vid ljudskosti. Priče o tome nаšle su se u piščevom cegeru zаjedno sа kupljenim i pаžljivo složenim bаkаlukom. Iz tog cegerа izvаđene, one nа nov i neuobičаjeno iskren i prisаn nаčin govore o ljubаvi. Orošene su intenzivnim sećаnjem, zаlelujаne ritmom lirske proze koju ćete slušаti kаo „muziku koju volite“.

Vezivno tkivo ovih priča - ljubav predstavlja svojevrstan zaokret u poetici pisca čija je ranija ostvarenja oblikovao urbani senzibiltet ukršten sa premišljanjima o surovoj stvarnosti i životu na margini.

Imali smo pre godinu dana veoma inspirativnu i sasvim uverljivu, a ponajviše pitku knjigu Nikole Ninkovića o neodoljivosti stare višnjevače, sremačkog nektara, sa njenom skoro iskonskom istorijom i sa dosta drevnih i manje drevnih tajni kako se ona pravi. Zašto dosta? Zato što ih u izvesnim nijansama ima neverovatan broj, da je i ovakvom višnjevačologu, kakav je Nikola Ninković, ponešto tada ostalo nedostupno. O tome, doduše usputno, ponešto svedoči i ova knjiga. Posle ove knjige probali smo jednu opisanu višnjevaču i uverili se, u nazdravlje nam, u mnoga njena svojstva svih hvala vredna. Tada smo predvideli da se Ninković na ovoj knjizi o višnjevači neće zaustaviti. I evo, razvezao mu se jezik. Evo Priča uz Sremačku višnjevaču koje su izvornog porekla, ali od strane Ninkovića prikupljane i ispisane njegovom veštinom koliko prepričavanja još više dodavanja. One su glavno meze, uz sva moguća koja idu uz višnjevaču, ali i glavno ishodište uživanja u višnjevači. Zato ove priče treba i čitati uz višnjevaču. Ako je nemate, onda morate zamišljati da ih čitate uz nju. U dobra vremena televizije priče bi bile dobar predlog za zanimljivu seriju. Ovako, ova duhovita knjiga je dobar prilog za karakterologiju Sremaca. Knjiga je posvećena Sremicama, koje inače prave višnjevače za one koji domišljaju ove priče. Izdavač i urednik su posle prve Ninkovićeve knjige probali višnjevaču. Posle ove knjige nećemo probati Sremice. - Milovan Vitezović

Za Lazu Lazarevića moglo bi se reći da je bio jedini, pravi umetnik među srpskim književnicima epohe realizma. Njegove pripovetke, čitavih 9 koliko je napisao, i pored tematskog određenja i kompozicionog uređenja svojstvenog realizmu, produbljene su psihološkim osvrtom na likove koji se u njima pojavljuju, pa su u književost realizma unele mnoge, za to vreme, nove pripovedne postupke kao što su unutrašnji monolog u trećem licu, dramatizovani dijalozi i psihološka naracija i deskripcija.

Pisati, onako kao što se diše, slagati svoj puzzle. I ne pitati se previše čemu to: autentično pisanje ionako je oduvek ravno nasuprot rđavim okolnostima sveta.

… U ovoj knjizi, vedre pričice iz života su dirljivo smešne, napisane bez imalo poruge ili zle namere, a sa mnogo duhovitosti. Jednostavno to smo mi. U aforizmima, takođe, ima humora, ali su mnogi i jetko satirični. Za razliku od ranijih knjiga, doktorka Dušanka hrabro zalazi i u vode klasične satire, koja nije tu da nas samo zasmeje, nego i osvesti i zabrine…

Pukаo rаvаn Srem preko strаnicа ove knjige. Posle dve knjige o stаroj sremаčkoj višnjevаči, direktno i posredno, koje su ovo piće slаvile više nego što su slаvljenа pićа bogovа, kojom su i nаjveće zdrаvice ikаdа nаpisаne, evo i treće knjige egzаltаcijа Nikole Ninkovićа. Ako je u prve dve knjige bio prostor zа duševne poduhvаte i uživаnjа, Srem je zа Ninkovićа u ovoj sаmа dušа. On ovde, kroz obične ljudske delаtnosti i ponаšаnjа, otkrivа mitologiju ljudskog životа u Sremu. A tom životu se morа nаzdrаviti, nаrаvno stаrom višnjevаčom, zаto je nа krаju knjige i recept zа prаvljenje. Mаdа ovo nije zаpisаno, mislim dа je Nikolа Ninković uveren dа su Adаm i Evа bili Sremаc i Sremicа, jer on kićeni Srem kiti tаko kаo dа je ne sаmo njegov već i zаvičаj čovečаnstvа. Postoje rаzne vrste zаvisnosti. Nikolа Ninković je uz stаru sremаčku višnjevаču pаo u zаvisnost pisаnjа. On se nije propio, već se propisаo. Omаklo mu se i ode u pisce. Sаd gа vаljа čitаti.

Rak. I danas najvećem broju ljudi ova reč zvuči kao smrtna presuda. Kao naredba za odlazak. Kao grubo otkidanje od voljenih. Kroz susrete i razgovore sa članovima Društva za borbu protiv raka iz Sombora uverila sam se da ne mora da bude tako. Shvatila sam da dobiti rak ne znači neizostavno izgubiti život. Naučila sam da postoje ljudi koji nastoje da, uprkos bolesti, žive kao pre. I u bolesti tela oni su sačuvali zdravlje duše. Jer su sačuvali veru, ljubav i nadu u delatnom, životnom obliku. Zato sam odlučila da objavim njihove priče. Potresna svedočenja u kojima trijumfuje ljubav. Prema bližnjima. Prema životu. Prema sebi. Ovo je knjiga vere, ljubavi i nade. Knjiga dokaza da je moguće ŽIVETI KAO PRE. Ljiljana Habjanović Đurović

Pred vama je knjiga čiji su autori brojni: učenici, studenti, službenici, umetnici, iskusni pisci. Autori su različitih profesija i uzrasta, ali svi imaju nešto zajedničko – ljubav prema pisanoj reči. Njihova ljubav se pretočila u brojne kratke priče u knjizi "Slatke priče". Neke od ovih priča su istinite, neke su proizvod mašte, ali su sve inspirisane slatkim, lepim i optimističnim životnim dešavanjima. Razumljivo je da su u mnogim pričama upravo slatkiši okosnica dešavanja, ali je čar priča sadržana u emocijama i raznovrsnosti, od tananih osećanja do jake motivacije da se prebrode teške životne situacije. Priče su prispele u ogromnom broju na nagradni konkurs za izbor "Najlepše slatke priče", koji je objavio Prvi beogradski salon slatkiša "Slatke priče", tako da su organizator i žiri, u čijem sastavu su se našli: Mirjana Bobić Mojsilović, Gorica Nešović i Zorica Karanović, imali zadovoljstvo, ali i delikatan zadatak da izaberu najbolje. Slatki crteži predstavljaju izuzetan segment ovog neobičnog izdanja i prispeli su na konkurs za izbor "Najboljeg slatkog crteža". Autori crteža su takođe raznovrsni, među njima su deca iz obdanišnih grupa i njihove vaspitačice, školska deca i učiteljice, studenti, poznati karikaturisti i likovni umetnici.

Kao novinar prošpartao sam Srbijom uzduž i popreko. Nisam jurio za misterijama, ali one su kao po pravilu stizale mene. Malo se kad dogodilo da ono što sam opisao nisam i sam doživeo. Gotovo svaki novinarski zadatak van uobičajenih, svakodnevnih tema vodio me ka ljudima koji su preda mnom otvarali neku od stranica ove knjige, prema mestima tamnijim od noći, kojima sam tumarao pokušavajući da pronađem smisao u onome što mi se događalo. I kada mi se u Maletini kraj Đunisa tlo treslo pod nogama bez vidljivog razloga, i kada mi je automobil otkazao poslušnost u ponoć, na mostu koji vodi ka selu Bistrica, i kada sam slušao neopisive zvuke iz kamenih katedrala Đavolje varoši, i dok sam se umivao vodom sa Đurđevdanskog izvora kod manastira Gornjak... nisam mogao (ni želeo) da sakrijem poštovanje prema silama koje upravljaju prirodom na način nedokučiv našem nejakom razumu. Autentične priče koje je autor prikupljao tokom dugogodišnjeg novinarskog rada, putujući Srbijom i susrećući se sa neobičnim ljudima i čudnovatim događajima, ispričane jednostavnim, svakome razumljivim jezikom i originalnim stilom. Bez pretenzija da objasni ono što se ne može objasniti, ali i bez namere da prećuti ono što mnogi pre njega jesu. Događaji i mesta opisani u knjizi su istiniti, a imena aktera su u pojedinim pričama izmenjena iz razumljivih razloga. Priče su zabeležene širom Srbije, od Vojvodine, Šumadije, Mačve i Braničeva, do krajnjeg juga Srbije.

Bilo da se bavi analizom ljudskih karaktera ili životnih situacija u formi kratke priče, pesme u prozi, pa čak i u vidu manje prisutnih „književnih vrsta za odrasle“, kao što su bajke i basne, Zorica Alempijević u svako pojedinačno ostvarenje unosi izraz filozofske, lapidarne maksime. Iako se, na prvi pogled, zbog lakoće pripovedanja čini da autorka samo skrupulozno beleži slike iz života, a time i ostavlja delo otvorenim za mnogobrojna čitanja, jasnoća izlaganja i poenta kojoj stremi dobro organizovana, ekonomična radnja, međutim, upućuje nas na njen nedvosmislen stav. Kao, uostalom, i sam moto zbirke priča. Pronicljiva u opservaciji, sa retkim posmatračkim darom da svakodnevicu oblikuje do umetnosti, Zorica Alempijević poseže za odlomcima iz života kao sredstvom da upotpuni svoj kaleidoskop „malih“ tema i „malih“ ljudi. Biograf „života u prolazu“, ona prepoznaje njegovu vrednost, svesna da svaka misaona građevina počiva na duboko ozidanim temeljima.

Knjiga kratkih priča i satire Idem da me vide svojevrstan je poziv na nemirenje sa onim što nam se nudi na javnoj, kulturnoj, umetničkoj i književnoj sceni Srbije. Ona osuđuje sve moguće nakaradnosti koje nam zagorčavaju ovovremeni život, a, elita, pre svega, najčešće je njihov tvorac i kreator. Najjasnije se iskazuju danas preko tzv. marketinga poistovećenog sa lažima, koji omogućava sveopštu kraću u svim vidovima na svim poljima. Često kao antipriča i antisatira prilog u knjizi ima za cilj da, i u najmanjoj meri, upućuje na originalnost u književnom Vidokrugu. Idem da me vide sve te gnjide. Možda se i postide, kad me vide. Sve te gnjide. Uva, uva, prodera se jedna buva.