Ljubavne priče srpskih vladara Iza kulisa istorije i politike, iza maski sračunatog i surovog sveta, kakve su zaista bile ljubavi tog dugog niza slavnih parova? Kako su se granale, cvetale ili venule u njihovim sopstvenim srcima? Kroz barijere autoriteta i složenih obaveza, titula i protokola, dvorske zastore i izmaglice nad bojištima, jesu li uspevali da dopru do onog drugog i do sebe samih? Ubedljivo i uzbudljivo štivo, svedeno a duboko, puno vatre i unutarnjih vrtloga, tanano a okato.

Četiri priče: Pogled Demetriosa, Damasen i Damasena, Moli se u sebi da šejtan ne čuje i Oklop svetog Đorđa, u luksuznom izdanju sa ilustracijama same autorke, koja je inspiraciju crpela iz grčkih mitova i sopstvene lirski protkane dosanjanosti. Ova knjiga je dobila Nagradu za najbolje opremljenu knjigu na 54. Sajmu knjiga koju su dodeljivali ULUPUDS i Beogradski sajam 2009. godine.

I ako kritika nije sasvim zapala u buncanje, a književnost nije postala sluškinja ideologije – nego je još uvek san i bekstvo, igra duha i igra fantazije, čin kulture par excellence – to dobrim delom treba da zahvalimo majstoru-čarobnjaku Vladimiru Nabokovu. Danilo Kiš Činjenica da sabrane priče Vladimira Nabokova dosad nisu izdate na našem jeziku ne govori baš ništa o njima, već isključivo kazuje nešto o nama. Mnoge nikada nisu ni bile prevedene na srpski. Neverovatna slava Lolite (koja je autoru obezbedila egzistenciju i mogućnost da se posveti isključivo pisanju) i Blede Vatre (romana koji neki kritičari slave kao spisateljski najuspeliji) kao da je bacila u senku njegove podjednako dobre priče, koje ga svrstavaju u red najvećih majstora ove književne forme: Tolstoja, Borhesa, Henrija Džejmsa, Kiša, Andrića... Sam poduhvat sabiranja Nabokovljevih priča vrednih objavljivanja bio je veliki i zahtevan čak i za urednički tim „Vintidža” (imprint „Rendom hausa”, prvo izdanje 1995), a pre svega za njegovog sina Dmitrija, koji je podneo najveći teret. Zajedno sa ocem na engleski je preveo priče napisane na ruskom, i pritom je Nabokov neke od njih dopisivao i redigovao ne bi li tako zadovoljile njegove stroge kriterijume. Ukupno ih ima 36 u prvom tomu i 31 u drugom. Zato je urađena redakcija nekih prevoda s ruskog na srpski, ne bismo li ih tako sravnili s konačnom, engleskom verzijom. U uredničkom smislu, bio je to delikatan proces, jer je trebalo pažljivo razgraničiti Nabokovljeve intervencije na starim, originalnim verzijama kojima je poboljšavao tekst, od onih uredničkih, kojima je hteo da anglosaksonskoj čitalačkoj publici približi određene ruske teme, pojmove i motive. U takvim situacijama trudili smo se da se držimo originalne verzije. Kada su u pitanju prevodi sa engleskog jezika, prevodilac i(li) redakcija pažljivo su pratili i ruski original.

Kada se neka knjiga u prvom izdanju štampa u 100.000 primeraka i kad je amazon.com proglasi za "hit meseca" – da li biste ikad rekli da ta knjiga ima bilo kakve veze s naukom? Jedna garancija za tako nešto jeste da je autor Oliver Saks, jedini lekar današnjice koji u najvažnijim stručnim časopisima objavljuje kratke priče i s izuzetnim literarnim darom svoje knjige ispunjava povestima osoba s najneobičnijim neurološkim simptomima: čoveka koji ne razlikuje predmete koje svakodnevno koristi, hirurga koji ima jake tikove sve vreme osim kad operiše, slikara koji u nesreći gubi mogućnost opažanja boja; zajednice osoba koje ne čuju govor ali su razvile sopstveni jezik, ili stanovnika malog pacifičkog ostrva koji uopšte ne raspoznaju boje; ponekad sebe samog, ne samo u formi memoara, već i nakon ozbiljne povrede nogu … Ni Saks, međutim, ne bi mogao da očekuje takvo interesovanje čitalaštva da njegova tema ovog puta nije povezanost muzike i mozga. Njegove priče pokazuju kako (ponekad i zašto) mozak čini da neko ima apsolutni sluh, a neko ne može da čuje melodiju već opaža samo izolovane tonove. Još upečatljivije, Saks detaljno opisuje kako muzika može makar na trenutak da probudi sećanja u osobama obolelim od Alchajmerove bolesti ili da unese red u život s Parkisonovom bolešću. Objašnjenje izuzetne moći muzike Saks prevodi na novi plan: izgleda da nema nijednog fenomena koji zahteva veću integraciju moždanih struktura i angažuje više moždanih procesa. U Muzikofiliji, životnih priča je više nego u ranijim Saksovim knjigama, pa može izgledati da je pristup površniji. Jedini razlog za to je čista zaljubljenost: Saks je od detinjstva obožavao Baha i očigledno je priče o muzici i mozgu skupljao celog života.

Najbolje priče pionira žanrovske literature i majstora kratke priče, mahom u novim prevodima. Tu je novi prevod i njegove najpoznatije pesme „Gavran“.

Sve priče u jednoj knjizi. Povodom 125. godišnjice rođenja. „Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji. Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“. U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“

elim da ustanem, da raširim ruke za beskrajni zagrljaj, da se velikim, blistavim rečima obratim nevidljivoj publici. Počeo bih ovako: – O bogovi duginih boja... Činjenica da sabrane priče Vladimira Nabokova dosad nisu izdate na našem jeziku ne govori baš ništa o njima, već isključivo kazuje nešto o nama. Mnoge nikada nisu ni bile prevedene na srpski. Neverovatna slava Lolite (koja je autoru obezbedi­la egzistenciju i mogućnost da se posveti isključivo pisanju) i Blede Vatre (romana koji neki kritičari slave kao spisateljski naj­uspeliji) kao da je bacila u senku njegove podjednako dobre pri­če, koje ga svrstavaju u red najvećih majstora ove književne for­me: Tolstoja, Borhesa, Henrija Džejmsa, Kiša, Andrića... Sam poduhvat sabiranja Nabokovljevih priča vrednih objavlji­vanja bio je veliki i zahtevan čak i za urednički tim „Vintidža” (imprint „Rendom hausa”, prvo izdanje 1995), a pre svega za nje­govog sina Dmitrija, koji je podneo najveći teret. Zajedno sa ocem na engleski je preveo priče napisane na ruskom, i pri­tom je Nabokov neke od njih dopisivao i redigovao ne bi li tako zadovoljile njegove stroge kriterijume. Ukupno ih ima 36 u prvom tomu i 31 u drugom. Zato je urađena redakcija ne­kih prevoda s ruskog na srpski, ne bismo li ih tako sravnili s ko­načnom, engleskom verzijom. U uredničkom smislu, bio je to delikatan proces, jer je trebalo pažljivo razgraničiti Naboko­v­ljeve intervencije na starim, originalnim verzijama kojima je po­boljšavao tekst, od onih uredničkih, kojima je hteo da anglosaksonskoj čitalačkoj publici približi određene ruske teme, poj­move i motive. U takvim situacijama trudili smo se da se drži­mo originalne verzije. Kada su u pitanju prevodi sa engle­skog jezika, prevodilac i(li) redakcija pažljivo su pratili i ruski original.

Svi odgovori svode se na isto: život ima smisao jedino kroz ljubav... Ljubav je opsesivno osećanje koje je presudno uticalo na čitavo delo kultnog pisca, nobelovca i autora velikih romana svetske književnosti: Igra đinđuvama, Sidarta i Stepski vuk. U ovoj knjizi, antologijskom i najobimnijem izboru ljubavnih priča Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca koji je prikazao mnoge mračne ali i svetle strane ljudskih emocija. Ove priče su upravo posledica takvog putovanja do ljubavi i natrag, koje vodi kroz samo središte duše. ... što više volimo i što smo više sposobni za predavanje, time je smisleniji naš život. S verovanjem u to „što Sidarta naziva ljubav” može se živeti. Herman Hese

Priče iz zbirke Iz života Hrišćana u Turskoj nastale su između 1865. i 1876. u Turskoj, gde je Konstantin Leontjev (1830–1890) proveo deset i po godina u dilomatskoj službi. Odmah po objavljivanju privukle su pažnju i čitalaca i kritičara. Štaviše, ako je Konstantin Leontjev, koji je čitavog života maštao o književnoj slavi, ikada osetio njen dah, to je bilo u vreme kada su se u periodičnim izdanjima pojavljivala njegova dela iz istočnjačkog ciklusa – Pemba, Hrizo, Dete duše, Aspazija Lampridis, Odisej Polihronijades i druga. "Njegove istočnjačke pripovesti su divne. Retko mi se dešavalo da nešto čitam s takvim zadovoljstvom" – rekao je Lav Tolstoj o pričama Konstantina Leontjeva uvrštenim u zbirku Iz života Hrišćana u Turskoj. "Da se delo poput Odiseja Polihronijadesa pojavilo u Zapadnoj Evropi, o njemu bi se mnogo govorilo i pisalo, ono bi odmah doživelo nekoliko izdanja, bilo bi prevedeno na mnoge jezike, a njegov značaj i njegove vrednosti bili bi visoko ocenjeni" – smatrao je Vsevolod Solovjov. Leontjev je bio opčinjen estetikom Istoka i bogatstvom različitosti koje je zatekao na njemu. I on sam i njegovi junaci žele da služe lepoti. A lepota je iznad pojedinačnih sudbina, iznad morala i iznad zakona. "Estetika je, kao kriterijum, primenjiva na sve – od minerala do čoveka. Prema tome, primenjiva je i na pojedina ljudska društva i na sociološke i istorijske zadatke" – pisao je Leontjev. On je na Istoku našao lepotu o kojoj je maštao i koju je slavio u svojim delima. Našao je i strasti i snagu osećanja koje su u sredini iz koje je dolazio već uveliko bile potisnute u korist razuma, tehnološkog razvoja i prosperiteta. I našao je svoj književni izraz. Izraz oslobođen patetike, izveštačenosti i laži, osobina od kojih je, po njegovom mišljenju, patila celokupna ruska književnost. Današnji čitalac će biti iznenađen modernošću Leontjevljevog književnog postupka, ali i univerzalnošću ljudskog koda, koji je Leontjev izvrsno razumeo i umetnički razložio. Iako je u njima reč o prošlosti, ništa nas u ovim pričama neće navesti na pomisao da ono što je u njima opisano nema veze s nama, s našim vremenom i našim doživljajem sveta. Prikazani onako kako je to Leontjev želeo, junaci ovih priča nisu ništa manje savremeni od ljudi s kojima smo svakodnevno u kontaktu. Leontjev je uspeo da svoje delo učini vanvremenim i trajno aktuelnim. To je rezultat kojim se mogu pohvaliti tek malobrojni veliki pisci. Čitaocu prevoda na srpski Leontjevljev istočni ciklus može biti zanimljiv i zbog toga što je u njemu reč o našim neposrednim susedima, s kojima smo dugo delili svakodnevicu i iskustvo života pod turskom vlašću.

NAJOBIMNIJI IZBOR LJUBANIH PRIČA VELIKOG UMETNIKA SVETSKE KNJIZEVNOSTI HERMANA HESEA. SMISAO ZIVOTA SE MOZE PRONAĆI JEDINO U LJUBAVI... Očigledno je da je ljubav opsesivno osećanje koje je presudno uticalo na čitavo delo kultnog pisca mnogih generacija, nobelovca i autoravelikih romana svetske knjizevnosti: Igra đinđuvama, Sidarta i Stepski vuk... U ovoj knjizi antolohijskom i najobimnijem izboru ljubavnih priča Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca koji je otvorio mnoge tamne lagume ljudske duše, ali i otkrio nova obasjanja. Ove priče su upravo posledicatakvog putovanja, do ljubavi i nazad, putovanja koje vodi kroz samo središte duše.