„Etgar Keret je genije.“ New York Times „Izvanredan pisac! Potpuno drugačiji od svih pisaca koje znam. Glas nove generacije.“ Salman Ruždi Godine između rođenja sina i očeve smrti bile su za Etgara Kereta dobre godine iako je bilo mnogo razloga za zabrinutost. Lev je rođen usred terorističkog napada. Etgarov otac dobija rak. Opasnost od rata se stalno nadvija nad njihovim domom i prožima svakodnevicu. Mračna stvarnost rađa opsesivne, loše misli, a autor ih se rešava tako što na prefinjen način i kroz prizmu apsurda razmatra širok dijapazon tema – od vojne službe svog trogodišnjeg sina do terorističkih „Ljutih ptica“. Krećući se vešto od ličnog do političkog, od razigranog do mudrog, Sedam dobrih godina iskazuju afirmativan pogled na našu potrebu da i na najneočekivanijim mestima tragamo za dobrotom i stvaramo priče koje ovom hirovitom svetu daju smisao. „Etgarove priče su podsetnik na ono sirovo i neopipljivo što najčešće ostaje neizrečeno: veliko umetničko delo često je samo mali dokaz velike ljudske duše. One su ljupke i mudre, elokventne i transcendentne, jer i sam Etgar obiluje tim vrlinama... Veoma sam srećan što Etgar i njegove knjige dopiru do ljudi i čine svet boljim.“ Džordž Sonders „Briljantni, dinamični i urnebesni memoari genijalnog i maestralnog pripovedača.“ New York Times „Keret je majstor: hrabar, saosećajan, svoj.“ Observer

„Najveći pisac španskog govornog područja nakon Servantesa.“ Mario Vargas Ljosa Biblioteka koja sadrži svaku moguću knjigu, enciklopedijska odrednica koja stvara jedan potpuno novi univerzum, misteriozna ubistva na stazama koje se račvaju – to su samo naznake fantazmagoričnog sveta koji čeka čitaoca čim kroči u ovu knjigu koja je proslavila velikog argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. Često nazivan ocem modernog latinoameričkog romana, bez koga dela Hulija Kortasara, Gabrijela Garsije Markesa, Karlosa Fuentesa i Marija Vargasa Ljose ne bi bila moguća, Borhes je u Maštarijama promenio lice jedne umetničke forme – kratku priču vratio je u oblast bajkovitog i začudnog iz kojeg je ona prvobitno i nastala. Pariski Mond je načinio listu sto najznačajnijih knjiga XX veka, Maštarije su se našle među izabranima.

Sve priče na stranicama knjige „Vulkansko ostrvo“ pripadaju svetu fantastike, mistike, virtuelnosti, pa i nadrealnosti, u čemu je pokatkad, samo diskretnom asocijativnošću, Bogdan Maksimović blizak svetskim klasicima, najpre onim koje pominje u pojedinim pričama (Franc Kafka, Oskar Vajld, Edgar Alan Po…). Drag mu je koncept mozaik- proze, priče koja nastaje zbiranjem fragmenata, spletom realnog i irealnog, da bi potom sve na kraju „izraslo“ do posve zaokružene celine, kada ulančavanjem fragmenata (realnost, san, pismo, dnevnička beleška, ili zapis sa putovanja, veoma sugestivni erotski san, intima, ljubav, stvarna, ili ona (samo)doživljena u virtuelnom svetu…) nastaju ove priče koje krajem ostavljaju utisak da im se više nema niti išta dodati, a ni oduzeti. David Kecman Dako Bujnih karaktera, melanholični ili razočarani, tek, junaci Maksimovićevih povesti grade svoj osobeni svet. Svaka priča je mali roman, skica nečije sudbine, portret za sebe… Junaci su, čini se, neprilagođeni, poput Kamijevog Mersoa, i sami stranci među ljudima. „Šta ću ja ovde?“ izgovara junak priče „Godišnjica mature“. U toj rečenici sublimirana je sva tuga i jad egzistencijalističke neostvarenosti. „Ovde“, to ne znači samo biti na toj godišnjici, značenje reči raste, širi se, nadrasta fabulu. To je krik nesrećne i suvišne jedinke. Šta će on u tom gradu, na toj planeti, zašto je još u životu? Njegov tragizam prosto viče iz tame pripovetke. Stvarne i metaforične.

Stendalove ljubavne priče.

Ovo pisanje podseća na (ne)postojeću, trash, i thrash, literaturu, Bosanski lonac, bez doziranja komponenti. Autor je ispravno shvatio da se mnoge stvari podrazumevaju, pa je lišio sebe skribomanije. Ubeđen sam da mu je to bio i cilj. Manjak napora (što verovatno nije tačno), prikrivanje oskudnosti svoga pera i, naravno, već poznata lenjost, stvaraju utisak žurbe. Ne samo u pisanju? Početi pisati u tim godinama znači biti ne ljut nego besan, toliko besan da bi se pobedio opravdani otpor pisanju. Znao je da mu neće uspeti „belle lettre” (u stvari, nije to ni želeo). Nije želeo ni zanimljivu priču, hteo je nešto što ne postoji. Živeo je svoju utopiju kao san koji bi želeo često da sanja, gde se jedino prijatno osećao. Nerviralo ga je to što se mnogi pisci trude da od običnog „naprave” neobično. Pokušao je obrnuto. To što, uglavnom, konstatuje, ne obrazlaže, deo je posledica. Pokušavao je svojom inteligencijom i erudicijom „zamazati” stvar. Malo je spontanosti, strasti, a mnogo konstrukcije. Malo je radosti, još manje tuge. Nije voleo tužne ljude. U stvari, bio je protiv prava na tugu, kao „prirodno obogaćeni” stoik. Upravo zbog toga mu neko ne bi verovao. Pravilno je uradio što je u naslovu stavio skice umesto priče. Shvatio je, u stvari, oduvek je znao da ne ume da priča. Pitam se, o čemu ovo pisanje govori. Nešto o vremenu kada se izvozilo samopouzdanje, koje je tako subverzivno. Budućnost je pokazala, nažalost, da je taj „otrov” preskupo plaćen. Nešto o sadašnjosti? Najviše o sebi, što je najmanje želeo. Autoportret-skica. Ne može se osporiti da celu knjigu prožima i gađenje prema hipokriziji. Nisam pročitao ni reč o ljubavi i seksu i to može biti zamerka, ukoliko čoveka smatramo normalnim bićem, s pravom na različitost (kako ovo zvuči profano, rekao bi on). Smatra da čitanje različitih knjiga nijansira i opravdava ljudske razlike. Ili obratno? Ili i jedno i drugo? Večiti tragovi... Iako je bio svestan činjenice da je sve već napisano (ali nije pročitano) i da je o svemu pisano (ali nije napisano), bio je neprekidno pod strepnjom da napiše nešto što je već napisano, a da nije „prijavio izvor”. Strepnja mu je često bila u sukobu sa razumom. Surovo i sirovo pisanje, lišeno suvišnog do preterivanja, ne ugrožava mu sposobnost da o bilo čemu napiše bilo šta, a da ne zvuči glupo. To baš i nije tako lako. (Za kraj, nešto pohvalno.) Bonus track, dodatak, to hrabro, lucidno, često ne-zgrapno, češće nebrušeno i, u celini, nervozno zamišljanje budućnosti, samo na prvi pogled deluje kao potpuno različito tkivo od onog s početka. Čak i ako previdimo neke kopče, (sklonost alkoholu, na primer), nije teško zaključiti da obe strane dosta govore o njegovom odnosu prema sadašnjosti. Logika sama po sebi. Smatram da je precenio čovekove mogućnosti. Premalo vremena mu je dao za ono što je zamislio. Međutim, ako se podsetimo da 1984. g. (Orvel) nije bilo Velikog brata ni Evroazije, niti je čovek otputovao na Jupiter 2010 g. (A. Klark), treba da prihvatimo da to nije uopšte bitno. Dalje... Služeći se raznim „izmima”, tuđim i svojim (tako bar on misli) teorijama, maštom, promišljenim predviđanjima, pravi svojevrsnu kompilaciju koju je vredno probati, makar je „dosoljavali”. Uveren da od budućih dokaza treba da se „plaše” sve teorije i „izmi”, bez ograde, daje svojoj mašti na volju, u kojoj je Logiku postavio za „glavnog cenzora”. To što ne pominje reč kultura a tvrdi da je politika nestala može značiti da nam daje priliku da sami zaključimo; „Sve je Kultura”! Za kraj bi rekao da se kroz sav galimatijas skromno, nezapaženo provlači jedan „izam” koji, očekujući nove dokaze, ne treba da brine za svoju budućnost. Humanizam! Autor Autora

Goran Samardžić je odrastao i formirao se kao pisac u Beogradu. U Laguni je 2006. godine objavio svoj kultni roman Šumski duh (prvo izdanje u Sarajevu 2005), koji je imao nekoliko izdanja i doživeo veliki uspeh u svim zemljama bivše Jugoslavije, i preveden na nekoliko evropskih jezika. Ova Samardžićeva knjiga izbor je novih i nekoliko ranije objavljenih priča, koje su srpskim čitaocima ostale nepoznate. Autentičan i snažan pripovedački glas, majstor u žanru "kratke priče", Goran Samardžić u Lutajućem Beograđaninu ispisuje svojevrsnu istoriju svog odrastanja, svojih ljubavnih epizoda, kafanskih druženja i često gorkog ali humornog sazrevanja na beogradskim ulicama, vraćajući se uvek ovom gradu kada ga je već bio napustio i ne raskidajući sa njim veze ni kada su sve druge veze sa njim bile prekinute.

„NIŠVIL je doslovno pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri.“ (Dinko Tucaković, „Borba“, 1994) „Obaveštavam čitaoce da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma.“ (Bogdan Tirnanić, „Politika“, 1995) „U NIŠVILU se u potpunosti pokazuje Ćirićeva pripovedačka strategija: to je proza koja ne preza ni od čega, ponajmanje od spremnosti da se neprekidno menja i da se poigrava tabuima svih vrsta. U isto vreme, to je proza koja je u dosluhu sa nizom alternativnih i neknjiževnih svetova – od rokenrola i izmenjenih stanja svesti do filma i politike, od džeza i pornografije do novokomponovane narodne muzike i umetničke avangarde.“ (David Albahari, pogovor drugom objavljivanju NIŠVILA, 2002)

Tijana Katić Hod po ivici kruga nudi sagledavanje i promišljanje jugoslovenske i srpske kulture i društva iz perspektive mlađe generacije, kroz razmatranja nasleđenog i potrage za sopstvenim mestom, kako u široj zajednici, tako i u sopstvenom mikrokosmosu. Potcrtavajući motiv kruga da označi cikličnost istorije i kulture, ali i ljudske prirode, autorka preispituje pregršt tema poput tumačenja stvarnosti, transformacije moderne porodice, osnivanja i održavanja različitih prijateljskih i romantičnih odnosa, koji trpe pod zahtevnim uticajem modernog kapitalizma, ali i sazrevanja i suočavanja sa ličnim željama, postupcima i odlukama. Oslanjajući se na bogatu tradiciju domaće književnosti i popularne kulture, autorka uspostavlja sponu između proslavljenih stubova literarne, filmske i muzičke umetnosti XX veka i novih, mladih glasova savremene kulture, te njihove jedinstvene perspektive, gledajući istovremeno u prošlost i budućnost, u svet i sebe. Pročitaj ODLOMAK.

Evo knjige koja se pojavila s razlogom. I razložno. U tekstovima Mile Filipović našli su se relevantni komentari u kojima se pretežno prepliću američki događaji, tamošnje ličnosti i svakodnevica velike zemlje, koju su mnogi nekritički videli kao ostvarenu utopiju. Njeni zapisi s lakoćom stižu do onih kojima su namenjeni. U njima dominiraju slike izopačenosti američkog političkog života, neadekvatnosti političke kulture i neprikladnosti svakodnevnog načina života. Svoja ubeđenja autorka je obojila kritičkom opservacijom. Njena sagledavanja su umna, ironična i uverljiva, čak i proročka. Duhovite i pronicljive ocene aktuelne američke stvarnosti, viđene iznutra, prate dobra civilizacijska predviđanja i još bolje političke procene. Lucidnoj analitičarki ne promiču ni uvrežena i stereotipna mišljenja, ni ukorenjene predrasude, ni prizemni pragmatizam, ni posledice neoliberalne recesije, ni trivijalnost instant zadovoljstava, ali ni ona latentna zbivanja kao što su manipulacija svešću, skriveni rasizam i mreže zarobljenosti postvarenim odnosima i lukavstvom interesa. Tu je i ono što je vidljivo ali i ono što se nazire, nagoveštava i pretpostavlja. Nespokojna i setna zbog političkog mrtvila i uspavanosti naše zaboravljene i zapostavljene dijaspore, još nespokojnija zbog prljave i nedobronamerne propagande koja je pratila našu nedavnu tragičnu istoriju, Mila Filipović pokazuje da i pogled zdravomislećeg, objektivnog i pametnog posmatrača sa strane, sa distance, ima mnogo više smisla i verodostojnosti nego uzavrele strasti sluđenih patriota. Zadovoljstvo u čitanju njenih kolumni neće izostati jer se i zbog stilske jednostavnosti, neposrednosti i spisateljskog umeća doživljavaju kao ispovest iskrenog prijatelja u tišini noći. A sve što je u ovom spisu zapisala ova naša autorka, koja živi i radi u svetu, pokazuje kako izgleda sloboda kazivanja i sloboda mišljenja kao vrednost javnog postojanja. Ratko Božović

Moja divna sudbonosna grupa polaznika škole pisanja napisala je potresnu, duhovitu, pametnu knjigu o svima nama... Ova čarobna knjiga nije samo ezoterijsko egzocentrični vodič za tajne tehnike pisanja, ona je pre svega knjiga ljubavi. Nikada u životu nisam toliko plakala kao kada sam čitala ovaj rukopis.

Pripovetke poznatog ruskog pisca Zahara Prilepina. Zahar je politički disident i pripadnik Nacional-boljševičke partije.

Dragi čitaoče, Mogli smo izdavač ili ja da zamolimo nekoga od viđenijih pisaca ili kritičara da napiše nekoliko lepih reči o ovoj zbirci, kao što se to obično radi, ali sam odlučio da ti se obratim sâm. Želim da osetiš moje poštovanje i prisnost koja je neophodna pri čitanju ovih priča. One su ispričane na jednostavan način, kako su se nekada pisale i pričale priče, dok još nije bilo televizije i interneta. Kada se pripovedaču verovalo i kada se on slušao sa pažnjom i punim poverenjem da je ono što priča „živa istina“. Pripovedač, a ja to želim da budem, mora da vlada umetnošću posmatranja. Mesto, loža iz koje se svet najbolje vidi je usamljenost. Moje priče su jednostavne, istinite i ljudske. U njima su tuga i humor pomešani kao i u životu. Ako ih budeš čitao otvorenog srca, verujem da ćeš pronaći i sebe u nekoj od njih. Autor

Аna Magda (1989) već je imala uspešnu književnu objavu pesničkom zbirkom („ Pepeo davnih“, Književna omladina Srbije, 2012), gde je ne samo nagovestila već i poetički ocrtala svoja intresovanja a naročito atmosferu i osnovni ton koji obeležavaju njen autorski rukopis u ovom času. Najkraće on bi se sastojao u sledećem: sve nijanse tamnog – ne samo u sferi doživljajnosti i atmosfere, već i psihološkog portertisanja, potom zaoštrenog kritičkog stava u odnosu na religijske obrasce – posebno na poziciju Boga i njegovog glavnog oponeta Lucifera i sl. nijansiranje čitavog repertoara bizarnog, morbidnog, krvavog... Dakle – svet ne bez Boga već svet poljuljane vere u Boga, bez obzira koja veriospovest bila u pitanju. Pakao viđen izbliza, beznađe na svakom koraku i rvanje sa neotklonjivim graničnim pitanjima ljudske egzistencije - smrti, stradanja i umiranja... Prozni svet u većem broju od jedanaest ponuđenih priča je preplavljen sumnjom u Boga, palim anđelima, đavolima i čudovištima, sile mraka činodejstvuju – krvi i na pretek! Toliko da dobar broj priča možemo čitati kao žanrovsku finkcionalnu prozu sa horor elementima. U tom maniru ispisana je proza „ iz različitih, a donekle sličnih priča“, koje su međudodirne, sa zločinstvom u osnovi, morbidne urbane atmosfere u kojoj spoljašnji svet je sve drugo nego miroljubiv, postaje incidentan a prostor poznatog biva preudešen ambijent stranog i pervertovanog sadržaja, svet se prazni i pretvara u pretnju a svakodnevica u haos i moralno rasulo; priče sa mnogo krvi gde se u potpunosti relativizuje granica između doživljenog i ispripovedanog.i sve to, naravno, izvan klasičnih pripovednih formi, uz karakterističan vrednosni relativizam tako tipičan za postmodernizam ovde ima zajednički imenitelj u odnosu prema Bogu, odnosno veri-neveri... Miljurko VUKADINOVIĆ

„Borhes je uzdigao pripovetku iz ovozemaljskih okvira… Velikan svetske književnosti!“ Džon Apdajk Videh Alef, sa svih strana, videh u Alefu Zemlju, i u Zemlji opet Alef i u Alefu Zemlju... Dvojica hrišćanskih teologa vode žučnu raspravu o Svetom pismu. Vojnik tek na bojnom polju shvata ko je on zapravo. Mlada žena priprema perfidnu osvetu navodnom ubici svog oca. Muškarac u jednoj gostionici u Buenos Ajresu čeka na svog ubicu. Nacista se – bez trunčice griže savesti i nagoveštaja pokajanja – priseća vremena kada je bio čuvar u koncentracionom logoru. Iako su priče u Alefu ispunjene filozofskim zagonetkama i gotovo natprirodnim neobičnostima, one nam dočaravaju izgrađenije ljudske karaktere, možda i više nego ostale Borhesove pripovedačke knjige. Čak se ni pitanja besmrtnosti, večnosti, vremena i beskonačnosti ne gube u čistoj apstrakciji, već zadiru u zaplet i sintaksu ispitujući granice jezika i izrecivosti.

„Borhes je nesumnjivo onaj veliki most između modernizma i postmodernizma u svetskoj književnosti.“ Dejvid Foster Volas Godine 1517. fra Bartolome de las Kasas se duboko sažalio na Indijance koji su skapavali od umora u nesnosnim paklovima antilskih rudnika zlata i predložio je caru Karlu V da se dovedu crnci, pa da onda oni skapavaju od umora u nesnosnim paklovima antilskih rudnika zlata. Borhes je silno želeo da upozna i razume svet beščasnika osećajući da on nije samo neki poseban, izopačen i mračan deo čovečanstva, izdvojen od ostalih bedom i sirovošću, već nešto što postoji u svakom čoveku, pa i u njemu samom. Ovde on ispisuje priče o poznatim ucenjivačima, prevarantima, siledžijama, ubicama, piratima i lažnim prorocima spajajući duboke filozofske uvide sa njemu svojstvenim humorom. I upravo je ovo istančano zadovoljstvo u pripovedanju „sveopšte istorije beščašća“ obeležilo pojavu radikalno novog književnog glasa u svetskoj književnosti. „Borhes je anticipirao postmodernizam i istovremeno stekao titulu utemeljivača latinoameričkog magijskog realizma.“ Washington Times

„Etgar Keret je genije.“ New York Times „Izvanredan pisac! Potpuno drugačiji od svih pisaca koje znam. Glas nove generacije.“ Salman Ruždi Godine između rođenja sina i očeve smrti bile su za Etgara Kereta dobre godine iako je bilo mnogo razloga za zabrinutost. Lev je rođen usred terorističkog napada. Etgarov otac dobija rak. Opasnost od rata se stalno nadvija nad njihovim domom i prožima svakodnevicu. Mračna stvarnost rađa opsesivne, loše misli, a autor ih se rešava tako što na prefinjen način i kroz prizmu apsurda razmatra širok dijapazon tema – od vojne službe svog trogodišnjeg sina do terorističkih „Ljutih ptica“. Krećući se vešto od ličnog do političkog, od razigranog do mudrog, Sedam dobrih godina iskazuju afirmativan pogled na našu potrebu da i na najneočekivanijim mestima tragamo za dobrotom i stvaramo priče koje ovom hirovitom svetu daju smisao. „Etgarove priče su podsetnik na ono sirovo i neopipljivo što najčešće ostaje neizrečeno: veliko umetničko delo često je samo mali dokaz velike ljudske duše. One su ljupke i mudre, elokventne i transcendentne, jer i sam Etgar obiluje tim vrlinama... Veoma sam srećan što Etgar i njegove knjige dopiru do ljudi i čine svet boljim.“ Džordž Sonders „Briljantni, dinamični i urnebesni memoari genijalnog i maestralnog pripovedača.“ New York Times „Keret je majstor: hrabar, saosećajan, svoj.“ Observer

Kratke priče ove zbirke liče na barice na suncu. Ako poželite da još jednom pogledate pročitano mesto, možda ga nećete naći. Isparilo je. Otkriću šta jedan moj prijatelj preduzima u takvom slučaju. Ostavlja knjigu i počinje da prati prenos teniskog meča. Ukoliko kiša sa stadiona potera igrače, sudije i publiku, on se vraća priči. Iščekuje ga cela, od prve do poslednje reči. Nije tako jednostavno sa tri duže priče ove zbirke. One su nalik na velike bare koje kako-tako odolevaju i sušnim godinama. Po obodu se dan i noć čuje klo-klo i puć-puć. Sve pate od gasova. Onaj što pali cigaretu dok, s nekog razloga, čuči na niskoj obali bare – neretko izaziva kratak vatromet.

Istina, samo istina, ništa osim istine. Fascinantno suočavanje sa temom krivice. Ugledan, prijatan gospodin, doktor medicine, nakon četrdeset godina braka ubije svoju ženu sekirom. Iseče je na komade, a onda o tome obavesti policiju. Njegovo priznanje neobično je koliko i kazna koju za to dobije… Čovek opljačka banku i, koliko god neverovatno zvučalo: ima za to dobre razloge. I nasuprot svemu što bi se moglo očekivati, sud mu spase i telo i dušu… Mlada žena ubila je brata. Iz ljubavi… Neverovatne priče, a ipak sve su istinite! U svom prvencu koji oduzima dah, zbirci od jedanaest priča pod naslovom Zločini, koji je odmah preveden na više od dvadeset jezika, advokat Ferdinand fon Širah opisuje najzanimljivije slučajeve iz svoje sudske prakse. Te priče, međutim, prevazilaze ispovest jednog advokata ili sudske hronike, već predstavljaju vrhunski prozni iskorak majstora kratke priče. Fon Širah svedeno, često tek u odlomcima, štedljivo i nenametljivo, iznosi čudesne povesti svojih junaka, koji su se suočili sa sopstvenim zločinom i kaznom, sa prestupom, krivicom i zakonom. „Ferdinand fon Širah piše tako sigurno, jasno i jednostavno, kao da nikada nije radio ništa drugo... On je veliki pripovedač jer se oslanja na stvarne ljude i njihove sudbine... Prava kratka filmska forma na papiru.“ Der Spiegel „Predivno! Osvaja već prvom stranicom, napisano bez ijednog pogrešnog tona.“ Frankfurter Algemeine am Sontag „Svaka priča u ovoj knjizi dokazuje da stvarnost može da bude mnogo neobičnija od bujne mašte najboljih pisaca krimića.“ Der Standard

Predstavljamo vam sedam kratkih priča Tonija Parsonsa, zasnovanih na njegovom sedmodnevnom boravku na aerodromu Hitrou u svojstvu zvaničnog aerodromskog pisca. Ovo je Hitrou kakav nikad niste videli – tajni grad naseljen sa sedamdeset pet miliona putnika koji prođu kroz njega svake godine, mesto na kom se putovanja i snovi završavaju, ili počinju. Od genijalnih dvadesetogodišnjaka koji vladaju nebom iz Kontrolnog tornja do tihog čoveka koji se stara o psima, lavovima i prokrijumčarenim zvečarkama u Centru za prijem životinja, od imigracione službenice koja je videla i čula sve što postoji do vatrogasaca koji svoje veštine usavršavaju izazivajući požare u zelenom avionu, od naoružanih policajaca koji motre na moguće teroriste do pilota koji je dodirnuo Božje lice – Hitrou vrvi od života. U Odlascima, svojoj prvoj zbirci priča, Toni Parsons nas vodi duboko u utrobu tajnog grada, u mesto najneverovatnijih priča i neočekivanih sudbina.

Nobelova nagrada za književnost 2010. godine. „Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.

Moje misli nisu tvoje misli. Zakoračite u neodoljivu priču koja će vam pružiti odgovor na pitanje kako da vas život toliko ne boli i ne povređuje. Kada ležite na samrtnom odru i čekate svoj kraj, život drugih ljudi protiče pored vas kao brza reka. Svi negde jure uvereni da imaju vremena. A vi ste kao mali nasip oko kojeg se slivaju i koji će svakog trena biti potopljen. Vole vas, žao im je, ali reka prosto vuče i oni odlaze put svojih iluzija i poslova, strasti i želja, sigurni da se smrt uvek dešava nekom drugom. Pošto ju je dobra prijateljica V. dovela u Nicu da se odmori od bezbrojnih terapija i proslavi rođendan, Isidora već prvoga dana odlazi u Šanelovu prodavnicu da uz čašu šampanjca provede sat u svojoj omiljenoj zabavi: razgledanju nove kolekcije. A onda je ugledala nju… Ona će joj ne samo otkriti šokantnu istinu o Koko Šanel nego je, pre svega, povesti na duhovni put samootkrivanja koji će joj doneti saznanje, ljubav i emotivno olakšanje, kao i rastanak sa sopstvenim predrasudama i zabludama. Ali ko je ova misteriozna dama? Na tragu Paula Koelja, majstora književnih parabola o čovekovom duhovnom traganju, Isidora Bjelica napisala je očaravajuću priču, istovremeno zabavnu i potresnu, koja podstiče na razmišljanje i prosvetljenje.

Knjiga kratkih priča i satire Idem da me vide svojevrstan je poziv na nemirenje sa onim što nam se nudi na javnoj, kulturnoj, umetničkoj i književnoj sceni Srbije. Ona osuđuje sve moguće nakaradnosti koje nam zagorčavaju ovovremeni život, a, elita, pre svega, najčešće je njihov tvorac i kreator. Najjasnije se iskazuju danas preko tzv. marketinga poistovećenog sa lažima, koji omogućava sveopštu kraću u svim vidovima na svim poljima. Često kao antipriča i antisatira prilog u knjizi ima za cilj da, i u najmanjoj meri, upućuje na originalnost u književnom Vidokrugu. Idem da me vide sve te gnjide. Možda se i postide, kad me vide. Sve te gnjide. Uva, uva, prodera se jedna buva.

Moto ove knjige Srđana Đurića mogao bi biti: „Svuda pođi sebi dođi!“ Tako je i njen autor svuda polazio, a ostajao pri sebi. Sve je obično u ovoj knjizi, a nije obično. I ona time pleni. Sastavljena je kao mozaik priča iz svakodnevnog prestoničkog života, koji je u njima jednostavniji i puniji negoli što se čini ili pretpostavlja. Prestonica je samo ambijent, a život se odvija na neodoljiv način – sam po sebi, vredan svake priče i sveden na samu srž pripovedanja. Priče su ispisane sažetim rečenicama. Pisac drži reč na ceni, kao da je sebi zadao zavet da se spasava od ispraznosti, da čitaoca zamisli a da ga ne umori ni dužinom iskazane priče, ni pitanjem: šta je pisac hteo da kaže. Sve što je hteo – tu je u filozofiji običnog života: suprotstaviti se sopstvenom otuđenju, zato ovde nema priče. Svaka priča živi sa autorom. I kad piše o drugima propušta priču kroz sebe. Za trenutke koje određuje život dovoljne su reči kojima se živi. Posebno pulsira toplina u pričama posvećenim deci i detinjstvu, bilo da autor gleda decu ili da se seća svog detinjstva. Lepo je kad se reč đed doživljava kao titular, a dirljivo kad majka grleći sina grli svet. U ovoj knjizi vera u ljubav i prijateljstvo sve preovladava. U njoj su kratke rečenice i zagrljaji dugi. Milovan Vitezović

Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" - Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" - Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" - Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." - Nebojša Ćosić, Borba

Priča „O vukovima i ljudima“ je uzbudljiv triler sa beogradskog asfalta, čiji su protagonisti: policajci, kriminalci i – vukodlaci. „Lako je biti bog“ je londonska SF povest koja uvodi preparat čijim ubrizgavanjem „u venu postaje Šiva ili neko drugo božanstvo uništenja“. „Crveno nebo nad poljima ilovače“ svojevrsni je vestern smešten u jedan od gradova Srbije iznurenih „belom kugom“. Priroda grada u kome se odvija zastrašujuća i potresna priča „U 5 i 15 za Nekropolis“jasna je već iz njegovog imena. Sa istom onom lakoćom i zrelošću s kojima se kreće kroz najrazličitije žanrove, Goran Skrobonja opisuje najrazličitije gradove kojima je jedino zajedničko – tišina upečatljivog utiska koji ostaje čitaocu nakon svake priče. A kada pomisli da je s knjigom završio, ona ga sama od sebe zove na novu dozu uzbuđenja, humora i autentične jeze – na novo čitanje. Zbog svega toga, Tihi gradovi su do sada najbolje delo majstora srpske žanrovske proze.