Priče o manje poznatim i potisnutim bogovima grčke i rimske mitologije. Zanimljive i duhovito napisane, Herbertove priče zanosno i lucidno pripovedaju o palim bogovima i bogovima pomračene slave, o božanstvima koja su potisnuta i zanemerana ili su pala u nemilost moćnijih bogova. Junaci Herbertovih priča jesu Antaj, Triptolem, Tersit, Kleomed, Narcis, Endimion, Sekuritas, Atlant, Prometej, Arahna, Hekaba, Fija i mnoga druga božanstva koja najčešće nisu u prvom planu istraživanja antičke mitologije. Herbert je svoju knjigu priča Kralj mrava, na kojoj je radio više od dvadeset godina, označio kao „privatnu mitologiju“. Uzbudljiv mitološki svet u kome postoje mnogo tako ljudskih sasvim aktuelnih stvari: od zamračenja, potiskivanja i cenzure do ljubomore, pohlepe, osvete i obesti.

Nova knjiga priča jednog od vodećih savremenih srpskih pisaca. Hodanje po oblacima je majstorski napisana knjiga u kojoj se u glavnim ulogama ukazuje ljubav u različitim izdanjima i okolnostima, od sile koja iskupljuje i osmišljava ljudsku sudbinu do sile zbog koje se strada i pati. Priče o ljubavi i svakodnevici, o strasti i o tome kako i zašto strast iščezava, o prijateljstvu i drami sredovečnog iskustva, o vremenu koje je prošlo i o tome kako ispuniti sve vreme današnjeg dana, o nesvakidašnjim primerima svakodnevnog života i o trenucima u kojima se menja čitav dotadašnji čovekov život, o Beogradu i Novom Beogradu. Uzbudljive i promišljene priče kazane punom snagom, u času neponovljivog životnog iskustva. Antologijske priče savremene srpske književnosti. Jedinstvene priče pisca knjiga Ako je to ljubav i Novobeogradske priče.

Ljubavne priče srpskih vladara Iza kulisa istorije i politike, iza maski sračunatog i surovog sveta, kakve su zaista bile ljubavi tog dugog niza slavnih parova? Kako su se granale, cvetale ili venule u njihovim sopstvenim srcima? Kroz barijere autoriteta i složenih obaveza, titula i protokola, dvorske zastore i izmaglice nad bojištima, jesu li uspevali da dopru do onog drugog i do sebe samih? Ubedljivo i uzbudljivo štivo, svedeno a duboko, puno vatre i unutarnjih vrtloga, tanano a okato.

Stendalove ljubavne priče.

Izbor ljubavnih priča...izabrao Mihajlo Pantić.

Pred vama je čudesni svet pripovedanja satkan od šest priča čiji junaci tiskaju u svojim džepovima mračnu i mističnu atmosferu i gaze bulevarima reči za koje ne znate gde će vas odvesti. Stevanović pokreće mnoštvo tema koje su deo hronike naših dnevno-političkih dešavanja, obojene ironijom, ali i svevremene priče o malom čoveku koji traga za ljubavlju, karijerom, sopstvenim identitetom. U jednom pripovednom trenutku svi ti likovi iz podzemlja, sa stranica žute štampe i sa svežih humki, mimoišavši se sa sobom i svojom srećom, penju se na pozornicu, objašnjavajući da „neće biti srećnog kraja” i da moramo „svi pod zemlju”! Tako autor koristeći perspektivu drame za prikaz fikcije i društvenih zbivanja, radnju iz mračnih kutaka duše postavlja na scenu, pa čitalac dobija priliku da oseti psihoterapeutsko svojstvo umetnosti. Stevanovićeve priče otvaraju Pandorine kutije ljudskih duša koje su razvejane po barovima, razlivene u mračne prolaze i okačene na bistama jednog romantičarskog doba na koje sećaju nadgrobne biste. One podsećaju na Balzakovu „Ljudsku komediju” na balkanski način, surovi realizam, jednog korumpiranog društva, ogrezlog u kriminalu i laži.

Savršene priče za eru Tvitera. Priče sa geografskim poreklom. Put oko sveta za tri minuta. U panorami moderne svetske kratke priče Skrati priču, koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga, pisac Srđan V. Tešin je napravio raznovrstan i mnogolik, uzbudljiv i nesvakidašnji izbor savršenih priča za eru Tvitera. Priče u ovoj knjizi predstavljaju neke od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca, otkrivaju neke pisce koje do sada nismo znali, a među njima ima i uistinu velikih otkrića, pokazuju nove oblike kratke priče i nove modele komunikacije književnosti sa svojim čitaocima. Priče u knjizi Skrati priču istovremeno su i priče s geografskim poreklom budući da donose priče pisaca iz različitih kultura, jezika i pripovedačkih tradicija. Svaka od priča u knjizi Skrati priču oličava ne samo pripovedačka interesovanja ili namere svog pisca nego i svedoči o kulturnim i socijalnim izazovima sredine u kojoj je nastala, kao i o novim socijalnim i informatičkim okolnostima u kojima se nalaze savremena književnost i njeni čitaoci. Među piscima u ovoj čudesnoj knjizi prepunoj najrazličitijih iznenađenja nalaze se David Albahari, Margaret Atvud, Juan Bingfa, En Biti, Mempo Đardineli, Ma Đunđije, Lidija Dejvis, Dejv Egers, Džonatan Safran For, Tedžu Kol, Džonatan Litem, Jurij Mamlejev, Lori Mur, Ljudmila Petruševska, Dejvid Sedaris, Džordž Sonders, Vladimir Sorokin, Ana Marija Šua ili Luisa Valensuela. U panorami moderne svetske kratke priče Skrati priču zastupljeno je 66 pisaca iz celog sveta sa više od 100 kratkih priča. Na taj način dobili smo širok i utemeljen presek savremene svetske kratke priče i suočili se sa novim oblicima i izazovima pripovedačke sažetosti. Mnogi od pisaca koji su zastupljeni u knjizi Skrati priču prvi put se prevode na srpski jezik, iako u svojim zemljama imaju brojne čitaoce, prevedeni su na mnoge jezike i dobili su neke od najvažnijih svetskih nagrada za književnost. Neki od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca pišu kratke priče do 1.000 reči ili prave Tviter priče koje poslednjih nekoliko godina doživljavaju istinsku ekspanziju. Dok je, na jednoj strani, roman najvidljiviji deo savremene književnosti, na drugoj strani kratka priča pokazuje zadivljujuću vitalnost, smelost u izboru tema i pripovedačkih postupaka, duhovitost i društvenu kritičnost, kao i neverovatnu sposobnost da koristi mogućnosti i energiju novih medija, od interneta do socijalnih mreža. Na pripremi knjige Skrati priču sarađivalo je 11 prevodilaca sa engleskog, kineskog, španskog, ruskog, nemačkog, italijanskog, francuskog ili mađarskog jezika: Kristina Filipović, Dragana Miljević, Bojana Gajski, Tanja Brkljač, Branko Anđić, Ivan Radosavljević, Bojan Tarabić, Maria Glišić, Marko Čudić, Višnja Jovanović i Bojan Savić Ostojić.

Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Bora Stanković, Petar Kočić, Tito, Vladimir Nazor, Šaban Bajramović – samo su neki od junaka su ove nesvakidašnje knjige! Najnovija zbirka priča jednog od naših najznačajnijih savremenih pripovedača potvrđuje Žurićevu sposobnost da na malom prostoru izgradi uverljive književne svetove sazdane na ruševinama naše nedavne prošlosti, u kojima bezuspešno tražimo kamen temeljac za svetliju budućnost. Sportskim jezikom rečeno, Žurić je i ovoga puta sastavio najbolju reprezentaciju književnih likova koji zahvaljujući piščevoj mašti i umeću daju sve od sebe u ispunjavanju sopstvenih sudbina. Tako mnoge poznate ličnosti u srpskoj povesnici XX veka postaju pouzdani svedoci neobične stvaralačke energije Vuleta Žurića i potvrđuju posebnost njegovog autorskog glasa, a čitalačkoj publici priređuju vrhunsku književnu predstavu. Duhovito, razigrano, originalno štivo koje se do kraja ne ispušta iz ruke!

Knjiga priča, putopisa i eseja o književnosti. Dve nove priče Mihajla Pantića. Putopisi iz Sibira, Poljske i Egipta. Rasprave o tome šta je danas književnost, ko je danas klasik, kako nas drugi vide, zašto je čitanje beskrajna priča i zbog čega je vedrina jedini način da opstanemo.

Ovo pisanje podseća na (ne)postojeću, trash, i thrash, literaturu, Bosanski lonac, bez doziranja komponenti. Autor je ispravno shvatio da se mnoge stvari podrazumevaju, pa je lišio sebe skribomanije. Ubeđen sam da mu je to bio i cilj. Manjak napora (što verovatno nije tačno), prikrivanje oskudnosti svoga pera i, naravno, već poznata lenjost, stvaraju utisak žurbe. Ne samo u pisanju? Početi pisati u tim godinama znači biti ne ljut nego besan, toliko besan da bi se pobedio opravdani otpor pisanju. Znao je da mu neće uspeti „belle lettre” (u stvari, nije to ni želeo). Nije želeo ni zanimljivu priču, hteo je nešto što ne postoji. Živeo je svoju utopiju kao san koji bi želeo često da sanja, gde se jedino prijatno osećao. Nerviralo ga je to što se mnogi pisci trude da od običnog „naprave” neobično. Pokušao je obrnuto. To što, uglavnom, konstatuje, ne obrazlaže, deo je posledica. Pokušavao je svojom inteligencijom i erudicijom „zamazati” stvar. Malo je spontanosti, strasti, a mnogo konstrukcije. Malo je radosti, još manje tuge. Nije voleo tužne ljude. U stvari, bio je protiv prava na tugu, kao „prirodno obogaćeni” stoik. Upravo zbog toga mu neko ne bi verovao. Pravilno je uradio što je u naslovu stavio skice umesto priče. Shvatio je, u stvari, oduvek je znao da ne ume da priča. Pitam se, o čemu ovo pisanje govori. Nešto o vremenu kada se izvozilo samopouzdanje, koje je tako subverzivno. Budućnost je pokazala, nažalost, da je taj „otrov” preskupo plaćen. Nešto o sadašnjosti? Najviše o sebi, što je najmanje želeo. Autoportret-skica. Ne može se osporiti da celu knjigu prožima i gađenje prema hipokriziji. Nisam pročitao ni reč o ljubavi i seksu i to može biti zamerka, ukoliko čoveka smatramo normalnim bićem, s pravom na različitost (kako ovo zvuči profano, rekao bi on). Smatra da čitanje različitih knjiga nijansira i opravdava ljudske razlike. Ili obratno? Ili i jedno i drugo? Večiti tragovi... Iako je bio svestan činjenice da je sve već napisano (ali nije pročitano) i da je o svemu pisano (ali nije napisano), bio je neprekidno pod strepnjom da napiše nešto što je već napisano, a da nije „prijavio izvor”. Strepnja mu je često bila u sukobu sa razumom. Surovo i sirovo pisanje, lišeno suvišnog do preterivanja, ne ugrožava mu sposobnost da o bilo čemu napiše bilo šta, a da ne zvuči glupo. To baš i nije tako lako. (Za kraj, nešto pohvalno.) Bonus track, dodatak, to hrabro, lucidno, često ne-zgrapno, češće nebrušeno i, u celini, nervozno zamišljanje budućnosti, samo na prvi pogled deluje kao potpuno različito tkivo od onog s početka. Čak i ako previdimo neke kopče, (sklonost alkoholu, na primer), nije teško zaključiti da obe strane dosta govore o njegovom odnosu prema sadašnjosti. Logika sama po sebi. Smatram da je precenio čovekove mogućnosti. Premalo vremena mu je dao za ono što je zamislio. Međutim, ako se podsetimo da 1984. g. (Orvel) nije bilo Velikog brata ni Evroazije, niti je čovek otputovao na Jupiter 2010 g. (A. Klark), treba da prihvatimo da to nije uopšte bitno. Dalje... Služeći se raznim „izmima”, tuđim i svojim (tako bar on misli) teorijama, maštom, promišljenim predviđanjima, pravi svojevrsnu kompilaciju koju je vredno probati, makar je „dosoljavali”. Uveren da od budućih dokaza treba da se „plaše” sve teorije i „izmi”, bez ograde, daje svojoj mašti na volju, u kojoj je Logiku postavio za „glavnog cenzora”. To što ne pominje reč kultura a tvrdi da je politika nestala može značiti da nam daje priliku da sami zaključimo; „Sve je Kultura”! Za kraj bi rekao da se kroz sav galimatijas skromno, nezapaženo provlači jedan „izam” koji, očekujući nove dokaze, ne treba da brine za svoju budućnost. Humanizam! Autor Autora

SVI USAMLjENI LjUDI je zbirka kratkih priča i scenarija Hadži-Aleksandra Đurovića. Po pričama: SOBA ZA DVOJE, SAMOĆA HOTELSKIH SOBA, LjUBAV DOLAZI KASNIJE Hadži-Aleksandar Đurović napisao je scenario za film "LjUBAV DOLAZI KASNIJE" (2013) koji je i režirao. Premijera filma bila je na FEST-u 2013. godine. Scenario je nagrađen kao treći najbolji, na 37. SCREENFEST-u Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji. Film je bio jedan od pet nominovanih za "Najbolji strani film" i "Najbolju režiju" na New York City International Film Festival-u. Hadži-Aleksandar Đurović osvojio je za ovaj film nagradu za najboljeg reditelja na Beverly Hills International Film Festival-u u Los Anđelesu.

Najpoznatija knjiga Draga Jančara. Priče u koje je stao ceo XX vek. Snažne i sugestivne priče o životu sa istorijom i politikom, o tajanstvenim preokretima i o tome kako je ponekad tanka granica između lepote i ljubavi i užasa i zločina. O čudesnoj sudbini Džojsovog učenika, o Pavelićevoj fasciniranosti korpom punom ljudskih očiju, o jednoj istrazi u Titovoj JNA, o tajanstvenoj slici iz Kastilje, o belom ruskom emigrantu koji ne uspeva da pobegne od istorije, o jednoj avanturi u Njujorku, o ljubavi i zločinu, o strasti i grehu.

Priče Ivane Dimić su kao malo ostrvo u moru današnjeg pripovedanja na srpskom jeziku. Neuporedive sa bilo čime što je na sceni, slobodne od svih stvarnih ili lažnih imperativa, izvan književne trke koja ionako ne vodi nikuda, i nikada se ne završava. Duboko su lične, neslične bilo čemu što mi pada na pamet, svaka rečenica u njima zaslužena je životom, i sa razlogom je napisana. Sada znam: reč je o čistim esencijalizmima, o trenucima proniknuća u sve što nas čini onim što jesmo. - Mihajlo Pantić Slušao sam priče koje mi je telefonom čitala Ivana Dimić. To se dešavalo u razna doba dana. Ubrzo sam shvatio da je pravo vreme za njih veče, negde pred spavanje. Čini mi se da sam morao biti posebno pripremljen za taj čin, a najbolje je bilo kad sam bio, kako bi Laza Kostić rekao, „među javom i med snom“. Tada je priča imala puno sazvučje u osećanju, u onom neuhvatljivom sfumatu kada se ne zna da li je važniji zvuk, muzika reči ili onaj skriveni smisao koji u nekom polusnu možeš da prihvatiš i razumeš više srcem, a manje umom. Zato sam Ivanu prozvao Adazereheš, što je mađarski naziv za ezoteričnu osobu, ili Šeherezada, kada se to ime pročita na srpskom, ali naopačke. Shvatio sam da to nije slučajno, jer Ivana ne pripoveda, ona šapuće neke svoje tajne, neke opsesije i to nekome za koga pretpostavlja da joj zauzvrat može dati nešto dragoceno. U tom smislu, nije mi baš najjasnije da li se ona ispoveda ili se bori da ljubavlju prema onom kome pripoveda osvoji pravo na svoj život. Ovaj, isuviše lični način pripovedanja, vidljiv je i u Ivaninim dramama, što je čudno. Drame su, naime, tekstovi javnih proklamacija i pretenduju na obračun, reakciju ili sadejstvo sa gledaocima i slušaocima. A Ivana ipak ima svoj lični razlog i apel koji ide više ka srcu, nego ka umu. I zato njeni tekstovi liče na pletisanke. - Dejan Mijač

Minijature i zapisi sabrani u jednoj knjizi! „Šta sve nije viđeno i rečeno i šta sve neće ostati zabeleženo? Šta sve nisu ljudi uspeli da kažu jedan drugom i sačuvaju zauvek? Znam, sunca su se rađala i kontinenti tonuli a da nikog nije bilo da to vidi i zabeleži... Zar da zaista potone u mom snu i zaboravu? Ispada mi beležnica iz ruku. Savlađuje me umor i uspavljuje opoj planinskog vazduha. Spava mi se. Sve se bojim da ću zaspati i sve se teže otimam snu. Neću stići da kažem. Zaspaću. ___ Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gu-bi. A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke.“ Ivo Andrić Kao radoznao duh i – uprkos „modernističkim“ predrasudama – raznovrstan i avangardan pisac, Andrić je ostao privržen i sasvim kratkoj proznoj formi, o čemu svedoči ne samo niz sasvim kratkih priča koje je objavio za života, nego i veliki broj proznih zapisa, skica i beležaka koji su posthumno objavljeni pod naslovima Znakovi pored puta i Sveske. Premda među njegovim „znakovima“ i zapisima ima mnogo takvih koji nedvosmisleno predstavljaju skice za pripovetke, započete odlomke ili fragmente i epizode većih zamišljenih celina, mnogi od njih danas se po svojoj formalnoj strukturi, zaokruženosti i drugim zahtevima žanra mogu smatrati uspelim i dovršenim proznim minijaturama, kakve bi poželeo mnogi savremeni srpski pisac.

Skrivana, tajna i šokantna istorija koja nam ove slavne i pametne žene predstavlja u novom svetlu koje ih čini još intrigantnijim i lepšim. Kakve se tajne kriju u životu Desanke Maksimović, Isidore Sekulić, Teodore Marković alias Dore Mar, Ksenije Atanasijević, Milene Pavlović Barili, Anice Savić Rebac? Upoznajte skrivanu stranu života slavnih Srpkinja kroz potresne, nežne, intrigantne, šokantne priče o dosad nepoznatim detaljima iz njihovog života. Zbog čega Isidora Sekulić zavodi svoga učenika i biva optužena za pokušaj ubistva muža? Šta je dovelo do toga da Anica Savić Rebac koristi opijate, a beogradska čaršija je navede na samoubistvo? Kako je Ksenija Atanasijević postala srpska Mata Hari i član „Crkvenog kamernog orkestra“? Kako je sujeverna Desanka Maksimović postala režimski pisac? Da li ste znali da je Milena Pavlović Barili bila špijunka vlade u izbeglištvu i žrtva muža homoseksualca, a da je Dora Mar proživela svoj vek u žarištu nadrealističkih perverzija…

Priče velikog pisca, modernog klasika srpske književnosti, o odrastanju i detinjstvu. Priče za decu i osetljive. Knjiga za lektiru i za uživanje. "Rani jadi su lirski. Priče su sačinjene od prizora iz mojeg detinjstva, slika koje nisu mogle da nađu mesto u romanu Bašta, pepeo. Svaka priča je gotovo pesma u prozi. Rani jadi su kratke priče, svet viđen očima deteta." - Danilo Kiš (1984)

Ovo je najlepša knjiga za sve ljubitelje mudrih priča i lepršavih reči. Ako ste još mali i čuli ste za Tritona, Orfeja ili Sfingu ali ne znate ko su oni i zbog čega su važni, pridružite se ujdurmama i zvrčkama koje prave slavni grčki junaci i bogovi. Ako ste već odrasli i poznat vam je svet mitova i legendi, biće vam zanimljivo da ih upoznate na još jedan, drugačiji način, na onaj zbog kojeg su sve legende i bajke priče o nama samima bez obzira na to u kom vremenu su nastale. A osim toga, jeste li sigurni da znate priče o Ifisu, Fineji ili Koronidi? Ršumović nam je ovom knjigom dao najlepši poklon – želju da i sami otkrivamo šta se u nama i oko nas zbiva i da o tome mislimo i govorimo nesputanim jezikom. O stvaralaštvu Ljubivoja Ršumovića: "Njegov talenat, bistra glava i zdravlje, efikasno deluju protiv zagađene sredine u kojoj živimo. On se kao planinski potok spustio sa Zlatibora, i sad žubori kroz svoje knjige i emisije, bistar, pitak i zdrav." - Dušan Radović "Otvorimo li bilo koju od njegovih predivnih knjiga, zaboravićemo na sve njegove pokušaje da ne otkrije kako nije pristao da nikada ne odraste." - Momo Kapor

Goran Samardžić je odrastao i formirao se kao pisac u Beogradu. U Laguni je 2006. godine objavio svoj kultni roman Šumski duh (prvo izdanje u Sarajevu 2005), koji je imao nekoliko izdanja i doživeo veliki uspeh u svim zemljama bivše Jugoslavije, i preveden na nekoliko evropskih jezika. Ova Samardžićeva knjiga izbor je novih i nekoliko ranije objavljenih priča, koje su srpskim čitaocima ostale nepoznate. Autentičan i snažan pripovedački glas, majstor u žanru "kratke priče", Goran Samardžić u Lutajućem Beograđaninu ispisuje svojevrsnu istoriju svog odrastanja, svojih ljubavnih epizoda, kafanskih druženja i često gorkog ali humornog sazrevanja na beogradskim ulicama, vraćajući se uvek ovom gradu kada ga je već bio napustio i ne raskidajući sa njim veze ni kada su sve druge veze sa njim bile prekinute.

"Beograd, ruralni Njujork, bio je u potpunom mraku sa smešnim reklamama na nebu." Ovo je scena na koju osamdesetih godina stupaju njuvejv i urbani apostoli Beograda – Koja, Šaper, Gile, Oliver Mandić, Srđan Petrović, Nebojša Bakočević i ekscentrični umetnici nesvakidašnjeg senzibiliteta poput Mome Rajina, Ljube Šimunića, Koste Bunuševca, Vlade Jovanovića ili Srbe Travanova, Nebojše Pajkića, Branka Vukojevića, Marine Abramović, Neše Paripovića, Malkolma Muharema. Posebna atmosfera može se otkriti u razgovoru sa Polom Morisijem. Kroz biografije ovih ličnosti koje su stvorile urbanu ezoteriju otkrićete tajnu vezu koja spaja duh Vorhol-Morisijeve umetničke radionice (art-fektori) i subkulturu Beograda. Naročito za ovo izdanje, Apostoli urbanog Beograda prošireni su pričama o Joci Jovanoviću i Slobi Konjoviću.

„NIŠVIL je doslovno pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri.“ (Dinko Tucaković, „Borba“, 1994) „Obaveštavam čitaoce da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma.“ (Bogdan Tirnanić, „Politika“, 1995) „U NIŠVILU se u potpunosti pokazuje Ćirićeva pripovedačka strategija: to je proza koja ne preza ni od čega, ponajmanje od spremnosti da se neprekidno menja i da se poigrava tabuima svih vrsta. U isto vreme, to je proza koja je u dosluhu sa nizom alternativnih i neknjiževnih svetova – od rokenrola i izmenjenih stanja svesti do filma i politike, od džeza i pornografije do novokomponovane narodne muzike i umetničke avangarde.“ (David Albahari, pogovor drugom objavljivanju NIŠVILA, 2002)

Amelija Vrla Pet priča u knjizi Amalije Vrle govore o berlinskim sudbinama njihovih protagonistkinja. Nije slučajno upravo glavni grad Nemačke uzet kao poprište života u kojima dominiraju „seks, droga nasilje i strah”. Berlin jeste melting pot supkulture simbolizovane u elektronskoj muzici, umetnosti, sintetičkim drogama. Mladi tragači za smislom stižu u Berlin puni ambicija. Neki od njih ne sasvim slučajno završe na stranputicama. Ova knjiga pripoveda o usponima i padovima jedne generacije. Pročitaj ODLOMAK.

Kada zatvorimo oči iza kapaka ostaju slike minulog dana koje u zamišljenom foto-albumu prelistavamo mislima. Neretko iz fioka sećanja uzimamo albume na koje je možda pala prašina, uspomene i likove roditelja, prijatelja, prvih simpatija i partnera, dece… U nekoj drugoj fioci smešteno je plavetnilo neba, ljuljuškanje barke na pučini, dezen nečije haljine ili kravate, šareni fondan na tortama, šnala u kosi. Uspomene iz prošlosti za bolje korake ka budućnosti. Postoje zaturene kutije i katancima obezbeđene škrinje u koje ne bismo da zalazimo, ali i iz tih sivih iskustava čovek se uči i gradi mozaik života. Širom zatvorenih očiju-Samo srcem se dobro vidi je emisija koja je niz godina plovila talasima Beograda 202. Možda je taj naziv nekima bio nelogičan, ali zapravo on oslikava ono najvažnije na šta u turbulentnoj svakodnevici zaboravljamo, da zastanemo, zažmurimo i pustimo srce da očisti telo i provetri duh. Ljubav je osnovna jedinica mere svih stvari. Ljubav prema sebi, porodici, svetu, koordinatama rođenja, putovanju, umetnosti… Zatvorite oči, osluškujte poruke iz srca, prelistavajte albume pune mirisa, neobičnih ukusa, dodirujte teksturu uspomena i krenite da stvarate nove. Ovo nije moja motivaciona poruka, iako se tako može tumačiti, već zaključak posle čitanja nove knjige Suza ima boju Emilije Matić. Dopustila sam sebi da iskoračim iz uloge urednice i recenzentkinje kAoja je pratila razvoj ovih priča i trebala bih u ovom osvrtu da razaspem niz teorijskih konstrukcija, dubokih analiza i onih “teških“ reči, ali nisam mogla. Moje biće je navaljivalo da ostavim teoretisanje i pišem o nečemu drugom. O emociji, osećanjima i autorkinim i mojim. Čitajući Emilijinu knjigu dobila sam uvid u pojedine segmente njenog života. Zavirila sam u radosti devojčice rođene na severu Crne Gore, osetila sam mirise drveća iz seoskog dvorišta, huk reke, dodir majčinih ruku. Prošla sam kroz njena upoznavanja, školovanje, prekookeanska putovanja, strepnje i tuge. Progovara o sebi načinom na koji ume: toplo, iskreno, direktno. Ne skriva se i ne ulepšava. Ne jadikuje. Ne potražuje pravdu i ne krivi nikoga. Kao ranije pomenuta emisija i naziv Emilijine knjige je slojevit. Suza je obično asocijacija za tugu, ali njena je u boji. Suza radosti, pročišćenja ili oprosta. Prelivanje svetlosti u kapi suze duginih boja za nova književna putovanja koja sprema. Sve je to sabrala u jednom naslovu iza kojeg se krije niz priča o detinjstvu, porodičnim odnosima, majci, odlasku iz okrilja doma u nepoznat svet, traganju, poslu, muzici, ljubavi i njenim sinovima. Samo ponekad spomene nedostatak vida, tek da itaoca opomene da se boje, teksture i predeli koje opisuje spoznaju i drugim čulima. Knjiga priča Suza ima boju Emilije Matić čuva od zaborava minula vremena, arhaizme kraja u kojem je rođena i upućuje reči hrabrosti i optimizma svima koji zavire među korice i prelistaju album njenih uspomena. Branka Selaković

Ova knjiga budi nadu da je moguće suprotstaviti se i pobediti depresiju, čak i onu tvrdokornu i upornu. Ona nudi praktične savete kojih se trebamo pridržavati u svakodnevnom životu. Da budemo iskreni, nije lako, ali je i te kako moguće. Suština je prigrliti korake koji su opisani u knjizi, ulo- žiti trud i biti istrajan. Ova knjiga je zasnovana na realnom pristupu koji je baziran na ličnom iskustvu. Svako je dostojan kvalitetnog života!

Mitološka priča ili živa istina o praiskonu, o tome ćete odlučiti sami. „DARIJA” je roman o bogovima i ljudima, o anđelima i arhanđelima, o Satani i neljudima, o svetlosti i tami…

Tijana Katić Hod po ivici kruga nudi sagledavanje i promišljanje jugoslovenske i srpske kulture i društva iz perspektive mlađe generacije, kroz razmatranja nasleđenog i potrage za sopstvenim mestom, kako u široj zajednici, tako i u sopstvenom mikrokosmosu. Potcrtavajući motiv kruga da označi cikličnost istorije i kulture, ali i ljudske prirode, autorka preispituje pregršt tema poput tumačenja stvarnosti, transformacije moderne porodice, osnivanja i održavanja različitih prijateljskih i romantičnih odnosa, koji trpe pod zahtevnim uticajem modernog kapitalizma, ali i sazrevanja i suočavanja sa ličnim željama, postupcima i odlukama. Oslanjajući se na bogatu tradiciju domaće književnosti i popularne kulture, autorka uspostavlja sponu između proslavljenih stubova literarne, filmske i muzičke umetnosti XX veka i novih, mladih glasova savremene kulture, te njihove jedinstvene perspektive, gledajući istovremeno u prošlost i budućnost, u svet i sebe. Pročitaj ODLOMAK.