Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Lorenc je bio autor nekih od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih o životinjama, uključujući najprodavanije Čovek upoznaje psa i Prsten kralja Solomona. O agresiji je jedno od njegovih najboljih dela, ali i najkontroverznije. Kroz pronicljivo i karakteristično zabavno istraživanje ponašanja životinja, dobitnik Nobelove nagrade prati evoluciju agresije u životinjskom svetu. On takođe postavlja neka zapanjujuća pitanja kada svoja zapažanja o psihologiji životinja primenjuje na čovečanstvo. Njegovi zaključci izazvali su kontroverzu bez presedana, koja je kulminirala u izjavi koju je Unesko usvojio 1989. godine i koja je, čini se, osuđivala njegov rad. Da li je Lorenc zaista tvrdio da je agresija čvrsto urezana u ljudsku psihu i da je rat neizbežan rezultat, čitaoci mogu sami da odluče. Kako god da reagujete, nema sumnje da u današnjem nasilnom svetu ovo moćno delo ostaje od najveće važnosti. Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1] Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[2] Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[3] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[4] Biografija Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[5] Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. Politika Nacionalsocijalizam Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[6][7][8][9][10][11] U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao: Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[3] Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[12] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[13] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[14] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.

У књизи су дати сви основни подаци и елементи о сивом соколу, са обиљем конкретних података. Књига сажето и прегледно обједињује најважније резултате у проучавању и доживљају ове врсте на светском и регионалном нивоу, као и личном нивоу аутора. Осим што приближава опште знање о сивом соколу, ова публикација указује и на општи значај биодиверзитета. Аутор је, користећи своје дугогодишње искуство, у књизи успео да избалансира количину приказаних података и научну егзактност у односу на прегледност и једноставност и тиме књигу учинио доступном широј публици, а не само стручној јавности. „Сиви соко“ осликава, не само сивог сокола као јединствену врсту, већ и аутора и његов поглед на птице грабљивице, природу и људе.. Књига представља значајан допринос за науку и, као таква, незаобилазно је штиво за будуће истраживаче и ауторе орнитолошких издања. . Аутор: Братислав Грубач Година издања: 2020. Формат: A4, 341 страна

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Divite se veličanstvenoj domišljatosti prirode! Proniknite iza kulisa poznatog sveta Uz knjigu NEVEROVATNE TAJNE PRIRODE pođite na nezaboravno putovanje koje će Vam otkriti svet biljaka i životinja. Posmatrajte uzbudljive stvari koje priroda skriva i tako saznajte ``kako`` i ``zašto``! Od iznenađujućih otkrića do uzbudljivih objašnjenja, kroz više od 900 fotografija i ilustracija, otkrijte genijalnost zakona prirode i izmerite njenu neverovatnu inteligenciju. Osetite uživanje koje Vam donose znanje i razumevanje! Zašto Zemlja podrhtava? Kako otrovne biljke mogu biti lekovite? Zašto je nebo plavo? Kako se ptice selice orjentišu? Prvi put Vas jedna knjiga vodi svuda, u svemir ili na dno okeana, u leglo grinja ili u gnezdo kraljevskog orla, i tako Vam otkriva sve o najneverovatnijim, najintrigantnijim i najnepoznatijim prirodnim fenomenima! Od iznenađenja do otkrića – napokon posedujete ključ zagonetke!

W. D. CAMPBELL BASIL EDE BIRDS OF TOWN AND VILLAGE Izdavač - Country Life Books, London Godina - 1965 156 strana 31 cm ISBN - 0 600 43021 9 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Foreword by H.R.H.The Prince Philip, Duke of Edinburgh Introduction 1 The Rook and the Carrion Crow 2 The Jackdaw 3 The Magpie 4 The Jay 5 The Starling 6 The Greenfinch and the Linnet 7 The Goldfinch 8 The Bullfinch 9 The Chaffinch 10 The House Sparrow and the Tree Sparrow 11 The Skylark 12 The Pied Wagtail and the Grey Wagtail 13 The Tree Creeper and the Nuthatch 14 The Blue Tit and the Great Tit 15 The Marsh Tit and the Coal Tit 16 The Long-tailed Tit 17 The Goldcrest and the Spotted Flycatcher 18 The Chiffchaff, the Willow Warbler and the Whitethroat 19 The Blackcap and the Garden Warbler 20 The Redwing and the Fieldfare 21 The Song Thrush and the Mistle Thrush 22 The Blackbird 23 The Dunnock and the Robin 24 The Wren 25 The Swift and the Swallow 26 The House Martin and the Sand Martin 27 The Kingfisher 28 The Green Woodpecker 29 The Pied Woodpecker and the Barred Woodpecker 30 The Cuckoo 31 The Tawny Owl 32 The Barn Owl 33 The Kestrel 34 The Moorhen and the Mallard 35 The Wood Pigeon, the Stock Dove and the Turtle Dove 36 The Lapwing `This book is a record, in word and picture, of fifty-six British birds that may still be seen in and around our towns and villages. And we should all be glad that they can still be seen and heard, in spite of progressive urbanisation and the use of highly toxic chemicals in agriculture, which has caused havoc among such varied species as the chaffinch, the green woodpecker and the kestrel -as catastrophic as the bird-killing winter of 1962-3. Fortunately, our bird population seems to be remarkably resilient. Basil Ede`s thirty-six paintings, specially commissioned for this book, show us the birds in typical surroundings, making recognition easy. W. D. Campbell`s text amplifies the paintings by describing each bird for us, touching on its characteristics and peculiarities, its haunts, song, food and nesting habits. He also mixes in stories and legends and personal reminiscences, for he has long been a keen observer of birds. Often he has a small phrase that pin-points a bird for us; when contrasting the carrion crow with the rook, for instance, he says `the carrion crow is an individualistic freebooter rather than a massconforming commuter`, or when he writes of the barn owl`s `disembodied face silently floating towards one`, or the little tree creeper`s penetrating call `reminiscent of hard cloth being cut by fast-working tailor`s scissors`. This book will make an ideal gift for all bird-lovers, for it has a twofold purpose. As the author puts it in his Introduction, apart from the purely aesthetic appeal of the illustrations, it is hoped that the pictures and text together may form a reference book which will not only lead to the identification of some of our commonest birds, but also stimulate interest in their habits and behaviour. Another more subtle intention is that once these basic fifty-six species are thoroughly known, the observer will become so interested that he or she will desire to name any of the three hundred or so other species which may be encountered in Britain`. `The plates are magnificent, and the Publishers must be congratulated on the high level of fidelity that they have achieved`-National Geographic Society.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ptice Ptica Pticama Ornitologija Ornitološki Birdwatching Posmatranje Knjiga je na engleskom jeziku

PETNIČKE SVESKE broj 56 zbornik radova Istraživačka stanica Petnica, 2003. Udžbenički format, 314 strana. Lepo očuvana, spolja malo požutela. Astronomija Univerzalonost i skaliranje parametra haotičnog transporta u perturbovanim hamiltonijanskim sistemima: kinetički model i numerički tekstovi (Čubrović Mihajlo) Fizika Primena Monte Carlo i Bethe ansatz metoda u ispitivanju osobina 1D Hajzenbergovog modela magnetika (Marinković Marina) PARPER – paralelizovani simulator procesa perkolacije na kvadratnim rešetkama (Savić Miloš) Određivanje putanja naelektrisane čestice u električnom polju primenom genetičkog algoritma (2D slučaj) (Vranić Marija) Matematika Ispitivanje magičnosti grafa po čvorovima (Bajić Biljana, Stanimirović Ivan, Kovačević Tijana) Elektronika Pojačivač D klase (Pajović Danica) Biologija Komparativna analiza populacija vrste Maniola jurtina (rhopalocera, Satyridae) iz okoline Petnice i planine Goč (Tomašev Nenad) Prilog poznavanju araneofaune okoline Valjeva (Novković Biljana) Analiza karakteristika staništa okoline Petnice sa aspekta faune ptica (Radišić Dimitrije) Teški metali u tkivima žutooke Rutilus rutilus kao indikator zagađenja vode Petničkog jezera (Grujičić Draško, Purjakov Stefan, Klajić Živko) Laboratorijsko uzgajanje krpelja simulacijom prirodnih uslova (Đokić Vitomir) Biomedicina Ispitavanje uticaja svetlosti na atibakterijsko dejstvo ekstrata kantariona (Vujanić Tijana) Uticaj kalijumovih i fosfornih veštačkih đubriva na koncentraciju likopena i vitamina C u plodu paradajza (Cvetković Biljana) Geologija Poreklo voda Niške Banje (Vanić Marko) Rudni minerali gornjeg dela sliva Dobrave (Šćepanović Božidar, Marković Stefan) Oblici i savremeni procesi centralnog dela Delibatske peščare (Pruner Iva, Černok Ana) Hemija Katalitičko razlaganje vodonik-peroksida u prisustvu zeolita A izmenjenog jonima bakra (II) (Denić Marija) Uticaj upotrebe atrazina na količinu različitih oblika azota u zemljištu (Pasti Igor) Uticaj Fe 3+ jona kao katalizatora u reakciji kopolimerizacije akrilne maleinske kiseline (Trajković Miloš) Fotokataličko razlaganje fenola uz TiO2 (Santrač Darko) Sinteza i karakterizacija kompleksa bakra (II) sa semikarbazonom piridoksala (Spasojević Tijana) Antropologija Strukturalna analiza proročanstva vezano za pomračenje Sunca 1999. godine (Brković Čarna, Rajić Miroslava) Arheologija Čačak i okolina u poznoj antici (Milosavljević Monika) Rezultati analize keramike sa lokaliteta Na njive (Jošić Smiljana, Kovačević Vanja, Simić Alaksandra, Rajić Sanja) Istorija Odraz društvenih prilika na pisanje specijalizovanog časopisa u Srbiji (Simendić Marko) Lingvistika Raspored konstituentskih jedinica u jeziku dece školskog uzrasta (Vuksanović Ivana) Kolokacije u pismenim zadacima (Pejčinović Lidija) Psihologija Povezanost stilova afektivnog vezivanja i koncepta o sebi kod polaznika IS Petnica (Đoković Nevena, Lekić Teodora, Mandić Marija) Razlike u proceni horizontalne i vertikalne udaljenosti (Simović Anja, Stanojević Ivana, Stepandović Mladen) Subjektivni doživljaj umetničkih slika različitih po temi i pripadnosti slikarskom pravcu (Radanović Jelena, Šarenac Tamara) Opaženje forme u tačkastim sklopovima (Stojanović Kristina, Popov Jelena) Konotativno značenje parova pojmova (Dačić Nevena, Todorović Nevena) Povezanost socio-demografskih odlika roditelja dece prvog razreda osnovne škole izbora između predmeta veronauke i građanskog vaspitanja (Milovanović Biljana, Marcikić Aleksandra, Knežević Ivan, Gajić Danica, Major Agota, Nešović Zlatka) k

Kao na slikama retko u ponudi prelepe ilustracije iz doba ex yu Гмизавци (лат. Reptilia — Рептили) су одиграли изузетно значајну улогу у историји развоја животињског света, јер је то прва група кичмењака која је у потпуности изашла на копно. Ова еволуција омогућена је захваљујући развитку јаја са амнионом: опна (амнион) је обавијала ембрион који се налазио у течној средини, па је ембрион могао да се развија лебдећи у течности, а није било потребно да се јаја полажу у води. Рептили су тетраподна животињска класа која се састоји од корњача, крокодила, змија, водених гуштера, гуштера, туатара, и њихових изумрлих сродника. Изучавање тих традиционалних рептилских редова, историјски комбинованих са модерним водоземцима, се назива херпетологија. Пошто су неки рептили сроднији са птицама него са другима рептилима (нпр., крокодили су сроднији са птицама него са гуштерима), традиционалне групе „рептила” које су горе наведене не сачињавају монофилетску групу (или кладу). Из тог разлога, многи модерни научници преферирају да уврсте и птице као део рептила, чиме Reptilia постаје монофилетска класа.[1][2][3][4] Најранији познати проторептили су се појавили пре око 312 милиона година током карбонског периода, тако што су еволуирали из напредних рептилиоморфних тетрапода који су почели да се у све већој мери адаптирају на живот на сувом тлу. Неки рани примери обухватају гуштерима сличне Hylonomus и Casineria. Осим садашњих рептила, постојало је мноштво различитих група које су сад изумрле, део којих је изумро услед масовних изумирања. Посебно је значајно кредно-терцијарно изумирање услед кога су нестали птеросаури, плесиосаури, Ornithischia, и сауроподи, као и многе тероподне врсте, укључујући трудонтиде, дромеосауриде, тираносауриде, и абелисауриде, заједно са многим припадницима кладе Crocodyliformes, и реда љускаша (нпр. мосасаури). Модерни неавијански рептили насељавају све континенте изузев Антарктика. (Ако се птице класификују као рептили, онда су сви континенти насељени рептилима.) Неколико постојећих подгрупа је препознато: корњаче (Testudines и Testudinidae), око 400 врста;[5] Rhynchocephalia (туатара са Новог Зеланда), 1 врста;[5][6] Squamata (гуштери, змије, и Amphisbaenia), преко 9.600 врста;[5] Crocodilia (крокодили, гавијали, кајмани, и алигатори), 25 врста;[5] и Aves (птице), 10.000 врста.[5] Рептили су тетраподни кичмењаци, створења која било имају четири уда или су, попут змија, проистекли из предака са четири уда. За разлику од водоземаца, рептили немају акватични стадијум ларве. Већина рептила носи јаја, мада је неколико врста Squamata вивипарна, као што су биле и неке од изумрлих акватичних клада[7] — фетус се развије унутар мајке, у постељици уместо у кори јајета. Код амниота, јаја су окружена мембранама ради заштите и транспорта. Постојање мембране омогућава репродукцију на копну. Многе вивипарне врсте хране своје фетусе путем разних форми постељица, које су аналогне оним код сисара. Неке врсте се иницијално старају о својим младунцима. Изумрли рептили су у опсегу величина од малог гека, Sphaerodactylus ariasae, који може да нарасте до 17 mm (0,7 in), до естуарских крокодила, Crocodylus porosus, који могу да досегну дужину од 6 m и тежину од преко 1000 kg. Опште особине[уреди | уреди извор] Гмизавци су животиње чија телесна температура зависи од температуре околине. Са падом температуре спољашње средине, пада и њихова телесна температура. Зато се често могу видети како се сунчају. На тај начин се греју. Ноћу мирују на скровитом месту. Када у јесен захлади, закопавају се у земљу и падају у зимски сан све до пролећа. Због тога су у неповољном положају у оним областима где облачно и хладно време умањује такве могућности. То је разлог што гмизавци углавном пребивају у топлијим крајевима. Релативно мали број врста настањује пределе велике географске ширине. Тело им је заштићено рожним крљуштима (код неких група, то су плоче), које их штите од губитка течности. На прстима имају канџице, које олакшавају кретање по копну, такође од рожне материје. То је, наиме материја, која се среће у различитим органима, још и код птица и сисара, што еволутивно повезује све три класе. Наука која се бави гмизавцима назива се херпетологија. Развојна историја[уреди | уреди извор] Гмизавци су се појавили средином карбона, а развили су се из водоземаца. Разликовали су се од водоземаца првенствено по амниотском јајету с љуском која служи за заштиту од исушивања, што им је омогућило да у потпуности воде копнени живот, за разлику од водоземаца. То се показало великом предношћу јер су тадашња мора била пуна опасних грабљивица. Остали копнени кичмењаци се према том обележју називају амниотима. За разлику од водоземаца, амниоти више нису везани у размножавању за воду, а и уопштено су боље прилагођени животу у сувој околини. Амниоти се раздвајају на две гране које се разликују према броју бочних отвора на лобањи у пределу сљепоочнице (темпорални отвор). Амниоти с једним бочним отвором називају се синапсида (један отвор), а с два диапсида. Праамниоти нису имали ниједан отвор, па их се назива анапсида. Од диапсида потичу диносаури као и данас изумрли птеросаури. Према најновијим сазнањима, као једини и данас живи представници диносаура сматрају се птице. До данас није недвосмислено утврђено место које у систематици припада корњачама. Њихова лобања нема бочних отвора, па се због тога ова група сврстава у анапсиде. Неки палеонтолози сматрају, да су се корњаче развиле од диапсида које су накнадно редуковале ове отворе. Према положају њихове вратне артерије и постојању аорте, данас се сврставају у гмизавце као сестринска група. Но до сад нађени фосили не омогућују дефинитивно објашњење. Разноврсност гмизаваца[уреди | уреди извор] Таксономија[уреди | уреди извор] Види још: Класификација гмизаваца и Класификација змија Класификација гмизаваца по Бентону, 2014.[8][9] Класа Reptilia †Поткласа Parareptilia †Ред Pareiasauromorpha Поткласа Eureptilia Инфракласа Diapsida †Ред Younginiformes Инфракласа Neodiapsida Ред Testudinata (корњаче) Инфракласа Lepidosauromorpha Неименована инфрапоткласа †Инфракласа Ichthyosauria †Ред Thalattosauria Надред Lepidosauriformes Ред Rhynchocephalia Ред Squamata (гуштери & змије) †Инфракласа Sauropterygia †Ред Placodontia †Ред Eosauropterygia †Ред Plesiosauria Инфракласа Archosauromorpha †Ред Rhynchosauria †Ред Protorosauria †Ред Phytosauria Подела Archosauriformes Потподела Archosauria Надред Crocodylomorpha Ред Crocodilia Инфраподела Avemetatarsalia Инфрапотподела Ornithodira †Ред Pterosauria Надред Dinosauria Ред Saurischia (садржи кладу Aves) †Ред Ornithischia Филогенија[уреди | уреди извор] Кладограм који је овде представљен илуструје „породично стабло” рептила, и следи поједностављену верзију односа коју је објавио M.S. Lee 2013. године[10] Све генетичке студије су подржале хипотезу да су корњаче диапсиди; неки стављају корњаче међу Archosauriformes,[10][11][12][13][14][15] док по неким радовима оне спадају у Lepidosauromorpha.[16] Приказани кладограм користи комбинацију генетичких (молекуларних) и фосилних (морфолошких) података за успостављање односа.[10] Amniota Synapsida (сисари и њихови изумрли сродници) Целокупна група Reptilia †Parareptilia †Millerettidae unnamed †Eunotosaurus †Hallucicrania †Lanthanosuchidae †Procolophonia †Procolophonoidea †Pareiasauromorpha Eureptilia †Captorhinidae Romeriida †Paleothyris Diapsida †Araeoscelidia Neodiapsida †Claudiosaurus †Younginiformes Крунска група Reptilia Lepidosauromorpha †Kuehneosauridae Lepidosauria Rhynchocephalia (туатаре и њихови изумрли сродници) Squamata (гуштери и змије) Archosauromorpha †Choristodera †Prolacertiformes †{{Trilophosaurus}} †Rhynchosauria Archosauriformes (крокодили, птице, диносауруси и изумрли преци) Pantestudines †Eosauropterygia †Placodontia †Sinosaurosphargis †Odontochelys Testudinata †Proganochelys Testudines (корњаче) Гуштери[уреди | уреди извор] Тело гуштера прекривено је рожним крљуштима које су поређане као црепови на крову. Повремено се рожни слој одбацује у парчићима и ствара се нови. Гуштери имају кратке ноге са пет дугачких прстију који се завршавају оштрим канџама. Њима се гуштер придржава док се вере уз дрво или камен. У устима гуштери имају много зубића. Њима само придржавају храну, пошто они гутају цео плен. Ове животиње врло добро виде и чују. Велики значај за њихово сналажење у простору има посебно чуло мириса. Хемијске материје се дугим рачвастим језиком допремају до тог чула, које се налази испод носних органа. Гуштери немају сталну температуру тела (зависи од температуре спољашње средине). Када су у опасности, одбацују свој реп. И док збуњени нападач остане са парчетом репа, гуштер се спасава бекством. Касније му израсте нови реп. У нашим крајевима чести су ливадски и зидни гуштер. Има их готово на сваком кораку, па и у људским насељима. Чести су и гуштери зелембаћи. Мужјаци су обично живљих боја од женки. Змије[уреди | уреди извор] Наше најпознатије неотровне змије су белоушка и смук. Белоушку је лако препознати по шарама иза главе. Она живи поред воде. Смукови живе на ливадама и у проређеним шумама. Отровне змије наших крајева су шарка и поскок. Поскок се може препознати по једном израштају - рошчићу на врху њушке. Живи на каменитим местима. Шарка свој назив није добила по `цикцак шари`. Змије имају дуго ваљкасто тело без ногу, па их је лако препознати. Крећу се вијугањем тела помоћу снажних мишића. За разлику од гуштера, свој рожни слој одбацују цео одједанпут. `Пресвлаче` се из своје коже и остављају змијску кошуљицу. Очни капци змија су срасли и провидни. Отуда хладан змијски поглед. Због тога змије слабо виде. Змије имају дуг рачвасти језик. Као и гуштери, и оне језиком уносе хемијске материје из спољашње средине до посебног чула мириса. Све змије су грабљивице. Хране се разним другим животињама: мишевима птицама гуштерима жабама рибама инсектима другим змијама Могу да прогутају веома крупан плен. Неке врсте змија имају отровне жлезде које се изливају на врху два дуга зуба. Помоћу тих зуба змија убија плен, али се и брани од непријатеља. Неке змије свој плен убијају тако што се обавију око њега и удаве га снажним мишићима. Те змије се зову удави. Змије су најчешће таквих боја да се тешко могу разазнати од своје околине. Али неке од њих имају и јарке боје. Обично су отровне змије јарких боја или имају упадљиве шаре. Међутим, има и оних које бојом имитирају опасну змију. Већина живи на копну. Сакривају се у трави, жбуњу, под камењем, неке живе и на дрвећу. А има и водених змија (слатководне и морске). Како разликовати отровне од неотровних змија наших крајева[уреди | уреди извор] Отровне змије је лако препознати. Разлике између отровних и неотровних змија можете видети у следећој табели. ОТРОВНЕ НЕОТРОВНЕ ГЛАВА троугласта јајаста ВРАТ наглашен ненаглашен ТЕЛО кратко, здепасто дуго, витко ОБОЈЕНОСТ са шарама најчешће без шара Корњаче[уреди | уреди извор] Корњача Корњаче немају зубе. Њихове вилице су обложене рожном навлаком која им омогућује да откидају плен. Живе на копну, у слатким водама и у морима. Копнене се углавном хране сочним биљним деловима, мада радо једу и мање животиње (глисте и пужеве). Водене корњаче су месоједи. Све корњаче полажу јаја на копну. У нашим крајевима живе шумска и барска корњача. Најмање корњаче не нарасту више од 11 cm, а највеће могу да имају преко 2 м и да буду тешке око 500 kg. Највећа је зелена корњача или голема желва, која живи у топлим морима. Највеће копнене корњаче живе на неким острвима Индијског океана и на острву Галапагос. Ове џиновске корњаче често су дуже од 1,5 м и тешке око 270 kg. Крокодили[уреди | уреди извор] Крокодил Тело крокодила прекривено је великим рожним плочама. Крокодили имају дугачак пљоснат реп, који им служи за пливање, и издужене вилице у којима се налазе бројни шиљати зуби. Крокодили живе у слатким водама топлијих крајева. Добри су пливачи и велике грабљивице. Највише лове рибе, али нападају и друге животиње, понекад и човека. Када крокодили мирују и вребају плен, из воде им вире само очи и носни отвори. Код крокодила се први пут јавља потпуно преграђено срце(две коморе и две преткоморе), што значи да имају сталну телесну температуру. Крокодили су данас највећи гмизавци. Њихова величина се креће од 1 до 10 м. Највећи је индомалајски крокодил. Изумрли гмизавци[уреди | уреди извор] Некада их је на Земљи живело много различитих врста гмизаваца. Међу њима су били и диносауруси. Неки гмизавци су били мали, величине гуштера, а неки - прави џинови. Највећи међу њима био је дуг 25 m и тежак 50 тона. То је највећа копнена животиња која је икада живела на Земљи. Изумрли гмизавци су се и по изгледу веома разликовали. Неки су се кретали на четири, а неки на две ноге, неки су имали крила и могли да лете, док су неки подсећали на рибе и живели у води. Било је и биљоједа и месождера. Велики број гмизаваца ишчезао је за кратко време. Занимљивости[уреди | уреди извор] Најмањи гуштер има само 1,5 cm, а највећи (варан) дужи је од 3 м. Код нас у најмањи мацаклини (гекони), дуги 8-10 cm, а највећи је блавор, који може да буде и дужи од 1 м. Блавор Слепић Немају сви гуштери добро развијене ноге. Код неких су добро развијене ноге. Код неких су мале и танке, па су они спори. Али када су у опасности, они подигну своје ножице и `пливају` по сувом јер су тако много бржи. А неки гуштери немају ноге, па подсећају на змије. Такви су блавор и слепић. Неки гуштери су необичног облика. Имају дугачак савитљив реп помоћу којег се придржавају за гране. То су камелеони. Свако око камелеона покреће се самостално. Тако они истовремено могу да гледају у различитим правцима. По боји тела слични су средини у којој живе, али боју свога тела могу и да мењају. Змије су дугачке од 15 cm до 11,5 м. Највећа змија је анаконда (на слици), која живи у прашумама Јужне Америке. А највећа змија наших крајева је четворопругасти смук, који може да буде дужи од 2 м. Највећа отровница је царска кобра - дугачка је 5,5 м. Гуштери су већином мирне животиње, које уједају да би се одбраниле. Само две врсте имају отровне жлезде. Њихов ујед је врло опасан, па и смртоносан за човека. Те две врсте живе у јужном делу Северне Америке. Змије дуго живе. Чак и мале змије могу да живе до 12 година, а многе живе и дуже од 40 година. Најдужи отровни зуб (5 cm) има габонска отровница. Отров шарке је толико јак да се његово дејство продужава и када се он осуши. Због тога није препоручљиво ићи бос по терену где се може наћи шарка или додиривати зубе већ мртве змије. Змијски цар је животиња која најдуже може да гладује. Он може да издржи и 1400 дана без хране. Изградња све већег броја асфалтних путева један је од фактора који угрожавају гмизавце. Како асфалт упија сунчеву топлоту, представља погодно место на коме гмизавци могу повисити температуру свога тела. Али овим путевима пролази и све већи број аутомобила, те многи од њих на овим местима бивају прегажени.

Zoologija beskičmenjaka,treće izdanje,u dobrom je stanju. Autor:Prof.Valentin Aleksandrovič Dogelj. Izdavač:Naučna Knjiga,Beograd 1961. Format:24cm x 17cm. Broj Strana:519 strana,ilustrovana,tvrd povez,latinica. U naslovu Zoologija beskičmenjaka Zivotinjski svet naseljava biosferu na našoj planeti, a pod biosferom podrazumevamo onaj površinski sloj zemljine kore sa slojem vazduha koji je okružava; u toj biosferi odigravaju se životni procesi životinjskih i biljnih organizama. Opšti opseg životinjskog sveta određuje se, s jedne strane, brojem vrsta koje ulaze u njegov sastav i, s druge strane, brojem jedinki, koje ulaze u sastav svake vrste. U današnje vreme, pitanje o broju životinjskih vrsta koje naseljavaju našu zemlju, može biti rešeno samo približno na osnovu broja vrsta do danas opisanih u nauci. Broj vrsta u onim grupama čiji su pretstavnici krupnijih razmera (sisari, ptice i dr.) manjeviše je poznat, a broj životinjskih vrsta, čiji su pretstavnici manjih razmera, samo je približno poznat i sa razvitkom zoološke nauke svakako će se povečati. Različiti autori unekoliko se razilaze u ocenjivanju broja životinjskih vrsta. Ako rasmotrimo najveće cifre koje uzimaju u obzir izvesni naucnici to ćemo dobiti sledeće podatke u pojedinim tipovima životinjskog sveta…. na ovaj način, broj do sada poznatih životinjskih vrsta iznosi, otprilike 1 000 000. Izračunavanja Prirodno je što izračunavanja broja jedinki koje pripadaju jednoj vrsti pretstavlja još veće teškoće. Moguće je ukazati na sledeće krajnosti: ima životinja (naprimer slonovi i nosorozi) čiji broj na zemlji ne prevazilazi nekoliko hiljada, a postoje čak i takve vrste koje su u izumiranju (kao bizoni) od kojih se sačuvalo svega nekoliko stotina primeraka. S druge strane, milioni i milijarde jedinki vrste putničkog skakavca pretstavljaju drugu krajnost, a broj infuzoria ili flagelata koje vrve u svakoj bari, nemoguće je ni približno oceniti. Sto se tiče bioloških osobenosti raznih životinja, njihove veličine i opšteg broja jedinki, kao i gustina naselja svake vrste u pojedinim reonima.

Izdavač: Академии наук ссср Godina izdanja: 1953. Povez: Tvrd Format: 21 cm Broj strana: 625 Stanje: Dobro - Veoma dobro (ima na tri mesta pečat i bibliotečki broj) История развития животных. Наблюдения и размышления. Том 2 - Часть третья: Лекции о зарождении и развитии органических тел для врачей и начинающих естествоиспытателей как введение в более глубокое изучение истории развития; Приложения. ОГЛАВЛЕНИЕ Часть третья. Лекции о зарождении и развитии органических тел для врачей и начинающих естествоиспытателей как введение в более глубокое изучение истории развития 1. Постановка вопроса 2. Строение отложенного, но еще не насиженного яйца 3. Образование птичьего яйца в яичнике 4. Дальнейшее образование яйца в яйцеводе 5. Изменения яйца во время насиживания 6. Общие способы образования эмбриона у птиц 7. История развития отдельных частей организма птицы 8. История развития рептилий 9. Развитие млекопитающих 10. Строение и развитие яйца у отдельных семейств млекопитающих, в особенности у человека 11. Развитие животных, которые не имеют амниона и желточного мешка Объяснения к таблицам рисунков Приложения В 1828 году появился в печати первый том знаменитой «Истории развития животных» Бэра. Карл Эрнст фон (Карл Максимович) Бэр, изучая эмбриологию цыпленка, наблюдал ту раннюю стадию развития, когда на зародышевой пластинке образуются два параллельных валика, впоследствии смыкающиеся и образующие мозговую трубку. Ученого осенила мысль, что «тип руководит развитием, зародыш развивается, следуя тому основному плану, по которому устроено тело организмов данного класса». Он обратился к другим позвоночным животным и в развитии их нашел блестящее подтверждение своей мысли. Громадное значение «Истории развития животных», опубликованной Бэром, состоит не только в отчетливом выяснении основных эмбриологических процессов, но, главным образом, в гениальных выводах, представленных в конце первого тома этого сочинения под общим названием «Схолии и короллярии». Известный зоолог Бальфур, говорил, что все исследования по эмбриологии позвоночных, которые вышли после Карла Бэра, могут рассматриваться как дополнения и поправки к его труду, но не могут дать ничего столь нового и важного, как результаты, добытые Бэром.

Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. ISBN (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG125 (N)

Odlično Kao novo Priručnik za određivanje životinjskih vrsta Ta bogato opremljena knjiga predstavlja Vam faunu evrope podeljenu na sistematske kategorije. Iscrpan uvod, pregledne tablicei sazeti opisi omogucuju citatelju da lakse pronadje ono sto trazi! stručni saradnici Otto v. Frisch i Friedrich Schaller ; ilustracije u boji Wilhelm Eigener Izdavač: Mladinska knjiga Prevod dela: Fauna Europas Prevod: Ivo Matoničkin, Ivan Habdija i Nikola Tvrtković Godina: 1981 Broj strana: XXXII, 550, ilustrovano Format: 27.5x16.5 Povez: tvrd Geografska zoologija. Zoogeografija. Fauna. Geografska rasprostranjenost životinja. Sistematska zoologija Harri Garms (rođen 20. oktobra 1903. u Hamburg-Cranz, † 1987) bio je njemački biolog i didaktika biologije. Poznat je po udžbenicima iz biologije. Garms je bio sin ribara i pohađao je koledž za obuku nastavnika u Stadeu sa prvim ispitom nastavnika 1925. Zatim je pohađao Abitur u Schlesvig-u i studirao biologiju na Univerzitetu u Hamburgu sa doktoratom 1930. godine (studije o zarastanju rana u plodovima). Zatim je predavao na Vichernschule, gdje je 1936. godine dobio pun posao. Godine 1933. pridružio se NSDAP-u i bio aktivan u Nacionalnoj socijalističkoj asocijaciji nastavnika, kao šef biologije u Gaufachschaft II (srednjim školama). Godine 1937. postao je predavač biologije na Visokoj školi za obrazovanje učitelja u Hamburgu (završno zaposlenje 1939). Objavio je o nasleđu i rasnoj nauci u nacionalsocijalističkom smislu i održao predavanja o tome. Godine 1945. Britanci su otpušteni iz javne službe, a 1948. je uspio da se vrati na posao kao državni službenik. Postali su poznati po udžbenicima iz biologije i 1957. godine višim savjetnikom. Godine 1965. ranije je penzionisan iz zdravstvenih razloga. Bio je oženjen od 1930. godine i imao je troje djece. Kao odgovoran za obuku nastavnika iz biologije (bio je predavač na Institutu za obuku nastavnika), ispitao je, između ostalog, i Loki Schmidt u Hamburgu Otto von Frisch, sin zoologa i naučnika o ponašanju Karl von Frisch, studirao je zoologiju zbog svog interesa za životinje. Tako je napisao doktorsku tezu o pticama za šljuke i pljačkašima i, između ostalog, pregledao divljinu u bavarskim močvarama iu Camargueu na jugu Francuske. Godine 1957. Von Frisch je svirao u bajkovitoj adaptaciji Vuk i sedam dječaka u ulozi Geissenova učitelja. To je bila jednokratna filmska uloga koju je prihvatio za svoju ljubav prema životinjama. Godine 1959. Otto von Frisch postao je naučni asistent za kralježnjake u Prirodnjačkom muzeju u Braunschveigu, 1970. godine imenovan je za kustosa, od 1978. do penzionisanja 1995. godine bio je direktor muzeja. Godine 1965. bio je habilitovan na TU Braunschveig, koji ga je 1970. godine imenovao za profesora. Fon Frish je objavio brojne knjige, od kojih je njegov rad Hiljadu trikova kamuflaže nagrađen Nemačkom omladinskom nagradom iz 1974. godine. Od 1971. do 1973. moderirao je dokumentarnu seriju ZDF Paradise of Animals Friedrich Schaller (rođen 30. avgusta 1920. u Gleismuthhauzenu, Gornja Frankonija, † 5. maj 2018. u Beču) bio je nemački ili austrijski zoolog. Friedrich Schaller je bio sin nastavnika osnovne škole Nikolausa Schallera i njegova supruga Dorothea. Odrastao je uglavnom u Rothmanstalu. [2] Nakon diplomiranja na Novoj gimnaziji u Bambergu, Schaller je studirao od 1939. do 1944. zoologiju na Univerzitetu u Beču sa fokusom na biologiju, antropologiju, paleontologiju i nauku o tlu. Nakon što je radio kao asistent istraživač na Univerzitetu Philipps u Marburgu i Johannes Gutenberg Univerzitetu Mainz, bio je od 1947. do 1957. u Mainzu. Profesor. Godine 1950. habilitirao je s pisanjem o ekologiji pijeska u Mainzu. Godine 1958. prihvatio je profesuru na Tehničkom univerzitetu u Braunschveigu i institutu i ​​direktoru muzeja u Braunschveigu. Godine 1968. prelazi u redovnog profesora i člana upravnog odbora 1. Zoološkog instituta Univerziteta u Beču. Godine 1987. postao je emeritus. Schaller je živeo u Beču. Vilhelm Eigener (rođen 13. marta 1904. u Holzmindenu, 9. oktobra 1982. u Hamburgu) bio je ilustrator nemačkih životinja i grafičar. Vilhelm Eigener dolazi iz porodice umetnika. Preci su bili ikonopisci iz Ulma, koji su kasnije emigrirali u Moskvu, gde su postavili fabriku boja. Nakon požara grada, vratili su se u Njemačku i nastanili se u Holzmindenu na Veseru. Po završetku srednjeg obrazovanja u humanističkoj gimnaziji, Eigener je završio slikarsko naukovanje. Od 1920. do 1924. studirao je umjetnost kod Alberta Aereboea u Kunstgeverbeschule Kassel, sa Arthur Illies u Školi primijenjenih umjetnosti u Hamburgu i sa Ludvigom Bartningom i Oskar Hermann Verner Hadank u United State Schools of Free and Applied Arts u Berlinu. Vilhelm Eigener je radio od 1930. do 1938. godine kao glavni dizajner u štamparijama Friedlander, štamparskoj firmi sa sedištem u Hamburgu koja se specijalizovala za cirkus i plakate umetnika. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao vojnik u Poljskoj i Rusiji. Nakon ilustracije nekih knjiga iz bajke nakon rata, postao je jedan od najtraženijih nemačkih ilustratora knjiga životinja i prirode iz 1950-ih. Njegovi živopisni crteži u akvarelima mogu se naći u mnogim životinjskim, prirodnim, biološkim knjigama, ali i na naslovnicama zooloških vodiča berlinskog zoološkog vrta. Da bi mogao da posmatra životinje izbliza, Eigener se upustio u studijska putovanja kroz Afriku u godinama 1956, 1959 i 1965, među njima u Kairo, Kejptaun, Zanzibar, džunglu Kongo, pustinju Namib i Obalu kostura u jugozapadnoj Africi. Godine 1977. otputovao je u Iran i 1979. u Indiju. Od 1978. do 1980. Eigener je bio naučni savjetnik za ARD večernju seriju Velt der Tiere, moderator Dietmar Schonherr. Eigener je radio više od 30 godina nezavisno, uključujući i crtača za životinjski park Hagenbeck. Njegova najpoznatija knjiga je Enciklopedija životinja (1971), u kojoj je u boji prikazano 4000 vrsta životinja, od kojih je nekoliko prvi put. Pored toga, radio je kao ilustrator u enciklopediji Grzimeks Animal Life. Većina njegovih radova se arhivira u Biohistoricum u Zoološkom istraživačkom muzeju Alekander Koenig u Bonu. Biologija zivotinjske vrste evrope carls darvin flora i fauna leptiri ptice

Omot oštećen i repariran, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Stanković, Siniša Naslov Ohridsko jezero i njegov živi svet / Siniša Stanković Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Skopje : Kultura, 1957 (Skopje : `Goce Delčev`) Fizički opis 381 str. : ilustr. ; 21 cm. (Karton) Napomene Bibliografija: str. 367-[379]. Predmetne odrednice Vodene biocenoze -- Ohridsko jezero U ovom delu akademik dr Siniša Stanković po prvi put izlaže sistematski rezultate ne samo njegovih proučavanja za vreme od četiri decenija na ovom jedinstvenom objektu u Evropi, već i rezultate svih dosada izvršenih istraživanja u vezi s njim. Od naročitog su interesa, i to ne samo za nauku naše zemlje, rezultati koji su postignuti u godinama posle oslobođenja. Ovi rezultati su dobijeni na bazi moderne metodike i aparature. Ohridsko Jezero, kao što je poznato, predstavlja jedan od najinteresantnijih objekata ove vrste u celom svetu. Njegovo savremeno naselje predstavlja pravi živi muzej. Njegovi stanovnici su živi fosili koji su se očuvali neizmenjeni od Tercijarnog doba. Kao takvo ovo jezero svojim živim svetom predstavlja jednu od poslednjih etapa pređenih u evoluciji organizama u ovom delu Evrope. U ovom starom basenu danas se nastavlja evolucija koja je počela pre mnogo miliona godina. Sa ekonomskog gledišta ovaj objekat, iako relativno siromašan, svojim kvalitetnim pastrmkama svakako nije od malog interesa za privredu Ohridskog kraja. U vezi s nizom mera preduzetih za povećanje ribljih prinosa, u ovom radu su izložene naučne osnove kao i rezultati koji su postignuti u dosadašnjim naporima. Dosadašnja postignuća i iskustva mogu jedino dati zdrav fundament za buduće mere i napore usmerene ka povećanju biološke produkcije, izražene preko riblje, produkcije. Ohridsko Jezero sa svojim karakterističnim živim svetom predstavlja jednu od prvih faza u evoluciji jezerskih biotopa. U vezi s ovim akademik dr Stanković u pomenutom radu majstorskim načinom ilustrira na biološkom materijalu principe dijalektičkih zakonitosti razvitka. U ovom smislu rad je značajan i kao doprinos literaturi namenjene izgrađivanju materijalističkog pogleda na svet. Dalje, od naročitog je značaja što su u ovom radu izneta ne samo najnovija dostignuća moderne biologije jezerâ, već su u njemu ukazani problemi koji čekaju svoje definitivno razrešenje. Knjiga akademika prof. Stankovića je napisana vrlo lepim jezikom. Ona predstavlja sintetični naučni rad namenjen ne samo biološkoj čitalačkoj publici. Lepo izloženi rezultati mnogobrojnih istraživanja dostupni su i najširoj čitalačkoj publici. Ohridsko jezero (mak. Охридско Езеро, alb. Liqeni i Ohrit) je jezero u jugozapadnom delu Makedonije i istočnom delu Albanije. Ono pokriva površinu od 358,2km². Najveća širina iznosi 14,8 km, a dužina jezera je 30,8 km. Ohridsko jezero se ubraja u red većih evropskih jezera, uz Ženevsko, Bodensko i dr. Na jugu Evrope, to je svakako jedno od najvećih, a istovremeno i jedno od najdubljih jezera. Nјegova dubina dostiže do 289 m. Jezero je smešteno u dubokoj i zatvorenoj kotlini. Sa svih strana, a posebno sa zapadne i istočne okružuju ga visoke planine. Na istoku je planina Galičica (2.255 m), a na zapadu Mokra Planina i Jablanica (1.945 m). Jezero se nalazi na nadmorskoj visini od 695 metara. Slivu Ohridskog jezera pripada 40 reka, od kojih 23 na albanskoj i 17 na Makedonskoj teritoriji. Ohridsko jezero se odlikuje jedinstvenim ekosistemom, bogatim endemskim i retkim biljnim i životinjskim vrstama. Posebnost jezera nastala je usled geografske izolacije i velike geološke starosti. Takođe i sliv Ohridskog Jezera se odlikuje bogatim biodiverzitetom i ima nekolko biljnih vrsta endemičnih za Balkansko Poluostrvo. Obale Ohridskog jezera su bile naseljene od praistorijskog vremena. Najstarije arheološke naseobine datiraju iz neolitskog perioda, oko 6000 godia p. n. e. Samo na makedonskom delu sliva je otkriveno više od 170 arheoloških mesta. Svjetska baština Kao redak prirodni fenomen, Ohridsko jezero pruža utočište brojnim endemskim vrstama slatkovodne faune i flore koje potječu iz tercijarnog perioda. Kao duboko i drevno jezero tektonskog porijekla, Ohridsko jezero postoji kontinuirano otprilike dva do tri milijuna godina. Njegove oligotrofne vode čuvaju preko 200 vrsta biljaka i životinja jedinstvenih za jezero, uključujući alge, turbelarne pljosnate crve, puževe, rakove i 17 endemskih vrsta riba uključujući dve vrste pastrmke, kao i bogat svet ptica. Zahvaljujući ovakvim osobenostima 1980. godine Ohridsko jezero i grad Ohrid su proglašeni za Svetsku baštinu, pod zaštitom UNESKO-a, pod nazivom – Prirodna i kulturna baština ohridske regije. Siniša Stanković (Zaječar, 26. mart 1892 – Beograd, 24. februar 1974) je bio srpski biolog, član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Instituta za ekologiju i biogeografiju SANU, direktor Biološkog instituta Srbije. Prirodne nauke je studirao na univerzitetima u Beogradu i Grenoblu. Bio je predavač nekoliko bioloških disciplina na univerzitetu u Beogradu, gde je 1934. godine izabran za redovnog predavača. Siniša Stanković je bio član SANU i dopisni član Akademije u Nansiju i Masarikove akademije u Pragu. Bio je predsednik akademskog saveta FNRJ. Za dopisnog člana SANU izabran je 1934. godine, a za redovnog 1946. godine. Bio je član Komisije za obnovu univerziteta od 1944. godine. Dok je Srbija bila okupirana u Drugom svetskom ratu bio je član Glavnog narodnoslobodlilačkog odbora. Veliki deo rata je proveo u koncentracionom logoru na Banjici odakle je krajem rata pobegao i ilegalno živeo u okupiranom Beogradu. Posle oslobođenja bio je predsednik Narodnooslobodilačkog fronta Beograda, ASNOS-a, a od 1944. do 1953. godine bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije. U posleratnom periodu zastupao je Jugoslaviju na međunarodnim skupovima i radio na obnavljanju naučne delatnosti. Siniša Stanković je jedan od utemeljivača ekološkog pravca u biologiji. Bavio se i proučavanjem živih bića u jezerima, ali i u drugim slatkim vodama, kao i problemima biogeografije. Njegovi najznačajniji radovi nastali su na osnovu ispitivanja života u Ohridskom jezeru. Po njemu je jedna vrsta lažnih skorpija dobila ime, to je retka vrsta koja živi samo u Srbiji (Neobisium stankovici). Po njemu je takođe dobio ime Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Njegov sin je lekar Ivan Stanković. Dela Siniša Stanković je napisao veliki broj naučnih radova i univerzitetskih udžbenika. Od krupnijih dela objavio je: „Životni prostor“ – delo u kome kritikuje rasizam i nacizam „Okvir života“ – popularna ekologija „Ohridsko jezero i njegov živi svet“ – monografija MG154 (N)