Autor Popović, Jovan Sterija Naslov Celokupna dela. Knj. 2, [Dramska dela] / Jovan St. Popović ; [za štampu priredio Uroš Džonić] Vrsta/sadržaj type of material drama Jezik srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] Ostali autori Džonić, Uroš Fizički opis 452 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka srpskih pisaca Oštećena rikna. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.

IDRIS ŠAH ORIJENTALNA MAGIJA B I G Z BEOGRAD 1989 BIBLIOTEKA: MISTIKA ČUVENO ENCIKLOPEDIJSKO DELO O ZABRANJENIM ZNANJIMA ISTOKA !!! R e f e r e n c e 1. JEVREJSKA MAGIJA 2. EGIPATSKA MAGIJA 3. IRANSKA MAGIJA 4. INDIJSKA ALHEMIJA 5. LJUBAVNA MAGIJA 6. JAPANSKA MAGIJA 7. SOLOMUN: KRALJ I OPSENAR 8. NATPRIRODNO U VAVILONU 9. FAKIRI I NJIHOVA UČENJA 10. ARAPSKI DOPRINOS 11. PRIZIVANJE DUHOVA 12. MAGIJSKI OBREDI ATARVA VEDE 13. OKULTTNE VEŠTINE U KINI 14. TIBETANSKI ČUDOTVORCI ................................................................ LATINICA B R O Š 21 CM 210 STRANICA ODLIČNO *******

NARODNO DELO IZDATO IZMEĐU DVA SVETSKA RATA MEKI POVEZ ĆIRILICA FORMAT 17 x 24cm DOBRO OČUVANE 1. KRSTAŠI 1 HENRIK SJENKIJEVIĆ STRANA 355 2. KRSTAŠI 2 HENRIK SJENKIJEVIĆ STRANA 361 - 761 3.VANDEJA SE BUNI VIKTOR IGO STRANA 376 4.POD IGOM IVAN VAZOV STRANA 426 18.01.2020

VIZANTIJSKA CIVILIZACIJA LUJ BREJE NOLIT B e o g r a d 1 9 7 6 KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA S a d r ž a j PRIVATNI ŽIVOT - Porodica - Porodična imena - Veridba i brak - Porodični život - Porodični posed - Materijalni život - Kuća - Nameštaj - Odelo - Obedovanje - Kupatila - Privatni život careva GRADSKI ŽIVOT - Život u Carigradu - Grad - Stanovništvo - Saobraćaj i javni život - Hipodrom i priredbe - Pozorišta - Gradski život u provincijama - Aleksandrija i egipatski gradovi - Antiohija - U azijskim provincijama - Maloazijski i crnomorski gradovi - Zapad: Ilirik i Helada - Vizantijski zapad PRIVREDNI ŽIVOT - Sela i seoska privreda - Industrija i trgovina DUHOVNI ŽIVOT - Verski život - Praznoverice, otpadnici INTELEKTUALNI ŽIVOT - Vizantijska književnost - Poezija - Filozofija i nauke - Nastava - Vizantijska umetnost - Ekspanzija vizantijske umetnosti ZAKLJUČAK .............................................................. LUJ BREJE Rođen 1868. u Brestu (Francuska). Doktorirao na Sorboni. Profesor istorije u gimnazijama u Montobanu, Buržu, Remsu, Sen Kentenu i najzad, 1899. predavač istorije starog veka i geografije na Univerzitetu u Klermon Feranu. Luj Breje je stekao ogromno znanje preduzimajući mnogobrojna putovanja kad to nije bilo lako. Posetio je 191O-1912-1914 Veneciju, Atinu, Carigrad, Rim, Siciliju, ponovo Grčku gde je proučavao vizantijsku skulpturu. Poslednje putovanje preduzeo je po SVETOJ GORI 1930. sa svojim prijateljem Gabrijelom Mileom, poznatim vizantologom. Jažući na magarcu mesec dana su krstarili čuvenim poluostrvom, zadržavajući se u mnogim manastirima kako bi proučili blago vizantijske umetnosti. Bio je svetski autoritet za Vizantiju, Govorio je naučnicima okupljenim u Bristu, Buržu, BEOGRADU, Bukureštu, Rimu. Napisao je veliku /t r i l o g i j u/ Vizantije, naučnO remek delO svetskog značajaš: 1. Život i smrt Vizantije, 1947 2. Institucije Vizantijskog carstva, 1949 3. Vizantijska civilizacija, 1950 Po svom naučnom znanju, autoritetu, radoznalosti i strašću za putovanjem i upoznavanjem na licu mesta sa prohujalim kulturama, Luj Breje bio je /r e n e s a n s n i/ historik !!! (Mihajlo Grušić) ........................................................ KARTA Carigrad u srednjem veku Bibliografija Izvori Dodatak bibliografiji Život i delo Luja Brejea Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 5 5 O stranica NEKORIŠĆENO perfekT kondicijA: 1O

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se obseku! Mek povez, Beograd oko 1930 Knjiga 1 - Gospodar i sluga - Polikuska - Gorosega - Na svetu nem krivaca - Idila - Dve razlicne price o kosnici - Pesma na selu - Decja mudrost - Hodite dokle imate - Tri sina Knjiga 2 - Bracna sreca - Platnomer - Uvod u pricu o jednoj majci - Mladi car - LAzni kupon - Ko je u pravu - Zapisi jednog ludaka - Otac vasilije - Molitva - Tri price - Prolaznik i seljak - To si ti Knjiga 3 - Zasto? - Krojcerova sonat - Sevastopolj - Tri pitanja - Decemarci Knjiga 4 - Mecava - Hadzi Murat - Sta sam video u snu - KO seu ubice - JAgode - Rad, smrt i bolest - Tri smrti - Susret na frontu Knjiga 5 - Bozanski i ljudski - Kornej Viljev - Jutro jednog spahije - Hodinka - Otac ergej - Ukidanjei obnova pakla - Asiriski kralj Asarhadon - Vuk - Kamenje - Prica za decu - Tihon i Malanja - Cetrdeset godina - Razgovor zalutalih ljudi - Iz neopreznosti - Posle bala Knjiga 6 - Prepad - Kozaci - Zapisii starca Fjodora Kuzmica - Markerovi zapisi - Aljosa Loncic - O sudu Knjiga 7 - Vrag - Dva Husara - Lucern - Albert - Smrt Ivana Iljica - Radnik Jemeljan i prazan bubanj - Jermonah Isidor Knjiga 8 - Rob - Koliko coveku treba - Od cega ljudi zive - Gde je ljubav tu je i Bog - Za tudj greh - Dva saputnika - Sveca - Tri podviznika - Ilija - Dva brata i zlato - Pametnije devojcice od odraslih - Vrazje lukavo a Bozje jako - Kako je necastivi iskupljivao komad hleba - Pokajnik - Zrno koliko kokosije jaje - Gasi dok ne bukne - Dva starca - Kumce - Ivan ludak - Zasto zivimo Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

ŠEST ŠETNJI KROZ NARATIVNU ŠUMU UMBERTO EKO NARODNA KNJIGA B e o g r a d 2 O O 3 POJMOVNIK Knjiga 71 a) Književno delo - Naracija b) Evropska književnost - 2O vek .......................................................... R e f e r e n c e 1. Ulazak u šumu 2. Loazijska šuma 3. Lutanje šumom 4. Moguće šume 5. Čudan slučaj u Servandonijevoj ulici 6. Imaginarni protokoli ......................................................... Napomene Indeks Broš Latinica 181 stranica Nekorišćeno !!!!!!!!!!!! db3 db82

БОЈАН КОВАЧЕВИЋ АРХИТЕКТУРА ЗГРАДЕ ГЕНЕРАЛШТАБА Нонографска студија дела Николе Добровића НИЦ `ВОЈСКА` БЕОГРАД 2 О О 1 а) АРХИТЕКТУРА - ЗГРАДЕ ГЕНЕРАЛШТАБА б) МОНОГРАФСКА СТУДИЈА ДЕЛА НИКОЛЕ ДОБРОВИЋА ......................................................... MANIFEST / M A N I F E S T / MANIFEST ZA ODBRANU ZGRADE GENERALŠTABA VOJSKE JUGOSLAVIJE ZGRADA GENERALŠTABA ... Izvanredna studija/momografija arhitekte BOJANA KOVAČEVIĆA o Zgradi Generašaba vojske Jugoslavije koju je NATO pakt u vandalskom napadu bombarodovao u noći 29 i 30 aprila 1999. godine i teško oštetio! ... Zgrada Generalštaba je arhitektonsko remek delo arhitekte NIKOLE DOBROVIĆA i jedini preostali živi arhitekstonski simbol arh. NIKOLE DOBROVIĆA u Srbiji! ... Vlast (i ova i prethodna) imale su i imaju SKRIVENU nameru da ovo arhitektonsko remek-delo sruše/poruše ili prodaju nekoj belosvetskoj kompaniji koja bi u tom izuzetnom beogradskom gradskom jezgru podigla neki šop centar, kakvih je hiljadu i hiljadu širom sveta, ali je JEDAN GENERALŠTAB VOJSKE JUGOSLAVIJE U SVETU - ARHITEKTONSKO REMEK-DELO ARH. NIKOLE DOBROVIĆA I JOŠ U SRBIJI ******* ... Građani BEOGRADA i SRBIJE, pa i EVROPE i celog SVETA imaju obavezu i trebaju/moraju da dignu SNAŽAN GLAS koji bi se čuo u celom sveru u znak protesta do NEBA i da ENERGIČNO I PO SVAKU CENU spreče novi vandalizam, sada u miru, rušenje ovog arhitektonskog remek dela od strane države SRBIJE ******** ... Ovo arhitektonsko remek-delo mora se ostaviti u nasleđe budućim generacijama, rođenim i još nerođenim, kao delo velike MATERIJALNE i NEMATERIJALNE VREDNOSTI Beograda i Srbije ****** ... Kad su Nemci mogli da OBNOVE DO ZADNJE CIGLE GRAD DREZDEN koji su američke vazdušne znsnage 1945. godine u znak odmazde razorili i sravnili sa zemljom, tim pre imamo obavezu MI, građani Srbije, da sprečimo vlast da izvrši novi vandalizam, URBICID, rušenje ovog prelepog i van svake sumnje vrednog beogradskog arhitektonskog spomenika ****** ... Arh. BOJAN KOVAČEVIĆ, uradio je jednu izvanrednu monografiju koja kao ŽIVI SVEDOK svedoči i svedočiće kako je GRAĐENO I SAGARĐENO ovo remek delo srpske arhitekture !!! ... Moje iskrene čestitke arh. BOJANU KOVAČEVIĆU za temeljni i izvanredni rad o Zgradi Generalštaba Vojske Jugoslacije, koja još odoleva mračnim planovima za nestanak ove monumentalne građevine ****** (Mihajlo Grušić) ................................................................. СЛИКЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ТВРДЕ КОРИЦЕ 224 СТРАНИЦЕ НЕКОРИШЋЕНО ПЕРФЕКТ ********

Lot se sastoji od tri knjige: 1) Vreme reci - Borislav Pekic 2) Na rubu istorije - Radovan Samardzic 3) Pisac govori svojim delom - Ivo Andric Sve knjige su meki povez, Iz moje biblioteke, nekoriscene! Stanje kao na slikama,ukoliko ima nekih ostecenja slikano je.

Proboj nemačko-bugarskog fronta : 15-og septembra 1918. godine : (s jednom skicom) / preveo sa francuskog Milivoj J. Nikolajević Beograd : `Dositej Obradović`, 1921 XVIII,141 str. ; 20 cm `Prevedeno iz `La Revue de Paris` sv. 15/IX 919 Br. 18; 15/XI 919 Br. 22 i Br. 15/I 920 Br. 2. Članak `La Viçtoire des alliés en Orient` ---> str. 1 Str. III - VIII: Predgovor / Mil. J. Nikolajević. dobro očuvano RETKO!!! Пробој немачко-бугарског фронта : 15-ог септембра 1918. године : (с једном скицом) / превео са француског Миливој Ј. Николајевић Београд : `Доситеј Обрадовић`, 1921 XVIII,141 стр. ; 20 cm `Преведено из `La Revue de Paris` св. 15/IX 919 Бр. 18; 15/XI 919 Бр. 22 и Бр. 15/I 920 Бр. 2. Чланак `La Viçtoire des alliés en Orient` ---> str. 1 Стр. III - VIII: Предговор / Мил. Ј. Николајевић. slavna dela srpske vojske srpska vojska vojna istorija prvi svetski rat srbija u velikom ratu istorija srpskog naroda srba srbije srbija bugarska nemačka ... velike bitke nemačko-bugarski front ...

U dobrom stanju Vilјem Drugi / napisao Emil Ludvig ; [preveli sa nemačkog Mihailo Dobrić i Milan Vujaklija] Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1933 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kosmos, 1933 (Zagreb : Tiskara Narodnih novina) Fizički opis 469 str., [1] list sa slikom Vilhelma II : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Dobrić, Mihailo Vujaklija, Milan Svedočanstva o velikim lјudima i događajima ; knj. 2 Prevod dela: Wilhelm der Zweite Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Wilhelm II, nemački car, 1859-1941 Autor - osoba Ludvig, Emil, 1881-1948 = Ludwig, Emil, 1881-1948 Naslov

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА ЕСЕЈИ I - ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ ЕСЕЈИ II - ЕВРОПСКЕ ТЕМЕ ИП `СЛОБОДА` БЕОГРАД 1977 ИЗАБРАНА ДЈЕЛА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ ИЗБОР, РЕДАКЦИЈА И КОМЕНТАРИ МАТЕ ЛОНЧАР ............................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 430 + 419 СТРАНИЦА ВРЛО ДОБРО

59448) Apologija hrišćanstva Fr. Getinger Gettinger Fr. Apologija hrišćanstvа. 2 dela u tri knjige ukoričene u jednu. Sankt Petersburg 1872-1875. godine. Knjiga 1. Deo 1. Prevod s nemačkog sveštenika Grigorija Čelcova. 1873 godina [4] + 315 strana. Knjiga 1. Deo 2. Prevod sa nemačkog prof. Kazanske duhovne Akademije Ivanovskog. U prilogu je knjižica „Drevnost čoveka“, delo Frederika Ružmona. 1875 godina : [4] + 316 + 37 strana Knjiga 2. Prevod sa nemačkog Protojerej Jovan Tolmačov. 1872 godina [4], + 371 strana. Iz sadržaja prve knjige : Uzroci verske sumnje ; Carstvo istine ; O postojanju Boga i njegovom biću ; Materijalizam ; Panteizam ; Čovek ; Bog i čovek ; Osnova i suština religije ; Vera i tajna ; Potreba za otkrovenjem ; Put razumne vere ; Čudo i proročanstvo ; Pouzdanost jevanđeljske istorije ; Božanstvenost jevanđeljske istorije ; Proročanstva i njihovo ispunjenje ; Reči i dela Isusa Hrista ; Lice Isusa Hrista. Iz sadržaja druge knjige : O Trojičnom Bogu ; O stvaranju i anđeoskom svetu ; O šest dana stvaranja ; O poreklu ljudskog roda od jednog para ; O prvobitnom stanju čoveka i o raju ; O grehopadu i nasledstvu prvorodnog greha ; O ovaploćenju Sina Božijeg ; Frederik de Ružmon Stariji (1808 - 1876 , ) švajcarski geograf , istoričar , filozof , teolog i političar . Objavio je veliki broj radova o geografiji, etnologiji i teologiji. Franc Getinger (1819-1890) - poznati rimokatolički teolog, profesor Univerziteta u Vircburgu. `Apologija hrišćanstva` - je njegovo najpoznatije delo . Prvi put je objavljeno 1862-1867 godine i ubrzo prevedeno na većinu evropskih jezika, uključujući ruski. Knjiga je imala za cilj da pomiri religiju sa racionalnim krugovima intelektualaca svoje epohe i odbrani hrišćanstvo od napada negativne kritike. Razvoj filozofije i nauke u modernim vremenima izazvao je velike sumnje u istinitost hrišćanstva i njegovih vrednosti. Ali sumnja je destruktivno stanje duše, uz nju je nemoguće bilo šta proizvesti, ona „uvek ostavlja za sobom strašnu prazninu i prati je duševno i moralno osiromašenje i smrt“. Autor nastoji da razjasni prirodu verskih nedoumica i da ih prevaziđe uz pomoć argumenata razuma. Cilj je dokazivanje istinitosti hrišćanskog učenja i jačanje vere čoveka u Boga. RETKOST ! tvrd povez, naknadno ukoričeno, format 16,5 x 22,5 cm , ruski jezik , potpis na predlistu

tvrd povez, format 14 x 20 cm sa ilustracijom narodno delo 1936 oba toma, kompletno izdanje

АУТОБИОГРАФИЈА ОДЛАЗЕЋЕГА ДРАГУТИН ИЛИЋ СОЛАРИС Нови Сад 1 9 9 4 БИБЛИОТЕКА СРПСДКЕ ФАНТАСТИКЕ књига 1 Предговор: САВА ДАМЈАНОВ Брош Ћирилица 1 2 5 страница НЕКОРИШЋЕНО перфекТ: 1О

PREDRAG VRANICKI ODABRANA DJELA 1-6 LIBER Z a g r e b 1 9 7 9 1.Historija marksizma I 2.Historija marksizma II 3.Historija marksizma III 4.Filozofske rasprave 5.Filozofski portreti 6.Marksizam i socijalizam ........................................................... R e f e r e n c e Ždanov Zakon prelaza kvantiteta u kvalitet Sadržaj i forma društvenih odnosa Kedrov Prelaz starog kvaliteta u novi Kultura i socijalizam Historijski determinizam Ljudska sloboda O dijalektici Socijalizam Problem alijenacije Problem prakse Humanitet u teoriji i historijskoj praksi Materijalističko shvaćanje historije Država u socijalizmu Partija u socijalizmu Socijalizam i nacionalno pitanje Moral i historija Socijalizam i kriza Građanski svijet i socijalizam Marksizam i socijalizam Marksizam o društvenom položaju žene Mosec Hess Englels Marx Jevrejsko pitanje Radnička klasa u Engleskoj `Manifest komunističke partije` Revolucija Emigracija Kritika političke ekonomije Prva internacionala Druga internacionala Treća internacionala Joseph Dietzgen Paul Lafargue August Bebel Ludvig Woltman Eduard Bernstein Franc Mering Karl Kaucki Rosa Luxemburg Max Adler Rudolf Hilferding Karl Renner Otto Bauer Rusija Plehanov Lenjin Hegel Vindelband Hartman Trocki Buharin Staljin Lukač Lucien Goldmann Henri Lefebvre Max Horkheimer Staljinizam Socijalizam Eurokomunizam Mao Ce-tung Marksizam u razvijenim zemljama kapitalizma Bloch Adorno Sartre Habermas Marcuze Fromm Kofler Ficher ............................................................ Registar imena Latinica Tvrde korice Šiven povez Obeleživač stranica 24OO stranica NEKORIŠĆENO perfekT kondicijA: 1O

m12 H.DZ.VELS - COVECANSTVO rad, blagostanje i sreca roda ljudskoga Narodno delo, iz 30` tih godina, 1017 strana, 24 cm

M10 H.DZ.VELS - COVECANSTVO rad, blagostanje i sreca roda ljudskoga Narodno delo, iz 30` tih godina, 1017 strana, 24 cm

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ МУЗИЧКЕ ДРАМЕ ИЗДАЊЕ ПРИЈАТЕЉА БЕОГРАД 1938 ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА КЊИГА 6 Музичке драме `МЕЂУЛУШКО БЛАГО` и `ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ` писане су нарочито за композитора СВЕТОМИРА НАСТАСИЈЕВИЋА ....... Право компоновања и сва ауторска права њему припадају ....... ................................................................. Р е ф е р е н ц е 1. МЕЂУЛУШКО БЛАГО 2. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ 3. ЖИВИ ОГАЊ .................................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 21 ЦМ 132 СТРАНИЦЕ КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК, 1938. БИБЛИОГРАФСКИ ПРИМЕРАК, 1938 Могло би се рећи НЕКОРИШЋЕНО (уз године, 1938!) Ретко наиђе ОВАКО ОДЛИЧАН ПРИМЕРАК *******

СТУДИЈЕ ИЗ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДИМИТРИЈЕ БОГДАНОВИЋ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 1 9 9 7 а) Српска књижевност - Средњи век ............................................................ Р е ф е р е н ц е НАСЛЕЂЕ СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА КУЛТУРНА И КЊИЖЕВНА ЖАРИШТА КЊИЖЕВНИ РОДОВИ И ДЕЛА ЉУДИ ДОГАЂАЈИ ПОЈАВЕ .......................................................... КОЛО 9О КЊИГА 599 Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Ћирилица Тврде корице Шивен повез 3 7 2 странице Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Колекционарски примерак ******************

H.DZ.VELS - COVECANSTVO rad, blagostanje i sreca roda ljudskoga Narodno delo, iz 30` tih godina, 1017 strana, 24 cm. stanje vrlo dobro

H. SCHOBERT - KOMPLET OD 9 KNJIGA IZDAVAČ: MARIE BERNHARD LEIPZIG OKO 1900 1. DAS KIND DER STRASSE, OČUVANA, 2. PALLAS ATHENE, PREDNI DONJI ČOŠAK MALO POHABAN, OČUVANA, 3. ARME KONIGIN, RIKNA MALO POHABANA GORE I DOLE KAO I ČOŠKOVI, OČUVANA 4. VOGEL PHONIX, SELOTEJP PREKO RIKNE, ČOŠKOVI POHABANI, OČUVANA, 5. SPEKULANTEN, RIKNA OD DOLE POHABANA 5A CM, PREDNJE KORICE POPUCALE NA SASTAVU, POHABANI ČOŠKOVI, OČUVANA 6. DIE HEILIGE CASILIE, RIKNA OD DOLE DOBRIM DELOM POHABANA KAO IVICE I ČOŠKOVI, PRVIH 10-TAK STRANA ODVOJENO, KOREKTNA, 7. DEI PERLE, SELOTEJP PREKO RIKNE, OČUVANA, 8. KUNSTLERBULUT, RINA POZADI DOVRIM DELOM POPUCALA, KOREKTNA, 9. AUF DER GROSSEN LANDSTRASSE, RIKNA POZADI DOBRIM DELOM POHABANA 3 STRANE ODVOJENE, POHABANIH ČOŠKOVA, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA: 3, 3... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 1/2

Momcilo Nastasijevic - Celokupna dela II Tri knjige u zajednickom povezu, iz Celokupnih dela. Hronika moje varosi Pesme (Pet lirskih krugova, Magnovenja, Odjeci) Muzicke drame (Medjulusko blago, Djuradj Brankovic, Zivi oganj) Izdanje prijatelja, Beograd, 1938. Tvrd povez, 156+130+131 strana. RETKO! Momčilo Nastasijević (23. septembar 1894,Gornji Milanovac - 13. februar 1938, Beograd) je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Sadržaj 1 Biografija 2 Pesništvo 2.1 Ciklusi 3 Drama 4 Proza 5 Bibliografija 5.1 Izdanja 5.2 Literatura 6 Eksterni linkovi Biografija Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života. Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. Pesništvo Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako. Ciklusi Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu. Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Drama Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta. „Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče. „Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka. Ostale tri drame su u prozi: U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike. „Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata. Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu i vreme je „sadašnje“. Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao. Proza Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama. Bibliografija Izdanja Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927. Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927. Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929. Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929. Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“ , Cetinje : Državna štamparija, 1930. Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : `Zapis`, 1931. Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

MUSOLINI - Ludvig, DOKTATOT - Vels Opis: dve knjige u jednoj Povez: tvrdi (zelena), redni broj 1657, šiveno koncem Format: 14 x 20 cm Pismo: ćirilica Strana: ukupno 546 Izdavač: Narodno delo Beograd 1. Emil Ludvig - Musolini - Razgovori sa 10 slika, 186 str. Prevod: Miloš Crnjanski 2. H. Dž. Vels - Diktator - Roman sa 10 slika, 360 str. Ilustracije David Lo Prevod: Mihailo Dobrivojević k-5

10 KNJIGA IZ SABRANIH DJELA ANTUNA RADIĆA BROJEVI: 2, 3, 4, 5, 7, 8, 9, 10, 11, 12 SELJAČKA SLOGA Dr. VLADO MAČEK I RUDOLF HERCEG ZAGREB 1938 MEKI POVEZ TRAKOM OJAČAN SASTAV IZMEŽU KORICA I ZADNJEG LISTA NA NEKIM KNJIGAMA KAO NA SLICI 3 OSTALE KAO NA SLIKAMA NASLOVI: 1. NAROD I SABOR - STRANA 375 1. SELJAČKI NAUK - STRANA 204 3. HRVATI I CAREVINA - STRANA 264 4. PROTIV RIEČKE REZOLUCIJE - STRANA 225 5. SELJAČKA POLITIKA - STRANA 214 6. BOŽIĆNICA - STRANA 196 7. DOM 1903 - STRANA 384 8. DOM 1902 - STRANA 384 9. DOM 1901 - STRANA 432 10.DOM 1900 - STRANA 384

ОСВАЛД ШПЕНГЛЕР ПРОПАСТ ЗАПАДА 1-2 Нацрт за морфологију историје света ГЕЦА КОН Б е о г р а д 1 9 3 6 КАРИЈАТИДЕ Филозофска библиотека ... Чувено/легендарно/ дело немачког филозофа и математичара, Освалда Шпенглера, први пут објављено у Минхену 1917. Oд његовог објављивања прошло је 1OO година, постало је /к у л т н о/ дело које се чита и проучава широм света. Његовом аутору обезбедило је бесмртну славу у пантеону људске цивилизације. Шпенглер схвата историју човечанства као живот самосталних, одељених, великих организама који се називају `к у л т у р е`. Историја човечанства је /б и о г р а ф и ј а/ тих култура. Шпенглер је животописац тих /о р г а н с к и х/ јединстава које он налази у прошлости и у садашњости. Та моћна животна, органска, виша бића - `културе`, живеле су и живе сада, пред нама, на органски начин. То значи, рађале су се, живеле и завршавале се смрћу као и свако органско биће. Стручно речено, културе се сврставају у биолошке категорије и стоје под органско-виталистичким аспектом. У том смислу свака је култура `пра-појава`, `пра-феномен`, нешто што се сагледава као основни облик, основна идеја, `пралик` постојања... (Михајло Грушић) .......................................................... Ово је ПРВО /с р п с к о/ издање ове драгоцене књиге !!! Предговор ВЛАДИМИР ВУЈИЋ КЊИГЕ 1-2 ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 55О + 646 (око 1200) СТРАНИЦА СЛИКА АУТОРА КЊИГА ЧВРСТЕ СТРУКТУРЕ КОРИЦЕ У ОДЛИЧНОМ СТАЊУ СТРАНИЦЕ У ОДЛИЧНОМ СТАЊУ ГОТОВО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРЕФКТ Екстра за ПОРОДИЧНУ БИБЛИОТЕКУ или за ПОКЛОН Књиге, у овакво перфектном стању, су понос сваке библиотеке !!! ПРВО издање ове књиге купује се једном у животу и чува се да се једном пренесе у друге руке, КАО ПОРОДИЧНО СРЕБРО, а тоће једног дана бити и у Србији! Тако То иде, ко зна и ко воли !!! Већ сада су /о в е/ књиге БИБЛИОФИЛСКИ раритет и вредност по себи !!!