HAMA ''Freedom Buddy'' BT Slus. True Wireless, Bele Tip Slušalice Model Bluetooth slušalice Karakteristike Bluetooth slusalice sa integrisanim mikrofonom, multifunkcionalnim dugmetom, TWS, Extra Bass Boost, QuickPair i glasovnim komandama. Namenjene su komfornom telefoniranju u kolima, kancelariji ili u pokretu, sa radnim dometom do 10m. Dugmetom se mogu kontrolisati pozivi (accept/make/reject/redial) i muzika (play/pause). Poseduju kutiju za odlaganje koja je ujedno i punjac koji pruza 3 puna ciklusa punjenja. Napaja se putem USB-C kabla i potrebno je oko 2h da se u potpunosti napuni. Puna baterija pruza oko 3h razgovora, 4h reprodukcije muzike i 200h u stanju mirovanja. Slusalice podrzavaju Apple Siri i Google Assistant. Osetljivost slušalica je ~96dB, frekventni opseg 20Hz-20kHz, impedansa 32 Ohm. Masa slusalica sa kutijom je 38 g. Garancija 2 Godine

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Kao na slikama mala mana u vidu zacepljenja na zadnjoj koricami uslikana Pisac: BOGDAN CIPLIC Izdavac: MATICA SRPSKA Izdanje: 1971. Povez: MEKI Broj strana: 107 Format (cm): 20 Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959. prvo izdanje prva izdanja 1. izdanje

Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

DENMEN DL26 Slušalice BT Wireless BELE Tip slušalice Model blue teut Karakteristike 200 mAh kapacitet kutije (28mAh x 2 kapacitet slušalica) Trajanje baterije do 4 sata Port za punjenje - Lightning Garancija 2 godine

Ostani ostani uza me Dragutin Tadijanović Prepjevi strane poezije (klasici svetske poezije,prevod-prepevi su na srpskohrvarskom odnosno hrvatskosrpskom) Školska Knjiga Zagreb 2005g./252 stre. Tvrd povez,odlično očuvano. vr151

Ima posvetu Olivere Katarine!!! Autor ilustracija je Milić od Mačve. Nova knjiga, 1987. 78 strana. Korice iskrzane kao na slici, unutra lepo očuvana.

Sabrana poezija Stevana Raičkovića, komplet u šest knjiga Izdavači: BIGZ / Prosveta, Beograd Povez: tvrd sa omotom Format: 13,5 x 20,5 Pečatirane, parčence selotejpa na jednoj omotnici, vrlo dobro očuvane. 1. PESMA TIŠINE (155 str.) 2. BALADA O PREDVEČERJU (80 str.) 3. KAMENA USPAVANKA (87 str.) 4. KASNO LETO (80 str.) 5. TOČAK ZA MUČENJE (137 str.) 6. SLUČAJNI MEMOARI (98 str.) (K-154)

LEGENDA O COVEKU - ZORA J. TOPALOVIC (POSVETA!!!) Beograd, 1953 94 str. Meki povez. Posveta autorke!!! i njeno pismo. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Nezavisna izdanja, edicija „Ogledalo“, knj. 1, odlično očuvano, retko u ponudi! Autor - osoba Komadina, Miloš Naslov Ono / Miloš Komadina Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 60 str. ; 16 x 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Ogledalo ; 1 (broš.) Napomene Tiraž 500 Životopis: str. 59. Za knjigu „Ono“ kaže se da se prvi put pojavilo izvan imaginacije jednog pesnika. Slobodan Mašić i Draško Miletić su 28. marta 2003. godine pokrenuli ediciju „Ogledalo“. Pre pomenutog datuma, „Ono“ je bilo verni saputnik Milošu Komadini u njegovim poetskim dogodovštinama i kao takvo ostalo je zabeleženo u istoimenoj zbirci. Poezija Miloša Komadine predstavlja jasno otamnjenje iz mraka već viđenog. Ona (poezija) kroz „Ono“ jasno pokazuje kako prevazići našu otuđenost od celog sveta, makar naš svet bio dnevna soba ili džungla Južne Amerike. MILOŠ KOMADINA (Beograd, 10. 8. 1955 – Beograd, 28. 2. 2004) Miloš Komadina je srpski pesnik, rođen 10. avgusta 1955. godine, preminuo posle duge i teške bolesti 28. februara 2004. godine u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je ujedno i kao pripovedač i prevodilac, posebno dela Karlosa Kastanede. Miloš je započeo pesničku karijeru veoma rano, objavljujući pesme još kao gimnazijalac. Prva od deset zbirki pesama „Obično jutro“ objavljena je 1978. godine. Radio je i kao urednik za poeziju u časopisima: „Student“, „Vidici“ i „Književne novine“. Takođe, Miloš je bio i jedan od osnivača Srpskog književnog društva. Dobar opis Miloševe ličnosti daje se u člancima Zorice Kojić koja kaže: „...zanosni taj poeta na listovima svojih knjiga i u svakodnevnom životu podjednako, zauvek mladi snevač rastafarijanskih dab snova, obožavalac regea („Steel pulse“), Bulata Okudžave i ribolova, večni mladić i dečak koji je goreo na tinejdžerskim vatrama od istinskog oduševljenja prirodom i svakim njenim elementom, pišući i proslavljajući življenje i mikro i makro svet u njemu i okolo njega svakom česticom svog dobrog, predobrog gradskog bića... Ako se pesnici kroz pisanje trude da se oslobode svog pakla, Miloš Komadina je zauzvrat proizvodio sami raj, čist vazduh i plavo nebo u direktnom susretu za svakog svog prijatelja i čitaoca. Miloš koga su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali „pesničinom“ nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome – kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! – Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na „Ti“ i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta.“ BIBLIOGRAFIJA Objavio je sledeće knjige poezije: „Obično jutro“, 1978. (Nolit) „Rečnik melanholije“, 1980. (Nolit) „Figure u igri“, 1983. (Nolit) „Etika trave“, 1984. (Prosveta) „Južni krst“, 1987. (Nolit) „Nešto s anđelima“, 1991. (Nolit) „Dan“, 1994. (BIGZ) „Čudo“, 1998. (Narodna knjiga) „Ono“, 2003. (Nezavisna izdanja, Masic) Miloš je takođe objavio i knjigu proznih tekstova i pesama „Vode i vetrovi“ 1994. godine (Zajednica književnika Pančeva) i knjigu priča „Insitut za rak“ 2003. godine (Stubovi kulture) za koju je inače i dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Zbirku pesama „Svilom šivena juta“ su na osnovu pesnikove zaostavštine priredili Gordana Ćirjanić i Milutin Petrović 2005. godine. Kaže se da su imali uspeha u sklapanju knjige: zbirka se drži kao celina i liči na Komadinu. NAGRADE Miloš je dobitnik najuglednijih književnih nagrada, uključujući i nagradu „Vasko Popa“ za sveukupno pesničko delo, nagrade „Milan Rakić“ i „Miloš Crnjanski“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Nagrada „Vasko Popa“ 2002. godine dodeljena je za zbirku pesama „Svejedno“ („Rad“, 2001.) za koju se kaže da „potvrđuje negovanu poetiku koju pesnik razvija u osam objavljenih knjiga u vremenskom rasponu od dvadeset godina“. Neki od razloga zašto je zbirka „Svejedno“ osvojila ovu nagradu tiče se i toga što „Komadina podjednako komunicira sa pesmom i čitaocem, negujući asocijaciju i slikovnost i što njegov stih ima svoju meru, izoštren je, ironičan i precizan“. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. KC (K)

Blazo Scepanovic - Ivicom zemlje zmija Nolit, Beograd, 1958. Mek povez, 96 strana. EKSTREMNO RETKO! Блажо Шћепановић (Бијело Поље, 7. април 1934 — Струга, 26. август 1966)[1] био је српски и југословенски песник. Најпознатији је по збирци песама „Смрћу против смрти” коју је написао заједно са српским песником Бранком Миљковићем.[2] Биографија Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је у Културно-просветном већу СФРЈ.[3] Умро је на самом почетку песничке каријере, али је успео да остави за собом неколико збирки поезије. Заједно са песником Лазаром Вучковићем утопио се у Охридском језеру, током боравка на Струшким вечерима поезије, једној од најзначајнијих културних манифестација у тадашњој Југославији. Признања Огранак Библиотеке града Београда у Учитељском насељу носи име Блажа Шћепановића. О животу Блажа Шћепановића 2017. године снимљен је документарни филм Смрћу против смрти Блажа Шћепановића.[3] Филм је премијерно приказан у Мојковцу, у оквиру пратећег програма 42. по реду филмског фестивала Мојковачка филмска јесен 25. септембра 2017.[4] Скупштина општине Бијело Поље донела је октобра 2013. године одлуку да се једна улица у овом граду назове именом Блажа Шћепановића.[5] Књижевни рад Књижевно стваралаштво Блажа Шћепановића сакупљено је у седам збирки песама: Лобања у трави (1957)[6] Ивицом земље змија (1958)[7] Смрћу против смрти (1959) - заједно са Бранком Миљковићем Смрт пјесникова (1961)[8] Златна шума (1966)[9] Љубављу измјерено вријеме (1973)[10] - објављена постхумно Пјесников двојник (1976)[11] - објављена постхумно

Predrag Cvetković PESME VLAJE IZ GLIBOVCA ANTOLOGIJA Vlaja iz Glibovca Autorsko izdanje, Palanka, 2005. 297 strana. Najverovatnije nekorišćene. pesnik Vlaja iz Glibovca

Retko u ponudi, prvo izdanje prve knjige Branka Čegeca Autor - osoba Čegec, Branko Naslov Eros - Europa - Arafat / Branko Čegec Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `Goranovo proljeće`, 1980 Fizički opis 69 listova ; 20 cm Zbirka Edicija Nagrađeni pjesnici Napomene Poleđina listova prazna. EROS EUROPA ARAFAT , Branko Čegec , Goranovo proljeće 1980 , Branko Čegec na neki se način pjesnički vratio na mjesto s kojeg je krenuo. Njegov poetski put počeo je već davne 1980. godine, kad je u okviru Goranova proljeća dobio nagradu Goran za mlade pjesnike za rukopis pjesničke zbirke Eros – Europa - Arafat. Kasnije je i sam bio dugogodišnji direktor te naše najvažnije pjesničke manifestacije, a ove je godine na njoj ovjenčan Goranovim vijencem za cjelokupni pjesnički doprinos. Opisujući ukratko Čegecovo pjesništvo, možemo ustvrditi da, iako se po svagdašnjem afirmiranju fragmenata to možda ne bi reklo, ovaj pjesnik uvijek piše iz koncepta, iz svagda drugačijeg osmišljavanja upravo tih fragmenata. Ako je na početku, još na davnom prijelazu sedamdesetih u osamdesete godine prošloga stoljeća, to bila također unaprijed osmišljena desupstancijalizacija jezika i euforija označitelja oslobođenih značenja, kasnije je to bilo vraćanje sintagmatski ulančanome poetskom diskursu, posebice u zbirci Ekrani praznine iz 1992. Taj je diskurs, za razliku od oslobođenih označitelja, u većoj mjeri utjelovljivao u tekst ispražnjenost svijeta, a ne samo jezika, njegovu ekraničnost u kojoj su do nerazlučivosti isprepleteni sirova kaotična zbilja i medijska virtualizacija. Branko Čegec (Kraljev Vrh, Vrbovec, 1957), pesnik, kritičar, esejista, izdavač. Diplomirao je jugoslavenske jezike i književnosti i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je glavni urednik časopisa Quorum (od 1995. do 1989), glavni i odgovorni urednik lista za kulturu Oko (od 1989. do kraja 1990), urednik u izdavačkoj kući Mladost (od 1991. do 1993). Godine 1992. pokrenuo je izdavačku kuću Meandar, u kojoj radi kao glavni urednik. Objavio je dvanaest knjiga poezije, kratke proze, kolumni, članaka, kritike i esejistike. Knjige pesama: Eros-Europa-Ararat, Zapadno-istočni spol, Melankolični ljetopis, Ekrani praznine, Tamno mjesto, Zapisi iz pustog jezika, Pun mjesec u Istanbulu, Unatrag (izbor iz poezije). Knjige eseja i kritika: Presvlačenje avangarde, Fantom slobode, Pokret otpora. Život knjige i druge vjetrenjače. Kratka proza: Tri krokodila (sa Senkom Karuzom i Miroslavom Mićanovićem). Izbori poezije Branka Čegeca objavljeni su u Sloveniji (Sintaksa mesečine), Makedoniji (Nurkanje na zdiv – Ronjenje na dah – Breat-hold-diving, trojezično: makedonski-engleski-hrvatski) i Slovačkoj (Shopping terapia). Knjiga Pun mjesec u Istanbulu objavljena je na francuskom jeziku. Pesme su mu uvrštene u tridesetak antologija, izbora i pregleda u zemlji i inostranstvu. Nagrade: Nagrada „Goran“ za mlade pesnike (1980), Nagrada „Sedam sekretara SKOJ-a“ (1983), Nagrada „Kočićevo pero“ (2007), Plaketa Sv. Kvirina za ukupan prinos suvremenom pjesništvu (2008), Nagrada „Julije Benešić“ za najbolju knjigu kritike (2012). Za knjigu Pun mjesec u Istanbulu dobio je Nagradu „Kiklop“ za najbolju knjigu poezije u 2012. godini. „Goranov vijenac“ za ukupan doprinos hrvatskom pesništvu dobio je na Goranovu proljeću 2013. Živi u Zagrebu. MG138

1987. Mek povez Ima umetničke ilustracije Kompletan sadraj je na fotografijama Na linku se može videti video ove knjige Neki od autora: Ivan M. Lalić, Stevan Raičković, Vasko Popa, Crnjanski, Dušan Matić, Desanka Maksimović, Mira Alečković, Branislav L. Lazarević, Antonije Marinković, Miodrag Pavlović, Božidar Timotijević, Miroslav Antić, Borislav Radović, Branko Miljković, Vito Marković, Ljubomir Simović, Ljubiša Đidić, Alek Vukadinović, Milovan Danojlić, Božidar Šujica, Dragan Kolundžija, Slobodan Rakitić, Bećković, Milan Komnenić, Zoran Milić, Milutin Petrović, Adam Puslojić, Radomir Andrić, Nogo, Dragomir Brajković, Miroslav Maksimović Ima pečat biblioteke, odlično očuvana

Žak Prever Komplet 1-3 Rad Beograd 1982 g. Komplet Pesama u tri knjige Sena je serela Pariz Reči Veliki prolećni Ba Tvrd povez sa omotom,omoti kao na slikama,knjige odlicno ocuvane,posveta sa unutrasnje strane predlista u prvoj knjizi. vr448

Zilhad Ključanin - Antologija krajiške poezije , izdanje Unsko-sanske novine . Knjiga je nova !!

Autor: Jelena Švarc Izdavač: Istočnik Broj strana: 109 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 22cm Jelena Švarc - Dela i dani monahinje Lavinije od Roždestva do Pashe U poeziji Jelene Švarc ponekad zapanji višak smisla, živa vera, stalno živo posredovanje, povezanost svega sa svime. Ponekad se čini da je uronjena u mit, a onda, zbog neke reči, slike, prikrade se pitanje: šta ako je sve iz zabave? Istovremena duboka ozbiljnost i razularena igra. Morala je da stalno oseća skrušenost , rascepkanost i zakrpljenost svega. Morala je da oseća taj trenutak raspuklosti, pukotine smisla koja se širi razdeljena u našem vremenu. Poezija Jelene Švarc miriše na večnost: strastvena je, idealistička. Njena muzika, ritam stihova se menja zajedno sa ritmom disanja, zbog čega ovi stihovi, ne napuštajući silabotoniku, postaju potpuno slobodni, prirodni, fleksibilni, plastični. Neko će reći da je ovo pismo na ivici faula, ali geniju je svojstveno da ruši sva pravila. Poeziju Jelene Švarc porede sa malenim igračkim džepnim pozorištem. Ovaj bezgranični svet lako se sklapa u pozorišnu kutiju: taj svet ogromnih prostora i tragičnih ponora, na drugi pogled sićušan kao igračka – deluje ogroman zahvaljujući složenom sistemu magičnih ogledala koje uspostavlja. Korice knjige ponegde oguljene pri vrhu, blago nagužvane pri dnu. Unutrašnjost u odličnom stanju.

Sergej Jesenjin - Pesme 1-4 (prepevao Slobodan Marković) Knjiga 1. Sve što živi neki ožiljak ima Knjiga 2. Grlio sam brezu kao tuđu ženu Knjiga 3. Nevinih ruku med Knjiga 4. Ana Snjegina Izdavač: Književne Novine Beograd 1987. Povez: broširan povez Broj strana: 192+139+114+53 Stanje: vrlo dobro, spoljašnjost kao na slici. Unutrašnjost bez podvlačenja i drugih nedostataka.

Vesna Parun - Ponornica Izdanje u okviru 23. Disovog proleća Cacak, 1986. godine na 64. strane. Knjiga je dobro ocuvana. Posveta autorke na predlistu.

Prevod dela: Izdavači: Narodna knjiga, Kultura (Beograd) Pismo: ćirilica Broj strana: 413 + 330 + 262 + 331 + 304 Povez: tvrd + omot + kutija Visina: 20 cm Stanje vrlo dobro/odlično Knjige nisu čitane {KTJ22.003}

KING INK - Nick Cave prepevao Denis Romac Izdavač: SKC Niš Godina izdanja: 1990. Povez: broš Broj strana: 184 Pismo: latinica Stanje: dobro

IZABRANA DELA 1-3 - Žak Prever - Sena je srela Pariz - Veliki prolećni bal - Reči RAD Beograd 1982. tvrd povez knjige su vrlo dobro očuvane

GEMBIRD HURACAN X60 procesorski kuler Karakteristike Ventilator za hladenje procesora, 9cm, 95W, 4-pina Hladnjak od 9 cm za Intel socket procesora LGA 775/115x/1200 i AMD serije Snage do 95W Hidraulicni ležaj Ventilator: vertikalni Toplotne cevi: 2 kom Buka: 19,2 ... 26,2 dBa MTBF: 40000 sati Velicina proizvoda: 128x80x155mm Velicina ventilatora: 120x120x25mm Velicina kutije: 143x120x170mm Nazivni napon: 12VDC Pocetni napon: 7VDC Brzina rotacije ventilatora: 800 ... 1600 ±10% RPM Snaga disipacije toplote: 95W Interfejs ventilatora: 4 PIN Ležaj ventilatora: Hidraulicni ležaj Neto težina: 0,37 kg Garancija Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

TRUST Puck Ultra-Thin Black Bežični miš Tip Bežični miš Karakteristike Način povezivanja: Bežično povezivanje Gaming: Ne Oblik miša: Simetrični Dizajn miša: Za obe ruke Senzor: Optički Rezolucija: 1600 DPI Podesiva rezolucija: Da Broj tastera: 4 tastera Površina osetljiva na dodir: Ne Podesiva masa: Ne Podesiva veličina: Ne Pozadinsko osvetljenje: Ne Konekcija: USB nano prijemnik / Bluetooth Podržani operativni sistemi: Windows, MacOS, ChromeOS Memorija miša: Ne Frekventni opseg: 2,4 GHz Domet: Do 10 metara Podržane verzije operativnih sistema: Windows 10/11 MacOS 10.15/11/12 Chrome OS Ostale katakteristike: Silent click Power saving Dimenzije: 57 x 25 x 108 mm Boja Crna Garancija 24 meseca

Priredio: Pero Zubac, Izdavač: Logos - Bačka Palanka, 2008. god. Tvrd povez, zlatotisk, 21,5 cm. 506 str. Kritičko izdanje Milica Stojadinović Srpkinja rođena je u sremskom selu Bukovcu 6. jula 1828. godine (po nekim izvorima 22. marta 1828) i bila je jedna od najznatnijih ličnosti u srpskom narodu. Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške“. Njegoš je govorio o toj lepoj i mladoj devojci; „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“ Knez Mihailo bio joj je više no zaštitnik: odan prijatelj. Kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekali kako se nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekao. Ljubomir P. Nenadović veličao je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“. Đorđe Rajković joj je posvećivao svoje stihove. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik Smrti Smail-age Čengića, dolazio je da je vidi. Jovan Subotić silazio je sa svoje visine slavom ovenčanoga pesnika i govorio sa njom kao jednak sa jednakim. I van skromnih granica srpske književnosti bilo se čulo ime ove neobične devojke: Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj jednu prijateljsku pesmu; sa Ludvigom Augustom fon Franklom bila je u prepisci, i u svojoj starosti pesnik je sačuvao vernu i nežnu uspomenu na prijateljicu iz mladih dana; češka pripovedačica Božana Njemcova njena je prijateljica sa kojom se dopisuje. Listovi su donosili njene slike, po svima krajevima pričalo se o pesnikinji iz Fruške gore, ljudi su dolazili da je vide.