Vlaho Bukovac Mlada umjetnica 1914. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Belgrade, Que Les Turcs Nomment Biograd XVIII vek kolorisani bakrorez Vojni muzej Beograd Snimio: Dragoslav Elezović godina nepoznata

SRPSKA KNJIŽEVNOST uknjiževnoj kritici knjiga odlično očuvana omotnica takuta po obodu

Иван Новиков Алексанр Сереевич Пушкин Биографије и мемоари Роман совјетског писца Ивана Алексејевича Новикова (1877 - 1959) `Пушкин у Михајловском` једно је од најбољих дела совјетске књижевности посвећено животу и делу великог песника. Књига истиче период његовог живота, важан за стваралаштво А.С. Пушкина, када је осрамоћени песник био у царском изгнанству. Роман Новикова прича о Пушкиновом животу у егзилу у Михајловском после свађе са царем Александром, о његовим односима са рођацима, комшијама, пријатељима, а у исто време и са непријатељима и „чуварима“. Период приповедања је 2 године. Од 1924 - долазак у Микхаиловскоие - до 1926 - гушење устанка децембриста. Наравно, требало је да почнем да читам од првог дела дијалога, али ову књигу сам имао само код куће ... Мислим да ми је зато почетак био донекле тежак - не само да се не сећам скоро ништа о Пушкину, осим да је он „наше све“, а позивање аутора на први део било је збуњујуће. Али нешто касније, већ сам почео да схватам „шта је шта“, и процес је кренуо снажније. Свидело ми се само дело, иако ауторска одступања у опису природе делују помало измишљено, помало вештачки, слично лошој имитацији некога (можда самог јунака романа Александра Сергејевича). Било би боље убацити Пушкинове песме. Али, очигледно, текстове у том тренутку није написао Пушкин, будући да је на другим местима Новиков убацио поезију (Пушкин и његови гости-песници), и цитате из преписке, и одломке из прозних дела. У те две године Александар Сергејевич је скоро све време посветио раду на `Борису Годунову`, `Еугену Оњегину` и љубавним текстовима. Ипак, тај женскар је још увек био наш Александар - заљубио се десно и лево и заљубио се у даме свих узраста и рангова. С тим у вези, он се врло добро открива - знао сам да је Пушкин миљеник једне жене, али сцене из његовог живота помогле су ми да схватим зашто је то био! Слажем се, гледајући портрете, читајући опис његовог изгледа, тешко је замислити због чега су жене изгубиле главу. Такође у роману `Пушкин у Михајловском` откривен је вео мистерије рађања песникових дела - `Еугене Онегин`, `Борис Годунов`, песме, бајке итд. Говори о прототиповима јунака, о приче које су дале подстицај писању. Желео сам много да поново прочитам - уосталом, под готово сва дела можете ставити: „На основу стварних догађаја“. И дефинитивно ћу пронаћи и прочитати први део дијалога - да ли треба да разумем како је све почело? odlično očuvana bogato ilustrovana PRO.20/3

Andric i Krleža kao antipodi - Nikola Milošević Posveta autora

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

7(20k) Bugarska 1918 Cenzurisana razglednica iz Sofije za Vranje

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

IZVOZNIČKA RADNJA KONSTADINA TONČIĆA I SINOVA LESKOVAC Stara foto-razglednica u stanju kao na slikama.. Deo istorije Leskovca. Godine date opciono.. Izuzetno.. RARITET.. (589)

Sa slika.

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-ne znam god.

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala -ne znam god.

čista

Sa slike.