Sa slika.

Sa slika.

8 različitih novih razglednica stari automobili istorija automobilizma

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje

Zabrinjavajući, zlokoban i opčinjavajući roman – baš kao i njegovi filmovi.“ Stiven King Šokantni roman legendarnog režisera o dvoje novinara opsednutih krvlju. Moderni i opsednuti kamerama, Naomi i Nejtan žive od toga što sarađuju sa žutom štampom u doba društvenih medija. Naomi zaokupljaju naslovi koji se tiču slavnog para, Celestine i Aristida, marksističkih, promiskuitetnih filozofa. Celestina je pronađena mrtva, a Aristid je nestao. Policija sumnja da ju je on ubio i pojeo delove njenog tela. Ipak, Naomi polazi da ga nađe, i dok sve dublje zalazi u život tog para, otkriva da novinska priča tek prelazi preko površine uznemirujućih stvari koje su njih dvoje radili. Nejtan, u međuvremenu, fotografiše u Budimpešti kontroverzne postupke hirurga bez dozvole za rad po imenu Zoltan Molnar, koga je svojevremeno Interpol tražio zbog trgovine organima. Posle seksa sa jednom Molnarovom pacijentkinjom, Nejtan se zarazi retkom Rojfijevom polnom bolešću i putuje u Toronto, rešen da se upozna sa čovekom koji je otkrio taj sindrom. Doktor Beri Rojfi, kako Nejtan saznaje, sada proučava sopstvenu odraslu kći, čije bizarno ponašanje krije razornu tajnu. Ove paralelne priče prepliću se u uzbudljivi zaplet nalik na snoviđenje, koji obuhvata geopolitiku, trodimenzionalnu štampu, Severnu Koreju, Kanski filmski festival, rak i neverovatno raznovrstan seks. Kronenberg piše sa žestokom vajarskom snagom koja nam ne dozvoljava da skrenemo pogled. „Zapanjujuće i neverovatno delo. Nije za one slabog srca, ali je za one među nama koji uživaju u putovanjima kroz tamne dubine obavezno štivo.“ Stiven King „Kronenberga će verovatno optuživati za svaki greh koji se može smisliti kako bi se kompenzovao ljudski strah od uma i tela. Ova izuzetno originalna knjiga, u zahvatu i poetičnoj preciznosti nalik na najbolja Nabokovljeva dela, može da uznemiri, razoruža i konačno čitaoca apsolutno pretvori u saučesnika.“ Vigo Mortensen zL0.3

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Novo.. Pet priča iz bliske budućnosti. Najčitaniji savremeni skandinavski pisac. Dobro došli na Ostrvo pacova, u postpandemijsku Ameriku, gde imućni na vrhovima nebodera čekaju na evakuaciju dok se oni manje srećni bore po ulicama za opstanak. U Brisaču naučnik koji istražuje večni život u poslednjem trenutku aktivira brisač sećanja pomoću kog može da zaboravi sve, jer je sećanje opasno. Cvrčci pripovedaju o dva najbolja prijatelja koji se na putu za trke s bikovima u Pamploni zaljubljuju u istu devojku. Protivotrov prati otuđenog sina koji planira posetu ocu na farmi zmija u Africi. Na kraju, u epskom i opakom Crnom skakaču srećemo psihologa Lukasa Majera, za kog se ispostavlja da je profesionalni ubica u službi međunarodnih korporacija. Poigravajući se žanrovima, Ju Nesbe ispituje šta je to što pokreće i određuje sudbinu čoveka kao pojedinca, ali i jedinke u društvu – ima li mesta za ljubav, saosećanje i pravdu čak i u ekstremnim uslovima borbe za opstanak? „Poznat po svojoj veštoj karakterizaciji likova, napetosti od koje se diže kosa na glavi i šokantnim preokretima, Nesbe u ovoj mračnoj i uzbudljivoj zbirci priča istražuje iskrivljene umove i mračna mesta ljudskog srca, te nas suočava sa mogućim scenarijima naše neposredne budućnosti.“ – Bookreporter „Spremite se za zbirku priča od kojih će vam se lediti krv u žilama.“ – Library Journal

Vlaho Bukovac Mlada umjetnica 1914. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

7(20k) Bugarska 1918 Cenzurisana razglednica iz Sofije za Vranje

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Sa slika.

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-putovala

IZVOZNIČKA RADNJA KONSTADINA TONČIĆA I SINOVA LESKOVAC Stara foto-razglednica u stanju kao na slikama.. Deo istorije Leskovca. Godine date opciono.. Izuzetno.. RARITET.. (589)

Sa slika.

Razglednice skeniram tako da imate uvid u njihovo stanje-ne znam god.