Bibliofilski primerci Izdavač:Verzal pres 1998. Autor: Gabriele D`Anuncio Opis: tvrdi kozni povez 64 strane primerak broj 32 upotedni tekst srpski i italijanski

1. MITOLOGIJA I RELIGIJA INKA 2. MITOLOGIJA I RELIGIJA SEVERNOAMERIČKIH INDIJANACA 3. MITOLOGIJA I RELIGIJA ASTEKA 4. MITOLOGIJA I RELIGIJA HETITA 5. MITOLOGIJA I RELIGIJA STARIH JEVREJA 6. MITOLOGIJA I RELIGIJA ETRURACA Predgovor - Miodrag B. Šijaković Izdavač - Dečja knjiga, Beograd Godina - 1990 148 + 142 + 116 + 120 + 142 + 128 str 21 cm Edicija - Biblioteka Mitovi i religija Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. 1. MITOLOGIJA I RELIGIJA INKA Prevod - Slavica Brkić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: O, Virakoća, gospodaru svemira Mogu li te ja posmatrati O, stvaraoče ljudi Oh, dođi dakle Molitva za sve Inke Molitva Manka Kapaka Molitva Manka Kapaka upućena Tanapi Manko Kapak govori svešteniku Himne Inke Roke Prva molitva stvarnosti Moćni Virakoća Virakoća i stvaranje sveta Konira Virakoća Virakoća medu ljudima Pripreme za svetkovanje Virakoća i Inti kod Manaka Kapaka Četiri brata Ajara O mladiću koji je boravio na nebu O devojci koja se zaljubila u zmaja Sonči-roka, preblagi Sveta ptica Blizanci, ljubimci bogova Suret sa Va-kongom Budenje Va-konga Božiji gnev Knjiga druga Prinošenje žrtava suncu Sveštenici, rituali, ceremonije i zakoni koji se pripisuju prvom Inki Podelili su imperiju na četiri pokrajine, registrovali su podanike Dva zadatka Dekuriona O imenu Virakoća i zašto su ga dali Špancima Inka Virakoća naređuje da se izgradi Hram u znak sećanja na strica duha Glavna slika i darivanje onih koji mu pomagaše Inka u svetlosti nauke Narodi Kečua do španskog osvajanja Društveno uređenje Tauantinsuju Inka umetnost Pogovor MITOLOGIJA I RELIGIJA SEVERNOAMERIČKIH INDIJANACA Prevod - Vesna Mladenović, Zvezdana Kojić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Indijanci Sjedinjenih Država Kako je nastao svet (Mit Čejena) Postanak kukuruza (Mit Čejena) Kako je stvoren svet (Mit Modoka) Kako je nastalo Sunce (Mit Čeroka) Grom i njegovi pomoćnici (Mit Irokeza) Pedeset mladića i kornjača (Mit Čejena) Selo pod vodom (Mit Kajova) Veliko rečno čudovište (Mit Čejena) Gonjenje medveda (Mit Muskuaki) Dugačka ešarpa i njegov narod (Mit Teva) Kako su ljudi došli u središnji prostor (Mit Teva) Sveta obala (Mit Čokta I Čokasa) Postanak kukuruza (Mit Zuna) Kako su postali poludečaci (Mit Kajova) Kako je visake odučio jelene od proganjanja ljudi (Mit Sauka) Kako su se pojavili zemlja i prvi ljudi Šingebis I Kabibonoka (Mit Odžibve) Pronalazak vatre (Mit Kovićana) Kako su Dakote došle na Zemlju (Mit Indijanaca Dakote) Mlada devojka Dva srca (Mit Hopija) Dobri i zli duh (Mit Hopi-Indijanaca) Poseta kući mrtvih (Mit Hopi-Indijanaca) Zaručničin duh (Mit Iz Plemena Osage) Kako je Nanabozo prvi put pretrpeo poraz Zmija-muž (Mit Kaćo-Indijanaca) Potop (Mitovi Apinaje) Žena-zvezda Pogovor Beleška MITOLOGIJA I RELIGIJA ASTEKA Prevod - Zvezdana Kojić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Mitologija i religija Asteka Opšti pogled Mitovi i legende Stvaranje sveta (mit Asteka) Legenda o stvaranju sveta Orao i zmija Gladni seljak, bog i smrt Legenda o rodenju Huicilopoktlija Legenda o Tepostekatlu Legenda o potopu Legenda o vulkanima Istlaksihuatla i Popokatepetla Indijanac i njegova žena Tri brata i žaba Kojot i oposum Bajka o ptici Ku Kako je zec postao Kabaleros Kako su kojot i skuns prevarili jedan drugoga Voda iz čurubuska Mit o Quetzalcoatlu Jedenje boga kod Acteka Dominion Asteka Beleška MITOLOGIJA I RELIGIJA HETITA Prevod - Slavica Brkić, Vesna Mladenović Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Hetitska mitologija Mit o Ulikumisu Mit o Ilujankasu Mit o Telepiniu Mit o bogu koji je nestao Hetitska kultura Neka karakteristična obeležja Strukture hetitskog carskog praznika Početak praznika Glavni praznički obred - `veliki skup` Osnovne radnje (funkcije) u obredu - `veliki skup` Centralni čin obreda - `veliki skup` - gozba `Takmičenja`, `nadmetanja` Pripovedanje mita u ritualu Carstvo Hetita i njegova tajna MITOLOGIJA I RELIGIJA STARIH JEVREJA Prevod - Mirjana Petrović Lević, Zvezdana Kojić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Jevrejska mitologija Mitovi o postanju Mit o Kainu i Avelju Mit o potopu Mit o vavilonskoj kuli Mit o rušenju gradova u dolini Mitovi kulta Mit o pashi Mit o bogojavljenju na Sinaju Mit o Isusu Navinom Mit o kovčegu Mitovi o Iliji i Jelisiji Stvaranje sveta i čoveka (jevrejski mit) Prvi greh i čovekov rad Potop Stvaranje svijeta prema postanku` Opis praiskonskih nemani Reem i Ziz Pad Luciferov Talmud Mistički aspekti Biblije Tora Proroštvo Hagiografija Uz ovu knjigu MITOLOGIJA I RELIGIJA ETRURACA Prevod - Trifun Golubović Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod Istorija pitanja Izvori Predstava etrursa o svetu i njegovom nastanku Astralne predstave Predstave o čoveku i njegovom mestu u mitološkoj slici sveta Shvatanje duše Shvatanja o podzemnom svetu i njegovim stanovnicima Odraz predstava o svetu u hramovima i kultovima Arhaični elementi u etrurskoj slici sveta Suprotstavljanja tipa - desno-levo Elementi etrurske mitologije Zaključak Mitološka slika sveta drevnih Etruraca Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Богослужење Православне Цркве је, нема сумње, богонадахнуто, како по своме устројству тако и још више по своме садржају. Распоред богослужења, како свакодневних, тако и у односу на годишњи круг, права је небеска уметност. Православна душа која активно проходи сва та богослужења, свакога дана и празника, и у свако доба године, наилази у богослужбеним текстовима на неслућена духовна блага. И што се више бави, све су јој милија и неопходнија.

Haris K. Skarlakidis - Sveti Oganj Cudo na Hristovom grobu na dan Velike subote Cetrdeset pet istorijskih svedocanstava (IX-XVI vek) Elea, Atina, 2011. Mek povez, 288 strana, bogato ilustrovano, posveta autora. RETKO! Blagodatni oganj (grč. Ἄγιον Φῶς) predstavlja plamen koji se po tvrdnji vernika čudesno pojavljuje na Svetom Grobu U Jerusalimu na bogosluženju Velike subote, uoči pravoslavnog Vaskrsa. Pojava blagodatnog ognja po verovanju većine vernika predstavlja vidljivu projavu Duha Svetoga i potvrdu vaskrsenja Isusa Hrista. Praznično bogosluženje Velike Subote i priziv blagodatnog ognja zajedno služe Pravoslavna crkva u Jerusalimu, Srpska pravoslavna crkva i Jermenska apostolska crkva. Bogosluženju prisustvuju i sveštenici Koptske i Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve, kao i predstavnici franjevačkog reda Rimokatoličke crkve. Bogosluženje Velike subote u hramu Svetog Groba (crkva Vaskrsenja Hristovog) liturgijski podseća na događaje Hristovog stradanja, pogreba i sahrane. [1] Ujedno predstavlja i uvod u njegovo Vaskrsenje. Obred Silazak Blagodatnog ognja na Veliku subotu 2018. godine Blagodatni oganj se „priziva“ nakon što se prethodno proveri da u hramu ne postoje bilo kakva zapaljiva sredstva. Nakon toga, sledi „priziv“ Duha Svetoga i jerusalimski patrijarh prvi prima oganj na svoju sveću i predaje ga ostalima. Vernici tvrde da oganj pri dodiru ne stvara opekotine, niti osećaj toplote. Istorija Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. Relevantna rasprava se može pronaći na stranici za razgovor. Ne uklanjajte ovu poruku dok se steknu uslovi za to. (detaljnije o uklanjanju ovog šablona obaveštenja) Po predanju jerusalimske crkve, bilo je dva pokušaja od strane drugih crkava da „prizovu“ Blagodatni oganj. Prvi je bio od strane rimokatoličke crkve, u vreme krstaške vladavine, kada su katolici na silu oduzeli od pravoslavnih svetkovinu Svetog ognja.[traži se izvor] Međutim, kako im se Oganj nije javljao nakon nekoliko sati molitve, vratili su „priziv“ Blagodatnog ognja pravoslavnom patrijarhu. Od tada se Sveti oganj opet počeo „javljati“.[2][3] Drugi pokušaj se dogodio u 16. veku od strane Jermenske crkve. Jermeni su na Veliku Subotu, na dan svetkovine Svetog Ognja, potplatili turske činovnike[traži se izvor] da ne dozvole ulazak jerusalimskom patrijarhu u Crkvu Svetog Groba (Hram Vaskrsenja Hristovog). Prema predanju Jerusalimske crkve, pošto nije pušten unutra, patrijarh Sofronije se počeo moliti napolju i posle izvesnog vremena Blagodatni oganj se neočekivano „spustio“ kroz stub ulaznih vrata hrama, pri tome se stub raspukao a oganj je zapalio svežanj sveća koje je patrijarh Sofronije držao u rukama. Od tada više nije bilo pokušaja da se od pravoslavnih preotme priziv Blagodatnog ognja.[4][5] Za priziv Svetog Ognja postoje prethodne pripreme koje se moraju obaviti.[6][7][8]

Tvrdi povez od eko-kože, sa zlatotiskom u drvenoj kutiji, kvalitetan papir, bogato ilustrovano. U vrlo dobrom stanju.

Мадарије Ускоковић (1889 – 1935), био је Епископ Америчко-канадске епархије од 1926. до свога упокојења 12. децембра 1935. године. Рођен је у Црног Гори, замонашен у Студеници (Србија), школован у Москви, Петрограду и царској Русији, призван и постављен на црквеном и народном делу у дијаспори Северне Америке. Мардарије се показао као човек сасвим необичног духовног формата. Његов мисионарски рад се прушао од крајњег истока Еврепе у далекој Русији, до крајњег запада света, у још даљој Америци. У том смислу, његово духовно зрачење али и прослављање као Светиетљ представља благослов свим Црквама, и служи као непресушни извор надахнућа за хришћане Новога света, Србије, Русије, и шире …

Rečnik pravoslavne teologije - protojerej Jovan Brija, knjiga je u vrlo dobrom stanju. Izdanje:Beograd Povez:tvrd Broj str.574 Težina:810g OP

Die Gedichte von Bertolt Brecht in einem band Pesme od Bertolta Brehta u jednoj svesci Brecht, Bertolt: Pesme u jednom tomu, Frankfurt/Main, Suhrkamp 2002 1391 str. odlično očuvana exlibris DEUTSCH.9

hinduistički koncept života i smrti Shiam Ghosh Ova knjiga prikazuje hinduistički pogled na život u njegovom totalitetu – njegovo poreklo, rast, propadanje i večnost. On istražuje različite škole mišljenja na Istoku i Zapadu, počevši od ljudskog verovanja u Neviđeno, sve do verskih obreda i rađanja materijalizma. Autor analizira preko 500 drevnih tekstova kako bi opravdao hinduističke kultove besmrtnosti, karme, transmigracije duša i obožavanja slika. Podvlači osnove fizičke nauke kako se nalaze u ranim vedskim tekstovima i projektuje hinduistički koncept kosmičke i bio-svesti, kao i prostorno-vremenski kontinuum i Svevišnje. odlično očuvana

’’Srpskom mitologijom, posebno tzv. nižom mitologijom, demonskim bićima bavili su se brojni srpski i strani istraživači, od Ilariona Ruvarca i Natka Nodila do Veselina Čajkanovića, Slobodana Zečevića, Nikite Tolstoja, Ljubinka Radenkovića. Mitološka proučavanja zahtevaju sate i sate mukotrpnog rada, a krajnji rezultati često ne odgovaraju uloženom trudu. Pisanih podataka o srpskoj mitologiji gotovo da i nema, a i podaci dobijeni arheološkim iskopavanjima takođe su oskudni. Narodna tradicija o mitskim bićima razlikuje se od kraja do kraja, od jedne kulturne sredine do druge. Sve te činjenice združeno znatno otežavaju oblikovanje lične karte bilo kog mitološkog bića. Priče o mitskim bićima zapravo nisu mitovi. One kazuju gde i kada možete očekivati susret s nekim od mitskih bića, ali po pravilu ne zbore o njihovom nastanku. Priče o mitskim bićima nastale su kao posledica čovekovog nastojanja da od postanka do danas iskaže vlastiti zazor, strepnju, pa i strah od prirode, njenih sila, ali i grozničavu nadu da se nekako ipak sve može dobro okončati. Jovan Aleksić, vrsni znalac srpskog narodnog stvaralaštva, običaja, verovanja, praznoverica, sujeverja, strahova – odlučio je da svoje veliko i raznovrsno znanje iskoristi kako bi načinio upečatljive portrete bića iz mašte, strahova, bojažljivih, grozničavih želja uplašenih ljudi. Nadahnuto, s retkim, izvanrednim poznavanjem duha srpskog jezika, Aleksić je načinio portrete mitoloških bića kako ih je sam doživeo i spoznao. Celokupni višedecenijski rad posvećen mitskim stvorenjima sakupio je u književno štivo, pod naslovom Vrzino kolo, sin Miroslav Aleksić, pa je samim tim činom pohranio očevo zaveštanje za buduća pokolenja.’’ Prof. dr Nenad Ljubinković Kultura Religija Umetnost veliki format tvrde korice ilustrovana NOVO

MY SUNDAY MISSAL EXPLAINED - FATHER STEDMAN The Confraternity of the Precious Blood, 1960 352 str. Meki povez. Mala knjiga, puna informacijama o misi, molitvama i pravilima obreda i ponasanja u crkvi.

Velika ilustrovana Biblija od postanja do otkrivenja Najveća riznica priča, ilustracija i objašnjenja iz KNJIGE NAD KNJIGAMA Redaktor: Protođakon Radomir Rakić Da li znate odakle potiču dobro poznate izreke „Ko se mača lati, od mača će i poginuti”, „Neverni Toma”, „Nema ništa novo pod suncem” ili „Oko za oko, zub za zub”? Iz Biblije – najpoznatije, najprevođenije i najrasprostranjenije knjige na svetu! Biblija nije samo verska knjiga, već ima visoki moralni, istorijski, kulturni i književni značaj. Otprilike 40 ljudi je pisalo Bibliju i to u periodu od 1500 godina. Autori su bili carevi, ribari, sveštenici, pripadnici vlasti, seljaci, pastiri i doktori. Iz sve ove raznolikosti izvire neverovatno jedinstvo, sa zajedničkim temama koje provejavaju kroz celu knjigu. Sa svojim izuzetnim sadržajem neprocenjiva je riznica motiva, poezije i tekstova, koji su imali snažan uticaj na razvoj Evropske i svetske književnosti. U velikoj ilustrovanoj Bibliji otkrijte šta je sve inspirisalo velike umetnike. Mikelanđelove freske u Sikstinskoj kapeli prikazuju scene od stvaranja sveta do poslednjeg suda. Kompozitori uzimaju biblijsku osnovu za oratorijume, službe, opere... Nijedna druga knjiga nije imala uticaj na čovečanstvo kao Sveto Pismo. Hrišćanstvo Religija i teologija Mladinska knjiga 2017. Tvrd povez ćirilica veliki format 31 cm 512 stranica

Stanje: odlično, bez ispisivanja i cepanja. Preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. nikk2092

blago savijena /vidi sliku/, može se ipresovati mada i ne mora B.Wongar (born in 1932 as Sreten Božić) is an Australian author who writes chiefly on the fate of tribal people in Australia, the wildlife and the environment. Naslov originala: B. Wongar BILMA S engleskog preveo: Moma Dimić Tiraž: 600

LIRSKE NARODNE PESME - priredila Liljana Pešikan Ljuštanović Izdavač: MATICA SRPSKA Novi Sad Edicija: DESET VEKOVA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI, knjiga 7 Godina izdanja: 2012. Povez: tvrd Broj strana: 335 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

Desanka Maksimović: Sabrane pesme 1-6 Nolit Beograd 1988 tvrd povez, zaštitni omot I KNJIGA Pesme (1924) Zeleni vitez (1930) Gozba na livadi (1932) Nove pesme (1936) II KNJIGA Pesnik i zavičaj (1946) Oslobođenje Cvete Andrić (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949) Otadžbino, tu sam (1951) III KNJIGA Izabrane pesme (1950) Miris zemlje (1955) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho (1961) Tražim pomilovanje (1964) IV KNJIGA Nemam više vremena (1973) Letopis Perunovih potomaka (1976) Pesme iz Norveške (1976) Ničija zemlja (1979) V KNJIGA Slovo o ljubavi (1983) Međaši sećanja (1983) Sajam reči (1987) Miholjsko leto (1987) VI KNJIGA (Pesme za decu) Reka pomoćnicaa (1950) Vetrova uspavanka (1954) Prolećni sastanak (1954) Rosna rukovet (1955) Šumska ljuljaška (1959) Čudo u polju (1961) Sunčevi podanici (1962) Ptice na česmi (1964) Zlatni leptir (1967) Dete u torbi (1977) K.D.S.P 1 +

Dragan Jovanović Danilov ENIGME NOĆI Epoha/KZNS, Požega/Novi Sad, 1991 meke korice, 16,5 x 20 cm, 32 str. U vrlo dobrom stanju. Korice malo požutele i ima jedna žuta mrlja na prednjoj i dve na zadnjoj strani korica. Na zadnjim koricama postoji i trag presavijanja na jednom ćošku. Unutrašnjost odlična. Poštarina (štampana stvar, preporučeno) je 138 dinara.

A New Introduction to Islam-Daniel Brown.Mek povez,269 str.Odlicno ocuvana.VF

Fabrice Midal `Bouddha - histoire d`un homme, rencontre d`une présence` Seuil, 2021. 215 strana mek, šiven povez Buda, budizam, budistička umetnost

Ilustrovano retko Ričard BERNZ, rođen u Londonu 1943. godine, jedan od vodećih engleskih pesnika svoje generacije, dobitnik mnogih nagrada, prevođen na preko 20 jezika, živeo u Beogradu između 1987. i 1991. engleska poezija xx veka avangarda postmoderna pesme menadzer engleski pisci

Prva knjiga Ibrahima Hadžića iz 1970. godine. Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Autor - osoba Hadžić, Ibrahim, 1944- = Hadžić, Ibrahim, 1944- Naslov Harfa vasiona / Ibrahim Hadžić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Studentski izdavački centar, 1970 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 55 str. ; 20 cm Zbirka ǂEdicija ǂVidici 70 ; ǂkolo ǂ4, ǂknj. ǂ6 (Broš.) Napomene Tiraž 500 Ibrahim Hadžić (1944, Rožaje, Crna Gora), književnik, pesnik i dugogodišnji urednik Školskog programa Televizije Beograd. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odseku za istoriju umetnosti. Pesme su mu prevođene na više stranih jezika. Zastupljen je u brojnim antologijama i hrestomatijama. Uređivao je poeziju u studentskom listu Student školske 1968/69 i u časopisu „Mostovi“ 2001–2005. godine. Osim književnošću, bavi se izučavanjem gljiva. Jedan je od trojice osnivača Mikološkog društva Srbije. Štampao je sedam knjiga o gljivama (dve u koautorstvu sa prof. dr Jelenom Vukojević, šefom mikološkog kabineta Biološkog fakulteta u Beogradu). Objavio je više knjiga poezije za koje je dobio nekoliko značajnih književnih nagrada, a njegovo stvaralaštvo predstavljeno je u zborniku „Boja okoline: zbornik o pesništvu Ibrahima Hadžića“. Prevodi poeziju s ruskog jezika. Živi u Beogradu. MG148 (L)

NEDELJNE BESEDE - JUSTIN CELIJSKI Manastir Celije, 1998 298 str. Tvrdi povez. Ima posvetu. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Odlično očuvano! Prvo izdanje iz 1994. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Deset deka duše : džez / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1994 (Sremski Karlovci : Art print) Fizički opis 59 str. ; 20 cm Zbirka Savremena književnost Sadržaj : Milion kaloričnih asocijacija (5-24): Deset deka duše (7-8); Konopac (9-10); Vražja mater (11-12); Puškin (13); Dete tekst (14-15); Antena (16-17); Program (18-19); Narodne pesme (20); Knjižara (21); Oblaci (22-23); Moderni pesnici (24). - Lutajuća sisa (25-45): Čovek u škripcu (27-28); Obućari (29); Devojčica (30); Svilena buba (31-32); Majke (33); Luča (34); Terasa (35); Lutajuća sisa (36); Budizam (37); Devojačka kći (38); Filozof (39-40); Jovan od krsta (41-42); Džez 1 (43); Automobil (44); Maratonac (45). - Interesantna stvar (47-59): Falus (49); Stvari su došle na svoje mesto (50); Interesantna stvar (51); Mrak (52); Parfem (53); Život (54-55); Motiv (56); Džez 5 (57); Sahara (58-59). (broš.) Napomene Beleška o autoru i njegova slika na kor. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic kopicl konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

PREVOD: Hafiz Muhammed Pandža i Džemaluddin Čaušević NASLOV: KURAN IZDAVAC: Stvarnost GODINA: 1969. POVEZ: tvrd, izbledela rikna (KB:163)

Jedina knjiga na srpskom o Aja Sofiji u kojoj saznajemo o njenim tajnama i skrivenim lepotama. Kada je ktitor i nadahnitelj hrama, car Justinijan (527-565) na osvećenju Aja Sofije, 27. Decembra 537. godine, uzviknuo je: „Solomone, nadmašio sam te!” Zašto? Doktor Haralambos Statakis uvodi čitaoca u tajnu Svetlosti Svete Sofije. Kroz svoj originalni opis autor pokazuje da je ova građevina „u prostoru oslikavanje – putem materijom osuštinjene svetlosti – Bogočoveka Hrista. Ovaj lični vizionar sazercava Veliku Crkvu ne prosto kao jednu blistavu građevinu, nego kao jedno biće sa crtama ličnosti. Autorova originalnost u tumačenju arhitekture i prostora je u uvođenju svetlosti kao ključa za njeno razumevanje. Sa autorom pažljivo stojimo pred Svetom Sofijom, zatim koračamo kroz njene zlatom osvetljene kutke, dodirnuvši njene nebesnotočne sastave, i razgovaramo sa njenom istorijom, njenim sveštenoslužiteljima, legendama, slušamo tumačenja arhitekata, istoričara i teologa. 250 str.