VOJISLAVLJEVA SPOMENICA 1895 Beograd, 1895 222 str. Tvrdi povez. Koriceno, skorijeg datuma. Knjiga iz biblioteke, ima pecat na nekoliko mesta. Odlicno ocuvana unutrasnjost.

Radovanović, Protić IZ UPRAVNO-SUDSKOG POSTUPKA predgovor Slobodan Jovanović Geca Kon, 1928. Manji format, 132 strane. Korice oštećene (zadnja zacepljena), požutela, unutra lepo očuvana, nerasečenih tabaka.

Društvo za čuvanje narodnog zdravlja 1909 Odlično očuvano za ovaj tip knjige Kao na slikama Ima trag od neke nalepnice sa strane, može se skinuti Lekarske pouke o zdravlju i bolesti Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Milan Jovanović Batut M j batut.jpg Milan Jovanović Batut Datum rođenja 10. oktobar 1847. Mesto rođenja Sremska Mitrovica Austrijsko carstvo Datum smrti 11. septembar 1940. (92 god.) Mesto smrti Beograd Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika.[1] Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine.[1] Batut Uredi Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut.[2] Bista Milana Jovanovića Batuta ispred Medicinskog fakulteta u Beogradu Medicinsko-prosvetni velikan Uredi Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora.[3] Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Nagrade Uredi Orden Svetog Save, I stepena, Kraljevina Srbija[4] Orden Svetog Save, II stepena[5] Orden Svetog Save, III stepena[5] Nacionalni orden Legije časti, IV stepen, Francuska[4] Orden belog lava, III stepen, Čehoslovačka[4] Orden knjaza Danila I, III stepen[5] Orden Belog orla, III stepena[5] Orden Belog orla, IV stepena[5] Orden Belog orla, V stepena[5] Orden Srpskog društva Crvenog krsta[5] Orden Jugoslovenske krune, II stepena[5] Krst milosrđa[5] Srebrna medalja Srpskog društva Crvenog krsta[5] Spomenica 40-godišnjice Svetoandrejske skupštine[5] Spomenica na rat 1912. „Osvećeno Kosovoˮ[5] Spomenica na rat 1913.[5] Počasni doktorati Univerzitet u Beogradu[4] Sveučilište u Zagrebu[4] Univerzitet u Beču[4] Karlov univerzitet[4][6] Tags: jektika tuberkuloza ljudska guba sifilis trudnoća oticanje nogu zubi bunari bunar sa vedrom dojenje kako se stari ...

Günther, Wilhelm: Praktischer Ratgeber zum Betriebe einträglicher Bienenzucht Praktični vodič za profitabilno pčelarstvo , tekst na nemačkom jeziku - gotica Leipzig 1897, strana 307 Tvrdi povez, ilustrovano , poneka blaga fleka na praznom predlistu, ostalo veoma dobro očuvano Tags: pčela košnica med matica roj 18.06.2022

Knjiga je dobro očuvana.Ima napisano ime na stranigde je naslovi saunutrašnje strane korice delom ostaci korektora.Ostatak knjige u dobrom stanju.

ULTRA RETKO,ZADNJE PACE OSTECENO KAO NA SLICI

Knjiga je dobro očuvana. Prelepo izdanje na prelepom žutom papiru.RETKO. Golicave priče/po manastirima turenskimnapabirčio i obelodanio plemeniti gospodin Balzak crteži Gistav Dorea Prizma Kragujevac Beograd:Centar film 1998. 485 strna,24cm Biblioteka 9 ,,Honoré de Balzac (sh. Onore de Balzak) (Tours, 20.5. 1799 - Pariz, 17.8. 1850) je bio francuski romanopisac. Pisao je drame, poneku manje poznatu pjesmu, brojne članke, eseje i veći broj pisama, ali je najpoznatiji po svojim romanima. Za književnu vrstu romana smatra se jedan od najnadareniji autora 19. stoljeća te suvremena teorija romana je prepoznala u njemu majstora, uzora i jednog od najboljih stvaralaca ikad. Učenjaci mu pripisuju nešto između 91 i 95 romanā (romanā i novelā), napisanih između 1829. i 1850. Odrastao je za vrijeme Napoleonske imperije, dok se njegova karijera razvija za vrijeme Burbonske restacije i Metternichove Europe, tj. za vrijeme poznog romantizma. Pak književna teorija ga smatra prvim začetnikom realizma. Otac mu je bio Bernard-François Balssa (1746-1829) a majka Anne-Charlotte-Laure Sallambier (1778-1854). Honoré je bio najstariji od četvero djece: Honoré Balzac, Laure Balzac (1800-1871), Laurence Balzac (1802-1825), Henri François Balzac (1807-1858). Starija sestra Laure Balzac će se udati inženjeru mostova Eugène Surville, a muž mlađe sestre Laurence će bit Arnaud Demonzaigle. Sva djeca u porodici su rođena u Toursu. Očeva porodica potječe iz okolice Albija i njihovo izvorno prezime je bilo Balssa. U januaru 1797. je Bernard-François oženio u Parizu 19-godišnju Annu Sallambier, iz pariške trgovačke porodice. Bio je direktor ureda za namjernice za 22. diviziju Francuske armije u službi u Toursu. Njegov prvi sin Honoré je se rodio 20. maja 1799. u Rue Nationale, tada zvana Rue Royale, to jeste u glavnoj ulici dalekoj nekih 300 metara od rijeke Loire za vrijeme kada je u Toursu bio samo stari dvorac (Château de Tours iz 11. stoljeća) i desetak ulica. Honoré će za vrijeme svog djetinjstva imati loš odnos sa majkom. Anne je bila žena koja je u nekom smislu imala malo interesa prema sinu Honoreu tako da iz piščevih pisama imamo utisak da je to bilo djetinjstvo vrlo plitke ljubavi. Balzakova porodica prelazi da živi u Pariz 1814. godine. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu poklapa se sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskoj sloma dugovi će ga pratiti čitav život. Svom prezimenu je dodao plemićko « de » 1830. godine tako da je se od tada se potpisivao Honoré de Balzac. Poljska plemkinja, Evelina Hanska[1], sa svog imanja u Verhovnji[2], započinje prepisku sa Balzacom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom «strankinjom» koja se divi Balzacovim delima, razvija se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom sastaje se najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska odbija ruku Balzaca. Sa njom će putovati po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčaće se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu[3] u Ukrajini. Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku Akademiju. Prvi put (1839.) je povukao kandidaturu u korist Victora Hugoa, a drugom prilikom (1849.) dobija samo dva glasa. « Ljudska komedija » (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima nastoji da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. Balzac je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. U predgovoru Ljudske komedije (objavljen 1842. godine) naglašava da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi. Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze «Golicave priče» ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine.``

Nova knjiga Izdanje 1997

Autor Cantù , Cesare, 1804-1895 Naslov Zdrav razum i pošteno srdce : pučki razgovori / Cezar Cantù ; po talijanskom izvorniku za hrvatski sviet preradio Ivan Despot Jezik hrvatski Godina 1881 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1881 Ostali autori Despot, Ivan, fra, 1851-1886 Fizički opis VIII, 336 str. ; 21 cm Napomene Str. III-VI: Cezar Cantù / Ivan Despot Str. VII-VIII: Hrvatskomu puku! / Ivan Despot. ISBN (Plast. ) Nagradjeno iz zaklade grofa Draskovica za 1880.

Svet pod maskom Stanko Kukić Izdanje knjizarnice Radomira D. Đukovića Retko Izdanje „Ovaj roman nema svoje naročito nacionalno obeležje, kao što ni materija samog dela nema granica. On je pisan jedino u želji da se pomogne napaćenim generacijama koje su prošle kroz kalvariju svetske tragedije rata. Ako bi se, ne daj Bože, ostvarilo ono o čemu se u ovom romanu govori, on bi se mogao primeniti na sve države i sve narode koji strepe za svoju nezavisnost, za mir i slobodan razvoj. Ovoga trenutka, kada se mutni oblaci gomilaju nad svodom svih kulturnih i prosvećenih naroda, fantom budućeg rata urezan je u misao čovekovu više nego ikada.“

HILDE SCHNEIDER NOVI NEMAČKI BEZ MUKE Preveo i adaptirao BRANIMIR ŽIVOJINOVIĆ Ilustrovao: J.L. GROUSE NOLIT BEOGRAD 1988 METODA ASSIMIL 1OO LEKCIJA + GRAMATIČKI DODATAK + GRAMATIČKI IDDEKS + PRIBELEŠKE ............................................................... TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 422 STRENE NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra ********

Naklada knjižare St.Kugli, Zagreb, ne vidim godinu izdanja 156 strana. Spolja sa oštećenjima kao na slici, požutela, unutra očuvana, jedan list prilepljen selotejpom, nekoliko flečica, zapisa i podvlačenja. Grčke priče, Stjepan Srkulj...

⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️ Tvrd povez - 607 strana - dvojezicno - hrvatsko - ruski jezik MOSKVA 2014 Korice savidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost dobro ocuvana - bez pisanja i podvlacenja V 3 KK ⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️

OPSADA SKADRA Živko G. Pavlović 1926 Beograd Stranica : 209 Stanje : Nema prednju koricu, prvih par stranica gde je sadrzaj razdvojeno, zacepljeno vidite na slikama, ostatak knjige je u dobrom stanju, kompaktna i sasvim dobar za citanje, bez podvlacenja.

beograd 1935. odlično stanje

ПЕСМЕ Ф. И. ТЈУТЧЕВ ВРЕМЕ КЊИГЕ БЕОГРАД 1994 Библиотека КЛАТНО ................................................................ Превод са руског ЗЛАТА КОЦИЋ УМОМ СЕ РУСИЈА НЕ ПОЈМИ, АРШИН ЗА ДРУГЕ ЊУ НЕ МЕРИ: НА СВОЈ СЕ НАЧИН ОНА ДОЈМИ - САМО У ВЕРИ У ЊУ, ВЕРИ (28. новембар (1866) СЛИКА ПЕСНИКА БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ БРОШ ЋИРИЛИЦА 79 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********

Veoma dobro očuvana knjiga na slovenačkom jeziku Beletrina Ljubljana 2018. 260 strana

Uput za suzbijanje zaraznih bolesti u vojsci u mirno i ratno doba Ministrarstvo vojske i mornarice, Beograd, 1928. 239 strana + prilozi. Spoljašnosti kao na slikama. Povez se raspao. Unutra dobra.

Izdavač: PLAMENICA, Ljubljana - Zagreb 228 str. : ilustr. ; 21 x 27,5 cm / Tvrd povez

Beograd 1934.

enciklopedija javnog života u slici i reči, 596 slika, tvrd povez, 767strana, u odličnom stanju

NAŠA ZEMLJA SKOPLJE I JUŽNA SRBIJA Izdanje profesorskog društva, Beograd, 1925. 242 strane + notni zapis Koste Manojlovića + karta + slike + jedna izdvojena grafika Lj. Ivanovića Požutela. Spoljašnosti kao na slikama. Unutra dobra, svi tabaci nisu rasečeni. Grga Novak, Viktor Novak, Drobnjaković, Jaša Prodanović...pogledajte sadžaj.

Izuzetno retko ratno izdanje Minhauzena s ilustracijama Đorđa Lobačeva! Autor - osoba Mund, E. D. Naslov Minhauzen / napisao A. D. Mund ; [ilustrovao Đorđe Lobačev] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1943 Izdavanje i proizvodnja Beograd : IPROZ, 1943 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis 160 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Lobačev, Đorđe Zbirka Zlatna knjiga. Nova serija ; br. 15 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od mita preko književnog lika, baron Minhauzen je osoba koju svi pamte, avanturista, vojnik i najslavniji lažov u svetskoj literaturi. Junak ove knjige nije izmišljena, već stvarna ličnost, nemački baron koji se kao mladić borio protiv Turaka u Rusiji. Interesantan je bio po tome što je po povratku iz rata izmišljao neverovatne priče o svojim avanturama, podvizima i junaštvu. Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 – 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa. Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi. Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć – prvog stripa objavljenog u SSSR 1966. Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime. Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul. Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922–1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”. Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ Uredi „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj – 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720–739, 16. oktobar 1965. – 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart – 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. – 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj – 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd MG8 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Žil Vern Čenseler, Zlatna knjiga Beograd, Štamparija Privrednik, 1938. Dnevnik putnika kazalona Ilustrovao: Đorđe Lobačev. Knjiga broj 76, februar 1938. Tvrd povez, strana 156. G. Kazallon je mislio da bi rezervacija prolaza na teretnom brodu od Charlestona do Liverpoola bio šarmantan način da se vrati u svoju englesku domovinu. Kad bi samo znao! Pomahnitali pomorski kapetan, katastrofa u skladištu, oluje, ugnjetavajuća vrućina, morski psi i glad samo su neki od mnogih nevolja koje muče i putnike i posadu. Hoće li netko od njih preživjeti olupinu Chancellora? Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

* KOLEKCIONARSKA KNJIGA * * NAZIV: Dragi moji rudari, srećno! - Josip Broz Tito o Rudarima! * POVEZ: Tvrdi * SADRŽAJ: Prikazan na Slici! * BROJ STRANA: 396 stranice (tekst + slike) * STANJE: Polovna starija Knjiga, bez oštećenja! * JOŠ DOSTA STRUČNIH KNJIGA MOŽETE NAĆI NA MOJIM OSTALIM OGLASIMA, PO DOBRIM CENAMA!