Saborna crkva Svetog arhanđela Mihaila u Beogradu nalazi se na raskršću ulica kneza Sime Markovića i kralja Petra. Na mestu današnje crkve nalazila se starija, posvećena Svetom arhanđelu Mihailu. Saborna crkva kao nepokretno kulturno dobro ima status spomenika kulture od izuzetnog značaja, odlukom iz 1979. godine. Svojom arhitekturom, umetničkim delima i bogatom riznicom predstavlja izuzetan spomenik kulture. Ona je neprocenjiva istorijska baština vezana za sudbinu srpskog Beograda prve polovine 19. veka, koji se upravo formirao na prostoru oko Saborne crkve, postavši njegov crkveni, upravni i kulturni centar. U vreme kada postepeno nastupaju nove društvene i političke prilike u Srbiji, Saborna crkva je postala stožer u borbi za osamostaljivanje od turskog centralizma sve do konačnog oslobođenja od vekovnog ropstva. Današnja Saborna crkva je podignuta na temeljima stare crkve, hrama Svetih Arhistratiga, koja se pominje u vreme austrijske vladavine Beogradom od 1717. do 1739. godine. O izgledu ove crkve svedoči protestantski sveštenik i putopisac Stefan Gerlah u svom opisu putovanja carskih poslanstava u Carigrad 1573-1578. godine. Stara crkva je bila izgrađena od kamena, s velikim kubetom, bez krsta. Iako prostrana, nije mogla da primi brojno hrišćansko življe beogradske varoši. Kasnije podatke o postojanju ove crkve sačuvali su uglavnom putopisci iz 17. i 18. veka, koji o njoj izveštavaju. Crkva je bila razrušena tokom tursko- austrijskih sukoba. Beogradskim mirom, zaključenim 1739. godine, Turci su ponovo dobili Beograd. Nakon predaje grada, crkva je bila toliko uništena, da je 1728.. godine morala biti srušena. Austrijska vlast je bila izričita u naredbi da se ne smeju obnavljati porušeni srpski hramovi, pa je, tadašnji mitropolit Mojsije Petrović, očekivao podršku ruskog cara Petra Velikog. Kako car u međuvremenu umire, mitorpolit je samostalno pristupio obnovi crkve iz temelja, ukrasivši je i novim ikonostasom. Teške istorijske okolnosti ponovo su se odrazile i na život crkve, tako da ovo nije bila njena poslednja obnova. Beogradskim mirom zaključenim 1739. godine, Turci su, između ostalog, ponovo dobili Beograd i „čim uđoše u varoš i ovom prilikom pokazaše svoj bes i prema Srbima i prema srpskim svetinjama“. Srušena je velelepna rezidencija srpske mitropolije, a crkvu „opleniše i svodove joj oboriše“. Nekoliko decenija kasnije, početkom 1798. godine, crkva je ponovo stradala, ovog puta u požaru. Do početka 1813. godine bila je osposobljena za bogosluženje, kada su je, posle sloma Prvog srpskog ustanka, Turci skrnavili i opljačkali. Nakon Drugog srpskog ustanka izvedene su neophodne prepravke. Objavljivanjem Hatišerifa 1830. godine, na dan Sv. Andrije Prozvanog, kojim je dobijena i sloboda bogosluženja, po naredbi kneza Miloša, „pored stare crkve, podignuta je drvena zvonara“, u koju su bila postavljena zvona. Radi livenja zvona bila je založena velika vatra koja je goreli tri dana. Pored nje su prolazili ljudi i u kalop sa bronzom koja se topila, ubacivali različite predmete od srebra, kako bi zvona imala `srebrniji zvuk`. Ondašnji Beograđani su ovaj događaj „priželjkivali kao nešto veliko i nedokučivo. Za njih zvuk zvona nije značio samo jedan običan verski obred, zvona su bila simbol vekovima očekivane pobede“. Turci su na ovu odluku kneza Miloša gledali sa nevericom i pretnjom. Do danas je sačuvana anegdota kada se beogradski vezir Husein – paša Gavanoz Oglu (1827. god. -1833. god.) obratio vojvodi Petru Cukiću zaduženom za podizanje zvona, preteći da će biti kažnjen zbog toga. Hrabri vojvoda je odgovorio kako zna da će `poginuti od turske ruke` ako podigne zvono, ali i da će `poginuti od ruke svog gospodara` ako zvono ne podigne. Birao je ovo prvo. Danas se u zvoniku Vaznesenjske crkve (1863. god.) među pet zvona različite veličine i porekla nalazi i zvono stare Saborne crkve, koje se 15. februara 1830. godine oglasilo prvi put, kada je Kneževina Srbija dobila autonomiju. Rušena i opravljana, stara crkva se borila sa zlim vremenima sve do 22. juna 1836. godine, kada je nakon brojnih diskusija knez Miloš Obrenović izdao naredbu o njenom konačnom rušenju i izgradnji novog hrama. Gradnja nove Saborne crkve započeta je 28. aprila 1837. godine. Osvećenje temelja ove „katedralne beogradske crkve“, 15. jula 1837. godine, savremenik je opisao kao izuzetan događaj kojem su prisustvovali mitropolit Petar Jovanović, najviši crkveni velikodostojnici, knjeginja Ljubica i naslednici Milan i Mihailo, kmetovi, deca i „narod oboje pola“. Gruvali su topovi a narod je „u crkvu blagosiljao sretno i presrećno vreme ovo“. Na dan hramovne slave, Sv. arhanđela Mihaila, 8. novembra 1845. godine, mitropolit Petar Jovanović je izvršio osvećenje gotove crkve i odslužio u njoj prvu liturgiju. Pitanje autorstva arhitektonskih planova izgradnje dugo je bilo sporno, međutim, izvesno je da su crkvu gradili majstori iz Pančeva, po projektu Fridriha Adama Kverfelda. Crkva je podignuta na uzvišenom mestu, blizu bedema, gde je vidljiva sa svih strana. Saborna crkva je građena od 1837. do 1840. godine, a opremanje i dekorisanje unutrašnjosti izvedeno je između 1841. i 1845. godine. Ikone na ikonostasu, pevnicama, tronovima i predikaonici, kao i kompozicije na zidovima i svodovima je izveo Dimitrije Avramović, jedan od najznačajnijih srpskih slikara 19. veka, formiran pod uticajem bečke umetničke Akademije i nazarenskih shvatanja u crkvenom slikarstvu, dok je ikonostas izradio vajar Dimitrije Petrović. Hram je rekonstruisan 1934-37, da bi bio `dostojan pandan` novoj zgradi patrijaršije. Prvo bdenije nakon opravke održano je 20. novembra 1937. U čin igumana proizveden je 1949. godine u Sabornoj crkvi Tadej Štrbulović. Proizvodstvo je obavio vikar Njegove Svetosti Patrijarha episkop Visarion, budući episkop banatski. Saborna crkva u Beogradu spada među najveće crkvene građevine podignute u Kneževini Srbiji i, posle crkve Sv. Petra i Pavla u Topčideru (1832/34. god.), najstarija crkva u Beogradu. Osnova ima oblik izdužene pravougaone osnove sa pripratom i visokim zvonikom na zapadnom delu i prostranim naosom i polukružnom oltarskom apsidom na istočnoj strani. Gabaritne razmere crkve su dužine 45 metara i širine 19,6 metara. U pogledu konstrukcije u njoj se razlikuju tri celine: Zidana priprata, (dužine 10 metara i širine 19,6 metara) ispod koje je kripta, sa sklopom masovnih zidova, stubaca i svodova, na koje se oslanja konstrukcija zvonika. Tu se nalaze krstionica i stepenište za zvonik. Naos, (dužina 27 metara i širina 19,6 metara) koji čine četiri kompartimenta sa sistemom nosećih lukova između kojih su razapeti bačvasti svodovi sa obimnim zidovima. Površina naosa Saborne crkve iznosi oko 252 kvadratna metra, a prima između 650 do 850 vernika. Oltarski prostor sa polukružnom apsidom, čiji je spoljni radijus 9 metara. Za razliku od severne i južne fasade, istovetnih i jednostavno oblikovanih, zapadna – glavna fasada istaknuta je reprezentativnim portalom i širokim stepenišnim prilazom. Po svom sklopu i finim proporcijama, arhitektura Saborne crkve je neposredno prihvatila uzore neoklasicističkih crkava s prepoznatljivim baroknim tornjem, koje su se u istoj epohi gradile po Austriji, a u koje se ubraja i nešto starija Saborna crkva u Sremskim Karlovcima (1758), koja je bila mogući uzor. Ovaj tip crkava biće veoma rasprostranjen u Srbiji tokom Miloševe vladavine. Arhitektonsko-dekorativni sistem fasada i arhitektonskih elemenata na unutrašnjim površinama zidova, kao i arhitektonska oprema celokupnog enterijera, uključujući ikonostas, pevnice, tronove i slikarske dekoracije u stilu klasicizma. Zidovi crkve su zidani opekom sa krečnim malterom. Beogradska crkvena opština je angažovala vajara, drvorezbara i livca Dimitrija Petrovića (1799–1852), školovanog na akademiji u Beču, na izradi nacrta za ikonostas i pevnice. Nažalost, zbog izvesnih nesuglasica sa opštinom, Dimitrije Petrović nakon izrade arhitektonskog dela ikonostasa i njegovog montiranja u crkvi 1842. godine, zauvek napušta Beograd. Raskošno oblikovan, sa izvesnim eklektičkim dekorativnim elementima, ikonostas Saborne crkve u Beogradu svakako je najreprezentativniji klasicistički ikonostas u Srbiji. Visina ikonostasa do krsta iznosi 46, a širina oko 14 metara. Rađen je u raskošnoj drvorezbarskoj dekoraciji sa pozlatom, po nacrtu vajara Dimitrija Petrovića. Pozlaćena duborezna dekoracija je raspoređena na određenim arhitektonskim elementima: na dverima iznad okvira ikona, na bočnim arhivoltima i uz ovale gornje zone. To su stilizovani biljni motivi, isprepletane lozice, vitice, girlandi, mestimično postavljenog lista akantusa i rozeta. Pevnice, propovedaonicu i tronove izradio je, prema ranije usvojenim nacrtima Dimitrija Petrovića, iskusni majstor Georgije Davić. Površina svih oslikanih zidova i svodova ukupno iznosi preko 628 m2. Dimitrije Avramović je u periodu od 1841. do 1845. godine, naslikao ukupno osamnaest velikih zidnih kompozicija i približno pedeset ikona za ikonostas. Umetnik je bio pod uticajem bečke istorijske škole i nemačkih nazarena, ali se njegov izrazit osećaj za dramatični kolorit i plastični – smeli ritam spojio u originalni slikarski rukopis. Na zidnim površinama Saborne crkve ostvario je jedinstvene monumentalne kompozicije religijskog sadržaja, visoko vrednovane u novijem srpskom slikarstvu. Pored slikarskih i duborezačkih radova na ikonostasu, pevnicama i predikaonici, zidnih slika, posebnu vrednost u crkvi predstavlja riznica u kojoj se čuvaju predmeti primenjene umetnosti – zlatarska dela iz 18. i 19. veka, odežde, krstovi, pojedinačne ikone iz druge polovine 19. veka i drugi predmeti od kulturno istorijskog značaja. U leto 1899. godine izvršeno je oslikavanje donje zone zidova u oltarskom prostoru. Ovaj posao poveren je živopiscu Anastasu Stefanoviću. On je u oltarskom prostoru uradio čišćenje, odnosno jednu vrstu restauracije dveju Avramovićevih zidnih kompozicija, a i naslikao 21 stojeću figuru svetitelja gotovo u prirodnoj veličini. Slikarska dela koja ukrašavaju Sabornu crkvu spolja treba istaći tri ikone velikih dimezija koje se nalaze na zapadnoj fasadi. Nastale su verovatno oko 1885.-1886. godine, ikone Svete Trojice, Sveti Arhanđel Mihailo i Sveti Arhanđel Gavrilo. Ova dela bi se mogla pripisati poznatom slikaru, Nikoli Markoviću. U novije vreme, tačnije 1961. godine, slikar Živko Stojisavljević izradio je nacrte za vitraže kojima su ukrašeni prozori Saborne crkve. Na središnjem apsidnom prozoru u oltaru prvobitno je bila predstavljena stojeća figura Gospoda Isusa Hrista na oblacima, okruženog heruvimima i anđelima, ali zbog velikih oštećenja, na zahtev Uprave Saborne crkve, slikar-konzervator Dušan Martinović je 1995. godine naslikao Vaznesenje Hristovo. Na severnom apsidnom prozoru predstavljena je stojeća figura Bogorodice, a na južnom apsidnom prozoru Sv. Arhanđel Mihailo. U blizini crkve, tačnije na mestu gde se danas protežu Zadarska ulica, deo ulice Kralja Petra i Kosančićev venac, nalazilo se staro srpsko groblje. Njegovo postepeno širenje nastavilo se i u porti Saborne crkve, koja je prvih decenija 19. veka bila neograđena i služila kao groblje za viđenije ličnosti Srbije. Lobanja vožda Karađorđa je do 1837. godine bila sahranjena u južnom delu porte, kada je po želji i naređenju kneginje Ljubice izvađena i prenesena u Topolu. Tu su sahranjeni: Hadži Ruvim (1754—1804), knez Sima Marković (1768 - 1817), vojvoda Petar Nikolajević Moler (1755—1816). U Sabornoj Crkvi danas se čuvaju mošti: Svetog i pravednog kneza Stefana Štiljanovića, deo moštiju Svetog kneza Lazara i čestice moštiju Svetog Jovana Šangajskog i Sanfranciskanskog. U Sabornoj crkvi su sahranjeni knez Miloš Obrenović (1780—1860), knez Mihailo Obrenović (1823—1868), Mitropolit Mihailo (1826—1898), Mitropolit Inokentije (1898—1905), Patrijarh Gavrilo (1938—1950), Patrijarh Vikentije (1950—1958). Grobovi Vuka Stefanovića Karadžića (1787—1864) i Dositeja Obradovića (1744—1811) nalaze se spolja, u crkvenoj porti, ispred glavnog portala. Riznica Saborne crkve, onakva kakva je danas sačuvana, na svojstven način odražava viševekovnu prošlost ovog hrama. I pored mnogih ratnih razaranja, pljački i požara, uspeli su se sačuvati vredni obredni predmeti, ikone i drugi umetnički predmeti koji su dobijeni od vladara, episkopa i drugih darodavaca. Zajedno sa retkim starim crkvenim knjigama nasleđenim iz ranijih epoha, sve to čini danas jedinstvenu celinu, značajnu za proučavanje duhovnih, kulturnih i umetničkih prilika u kojima je Saborna crkva igrala značajnu ulogu. Konzervatorsko-restauratorski radovi na zidnom slikarstvu i ikonostasu izvedeni su 1993–1996. Restauracija fasada urađena je 1996—1997, sanacija krova, restauracija ograde i ulazne kapije 2006. godine. Pri Sabornoj crkvi 1853. godine osnovano je Prvo beogradsko pevačko društvo, koje je i danas aktivno. Ovim horom dirigovali su značajni kompozitori srpske muzike, poput Josifa Marinkovića, Stevana Mokranjca, Kornelija Stankovića i drugih.

Knez Mihailova spada u najstarije i najznačajnije ulice Beograda i predstavlja svedočanstvo o kontinuiranom trajanju grada. Na području ulice postoje tragovi antičke civilizacije. U vreme Rimljana, jedan od glavnih prilaznih puteva, Via cardo, protezao se trasom koja se najvećim delom poklapa sa današnjim potezom ulice Kneza Mihaila. Nema dokaza da je u srednjem veku ovo područje bilo nastanjeno. U prvoj polovini 16. veka obnovljen je stari rimski i izgrađen novi vodovod, koji je išao trasom današnje ulice, čime su se stekli uslovi za nicanje naselja. U vreme turske vladavine na području današnje Knez Mihailove ulice podignuto je pet džamija sa pratećim mahalama, od kojih su najznačajnije bile Ibrahim begova i Musala. Kada su 1717. godine osvojili Beograd, Austrijanci su otpočeli rekonstrukciju grada i dali nov izgled ulici. Tada je porušen veći broj kuća i džamija, kako bi bile podignute nove zgrade, i to na građevinskoj liniji regulisane ulice koja je delila gornju varoš na srpsku, sa zapadne, i nemačku, sa istočne strane, a po odlasku austrijske vojske, na srpsku i tursku. Konačnim odlaskom Turaka iz Beograda, 1867. godine, i prihvatanjem zapadnjačkih urbanističkih uzora, otpočeo je preobražaj grada. Na osnovu regulacionog plana iz 1867. godine, koji je sačinio prvi srpski urbanista, inženjer Emilijan Josimović, profesor Liceja i Velike škole, trasirana je Knez Mihailova ulica kao najkraća veza između Tvrđave i Varoši. Period kada je Knez Mihailova ulica u Beogradu trasirana, između 1867. i 1880. godine, označava napuštanje stihijskog razvoja Beograda i višu etapu urbanizacije grada. Današnje stanje pokazuje da je ulica zadržala autentični gabarit, profile i pravac prostiranja. Građevine su nastale u jednom vremenu i imaju jedinstvene arhitektonske odlike, a upotrebljeni građevinski materijali, konstrukcije, funkcije i stilska obrada, pripadaju onom periodu evolucije beogradske arhitekture koji označava prekid sa balkanskim i usvajanje evropskih stilova u arhitekturi. Proces evropeizacije uticao je na razvoj građanske klase i formiranje trgovačkog staleža čiji predstavnici u novoformiranoj ulici grade sopstvene zgrade i palate i otvaraju trgovačke radnje. Iako su tokom 20. veka neke od zgrada, koje su činile front ulice, izmenjene ili zamenjene novim, Knez Mihailova je zadržala karakter reprezentativne trgovačke ulice. Poslednji kućerci na početku ulice, oko apoteke `Delini`, uklonjeni su početkom decembra 1940, radi podizanja palate osiguravajućeg društva `Srbija`. Tokom 1930-tih se pokušavalo sprečiti šetače na korzu da stupaju na kolovoz, a i poslovni svet se žalio na `zakrčenost` ulice šetačima; beogradska opština je želela da se korzo izmesti iz Knez Mihailove, mada nije bilo jasno gde. Ulica je rekonstruisana 1987, kada je postala pešačka zona, popločana jablaničkim granitom. Krajem 20. veka, od isključivo trgovačke, Knez Mihailova ulica je prerasla u kulturno središte prestonice.

De La Démocratie Française Et De Son Avenir funkcije kompanije javne slobode i društvene institucije fonctions de la societe des libertes publiques et des institutions sociales Joanny Bonnetain Paris Godina : 1845 Stranica : 655 STanje : Jako lose ocuvana zbog vlage koja je vidljiva kroz celu knjigu, posebno na pocetku i na kraju, sto je uslikano, takvo je stanje na prvih 20ak stranica i poslednjih 30ak stranica, ostatak knjiga ima manje tragova vlage i moze se lakse citati. Korice su isto u losijem stanju ali kompaktne. Knjiga je i pored toga kompaktna i 99 posto teksta je citljivo. Nisam nasao original bilo gde, postoji reprint, verovatno dosta skupa knjiga kada je u pitanju originalno izdanje.

Polovni originalni žmigavci od BMW/X1.2017.Bez oštećenja.Paše i na BMW/118/120/320.Nije fiksna cena.

D.O.O „Paraćinka“ osnovana je daleke 1924 godine, kao privatno preduzeće braće Milojković i poslovala je pod firmom “BRATEN”. Preduzeće je bilo poznato kao proizvođač kvalitetnih bombona i ratluka u skladu sa tadašnjim navikama potrošača a proizvodnja se skoro u potpunosti obavljala manuelno. Posebno se isticao svojim kvalitetom ratluk, kojim je snabdevan kraljevski dvor i monasi manastira Hilandar. Za kvalitet svojih proizvoda firma je dobijala mnogobrojna priznanja i medalje. Posle rata nacionalizovano, i postaje preduzeće danas poznato kao D.O.O “Paraćinka“ Kao na fotografijama

srednjoveovnom milan karanovićizd sarajevo 1934 odlično očuvana grž

nije putovala

Zagreb 1936 god.,113 str.,posveta autora na vrhu naslovne strane(slika),sve lepo očuvano. žan1 137g

KAČER I KAČERCI Jeremija Pavlović etnološka ispitivanja Jeremije M. Pavlovića Štamparija `Sv. Sava` Beograd, 1928. 241 strana, udžbenički format. Razdvojila se na dva dela. Iskrzana na marginama a ni svi tabaci nisu rasečeni. Unutra dobra. Požutela.

Izd. I. Dj. Djurdjevica Beograd Sar 1922g.

AUDUBONOVE PTICE AMERIKE - JOHN JAMES AUDUBON SLIKE PTICA New York 1950 strana 320 , bogato ilustrovano Tvrdi povez sa zaštitnim omotom omot popravljan sa unutrašnje strane ostalo veoma dobro očuvano Tags: biologija ptica 07.02.2022

PLOVAK GEBERIT VERTIKALNI 136.727.00.1 136.727.00.1 ZA KERAMIČKE KOTLIĆE KOJI IMAJU NAPAJANJE VODE SA DONJE STRANE.

Okkultizmus És Spiritizmus,Okultizam i Spiritizam B.Richard *4237*02-2022 Okkultizmus És Spiritizmus A TERMÉSZETTUDOMÁNY MEGVILÁGITÁSÁBAN Dr.Baerwald Richard, Dr. Fülöp Zsigmond Megjegyzés: Néhány fekete-fehér illusztrációval Nyelv: Magyar,320 oldal,23 x 16 cm, Kemény borító, magyar.320 oldal, formátum: 23 x 16 cm, tömeg 720 gramm állapot: nagyon megkímélt - nincs nyomtatás - csak helyenként vékony aláhúzás grafit ceruzával Tvrd povez,mađarski jezik.320strane,format: 23 x 16 cm, težina 720.grama stanje:vrlo očuvana-nema ispisivanja-samo tanko podvlačenja mestimično grafitnom olovkom TARTALOM A szerző előszava a magyar kiadáshoz 5 Alapfogalmak Harc az okkultizmus körül. - Az okkultizmus fogalma 7 A küzdő táborok 11 Az altudat A lélektani konstelláció 17 Nemtudatos képzetek 22 Az altudat 24 Kettős én 35 A lázadó altudat 50 Okkult jelenségek értelmezése 59 A túlérzékeny altudat 62 A túlságosan emlékező altudat. - Lappangó emlékezés 66 A zseniális altudat 87 Az altudat nagyszerűsége és alsórendűsége 100 Médiumosság Médiumosság és hisztéria 114 Médiumosság és spiritizmus 118 A médiumok csalásai 124 Az altudat közlekedő csövei Az automatikus írás 155 Kristálylátomások 160 Asztaltáncoltatás és asztalkopogtatás 161 A sziderikus inga 167 Telepátia A fizikai előfeltételek 170 Közeli telepátia 174 Hipnotizálás nagyobb távolságra 181 Gondolatok átvitele a távolba 193 A telepátia altudatról altudatra megy át 207 A telepátia spontán esetei 212 A telepátia és a médiumok normális fölötti tudása 221 A túlérzékenység és a telepátia álcázott formái A távolbalátás vagy látnokság 233 Lélekmérés (pszichometria) 244 Egyének hasonmásai 250 Keresztben való levelezés 257 Kísértetjárás 262 Jövendölések 270 Ál-jövendölések 272 A jövendölések valóságtartama 283 A fizikai tünemények Általános jellemzés 294 A szemfényvesztés (bűvészkedés) határai 297 Természet = Szélhámosság 302 A spiritizmus és a halhatatlanság problémája 315 Egy parabola 316

Pedeset godina srpskog pjevačkog društva Gusle u Mostaru 1888-1938 Uredio: Jovan Radulović Originalno izdanje Mostar 1938. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 320 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. „Ova knjiga posvećena je uspomeni onih sinova i kćeri našeg Mostara koji su kroz pjevačko društvo Gusle za pedeset godina izvršili jedan golem narodni posao. Njihovo djelo bilo je od počeka nadahnuto ljubavlju i odanošću prema našem golom hercegovačkom kršu i prema onom dragom idealu Slobode koji je u svijest i srce narodno bila usadila oslobodilačka i zavjetna narodna misao – Misao Kosovska. Narodna pjesma i gusle bile su oružje te misli, a mostarske Gusle postale su njen najdostojniji hram i svetište. Za ljubav i odanost prema tome idealu, ljubav neizrecivo čistu i zanosnu, i za borbeno pregalaštvo i nesebično požrtvovanje u tome poslu teško je naći uzvišenijeg primjera. Isticanje njihovog rada ima danas veliki moralni i nacionalno-vaspitni značaj. Mi tvrdo vjerujemo da bi, ugledanjem na njih, i današnji narodni naraštaji mogli steći nova, jasnija i stvarnija saznanja i poglede o životu i sudbini narodnoj i o svojim savremenim dužnostima. Vjerujemo da bismo tada, sa više lakoće, pouzdanja i muške odlučnosti mogli da savladamo mnoge teškoće koje nam savremeni život nameće.“ Sadržaj:

putovala 1931,sa markom

kao na slikama h428 godina stavljena proizvoljno

nije putovala

AK 3 55450) Gabrijele D Anuncio ( Gabriele d`Annunzio ) Izbor iz njegovih mladalačkih pesama sa beleškama i rečnikom Naslov : GABRIELE D`ANNUNZIO Auswahl aus seinen Jugendgedichten mit Anmerkungen und Wörterverzeichnis von Prof. Dr. Oreste Antognoni ; Heidelberg , Julius Groos, Verlag 1914 Edicija : Neuere italienische Schriftsteller no IV Tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , italijanski jezik ,IX + 116 strana + 8 strana reklama , pečatni potpis na predlistu i naslovnoj strani ,

kao na slikama ć148

Diviz. Đeneral Iv. S. Pavlović IZ NAŠE OFANZIVE 1914. Boj na Krstacu iznad Požege Novi Sad, 1928. Udžbenički format, 68 strana. Korice kao na slici, unutra očuvana, požutela. Pred sam početak Prvog balkanskog rata, septembra 1912. srpski general Ivan S. Pavlović je izvršio tačnu i brzu mobilizaciju trupa u Pirotu. Kao komandat trećeg puka prvog poziva komandovao je u oba balkanska rata, za šta je proizveden u čin pukovnika, a za postignute uspehe u oba rata odlikovan je Zlatnom Obilića medaljom za hrabrost i Karađorđevom zvezdom za ratne zasluge. U Glavnom generalštabu zatiče ga 1914. mobilizacija srpske vojske i početak Prvog svetskog rata. Pošto je izrazio želju da komanduje, jula te godine postavljen je za komandanta Užičke združene brigade sa štabom na Musinom brdu, iznad Drine kod Bajne Bašte. Za odlično komandovanje tokom boja na Krstacu 15. septembra 1914. pukovnik Pavlović odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima 3. stepena i predložen za unapređenje u čin generala. Izvršio je niz uspešnih zadataka i naređenja sa Užičkom brigadom koja je u septembru 1915. zajedno sa Dunavskom i Limskom brigadom formirala Užički odred. Kada je 22. januara 1916. stigao na Krf, odmah je postavljen za načelnika ađutantskog odeljenja Vrhovne komande, gde je učestvovao u reorganizaciji srpske vojske. Posle oslobođenja, u novembru 1919. Ivan Pavlović postavljen je za komandanta Potiske divizije, a ubrzo je za ratne zasluge unapređen u čin generala. Prvi svetski rat, Krstac, Požega...

ć180 kao na slikama

putovala 1936

Једино дело (120 стр) из периода Краљевине које се тиче Аустрије за време др Долфуса и њене унутрашње и спољне политике. Разазнајемо о његовој борби против социјал-демократа, комуниста и национал-социјалиста, од којих је, тачније од аустријског крила Хитлерових поклоника, убијен 1934. године, као изразити противник уједињења са Трећим рајхом. Без обзира на крајње негативан став према Хитлеру, званична историја замераће му блискост са Мусолинијем, због чега је и долазило до чарки на релацији Берлин-Рим. Књига садржи и прилике у Аустрији након Долфусовог убиства, те аншлуса и новог поретка који се нашао на границама Југославије.

nije putovala

nije putovala