Иван Новиков Алексанр Сереевич Пушкин Биографије и мемоари Роман совјетског писца Ивана Алексејевича Новикова (1877 - 1959) `Пушкин у Михајловском` једно је од најбољих дела совјетске књижевности посвећено животу и делу великог песника. Књига истиче период његовог живота, важан за стваралаштво А.С. Пушкина, када је осрамоћени песник био у царском изгнанству. Роман Новикова прича о Пушкиновом животу у егзилу у Михајловском после свађе са царем Александром, о његовим односима са рођацима, комшијама, пријатељима, а у исто време и са непријатељима и „чуварима“. Период приповедања је 2 године. Од 1924 - долазак у Микхаиловскоие - до 1926 - гушење устанка децембриста. Наравно, требало је да почнем да читам од првог дела дијалога, али ову књигу сам имао само код куће ... Мислим да ми је зато почетак био донекле тежак - не само да се не сећам скоро ништа о Пушкину, осим да је он „наше све“, а позивање аутора на први део било је збуњујуће. Али нешто касније, већ сам почео да схватам „шта је шта“, и процес је кренуо снажније. Свидело ми се само дело, иако ауторска одступања у опису природе делују помало измишљено, помало вештачки, слично лошој имитацији некога (можда самог јунака романа Александра Сергејевича). Било би боље убацити Пушкинове песме. Али, очигледно, текстове у том тренутку није написао Пушкин, будући да је на другим местима Новиков убацио поезију (Пушкин и његови гости-песници), и цитате из преписке, и одломке из прозних дела. У те две године Александар Сергејевич је скоро све време посветио раду на `Борису Годунову`, `Еугену Оњегину` и љубавним текстовима. Ипак, тај женскар је још увек био наш Александар - заљубио се десно и лево и заљубио се у даме свих узраста и рангова. С тим у вези, он се врло добро открива - знао сам да је Пушкин миљеник једне жене, али сцене из његовог живота помогле су ми да схватим зашто је то био! Слажем се, гледајући портрете, читајући опис његовог изгледа, тешко је замислити због чега су жене изгубиле главу. Такође у роману `Пушкин у Михајловском` откривен је вео мистерије рађања песникових дела - `Еугене Онегин`, `Борис Годунов`, песме, бајке итд. Говори о прототиповима јунака, о приче које су дале подстицај писању. Желео сам много да поново прочитам - уосталом, под готово сва дела можете ставити: „На основу стварних догађаја“. И дефинитивно ћу пронаћи и прочитати први део дијалога - да ли треба да разумем како је све почело? odlično očuvana bogato ilustrovana PRO.20/3

ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА Митроплит Амфилохије /Радовић) МАНАСТИР ОСТРОГ СВЕТИГОРА ЦЕТИЊЕ 2О12 Р е ф е р е н ц е О ТАЈНИ ВЕРЕ ОТКРИВЕЊЕ У СТАРОМ ЗАВЈЕТУ ОТКРИВЕЊЕ У НОВОМ ЗАВЈЕТУ КРШТЕЊЕ СРБА, СВЕТИ САВА И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ МОНАШТВО И ЊЕГОВА УЛОГА У ЦРКВИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ДАНАС БОГОСЛУЖБЕНИ И МОЛИТВЕНИ ЖИВОТ ЦРКВЕ

Knjiga je u odlicnom stanju.

BANJSKA БАНЬСКА Свидетель и фактор воскрешения Протосингел Симеон odlično očuvana LARA.9

AUTOR: Gerald Mat, Tomas Flac i Judita Lederer NASLOV: Menadćment muzeja IZDAVAC: CLIO GODINA: 2002. POVEZ: tvrd (KB:168)

BRANKO PAVLOVIĆ FILOZOFIJA NAUKE Priredio - Ilija Marić Izdavač - Plato, Beograd Godina - 2001 460 strana 24 cm Povez - Mek Edicija - Biblioteka Didaskalos Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: FILOZOFIJA I NAUKE O MESTU FILOZOFIJE U NAUKAMA 1. Mesto filozofije u naukama 2. Filozofija ili filozofije 3. Nekoliko posebnih shvatanja 4. Pozitivni duh 5. Mogućnost strogog razdvajanja 6. Poimanje nauke 7. Mesto filozofije prirode 8. Razlike u poimanju nauke DIJALEKTIKA I NAUKE 1. Mogućnost dijalektičke metode 2. Dilema oko dijalektike prirode MARKSISTIČKA DIJALEKTIKA I POSEBNE NAUKE POJAM FILOZOFIJE NAUKE FILOZOFIJA NAUKE 1. Filozofija kao sintetičko znanje 2. Veza filozofije i nauke 3. Perceptivni sudovi, opšti principi i aksiome 4. Filozofske interpretacije naučnih znanja POIMANJE FILOZOFIJE NAUKE 1. Kako nauke mogu biti predmet filozofije? 2. O rastu znanja 3. Problem razgraničenja 4. Pitanje predmetne istinitosti kao pitanje teorije i kao pitanje prakse NAUKA, REALNOST, ZDRAV RAZUM Nauka i realnost Govori Roberta Openhajmera NASTANAK KLASIČNE TEORIJE VEROVATNOĆE Uvod 1. Počeci izračunavanja verovatnoće 2. Najranija etička, logička i metafizička značenja verovatnoće 3. Ars coniectandi Žaka Bernulija 4. Usavršavanje računa verovatnoće 5. Traženje mogućnosti za širu primenu računa verovatnoće 6. Laplasovo konstituisanje klasične teorije verovatnoće i najranije kritike ove teorije FILOZOFIJA NAUKE U FRANCUSKOJ 1. Pozitivna filozofija 2. Eksperimentalna filozofija 3. Francuski logički empirizam 4. Epistemologija 5. Filozofska epistemologija 6. Problem jedinstvenih osnova saznanja 7. Pogled na religiju 8. Pitanje o fundamentalnim kategorijama 9. Problem osnovne nauke 10. Odabrana bibliografija HUMANIZAM I TEHNICIZAM 1. Humanizam kao osnova i kao cilj 2. Čovek tehničke civilizacije 3. Ekspanzija tehničkog 4. Rad i potrošnja 5. Gradovi - Džinovi 6. Mit o tehnici 7. Destruktivna i konstruktivna moć tehnike 8. Socijalizam i tehnicizam 9. Apstraktni i realni humanizam 10. Razlozi optimizma Beleška priređivača Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Dobro očuvana knjiga,korica se odvojila od listova… K161

Dobro očuvana, 1230str, plus ilustracije, mape..

Autor - osoba Rešin Tucić, Vujica Naslov Vreme fantoma : o piscima i knjigama / Vujica Rešin Tucić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2005 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 209 str. : autorova slika ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂAnagram Sadržaj S a d r ž a j: Poetska provokacija Branka Maleša (5-12); Kurac u naslovu : dodatak životu Henrija Milera (13-14); Da kucnem u drvo : Ivan Jelinčić Merlin: Sistemusistemu... (15-17); Gospodin Todor Manojlović (18-21); Pesnik Miron Bjaloševski (22-29); Poet v južnih gorah : Rade Tomić (30-33); Pun džep sreće : Jaroslav Supek: Kič pojezija... (34-36); Pretežak teret za grešnika : Dobrica Ćosić: Grešnik... (37-42); Poezija i ravnodušnost sveta : Zoran Vuković: Doba velike laži... (43-45); Osećaj za opasnost : Goran Babić: Osjećaj za oluju i ostalo... (46-49); Kapitalist tuge : Mirjana Božin: Veroispovest... (50-53); Svinjski život : Goran Simić: Korak u mrak... (54-57); Iz palanke u palanku, sa igranke na igranku : Laslo Vegel: Odricanje i opstajanje... (58-61); Noć mega-simbola : (Varšava, Miroslava Mandića) (62-64); Udes grabljive lepote : Raša Popov: Žabac koji ne zna da ćuti... (65-68); Poezija je dlakava : Katalin Ladik: Erogen zoon... (69-71); Demonski Davičo (72-79); Na crnom nebu od hartije (80-82); Sveopšti, ljudski tigar : Luka Salapura: Pasje vreme... (83-84); Duga je altamirska noć : Blagoje Baković: Kopno... (85-87); Vesti sa kućnog praga : Žarko Dimić: Svetac na stolu... (88-90); Svet gori s oba kraja : Nenad Grujičić: Carska namiguša... (91-93); Aj, haj, avaj : Jovan Zivlak: Zimski izveštaj... (94-96); Pod crnim krilom palog anđela : Dragan Jovanović Danilov: Euharistija... (97-99); Bezmerno i sićušno (100-107); Jezička i mentalna pantomima Branka Andrića (108-111); Panika u svetu senki : Novica Tadić: Kraj godine... (112-114); Omnibus - svima, za sve : Ljiljana Jokić Kaspar: Liliputanci putuju u XXI vek... (115-117); O, ljudi, spasite rat : sećanje na Josipa Severa (118-120); Poetski nomadizam : Sead Halilagić: Sazrevanje... (121-123); Kamenje koje se više ne kotrlja : Zvonko Karanović: Mama melanholija... (124-126); Judita Šalgo (127-129); Judita Šalgo, devojčica postupaka : o knjizi priča pisanih po tuđim naslovima (130-133); Prvi srpski vanzemaljac (134-135); Ispričane pesme : Dragomir Popnovakov: Pismo i nostalgija... (136-138); Čovek u šumi simbola : Boško Ivkov: Letopisi... (139-141); Povest o malom gladniku : inkantacije i arabeske Selimira Radulovića : Selimir Radulović: Po licu noći... (142-145); Legenda sa Detelinare (146-149); On je pevao, dok je po svetu išao : Miodrag Petrović: Skele su visoko i niko se nije vratio... (150-152); Knjiga svih naših poraza : Goran Babić: Samo ti, sinko, radi svoj posao... (153-155); Niko se više ne smeje, ali i ne plače : Anđelko Erdeljanin: Bezdušna opasnost... (156-158); Počuj moje usamljeno srce : Milutin Ž. Pavlov: Velizar i Đurđica... (159-160); Vojislav Despotov (161-163); Sam svoj bič i uteha : Aleksandar Tišma: Sečaj se večkrat na Vali... (164-166); Pesnik zjapećih praznina : Milan Živanović: Dunav, Dunav... (167-169); U jednom vozu, jedne godine (170-171); Slučaj pesnika Gorana Babića : Goran Babić: Ovdje ljudska kost miriše... (172-175); Zidovi vremena : Svetislav Travica: Slike srećnog vremena... (176-178); Priče za isplakane oči : Đorđe Brankov: Pričanja... (179-181); Prozori (prizori) zanjihani još od pre : Bora Vitorac: Letnjim putem... (182-184); Novosadska trilogija Vladislava Hajdvogela : Vladislav Hajdvogel: Novosadska trilogija... (185-189); Šum vremena i očaj čoveka : gotska melanholija Vladimira Bogdanovića (190-193); Moždane vizije Raše Popova : Raša Popov: Peta vizija... (194-198); U pustinji jezika i postojanja : esejizam Vojislava Despotova (199-200); Metafizički svet Dragoljuba Pavlova : Dragoljub Pavlov: Okretaljka za tango... (201-204). Registar imena (205-207). Beleška o autora (209). (broš.) Napomene Tiraž 500 Beleška o autoru: str. 209 Na koricama beleška o delu Registar. Predmetne odrednice Maleš, Branko, 1949- Miler, Henri Jelinčić, Ivan, 1951-1987 -- `Sistemusistemu` Manojlović, Todor, 1883-1968 Bjaloševski, Miron, 1922-1982 Tomić, Rade, 1934-1985 Supek, Jaroslav, 1952- -- `Kič pojezija` Ćosić, Dobrica, 1921- -- `Grešnik` Vuković, Zoran, 1956- -- `Doba velike laži` Babić, Goran, 1944- -- `Osjećaj za oluju i ostalo` -- `Ovdje ljudska kost miriše` Božin, Mirjana, 1952- -- `Veroispovest` Simić, Goran, 1952- -- `Korak u mrak` Vegel, Laslo, 1941- -- `Odricanje i opstajanje` Mandić, Miroslav, 1949- -- `Varšava` Popov, Raša, 1933- -- `Žabac koji ne zna da ćuti` -- `Peta vizija` Ladik, Katalin, 1942- -- `Erogen zoon` Davičo, Oskar, 1909-1989 Nejgebauer, Aleksandar, 1930-1989 Salapura, Luka, 1959- -- `Pasje vreme` Baković, Blagoje, 1957- -- `Kopno` Dimić, Žarko, 1962- -- `Svetac na stolu` Grujičić, Nenad, 1954- -- `Carska namiguša` Zivlak, Jovan, 1947- -- `Zimski izveštaj` Jovanović, Dragan Danilov, 1960- -- `Euharistija` Kostić, Laza, 1841-1910 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Andrić, Branko, 1942-2005 Tadić, Novica, 1949- -- `Kraj godine` Jokić-Kaspar, Ljiljana, 1951- -- `Liliputanci putuju` Sever, Josip, 1938-1989 Halilagić, Sead, - -- `Sazrevanje` Karanović, Zvonko, 1959- -- `Mama melanholija` Šalgo, Judita, 1941-1996 Popnovakov, Dragomir, 1938-2005 -- `Pismo i nostalgija` Ivkov, Boško, 1942- -- `Letopisi` Radulović, Selimir, 1953- -- `Po licu noći` Sudarski Red, Đorđe, 1946-2007 Petrović, Miodrag, 1954- -- `Skele su visoko i niko se nije vratio` Babić, Goran, 1944- -- `Samo ti, sinko, radi svoj posao` Erdeljanin, Anđelko, 1941- -- `Bezdušna opasnost` Pavlov, Milutin Ž., 1943- -- `Velizar i Đurđica` Despotov, Vojislav, 1950-2000 Tišma, Aleksandar, 1924-2003 -- `Sečaj se večkrat na Vali` Živanović, Milan, 1950- -- `Dunav, Dunav` Travica, Svetislav, 1939- -- `Slike srećnog vremena` Brankov, Đorđe, - -- `Pričanja` Vitorac, Bora, 1940- -- `Letnjim putem` Hajtfogel, Vladislav, 1941- -- `Novosadska trilogija` Bogdanović, Vladimir, 1940- Pavlov, Dragoljub, 1940- -- `Okretaljka za tango` Srpska književnost -- 1982-2005 „Vreme fantoma“ je treća knjiga kritika Vujice Resina Tucića, kojom su obuhvaćeni pisci i njihova delà iz poslednjih decenija XX veka. Baš kao stoje to činio svojim prethodnim knjigama, „Slovo je puklo“ (pogled na sedamdesete) i „Hladno čelo“ (knjige iz osamdesetih), u fokus svojih interesovanja i ovde stavlja autore iz bivše Jugoslavije, poetički, pa i generacijski bliske, ali i suprotstavljene. Otuda u njegovim tekstovima vrlo često dolazi do polemičkih tonova, neizbežnih, nesumnjivo, mada ne više tako burnih, kao što su to bili u trenucima prvih objavljivanja u periodici. Tekstovi koji su sabrani u ovoj knjizi nisu konvencionalne književne kritike, mada Tucić ne izbegava vrednovanje, važnije mu je da iznese svoj stav (sa kojim se ne moramo složiti), koji može izgledati i kao provokacija, upravo u njegovom stalnom nastojanju da zahvati u stvarnost, da preispita savremenost (kako ono što je lokalno, tako i ono što je univerzalno), da izbegne jezički i svaki drugi kliše. Među piscima kojih uglavnom više nema, našli su se, tako, i jedan Laza Kostić Todor Manojlović, gotovo fantomski Henri Miler i Miron Bjaloševski, kao i Aleksandar Tišma, Judita Šalgo i Vojislav Despotov. Bez obzira na metaforu iz naslova, knjigom Vreme fantoma obuhvaćeni su prevashodno živi pisci, naši savremenici, i njihova poetska, odnosno prozna delà. Vujica Rešin Tucić tvorac je teoretskog pojma tradicija avangarde, u okviru koje je objavio dvanaest knjiga poezije, proze i eseja: Jaje u čeličnoj ljusci (1970), San i kritika (1977), Slovo je puklo (1978), Prostak u noći (1979), Reform grotesk (1983), Hladno čelo (1983), Sneg veje, ljubav je večna (1990), Strahote podzemlja (1990), Struganje mašte (1991), Igrač u svim pravcima (2001) i Gnezdo paranoje (2006)... Realizovao je niz umetničkih poduhvata i projekata, delujući na širokom prostoru, od Zrenjanina (izdavač i urednik publikacije Pamfleti, 1968), preko Beograda (časopis Rok, 1969), Novog Sada (časopis Polja i umetnička grupa Januar-Februar 1971), do Zagreba (časopisi Pitanja i Oko), Splita (Vidik), Rijeke (Dometi) i Kranja. Uređivao je časopise Ulaznica (Zrenjanin) i Dalje (Sarajevo). Pokrenuo je 1977. godine i privatni časopis Adresa kao jedno od najznačajnijih neoavangardnih glasila na bivšejugoslovenskom kulturnom prostoru. Bio je osnivač i autor književne škole Tradicija avangarde (Beograd 1993–95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, preminuo je 28 novembra 2009. godine u Novom Sadu. MG148

Dobro očuvana knjiga… K128

Palate, tvrđave, rezidencije, vile Izdavač: DeAgostini Broj strana: 91 Pismo: latinica Povez: tvrd

Milorad D. Ristić: O ENERGIJI ENERGIJA Mek povez, 24cm, 88strana, izdavač: MUZEJ NAUKE I TEHNIKE - Beograd

Jovanović, Tucović ZAPAŽANJA O DEJSTVU JONIZUJUĆEG ZRAČENJA NA SEME NEKIH EURAMERIČKIH TOPOLA Beograd, 1960. Udžbenički format, 28 strana. Lepo očuvana, sem što je požutela. Euroameričke topole s

69, 480

Broširan povez, 119 + 55 + 52 strane, knjiga To Wish ima posvetu i pečat autora, ukupna težina 530 grama. ****

Jovanović, Tucović Pojava mutantnih individua u generativnom potomstvu mečje leske Beograd, 1969. Udžbenički format, 12 strana. Lepo očuvana, spolja požutela. Mečja leska, Corylus colurna... s

senzor toplote [MASSEY FERGUSON-1877731M91] ZAMENSKI REZERVNI DELOVI ZA TRAKTOR Atributi proizvoda Uporedne šifre Primena šifra 1009092 Oznaka BPC/30/180-4 Brend BEPCO Jedinica mere KOM kataloški broj MASSEY FERGUSON-1877731M91 težina (kg) 0.035

Izdavač Dečje novine Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 350 stranica M4

Izdavač Etnografski institut Meki povez 206 stranica M4

Gorenje kada, kazan. Stara Gorenje mašina. 3K - 0978 - KADE-KADA3

Odlično očuvano. Esotheria, 2004. Peto izdanje Kurs uputstava magijske teorije i prakse , Priručnik čuvenog nemačkog okultiste koji je stvorio jedan od najpoznatijih magijskih sistema. Franz Bardon (Katherein, blizu Opave, 1. prosinca 1909. - Brno, 10. srpnja 1958.), češki mađioničar, hermetički autor i okultist. Popularnost je stekao 1950-ih izdavanjem četiri knjige u kojima piše o hermetizmu i okultnom.[1] Sadržaj 1 Životopis 2 Djela 3 Bilješke 4 Vanjske poveznice Životopis Rodio se u obitelji kršćanskog mistika Viktora Bardona kao jedno od trinaestero djece.[2] Školovao se za industrijskog mehaničara u Opavi. Tijekom 1920-ih i 1930-ih godina djelovao je kao mađioničar pod scenskim imenom Frabato. Za vrijeme Drugog svjetskog rata nacisti su ga zatvorili u koncentracijski logor.[3] Poslije rata posvetio se hermetičkom učenju i pisanju knjiga. Godine 1958. uhićen je tijekom komunističkih čistki u Čehoslovačkoj zbog objavljivanja okultnih knjiga, da bi uskoro preminuo u bolnici u Brnu. Djela Inicijacija u hermetizam (1956.) Praksa magijske evokacije Ključ za pravu kabalu

Odlicno ocuvano... Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Biografija Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.

La Repubblica Il romanzo della Musica MOZART e il suo tempo odlično očuvana kao nova KORO.8

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA flekave strane po obodu unutra odlično očuvane PROL.20/6

Faktor uspjeha Robert Sharpe & David Lewis Psihologija uspjeha Dale Carnegie I-II-III dobro očuvane ( I tom /dobro očuvana, bez omotnice/ naknadno dodata pa je zato nema na slici ) psih.usp. potamnelestr.po obodu M