Još od te magične noći, blistava vizija u srebru zaslepila je Benedikta za privlačnost bilo koje druge – osim, ​​možda, ove privlačne i neobično poznate lepotice obučene u kućnu odeću koju oseća prinuđenim da spase iz najneprijatnije situacije. Zakleo se da će pronaći i oženiti svoju misterioznu gospođicu, ali ova služavka koja oduzima dah čini ga slabim od želje za njom. Ipak, ako joj ponudi svoje srce, da li će Benedikt žrtvovati svoju jedinu šansu za ljubav iz bajke? Kada sam izašao iz knjige „Vikont koji me je voleo“, znao sam da ova knjiga jednostavno neće zadržati sveću za Entonijevu priču. I u stvari – nije za mene. Ali i dalje je bilo zabavno i zanosno čitanje. Benedikt mi je u knjigama uvek izgledao malo bla. Nedostajali su mu ista harizma i seksipil koji je imao Entoni, čak je i Kolin, drugi brat čija je priča koju čitam sledeće – bio više prisutan u romanima nego Benedikt. Tako da ne znam da li sam jedva čekao da pročitam njegovu priču, ali sam bio uzbuđen kada sam video kako ga je Kvin prikazao i naterao publiku da ga zavoli. Ako volite priče o Pepeljugi, onda je ovo apsolutno za vas! Sophie je tako dobro igrala ulogu nanesene dame. Bila je simpatična, brižna, principijelna i vredna. Ona mi se istog trenutka dopala i nadao sam se da će dobiti svoj HEA sa Benediktom, da budem iskren, izgledalo je potpuno malo verovatno za 90% knjige. Bilo mi je teže sa Benediktom nego sa Sofi. Sviđala mi se Sofi i uživao sam je gledajući kako prevazilazi svoje probleme i trijumfuje nad svojom zlom maćehom. Ali Benedikt – nije ostavio dobar ukus u mojim ustima. Mali spojler — Benedikt troši 90% romana moleći Sofi da mu umesto toga bude ljubavnica, dok se nada da će se njegove misteriozne žene „prave ljubavi“ ponovo pojaviti u njegovom životu. Bilo mi je teško s tim. To se graničilo sa iritacijom i uvredom za Sophie. Znam da na kraju, Benedikt uviđa grešku svog puta i moli je za oproštaj i nikada nije bilo sumnje da je voleo Sofi, ali meni je bilo teško da stignem tamo. Činilo se da Benedikt jednostavno nije bio voljan da prihvati ne kao odgovor, a ipak nije mogao da pusti svoje misteriozne žene. Bilo mi je teško sa Benediktom zbog ovoga. Nije bilo potpuno odlagano, ali mi je bilo drago kada se priča završila pa sam mogao da pređem na Kolinovu priču jer imam osećaj da će Kolin za mene biti dostojan pada u nesvest kao i Entoni. Ovo je i dalje bilo dobro štivo, samo mi nije bilo omiljeno u seriji do sada, ali je i dalje zabavno bekstvo i ima svoje vrhunce.

Iako je to dobra stvar za tu jadnu decu. Njihova reakcija na smrt njihove majke je… tako depresivna, a reakcija njihovog oca na sve to je tipična za to vreme. Tako da imaju sreće što se nesalomiva Eloiz pojavljuje u njihovim životima i preuzima kontrolu. Ona to može da uzme, a može i da odnese, LOL. Sviđa mi se što je Eloise iznenađujuće Filipova reakcija na njen dolazak. Služi idiotu kako treba. Samo zato što je njena porodica navikla na nju, ne znači da je ostatak sveta spreman za nju. Ona je sigurno dovoljno stara da zna bolje. Ovo mora da je najintrospektivnije udvaranje i većina se dešava u njihovim sopstvenim umovima dok Eloiz i Filip pokušavaju da razumeju jedno drugo, sebe i brak dok pokušavaju da se zbliže sa decom. Deca za koje je Filip šokiran kada otkrije imaju razne veštine i interesovanja kojih on nije svestan. To nije jedini aspekt života u kome on nema pojma. On računa da njegova nevesta ne prihvata njegovo sebično ponašanje. Ponašanje koje je prilagodio da zaštiti svoju decu. Oh, volim što čak iu ovoj situaciji, Kolin ostaje veran sebi i ušuškava se kao izgladnjeli čovek.

Hana i njene kolege ne prepuštaju ništa slučaju. Vremena je malo i oni nisu jedini koji traže. Kada dođe tajanstvena i smrtonosna Katja, neočekivani i brutalni događaji počinju da se gomilaju. Za samo nekoliko dana život u Haparandi okreće se naglavačke. Pogotovo za Hanu, koja je konačno primorana da se suoči sa sopstvenom prošlošću. Grad Haparanda je tokom svoje duge istorije iskusio i međunarodnu trgovinu ljudima, kako legalnu tako i nelegalnu. Kada se van grada pronađu mrtvi vukovi sa ljudskim ostacima u stomaku, policajka Hana Vester i njen šef Gordon Niška počinju da istražuju slučaj. Hana i Gordon uskoro moraju da razmotre seriju žestokih zločina u vezi sa drogom koji bi mogli biti povezani sa zverstvima koje je počinila Katja, sadistički ubica koju je poslao ruski vođa bande da preuzme drogu u vrednosti od 30 miliona kruna. Mučena naletima vrućine u menopauzi, sopstvenom mračnom prošlošću i neuspelim brakom, Hana se bori sa svojim besom zbog toga što je žensko, kao i sa problemom švedske bande i njenom propalom socijalističkom politikom. Rozenfeldovi nagli bioskopski rezovi i živopisni rafali nasilja drže da se stranice okreću, uprkos donekle predvidljivoj radnji. Ako postoji jedna mana u u ovom delu, to je da će iskusni ljubitelji kriminalističke fantastike uočiti veliki obrt zapleta koji dolazi prilično rano, iako su rekli da postoji određeno zadovoljstvo koje dolazi kada se pokaže da je u pravu. Osim toga, ovo je zadivljujući roman koji spaja divlji i grubi osećaj izolovanosti koji se nalazi u najboljoj švedskoj krimi sa moralnim dilemama raspaljenim ljudskom pogrešnošću klasičnog “noir” romana. Odlično čitanje i zabavan uvod u novu seriju. Iako ova knjiga ima mnogo likova, koji su se ponekad osećali pomalo nebitnim za priču, osećate se kao da se susrećete sa zajednicom. Volećete uključivanje malih delova istorije o gradu i svemu što se dešava u životima različitih likova. “Kada vukovi zovu” je zabavno štivo koje će vas držati zalepljenim za stranice. Kroz celu knjigu, autor opisuje grad i otkriva njegovu priču deleći sa čitaocima istoriju, kao i govoreći o planovima i nadanjima za budućnost. Grad takođe daje male nagoveštaje o tome šta se dešava u životima različitih likova. Katja je predstavljena kao snažna žena koja se fokusira samo na posao koji mora da radi. Međutim, kako se priča odvija, a delovi njene prošlosti otkrivaju, ostaje vam da osećate tugu života ove mlade žene. Iako je ona smrtonosni ubica, vi želite više za ovu ženu. Hana je divan lik. Ona je policajka, ali nije naročito jaka žena. Ona mnogo zavisi od muža koji je gura od sebe, i u dilemi je zašto se on tako ophodi prema njoj. Ona nije tipična izmišljena policajka što je čini privlačnom. Svideće vam se kako je izgledala savršeno ljudski. Kraj će vas naterati da žudite za sledećim delom. “Kada vukovi zovu” uopšte nije bio ono što ćete očekivati, i jedva ćete čekati više.

Ser Ričard Kenvorti ima manje od mesec dana da pronađe mladu. On zna da ne može biti previše izbirljiv, ali kada vidi Iris Smithe-Smith kako se krije iza svog violončela na zloglasnom mjuziklu svoje porodice, pomisli da je možda dobio na lutriji. Ona je tip devojke koju ne primećujete do drugog ili trećeg pogleda, ali ima nešto u njoj, nešto tinja ispod površine, i on zna da je ona ta. Ser Ričard Kenvorti ima neke velike tajne. Iz svojih privatnih razloga, on putuje na jug iz Jorkšira u London da ubedi neku kvalifikovanu mladu damu da se uda za njega u kratkom roku. Kvinova impresivna romansa, smeštena u eru posle Regencije, detaljno opisuje neobično udvaranje Ričarda i gospođice Iris Smit-Smit pre i nakon što su otkriveni njegovi motivi. Iris Smithe-Smith je navikla da bude potcenjena. Sa svojom bledom kosom i tihom, lukavom duhovitošću teži da se uklopi u pozadinu, i to joj se dopada. Dakle, kada Ričard Kenvorti zahteva upoznavanje, ona je sumnjičava. On flertuje, šarmira, ostavlja svaki utisak da se muškarac zaljubljuje, ali ona ne može baš da veruje da je sve to istina. Kada se njegov predlog za brak pretvori u kompromitujuću poziciju koja nameće problem, ona ne može a da ne pomisli da on nešto krije čak i dok joj srce govori da kaže da. “Tajne jednog gospodina” je knjiga sa jasnim snagama i zabavno je štivo. Ako vam se sviđaju knjige Džulije Kvin, verovatno ćete uživati u ovoj bez preuređenja liste omiljenih knjiga Džulije Kvin da biste prilagodili novi naslov.

Događaji su usredsređeni na Bena Mirsa, umereno uspešnog pisca koji se vratio na Jerusalimsko zemljište da bi napisao roman zasnovan na svojim ranim godinama. Takođe se nada da će isterati strahote koji ga progone od detinjstva. Iako je njegov dolazak u Salemovo prošao onako kako bi se nadao, misteriozni novi par stanovnika je stigao u isto vreme, smeštajući u onoj oronuloj staroj vili na koju Ben ne može da ne misli. Iako su ove promene u početku jednostavne radoznalosti, nestanak dva lokalna dečaka je zlokobni predznak stvari koje dolaze, jer su novi stanovnici grada sa sobom doneli košmarnu bolest koja preti da uništi ceo grad. Ovaj roman počinje polako i ništa se previše loše ne dešava na njegovim ranim stranicama. Ali King koristi ovo vreme da uradi ono što najbolje radi, a to je da izgradi sjajne likove i stvori fascinantne priče iz prošlosti dok dodatno povećava osećaj napetosti i slutnje. Kada je temelj izgrađen, on podiže pretpostavku i otkriva puni užas vampira. On zna kako da izgradi napetost tako što će naizgled neupadljiv grad postaviti protiv natprirodnog prokletstva. A King ima neverovatnu sposobnost da izgleda da se živo seća tačno kako je biti dete. “Salemovo” je fantastično delo vampirske, horor fantastike i verovatno jedno od najboljih Kingovih dela. Ponekad je zaista zastrašujuće, kako ima sposobnost da vam podigne dlake na rukama i vratu i da vam pruži istinski osećaj slutnje, što je upravo ono što je autor verovatno nameravao, spora izgradnja ne vidi mnogo tragedije, ali čitalac zna ono što verovatno dolazi počinje da se oseća sve neprijatnije i na ivici. Svideće vam se način na koji je ovo prikazano sa takvim jezivim užasom, sa velikom ravnotežom između vampira kao sofisticiranijih zlikovaca i monstruoznih stvorenja noći, nešto zbog čega poželite da pokrijete svoje prozore, da se stisnete na mestu i sačekate izlazak sunca. Priča je podstakla veliki osećaj beznađa, jer postaje sve očiglednije koliko lako ovakva zajednica može biti progutana takvom pretnjom. Ova knjiga sadrži mnogo obeležja onoga što volimo kod Kingovog pisanja, posebno iskrene predstave običnih ljudi. On je zaista dobar u uključivanju manjih detalja o mislima i osećanjima likova, ponekad grubih, koji možda nisu bitni za celokupnu radnju, ali donose nešto iskreno u srcima i umovima ljudi. U tom smislu, istaknuti lik u ovom romanu bio je “Salemovo” srce mesta koje su na kraju ljudi. Mnoga poglavlja posvećena su putanjama raznih stanovnika grada, njihovim neobičnim hirovima, ljubavima, okrutnostima i svemu između. Iako je većina njihovih karakteristika prilično jednodimenzionalna, svi oni imaju dovoljno ličnosti da formiraju divan mozaik koji postaje sam grad. Jedna od stvari koja će vas privući u Kingovim romanima je to što iako imamo veliko loše zlo na koje treba da se fokusiramo, često je individualno zlo samog čovečanstva ono što šokira veliki deo Salemove populacije koja naizgled nije spremna na dobro. Kao što je i Kingov stil, to je mračna i surova priča sa preobiljem ljudske slabosti i užasom koji je rezultirao. Kvalitet pisanja je dobar, posebno kada se uzme u obzir da je ova knjiga bila njegov drugi objavljeni roman. “Salemovo” je odličan primer retro Stivena Kinga, ne ostavljajući nikakvo čudo zašto je postao zvezda u usponu sa svojih prvih nekoliko romana. Neki elementi su malo zastareli, posebno određene upotrebe slenga i možda nekoliko kulturnih referenci, ali ćete bez ikakvih problema zaroniti u ovaj svet malog grada kog su ga polako progutala noćna stvorenja. Nijedan lik nije bio posebno složen, ali sve zajedno, sam grad je bio sam po sebi veliki lik, kao i spektakularno okruženje za susret između savremenog života i drevnog zla kao istinske sile na koje treba računati. “Salemovo” je topla preporuka za sve ljubitelje horor fantastike i obavezno čitanje za one koji vole vampirsku fikciju.

Kada se njegovo ime pojavi, većina čitalaca povezuje Milera sa seksom, skandalima, pornografijom. Ovo je uglavnom zbog pažnje štampe koja je posvećena njegovim dvema knjigama, pomenutih gore. Međutim, Miler ima mnogo više od ove dve knjige. Milerovo životno delo može se podeliti na tri odvojene kategorije: seks, nadrealizam i filozofija. Radovi koji čine ove tri kategorije nisu dolazili hronološkim redom, iako su njegovi kasniji radovi mnogo više filozofski. Pomeranje od seksa ka filozofiji je veoma primetno u njegovoj trilogiji “Ružičasto raspeće”, gde Neksus pravi veliki otklon iz sveta seksa u filozofske oblasti. Za razliku od njegovih drugih knjiga, “Crno proleće” stoji samostalno, pokrivajući period Milerovog života o kojem se često ne govori u njegovim drugim delima – njegove rane godine. To je takođe, nesumnjivo, njegovo najnadrealnije delo. Pod nadrealnim mislim da ne samo da se dotiče principa nadrealizma, već da je to delo prožeto nadrealnim slikama. U ovom romanu, ove slike su Milerova najveća prednost. “Četrnaesto odeljenje” je uvodno poglavlje “Crnog proleća”, uvodno poglavlje intimnog života Henrija Milera. Ovo je poglavlje u kojem govori o svom detinjstvu, prijateljima, ljudima i ulicama na kojima je odrastao. To je bolno mesto, ali sigurno utočište. “Treći ili četvrti dan proleća”, drugo poglavlje “Crnog proleća”, fluktuira između njegovog doma iz detinjstva i njegovog sadašnjeg mesta u Klišiju. Tamo gde ovo poglavlje počinje opisom njegovog doma, ono prelazi na njegovu opsesiju načinom na koji čovečanstvo uništava samo sebe, na beskrajnu listu nepravdi koje vidi. Moglo bi se reći da je Miler bio pesimista. Ne slažem se. Miler je, uglavnom, uživao u životu do kraja. Možda je predvideo šta se sprema iza ugla, možda je predvideo uništenje koje je Drugi svetski rat doneo Evropi “Subotnje popodne”, treće poglavlje, divna je pohvala Francuskoj. Provodeći dan na svom biciklu, Miler radosno istražuje sve francusko i peva svoje ljubavne himne francuskom narodu, svojim novopronađenim sunarodnicima. Radost pronalazi u jednostavnom zadovoljstvu pišanja u otvoreni pisoar (a prepričava ih poprilično) ili odlaska u toalet sa knjigom. “Anđeo je moj vodeni žig”, jeste četvrto poglavlje u “Crnom proleću”. Ovo je samostalni komad, koji beleži Milerov pokušaj akvarela. Oni od vas koji nisu upoznati sa Milerom možda ne znaju ovo o njemu, ali on je bio plodan i prilično dobar umetnik akvarela. Veruje se da je prvobitno počelo kao način da se zaradi novac, ali kasnije je to urađeno čisto iz radosti. U kasnijim godinama, kada se Miler nastanio u Big Suru, umotavao je knjige u svoje akvarele i slao knjige svojim fanovima i pristalicama. Od tada su se neki od njegovih akvarela prodavali za sulude svote novca, a kasnije je postojala ograničena serija ručno potpisanih serigrafija. Sve u svemu, ovo je impresivna i zastrašujuća kolekcija. Naravno, Miler je veoma egoističan, ali iz njegovog ega niče njegova genijalnost. Milera je teško protumačiti, čak je teško razumeti. Ponekad je kao ludak naoružan rečnikom; ponekad je kao prorok propasti; ipak kroz sve to sija njegov neutaživi apetit za životom. Čitanje ove knjige iznova i iznova tera nas na razmišljanje. Takođe nas čini da shvatimo koliko je njegovo pisanje imalo uticaja na ostale autore. Da li je Henri Miler relevantan u dvadeset prvom veku? Apsolutno! Njegov rad je vanvremenski.

Romantični sukob između tvrdoglave Elizabete i njenog ponosnog ljepotana, gospodina Darsija, je sjajna izvedba civilizovanog sparinga. A blistava duhovitost Džejn Ostin blista dok njeni likovi plešu delikatnu kadrilu flerta i intriga, što ovu knjigu čini najvrhunijom komedijom ponašanja Engleske. Smešten u vreme Napoleonovih ratova, ali se malo pominje to, “Ponos i predrasude”, kao što većina ljudi zna, prati romansu nadmušne, nepristupačne Darsi i živahne, velikodušne Elizabet Benet. Darsi je ponosan, a Elizabet ima (po mom mišljenju s pravom) predrasude. Naravno, svi znamo da se Elizabet i Darsi na kraju pomire nakon što Darsi pokaže svoje principe i ljubaznost pomažući Elizabetinoj divljoj i neiskusnoj sestri Lidiji da sklopi prilično zadovoljavajući brak sa Vikamom. Vikam, zgodan i šarmantan vojnik, u početku ostavlja povoljan utisak na Elizabet, ali značajno je i momak koji je već poremetio živote Darsijeve sestre. Duhovita, inteligentna Elizabet Benet nema želju za brakom iz interesa. A kada upozna zgodnog, bogatog gospodina Darsija, njeno mišljenje o njemu brzo se utvrdi. On je povučen, sebičan i ponosan – poslednji muškarac na svetu za koga bi se ikada udala. Sve dok im se putevi ne ukrste iznova i iznova i par ne počne da shvata da prvi utisci mogu biti pogrešni. Ali dok se Elizabet i Darsi upleću u ples kroz stroge hijerarhije društva, da li će biti prostora da procveta prava ljubav? Ovo je tako sjajna knjiga i savršen način da se priča o ponosu i predrasudama upozna sa onima koji je još nisu pročitali. Iako njena majka želi da uda svih svojih pet ćerki, Elizabet Benet ne želi da se uda za nekoga radi pogodnosti. Tokom jednog bala upoznaje gospodina Darsija koji se čini sebičnim, ponosnim i grubim prema njoj. Elizabet ne želi da se ikada uda za njega, a ni gospodin Darsi ne izgleda oduševljen tom idejom, ali posle mnogo susreta, da li bi njihovi prvi utisci jedno o drugom mogli biti pogrešni? Čitava priča je tako dobro ispričana i iako možete pretopstaviti šta će se dogoditi svima, i dalje će te je tako rado čitati. Hemija između gospodina Darsija i Elizabet je briljantna i obožavaćete trenutke poput neuspele ponude, Darsijeve nespretnosti i njihovog zajedničkog plesa. Kraj je veoma dobar i cela knjiga je napisana na način da se osećate tako srećnim nakon što je pročitate. Ostin je u sopstvenoj klasi za tkanje intrige, veoma lepo prikazuje karaktere. Na primer, volimo Elizabetinog oca, ali ga baš i ne poštujemo. Slažemo se da će Binglija (Darsijev prijatelj) i Elizabetinu sestru, Džejn, njihovo osoblje opljačkati na slepo, jer su jednostavno previše ljubazni. Ova vrsta detalja i duhovit uvid je ono što je čini tako briljantnom. Zgroženi smo manirima gospođe Benet, ali oduševljeni njenom grubošću. Zapanjeni smo veštinom i majstorstvom koje Ostin primenjuje u pisanju satire i ironije. Humorom i duhovitošću obiluju tekstovi Džejn Ostin, a posebno “Ponos i predrasude”. Po mišljenju čitalaca, njeno razumevanje društvene klase i ograničenja prema ženama (i muškarcima) je bez premca. Direktan, ali razigran; žarko, ali lagano; smešna, ali duboka – Ponos i predrasude je knjiga kojoj ćete želeti da se vraćate iznova i iznova. Brojne adaptacije “Ponosa i predrasuda” čine ga dobro poznatom pričom, a članovi Bookub-a provode sate pijući vino i raspravljajući o tome koji glumac glumi Darsija više voli! Dobro je napisano i fascinantno čitanje ako ste zainteresovani da saznate biografske podatke i više o kontekstu njenog pisanja. Postoje i brojna društva posvećena proučavanju Džejn Ostin, kao i mnoštvo zabavnih spin-off romana za tinejdžere i odrasle. Ako nikada niste čitali knjigu Džejn Ostin, počnite sa ovom i postoji velika šansa da ćete se navući na njeno pisanje.