Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

Prva bugarska gramatika Autor - Neofit Rilski Štampana u Kragujevcu, 1835. godine Stanje kao na slikama

Dimitrije Popović rođen je 4. 3. 1951. g. na Cetinju. Akademiju likovnih umetnosti u Zagrebu završio je 1976.g. u klasi prof. Šime Perića. Godine 1974. boravi u Parizu gde upoznaje pariskog kolekcionara gospodina Davriera, te u sastavu njegove zbirke izlaže 1978. u galeriji Alexander Braumuller s umetnicima: Ernstom Fuc-hsom, Dalijem, Dadom Đurićem, M. Klervveinom, Leonor Fini, Victorom Braunerom i drugima. U Pforzheimu 1982. g., Galerija Liberta i Universal Fine Arts iz Washingtona, mu organizuju zajedničku izložbu grafika s Dalijem! Iste godine, povodom velikog jubileja »Leonardo a Milano 1482-1982«, izlaže ciklus crteža Omaggio a Leonardo« u milanskoj Palazzo Sormani. Povodom 27 međunarodnog umetničkog festivala »Due mondi« grad Spoleto, u kome se ovaj festival održava, mu organizuje izložbu slika, crteža i grafika. Dimitrije Popović je do sada izlagao na 45 samostalnih i više od 200 zajednickih izložbi. O njegovom stvaralaštvu do sada su objavljene 4 monografije i snimljeno 6 dokumentarnih filmova. Dobitnik je 18 nagrada. Tehnika : Suva igla, akvarel, gvaš, olovka Dimenzije : 59 (h) x 48 (w) cm sa ramom; 39,5 (h) x 29 (w) cm bez rama; Naziv slike : „ Omaggio a Leonardo “ Godina nastanka : 1986. Potpis sa godinom, desno u donjem uglu. Slika je kupljena od autora Sertifikat o autentičnosti Drveni ram + antirefleksno staklo SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

Mario Maskareli, slikar i grafičar, rođen je na Cetinju 1918. g., preminuo 1996.g. Gimnaziju i Akademiju za likovne umetnosti završio je u Beogradu 1950. g. Pripadao je Beogradskoj grupi, ne po stilskoj srodnosti, nego zbog ljudskog afiniteta, kao i grupi Lada. Slikarstvo Marija Maskarelija prošlo je kroz nekoliko faza. Od slikanja na staklu, ekspresivne apstrakcije, do slika ekspresivne realnosti. No, bez obzira na kolebanja u stvaralaštvu, ovaj umetnik je razapet između literature i slikarstva, imaginarnog i stvarnog, umetnosti i života. U svom stvaralaštvu, pokušao je da sve to pomiri, ostajuċi pri tome esteta. Maskareli je bio veoma plodan slikar, zapažen odmah po završetku studija – na prvim izložbama. U vreme dok je slikao, imao je mnogo poklonika svoga slikarstva, te gotovo svaka kolekcija, svakako i svi muzeji ( i Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu) poseduju njegove slike. Nagrade: Oktobarski salon, Zlatno pero, Zimski salon Herceg Novi, itd. Tehnika: ulje na platnu Dimenzije : 64 (h)x 62 (w) cm sa ramom; 52 (h) x 50 (w) cm bez rama; Naziv slike : „Žena“ Godina nastanka: 1986. Potpis desno u donjem uglu. Drveni ram. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

Dimenzije slike su 100cm x 70cm. Ulje na lanenom platnu. Na blind ramu.

Miodrag Vujačić MIRSKI (1932-1997.) - JESENJI PEJZAŽ - Ulje na platnu iz cca 1985. Dimenzije slike 60x50 cm, opremljena u trostruki ram iz perioda nastanka slike, spoljnih dimenzija 76x66cm. Signatura grebanjem dole levo. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

Езопове и прочих разних баснотворцев басне ОБРАДОВИЋ Доситеј -`Езопове и прочихЪ разнихЪ баснотворцевЪ сЪ различни езика на славеносербски езикЪ преведене, садЪ први редЪ сЪ наравоучителними полезними изяснěніами и наставлěніами издате и сербскои юности посвећене Басне. - У Лайпсику : у Типографїи г. Іоанна Готлоба Еммануила Брайткопфа, 1788. - 451 стр`. Место: Лајпциг Држава: Немачка Година: 1788 Издавач: Јохан Готлоб Емануел Брајткопф -------------------------------------------- Ezopove Basne Dositej Obradović Knjige veoma očuvana. Preporuka je lično preuzimanje,moze slanje poštom ali ne i van granica Srbije vret

Predrag Popara (1973) - PRIKAZE - ulje na kartonu iz 2010. dimenzija 35x49, opremljeno u luksuzni ram ukupnih dimenzija 49x63. Signatura dole desno. Na poleđini slike posveta autora. Dogovor moguć, pitanja u inbox. Pogledajte i druge moje oglase.

Kao na slikama Extra retko u ponudi Knjiga ``Dečanski prvenac``, jeromonaha Gedeona Jurišića iz 1852. godine, daje detaljan opis arhitekture dečanske crkve i manastirskog kompleksa. Takođe, kljiga je dragocen izvor za saznavanje istorijskih uslova u kojima su živeli i manastir i monasi, kao i vernici. Prvi deo knjige posvećen je opisu Dečana, a drugi opisu Pećke Patrijaršije. Posebnu vrednost i lepotu knjizi daje jezik koji danas zvuči arhaično i na momente simpatično, čak i kad se u knjizi opisuju nemili događaji. Gedeon Jurišić (1809 – 1972) bio je iguman manastira Savinac. Biografija Uredi Rođen je u Irigu u Sremu. Bio je izbeglica iz Austrougarske.[1] U Kragujevac je prešao 1829. i postao dvorski đakon, dok je 1844. godine otišao u Dečane. Od 1857. bio je iguman u manastirima Bešenovo, u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Kasnije, od 1870. bio je iguman u manastiru Rakovica.[2] Sa svega 21 godinom postavljen je za igumana manastira Savinac. Gedeon Jurišić prvi je uveo manastirske knjige rođenih, krštenih i venčanih (u periodu od 1830. do 1839) i vodio je letopis manastira Savinac. Zna se da je on u tom kraju opismenio veći broj ljudi. Na primer, kod njega je učio budući sveštenik i paroh pranjanski – Ignjat Damjanović iz Teočina. Objavio je knjigu „Dečanski prvenac” 1852. godine u Novom Sadu.[3] Sahranjen je u manastiru Rakovica.[2] Istorija srpskog naroda stara srpska arhitektuta graditeljstvo deroko manastiri manastir dečani ..

Ksenija Ilijevic Ševar (1960) ulje 28 x 61 cm plus dimenzije rama potpisano, datirano

Mira Brtka akvarel, 20 x 14 cm plus ram, signirana, iz superiorne kolekcije

UGOVORI I KONVENCIJE OBNARODOVANI U 1937. GODINI Izdavač: MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE Godina izdanja: 1937. Povez: tvrd Broj strana: 666 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

VIKTOR NOVAK MAGNUM CRIMEN ZAGREB Godina izdanja: MCMXLXVIII (1948) POLA VIJEKA KLERIKALIZMA U HRVATSKOJ !!! Pažnja ? PRVO IZDANJE !!! KORIČENO u KOŽI !!! ODLIČNO !!! Latinica Koričeno u koži Obeleživač stranica 1119 strana NEKORIŠĆENO !!! NESTVARNO !!! IZ PRIVATNE BIBLIOTEKE KORIČENO U KOŽI KOD ČUVENOG KNJIGOVESCA `PAŠTRMAC` Za BIBLIOFILE ********* Za KOLEKCIONARE ********** EKSTRA ******* DB33

`Mrtva priroda`-Vaza sa cvećem (Ivanka) Šana Lukić (Šotra). (Oko 1935-1940) Visina 37, širina 28 cm. Ulje na platnu, kaširano na karton. Potpisana na poleđini (vidi se na slici)

Bogdan Bogdanović (1922-2010) GRAD, GUBILIŠTE - crtež dimenzija 13x20 cm. Signatura dole centralno. Opremljen pod staklo sa crnom pasparturom u modernu srebrnu lajsnu spoljnih dimenzija 33x40 cm. Fotosertifikat N. Kusovca. Dogovor moguć, pitanja u inbox. Pogledajte i ostale moje oglase.

Mihajlo Đoković Tikalo je rođen 1. januara 1941. g. u Čačku. Već na njegovim najstarijim sačuvanim crtežima ogleda se Tikalov nemirni temperament, mašta i ironija. Nakon srednje škole završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde i danas živi radi. Slikar sa jednim od najspecifičnijih i najuzbudljivijih opusa u srpskom slikarstvu u poslednjih pola veka. Mihailo Đoković Tikalo nikada nije postao član Mediale, ali će mu njeni pripadnici i njihova shvatanja celog života biti veoma bliski. Tikalo nije ušao u hram Mediale, ali je nedaleko od njega podigao svoju sopstvenu crkvu. I u tu crkvu je uneo svoju ikonu: Hijeronimusa Boša. Sami Holanđani su našeg slikara proglasili `mlađim bratom Hijeronimusa Boša`. Član je ULUS-a. Za sebe kaže da je izraziti nostalgičar i samotnjak, ali i nepatvoreni hedonista i optimista. Na širem, evropskom planu, slikarstvo Mihaila Đokovića Tikala može se podvesti pod „ novi nadrealizam“. Međutim, pravi prostor njegovog interesovanja i kreativnog pražnjenja biće slobodno putovanje mašte neispitanim prostranstvima podsvesti, dakle, ezoterija. Od 1980. do 1996. godine odvija se najplodnije stvaralačko razdoblje Mihaila Đokovića Tikala. Na većim, pa i monumentalnim platnima, nastaju dva tematska ciklusa - kompozicije `Ventislava` i kompozicije sa realističkom figurom, eventualno portretom. Taj period se s punim pravom može označiti kao period istinskog slikarovog zenita. Nagrada Vukove zadužbine. Tehnika: ulje i olovka na kartonu Dimenzije : 86,5 (h)x 70 (w) cm sa ramom; 64,5 (h) x 49,5 (w) cm bez rama; Naziv slike : „Čekajući kišu “ Godina nastanka : 1995. Potpis sa godinom, desno u donjem uglu. Slika je kupljena od autora. Sertifikat o autentičnosti. Drveni ram + antirefleksno staklo. SVAKA PROVERA JE MOGUĆA-LIČNA KOLEKCIJA PRODAJE SE ZBOG ODLASKA U INOSTRANSTVO.

u svakom slucaju mnogo bolje od mnogih izvikanih umetnika iz tog perioda a cena prava sitnica s obzirom na to da je bilo koje delo ove autorke esktremno retko u ponudi Gordana POPOVIC (1932), certifikat Enformel, 1970 kombinovana tehnika, ulje ili uljana boja na podlozi od udarcima deformisane ekstra debele, durabilne i tvrde aluminijumske folije, gotovo limene ploce, sve to postavljeno na dasci dimenzija cca. 42 x 42 cm, i ceka na uramljivanje, signirana, veoma retko nova umetnost sedme decenije, postmoderna, konceptualna umetnost, nova figuracija, pravci u savremenoj srpsko jugoslovenskoj umetnosti, muzej savremene umetnosti,

odlično očuvano dve knjige ukoričene zajedno s tim da fali naslovna strana i jedna stranica sa prenumerantima na kraju kao i pogreške u Pavle (Platon) Atanacković Ogledalo čovečnosti (Uslikan je i početak i kraj možete videti na slikama) digitalni oblik možete proveriti ovde i uporediti http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=2587&m=2#page/294/mode/2up Magaraševićeva knjiga je kompletna kao na slikama ekstremno retko štampano u Beču 1823. Georgije Magarašević (10/22. septembar 1793, Srem, tada Habzburška monarhija — 6/18. januar 1830, Novi Sad) je bio srpski kulturni radnik, istoričar, književnik, književni kritičar, profesor Gimnazije u Novom Sadu, pokretač i prvi urednik časopisa Serbska letopis koji je kasnije nazvan Letopis serbski i koji je vremenom postao časopis sa najdužim kontinuitetom izlaženja u srpskoj kulturi. Pohađao je Karlovačku gimnaziju koju je završio 1811. godine, a zatim je manje od godinu dana studirao filozofiju u Pešti. Za profesora Karlovačke gimnazije postavljen je 1813. godine. Posle skandala izazvanog jednom Magaraševićevom ljubavnom aferom, a zauzimanjem epikopa bačkog Gedeona Petrovića, nastavio je nastavnički rad u Novosadskoj gimnaziji. Na tom mestu ostao je sve do svoje smrti 1830. godine. Magarašević je bio čovek velike radne energije i spisateljskog dara, a najveći deo svog nevelikog opusa posvetio je istorijskim temama, mada njegov rad ima više populizatorski nego istoriografski značaj. Na osnovu relevantnih istoriografskih dela napisao je Istoriju najnoviji priključenija (1823) gde je dao prikaz najznačajnijih evropskih političkih događaja od 1809. do 1821. godine. Godine 1822. izdao je, ne navodeći izvornik, jedno Napoleonovo memoarsko delo. Popularno pisana Kratka vsemirna istorija (1831) izdata je tek nakon Magaraševićeve smrti. Bavio se i izdavanjem istorijskih izvora ali u toj delatnosti nije ostavio znatnijeg traga. Obrazovan u klasičarskoj školi Magarašević se u književnom pogledu nije zadržao na klasicizmu već je širio krug svojih saznanja pa je bio upoznat sa književnošću nemačkog i ruskog predromantizma pod čijim uticajima je stvarao. U oštroj književnoj polemici između Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića Magarašević se nije direktno uključio već je prevodima iz književnoteorijskih dela hteo da ukaže na pozitivan značaj književne kritike u razvoju književnosti i na visoke kriterijume književnog stvaranja koje su po njegovom mišljenju trebali da prihvate i srpski književnici. Iako Magaraševićev opus nije obiman on je pokretanjem časopisa Srbska letopis (1825) ostavio veliki trag u razvoju srpske kulture. Časopis je pokrenuo sa namerom da prati dešavanja u slovenskoj i srpskoj književnosti. Kako bi se pomoglo izdavanje Letopisa osnovana je Matica srpska početkom 1826. godine. Iako je ovo sužilo Magaraševićeve uredničke kompetencije njegov urednički program je sve do kraja njegovog života i uredništva u velikoj meri obeležio Letopis. Pod uticajem sentimentalističke putopisne književnosti Magarašević je napisao Pisma Filoserba objavljena u Letopisu 1828. i 1829. godine što se smatra za njegovo najznačajnije originalno delo. Platon Atanacković (Sombor, 10. jul 1788. — Novi Sad, 21. april 1867.) je bio episkop budimski (1839 — 1851) i bački (1851 — 1867), pisac, politički radnik i veliki dobrotvor srpske prosvjete. Platon Atanacković Datum rođenja 10. jul 1788. Mesto rođenja Sombor Habzburška monarhija Datum smrti 21. april 1867. (78 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Biografija Njegovo svetovno ime bilo je Pavle.[1] Otac Petar bio je somborski trgovac i građanin, a deda Atanacko se doselio iz Makedonije i na putu u Silbašu naprasno umro, gde je u porti pravoslvne crkve i sahranjen. Majka Marija rođena Stajić potiče takođe sa juga; njen deda se doselio iz Kožana, i zvali su ga zbog toga `starac Koža`. Koža je poklonio zvono Sv. Đurđevskoj crkvi u Somboru, koje se po njemu prozvalo `Kožno zvino`. Pavle je imao još tri brata i dve sestre.[2] Osnovnu školu je Pavle pohađao u rodnom mestu u Somboru. Jedan od prvih učitelja bio mu je Vasilije Milanović, koji je docnije postao paroh somborski. Gimnaziju i bogosloviju završio je u Karlovcima, zatim je položio učiteljski ispit, oženio se, i postao đakon i učitelj u Somboru 1809. godine. Njegova supruga bila je Katarina rođena Sotinčev, sa kojom je imao sina jedinca Vasilija (umro 1854). Uskoro se istakao kao dobar pedagog i postao prvi profesor prve srpske preparandije u Sentandreji kod Budima (od 1812. do 1815) Na tom položaju ostao je punih sedamnaest godina i kada je preparandija premještena u Sombor(1815—1829). Uz to je bio i paroh Sv. Đurđevske crkve u Somboru od 1810. godine. Objavio je 1823. godine knjigu prevedenih pripovetki sa nemačkog i francuskog jezika, pod naslovom `Ogledalo čovečnosti` Kada je 1824. godine ostao udovac, naumio je da se zakaluđeri. Predstavnici crkve zamjerali su mu, što je ranije pisao protiv monaštva i morao je duže vremena da provede kao isposnik u manastiru Krušedolu, gdje se i zakaluđerio 1829. godine i dobio novo ime Platon. Poslije toga ubrzo je postao iguman i arhimandrit, prvo u Šišatovcu, a kasnije u Bezdinu. Episkopsko zvanje Uredi Godine 1839. postavljen je za budimskog episkopa. Za vrijeme srpskog ustanka protiv Mađara 1848. godine došao je u vrlo nezgodan položaj. Ranije već ponuđeno mu mjesto načelnika za pravoslavnu crkvu u ugarskom Ministarstvu Prosvjete uspio je da odbije na zgodan način, ali je biva primoran da se primi uprave nad cijelom srpskom crkvom pod ugarskom vlašću, kada je patrijarh Rajačić, kao duhovni vođa pobunjenih Srba, proglašen izdajnikom. Ta okolnost, uz premještaj Atanackovića u bačku eparhiju silom državne vlasti, bila je povod kasnijeg dugotrajnog sukoba s patrijarhom, iako se Atanacković međutim pridružio srpskoj vojsci kod Sombora i s njom prešao u Srem. Taj spor podastakao je Atanackovića da napiše svoju apologiju i štampa je u Beču 1850, pod naslovom Analitika. Austrijski car ga aprila 1854. godine odlikuje za zasluge `komardernim krstom Leopold ordena`.[3] Atanackovića je postavio za bačkog episkopa austrijski car 1848. godine a on je primio eparhijsku upravu tek 1851. godine. Veliko rodoljublje Atanackovića ogleda se u njegovim darovima srpskim prosvjetnim ustanovama. On je dao (kuću vrednu) 40.000 forinti u Fond za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu. Dok se ista ne otvori, prihodi tog fonda su pripadali novosadskoj gimnaziji. Kupio je štampariju Dr. Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji, (tzv. `Platonova štamparija`). Osnovao je u Somboru `blagodejanije`[1] (đački internat), nazvan Platoneum za stanovanje i ishranu - izdržavanje siromašnih učenika preparandije, pomagao je narodno pozorište i druge ustanove. A na aljmaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi crkvicu - kapelu (u kojoj se redovno služba odvijala nedeljom i praznikom) za grobnicu, i pored nje je ustanovio školu za decu iz okoline (periferije grada) sa stanom za učitelje, i osigurao im izdržavanje. Godine 1841. je svoju ličnu biblioteku od 787 knjiga poklonio Biblioteci Matice srpske,.[traži se izvor][4] Zaveštao je zdanja za Srpsku akademiju u kojima se sada nalazi Ogranak SANU u Novom Sadu.[5] Umro je posle dugog bolovanja vladika bački Platon na Cveti 9. aprila 1867. godine u Novom Sadu. Sahranjen je uz velike počasti u kapeli Sv. Apostola Petra i Pavla[6], koju je sam podigao (kao zadužbinu) na Almaškom groblju u Novom Sadu.[7] Naučni i književni rad Uredi Naslovna strana Ogledala čovečnosti (1823) Pavla (Platona) Atanackovića Politički rad Atanackovića vidi se naročito iz njegove knjige Dijetalne besjede (1845), u kojoj su štampani njegovi govori, koje je u interesu srpskoga naroda držao na madžarskim zemaljskim saborima od 1837. do 1844. godine. Atanacković je znatne zasluge stekao i za Maticu srpsku, čiji je predsjednik bio od njena prenosa u Novi Sad[8] pa do svoje smrti. Kao književni radnik bio je već od 1845. godine počasni član ruskog Obščestva istorji i drevnostej pri univerzitetu u Moskvi, češkog muzeja u Pragu i Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Atanacković je poput više drugih pravoslavnih arhijereja (Stratimirovića) bio slobodni zidar.[9] Od književnih radova Atanackovića, kojih ima preko 40, najvažniji je Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka, koji je je dvaput izdan (1856. i 1864), zatim Dijetalne besjede i Povijest rezidencije episkopata budimskago, a od časti i ovoga samog (1846); Pedagogika i metodika (1815) i dr. Uz to je Atanacković štampao nekoliko nadgrobnih i drugih prigodnih besjeda i poslanica. Godine 1857. izašla su čak tri njegova naslova.[10] Osobito mnogo je radio na školskoj književnosti i izdao je čitav niz udžbenika, iz nauke o vjeri, o jeziku srpskom i njemačkom, matematici, pedagogiji i katihetici. Osim toga, preveo i štampao veliki broj knjiga Sv. Pisma staroga i novoga zavjeta, kao i neke knjige stranih pisaca. Smatra se da je on bio prvi prevodilac pojedinih knjiga Starog zaveta na srpski jezik.[11] Tako je već pred kraj svoga života, kao sedamdesetsedmogodišnji starac preveo njemačko djelo J. F. Hilera Neotstupni vođa kroz vrleti i klance života, a za mladosti svoje 1823. i djelce L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, što mu je iste godine donijelo i zvanje »svilodjelija profesora« u srpskom somborskom Pedagogijumu. U borbi oko pravopisa bio je na strani konzervativaca, te je i na godinu dana pred smrt štampao svoj Povtorni napjev nad azbukom, složen starcem Mirkom (1866). Georgije (Đorđe) Magarašević (Adaševci, 10. septembar 1793 — Novi Sad, 6. januar 1830) je bio profesor, književnik, osnivač Serbskog Letopisa u Budimu. Georgije Magarašević Georgije Magarašević 1.jpg Georgije Magarašević Datum rođenja 10. septembar 1793. Mesto rođenja Adaševci Habzburška monarhija Datum smrti 6. januar 1830. (36 god.) Mesto smrti Novi Sad Austrijsko carstvo Potpis Georgije Magarašević signature.jpg Biografija Uredi Osnovnu školu je završio u Adaševcima, gimnaziju u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Pešti. Nakon tog je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima i tu je 1813. godine postao privremeni profesor na gimnaziji a 1817. godine je prešao u Novi Sad. U novosadskoj gimnaziji je predavao do smrti, predmet „krasnorečje”. Magarašević je bio književnik koji se nije bavio beletristikom i imao je smisao da zabeleži sve što je imalo značaja za istoriju Srba i ima karakter kulturno-istorijskog dokumenta. Preveo je i kompletirao knjige: „Nove istorijočeske pamjatodostojnosti života Napoleona Bonaparte“ (1822), „Istorija najvažnii politični Evropejski priključenija otvijenskoga mira“ (1823). 1831. godine, posle njegove smrti, izdala je Matica srpska njegovu „Kratku vsemirnu istoriju“ i dr. No njegova je najveće zasluga što je 1825. godine u Budimu pokrenuo Serbsku Letopis. Već krajem 1825. godine su nastale teškoće sa štampanjem, a da bi se Letopis održao osnovana je Matica srpska 4. februara 1826. Tako je Magarašević svojim Letopisom izazvao osnivanje Matice srpske. Magarašević je bio retko živa duha i humani čovek, čak i po pogledu na jezik i tako je branio i preporučivao narodni jezik, kao uslov za ulazak Srba u zajednicu prosvećenih naroda. Bio je oženjen Katarinom, sa kojom nije imao dece. Umro je o Bogojavljenju 1830. godine u Novom Sadu.[1] tags: istorija srpske knjizevnosti stare srpske knjige stara srpska knjiga devetnaesti vek xix veka 19. knjige štampane u beču antikvarne knjige ...

u antologijskoj knjizi Srpska umetnost od XIX (19-og) do pocetka XX (20-og) veka, ciji je autor Slobodan Maldini Videti i primer procene cene rada slicnih dimenzija lista sa aukcije u prilogu. Marko MURAT Autoportret, rukopis (1933) mastilo na kartonu 9,3 x 14,2 cm signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Lepo očuvano za svoju starost DILLA SVETIH MUCSENIKAH ... Po Ivanu Marevichu 1800 Osijek RUINART, TEODERIK (1800) Dilla/ svetih/ mucsenikah/ nehimbena i izabrana/ s trudom i pomnjom/ O. P. Teoderika Ruinarta/ reda s. Benedikta Misnika/ sakuppita, razabrana i na svitlost dana/ a po/ Ivanu Marevichu/ stolne/ Pecsuiske cerkve kanoni-/ ku, svete bogoslovice naucsitelju, xup-/ niku nimetskomu i okolisha istoga/ imena vice-arkidiakonu/ za korist duhovnu svega illiricskoga naroda iz/ latinskoga jezika na illiricski prineshena i u tri dila/ razdilita. Dio pervi. S Dopushtenjem stareshinah/ U Osiku/ slovih Ivana Martina Divalt, priv./ knjigotisca 1800. Dio Pervi. 44 nepag. + 303 str. Dio trechi. 10 nepag. + 364 str. + 3 l. (M S O) Format 18 cm Dilla svetih mucsenikah nehimbena i izabrana / s-trudom i pomnjom o. p. Teodorika Ruinarta reda s. Benedika misnika skuppita, razabrana i na svitlost dana ; a po Ivanu Marevichu ... za korist duhovnu svega illiricskoga naroda iz latinskoga jezika na illiricski prineshena i u tri dila razdilita Ruinart Thierry Marević Ivan [prevoditelj] Izdanje s dopushtenjem stareshinah Nakladnik U Osiku : Slovih Ivana Martina Divalt, privil. knjigotiisca, 1800 Dom Thierry Ruinart (also Theodore, Theodoricus) (1657–1709) was a French Benedictine monk and scholar. He was a Maurist, and a disciple of Jean Mabillon. Of his many works, the one now cited is his Acta sincera, a martyrology, written in Latin (French translation 1732 by Drouet de Maupertuy). His work is one of the main sources of Alphonsus Liguori`s `Victories of the Martyrs`. He was also interested in oenology. In 1729 his nephew Nicolas Ruinart founded the champagne house of Ruinart, which operates to this day (2007). Works Acta primorum martyrum sincera et selecta (1689), often cited in the 1859 edition Tags: Dela svetih mučenika Antikvarne knjige Stare religijske katoličke knjige 19. vek Izdanja iz XIX Antikvarna knjiga na prodaju Hrvatski jezik 18. i prve polovine 19. veka katolicka crkva istorija katolicke crkve

92 x 9 cm na zalost, polomljen pa zalepljen na jednom mestu (sredina) poprecno pri vrhu,sa obe strane pise BEOGRAD (cirilicom i latinicom) nize dole,pise: RADIO DRS ; a sa druge strane : 1977 drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

Dimenzije slike su 120cm x 85cm. Na blind ramu.

Milan Kešelj (1947-2017) BEZ NAZIVA - ulje na medijapanu 35x55 cm, cca 2000. U izvornom stanju, neopremljeno. Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

očuvano kao na slikama veći format Ras je, kao ratno siroče, odrastao u domovima. U jednom sirotištu kod Kačareva, dok je izučavao limarski zanat, majstor je primetio da je `previše dobar za limara`. Studirao je u klasi profesora Mihajla Petrova. Veru Pavladoljsku, poemu Matije Bećkovića, objavio je kao luksuzno bibliofilsko izdanje, sa dvanaest grafika, ispisanu Rasovom ćirilicom. Svoju buduću suprugu Evu upoznao je u utorak, a venčali su se u nedelju. Ona će, sve do njegove prerane smrti, biti Rasov model i muza. Izloživši u izlogu nekadašnje galerije ULUS-a, u zgradi `Jugoeksporta`, živog petla sa natpisom `Gagarin u kosmos, a ja u lonac`, Ras je izveo prvi hepening u Beogradu. Taj umetnik raskošnih, renesansnih talenata, imao je, prema rečima njegovih brojnih prijatelja, rentegenski smisao da u ljudima prepozna talenat i natera ih da to i rade. Radomir Stević Ras (26 February 1931 – 22 November 1982)[1] was a Serbian painter, illustrator and designer. He was also founder and owner of a private theatre in the former Yugoslavia that exclusively presented work of domestic authors. Biography[edit] Ras was born in the village of Prekopuce (Toplica District). He was the third child of Borivoj and Kruna Stević. After completing his training in metal working (at various provincial towns in Serbia) he went to Belgrade to study at the Belgrade Academy of Art under Professor Mihajlo S. Petrov.[2] Works of Radomir Stević Ras are exhibited in the Gutenberg Museum in Mainz, Germany; The Russian Academy of Sciences, Moscow, Russia; Royal Library of Belgium, Brussels, Belgium; Fords Museum, San Francisco, USA and the National Museum of Serbia, Belgrade, Serbia. His most important works are: 1. Alphabet according to Ras.[3] 2 Illustrations for the following books `Blood that glows` by Branko Miljković, `Vera Pavldoljska` by Matija Bećković, `A letter to Haralamije` by Dositej Obradović, `The Beginning of the Revolt against Dahijas` by Filip Višnjić and `Serbia` by Oskar Davičo. 3. Eva za Sarojana (title of painting). Ras was married to Eva Ras (Serbian Actress, writer, and painter). Eva was his muse and model for many of his paintings. He was the father of writer and journalist Vuk Stević Ras (1957 - 2017)[4] and also of the youngest published Serbian writer Kruna Ras (1969 - 1993).[5] Ras died on 22 November 1982 in Belgrade. fazan fazani

Delo sa svojstvima kulturnog dobra. Dimenzije 70x70 cm.