Izdavač: autor Godina izdavanja: 1987 Broj strana: 208 Povez: mek Format: 20 x 14 cm potpis

Vitez od Armantala Aleksandar Dima Rad, 1984. Tvrd povez, format: 14x20,5 cm, 384 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema pisanja. Kompaktna. ktj-75 260124

Odlično očuvana. Nema pisanja. SVE CRVENKAPE SU ISTE - Marko Vidojković Izdavač: Samizdat B92, Beograd Godina izdanja: 2006 Format: 20 X 13,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 372 Vitalova nagrada za knjigu godine 2006. Pisac Boban Šestic pripoveda svoje gubitnicko, beznadno iskustvo življenja u izoblicenom gradu, medu izoblicenim ljudima, u izoblicenoj zemlji, ne sluteci da ce se njegova prica pretvoriti u jedinstven testament, izveštaj o stihijnosti slave, o proizvoljnosti ljudske egzistencije koju nijedna umetnost, pa ni književnost, ne može ukloniti ili barem neutralisati. „U narativnom ubrzanju romana Sve crvenkape su iste razvija se citav katalog prinudno ponavljajucih radnji, od seksualnih, preko droge, porodicnih veza, fantazmagoricnih prijateljstava stvorenih na zajednickom ocajanju, politickih refleksija, do ironickih kadrova društvenog života uzdrmanog i neobecavajuceg Beograda – od sajma knjiga, književnog establišmenta, književne publike, do novih preduzetnickih biroa – gde se zasnovanost pobune i smisla otupljuju u likovima samoubistava i smrti pripadnika generacije iz okruženja glavnog junaka.“ Jovan Zivlak „Vidojkovicev ’autsajderski’ nesmiljeni prikaz naše medijske i književne palanke upravo je ona vruca pedagoška šamarcina kakvu ona i zaslužuje. Vidojkovic ovim romanom pridodaje ton tom spisku i (auto)ironijsku pronicljivost nedostižnu mnogim našim nadobudnim samozvancima i ’javnim higijenicarima’ bez lika, a kamoli dela.“ Teofil Pancic „Pišuci mimo uvedenih konvencija, svejedno da li je rec o centralnom književnom toku ili ozvanicenoj alternativi, stalno im se rugalacki unoseci u lice i okrecuci ih na nalicje, Marko Vidojkovic svoje romane ne oblikuje na nacin onog opterecujeceg, pretencioznog spisateljskog kandidovanja za slavnu vecnost, kakav je slucaj na stalno otvorenom vašaru književne taštine, vec se tim romanima predstavlja kao brutalan, beskompromisan svedok apsurdne, obesmišljene stvarnosti koju svi živimo...“ Mihajlo Pantic Marko Vidojkovic roden je u Beogradu, 1975. Objavio romane „Ples sitnih demona“, „Ðavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hocu da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku prica „Bog ti pomogo“. Roman „Kandže“je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaceg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Godine 2006. Vidojkovic je za „Kandže“ dobio i nagradu i Kocicevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemackoj i Poljskoj. Bio urednik u casopisima „Maxim“ i „Playboy“.

Odlično očuvana. B25

Izdavač: Laguna, 2018. Broj strana: 456 knjiga ima posvetu i malo oštećenje korica a ostalo je u odličnom stanju

Sam naslov nosi u sebi tananu ironiju, budući da svi znamo kakva sudbina očekuje diplomirane književnike u ovim vremenima. Novi Sad: Prometej, 2007. broširano, 150 str.

Izdavač:RADIO Beograd Broj strana:155 Pismo:ĆIRILICA Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1984 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti !

38591) LJUDI I MAJMUNI , Fadil Hadžić , Stvarnost Zagreb 1975, Zbirka satiričkih tekstova književnika i najplodnijega domaćeg komediografa Fadila Hadžića. Ostajući vjeran suvremenim temama, Hadžić je prema ocjeni domaće kritike pisac “koji inventivnim satiričkim nervom vrlo dobro uočava smiješne kontraste, devijacije i apsurde vremena u kojem živimo”. U zbirci “Ljudi i majmuni” Fadil Hadžić prvi je put zastupljen na jednome mjestu sa svim vrstama njegova satiričkog stvaralaštva (osim dužih scenskih tekstova) kako bi čitalac stekao što cjelovitiju sliku o autoru. Posljednjih godina Fadil Hadžić dijeli svoje čitaoce sa Zoranom Zecom, pa su i u ovoj knjizi ravnopravno podijelili prostor. Predgovor autora najbolje objašnjava kako “dva pisca” pišu jednim perom, vodeći neprekidnu borbu mišljenja oko satiričkih dilema i gorkih iskušenja našega vremena. , tvrd povez, format 16 x 24,5 cm , zaštitni omot, latinica, ilustrovano, 365 strana ,

Aforizmi i refleksije - Dragoslav Slovic Knjiga je u veoma dobrom stanju, ima posvetu

Remek-delo španskog nobelovca. Nova!

očuvana knjiga-na prvoj beloj strani ima žute flekice

GARRISON KEILLOR - THE BOOK OF GUYS Faber and Faber, 1993 340 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Stanje:dosta dobro Izdato:BIGZ,Beograd 1987 Korica: meka Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- 57 -----

Očuvano

Zadnja korica blago oštećena.

Tvrd povez, 309 str, latinica OGNJEN PRICA Zagreb 1954. Omot malo pohaban Pogledajte i ostale moje predmete. Kupovinom više stvari štedite na poštarini. http://www.limundo.com/Clan/raca013/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/raca013/SpisakPredmeta Predmet kupujete u vidjenom stanju.Poštarinu plaća kupac.

Preveo Zlatko Crnkovic Izdavac - Marso, Beograd Godina - 1997. Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,239 str. (56)

Витомир Пушоњић: БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА Издавач: Виогор, Београд, 2020 Број страна: 386 Мек повез, ћирилица Књига је нова Светислав Пушоњић ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ( Поговор роману ``Болесник нашег времена`` ) По слому Југославије и комунистичког поретка истакнути уредник знамените издавачке куће оног времена, изјавио је неком приликом: „Комунизма више нема, где су ти рукописи из фиока?ˮ. Тиме је хтео да се наруга тврдњама о тоталитарном карактеру минулог система у коме дела критична према владајућој идеологији нису могла угледати светло дана и изаћи пред читалачку јавност. Да је систем заиста био такав – индиректно је сугерисао уредник – онда би фиоке биле пуне необјављених рукописа, а пошто их нема значи да никаквог тоталитаризма није ни било. Доста година касније Владимир Меденица, самостални издавач и философ, рекао ми је током једног разговора како су Руси имали Иљфа и Петрова који су се спрдали са совјетским поретком у време његове највеће доминације, а ми немамо никога сличног „да све ово исмејеˮ. Под „све овоˮ мислио је не само на бивше или актуелне режиме и владајуће идеологије, него на целокупни апсурд у који смо доспели шетајући из идеологије у идеологију да би еволуирали у „напредноˮ, „модерноˮ, „европскоˮ „грађанскоˮ или већ не знам какво друштво. Било би занимљиво видети како би реаговао поменути, одавно покојни уредник, да је знао рецимо за монументални спис факултетског професора Драгана Крстића под насловом „Психолошке белешкеˮ, које су писане у време пуне експанзије титокомунизма, а у томовима излазе тек последњих година, неколико деценија од свог настанка. Што се Владимира Меденице тиче, који је за Крстића ипак сазнао, слутим да ће се обрадовати кад сазна да одавно постоји и роман који је „све ово исмејаоˮ, али је попут Крстићевих Белешки скоро пуне четири деценије такође чамио у фиоци. Роман „Болесник нашег временаˮ отац је започео у Ариљу, средином 1978, недуго пошто смо се преселили из босанске вароши Рудо, где је радио као средњошолски професор српског језика и књижевности. Одатле је морао да оде због сатиричних текстова, објављиваних у пријепољском листу „Полимљеˮ, којима је изазвао бес школског руководства и општинских власти. Имао сам непуне три године када смо се преселили и моја прва сећања везана су за призор дневне собе у којој ја и млађи брат гурамо аутиће по патосу, мајка увек нешто послује по кухињи, док отац типка по писаћој машини црвене боје, домаће марке Унис. Седео је за столом обично подврнутих рукава кошуље, разбарушених праменова проређене косе, увек у облаку дуванског дима и с џезвом кафе крај себе из које је сваки час доливао у шољицу. Дуго времена, све до мога пунолетства, живели смо као подстанари, у пристојним али малим становима са само две собе – дневном и спаваћом – тако да отац није имао засебну собу и радни сто, где би се могао осамити и куцати на миру, већ је то чинио на столу за којим смо обедовали, примали госте, играли „Не љути се, човечеˮ. Но, чинило се да њему то сувише не смета, чак и кад бисмо ја и брат занети игром почели да галамимо или ако би мајка приговарала да не може да постави ручак. Понекад бих се, ако ми досади игра са братом, примирио у ћошку и ослушкивао лупкање танких металних квачица, које су искакале из овалног удубљења машине као јато узбуњених скакаваца, чекајући звук малог звонцета које би упозорило да се ред примакао крају, након чега се чуо шкљоцај полуге за враћање ваљка на почетни положај. Нисам могао разумети чиме се то отац заправо бави, али ме је опчињавао ритам куцања и нешто тајанствено у њему, што сам жудео да одгонетнем. Из Ариља смо се одселили у Београд новембра 1981, пошто су новом образовном реформом средње школе претворене у „шуварицеˮ, а отац се нашао међу првим технолошким вишковима. Ухљебљење у струци није могао наћи, па је прихватио слабо плаћен посао ноћног чувара у Луки „Београдˮ на Дорћолу, где је касније аванзовао у кадровског чиновника. Тик пред досељење завршио је прву верзију романа и понудио га неколицини издавача. Роман је редом одбијан, уз мање-више слична образложења, иако је тадашњи уредник „Народне књигеˮ Марко Недић ипак признао „да у читавој светској књижевности једва да постоји ишта сличноˮ. Дуге сате у кабини ноћног чувара на дунавском пристаништу искористио је да уобличи нову верзију романа, исписујући је оловком у свесци А4 формата, што је потом све прекуцавао и дорађивао на машини. У њу је унео значајне измене и проширио је новим епизодама и ликовима, али је ипак оставио без неколико завршних поглавља. Издавачка игноранција, уз многе егзистенцијалне неприлике, утицали су да мало-помало од рукописа сасвим одустане и остави га да скупља прашину у некој од фиока, одакле га никада више није ни вадио. Наставио је да пише сатиричне песме, краће хумореске, политичке текстове које је повремено објављивао у Јежу, Осмици, Репортеру, рубрици „Међу намаˮ у Политици, али је почетком деведесетих престао и са тим, читаву наредну деценију посветивши решавању стамбеног питања и других егзистенцијалних проблема. Негде у то доба, када је политички, економски и финансијски колапс распаднуте земље достизао врхунац, мени се једног поподнева у рукама случајно нашао „Болесникˮ, први пут отворен након петнаест година. Као студент књижевности већ сам био упознат са најбољим делима домаће и светске комедије, гротеске и сатире – Раблеовим „Гарганутомˮ, Гогољевим, Чеховљевим, Домановићевим приповеткама, Нушићевим комедијама, романима Иљфа и Петрова – што ми је све заједно помогло да природу очевог рукописа појмим у ширем контексту и нахраним радозналост понету из дечачких дана када сам ослушкивао звуке његове писаће машине. Наслов романа алудирао је на познати Љермонтовљев класик и подстакао ме на мисао да иако тематски и жанровски потпуно различита, оба дела ипак повезује известан континуитет. Може се рећи да је Љермонтовљев Јунак еволуирао у очевог Болесника, с обзиром да се први јавио на почетку друштвено-историјског процеса када је човекова личност почела да се одваја од трансценденције, подређује сопственој самовољи и чисти од добра, емпатије и других исконских врлина, а други два века касније, када је исти процес достигао врхунац, оличен и у убрзаној смени модерних идеологија и система. Болесник је сачекао Јунака на крају његовог историјског пута и наругао му се као криви одраз у огледалу, показавши му његову скривену суштину. Од оца сам потом сазнао необичне детаље који су га инспирисали за писање „Болесникаˮ. Дуго времена заправо се носио мишљу да напише опсежан текст о туризму, који је током шездесетих и седамдесетих година – у време које се сматра златним добом титокомунизма – израстао у доминантан култ и оличење животне среће и задовољства. Све се прожимало са култом Јосипа Броза који је достигао такве размере да је „видети Титаˮ такође постало ствар престижа и нешто чиме су се људи посебно дичили. Чак су и многи горштаци из његовог родног Врбова, иначе несклони напуштању села и имања без крупног животног разлога, напречац оставили послове на њиви и ливади и спустили се до Пријепоља како би видели Тита, када је овај неким поводом обилазио градове на Тромеђи. Чинило му се врло необичним и интригантним да један човек, макар био и председник државе, израсте у неку врсту туристичке атракције, као што је то био случај и са другим личностима политике, естраде, спорта, науке, уметности. Није имао јасну представу да ли би о туризму писао у форми есеја или сатиричне приче, све док једне ноћи, убрзо по нашем досељењу у Ариље, није сањао чудан и магловит сан у коме је јасно разабрао глас: Напиши роман о човеку који је себи одсекао ногу. Када се пробудио, та се реченица из сна увезала са дугогодишњом жељом да пише о туризму и тако се у њему разрадила идеја о роману. Био је немало запањен када је у време док је роман приводио крају, сазнао да је тешко болесном Јосипу Брозу ампутирана нога. Касније је помишљао да су га издавачи одбијали понајвише што су у главном јунаку који себи одсеца ногу видели сувише директну алузију на Јосипа Броза, не желећи да се замере властима које су и након Титове смрти годинама неговале његов култ. Осим што у тренутку писања такву подударност није могао ни слутити, њој ни потом није придавао значај, јер би је сматрао сувише јефтиним и прозирним стваралачким подстицајем. Али је са друге стране, толика подударност била исувише наметљива да не би навела на мисао о необичној списатељској прекогницији. Од тренутка када сам прочитао „Болесникаˮ био сам начисто да роман мора по сваку цену бити објављен, али се то још дуго времена, скоро две и по деценије, није дало реализовати. Током деведесетих и почетком двехиљадитих издаваче нису занимали рукописи непознатих или мало познатих аутора, осим евентуално уз нечије спонзорство, а опет, људи који су имали новац нису хтели улагати у нешто без извесности на ма какву корист и пробит. Осим тога, измењеној и проширеној верзији рукописа недостајале су завршне главе, а њих није било међу папирима раније верзије, разбацаним по кутијама и фасциклама током многих селидби. Оцу сам предлагао да се „Болесникˮ објави макар и без завршетка, тешећи се Гогољевим „Мртвим душамаˮ или Краковљевим „Животом човека на Балкануˮ, којима такође недостаје крај, што није умањило њихову вредност и значај. Срећом, прва верзија Болесника недавно је пронађена на дну једног плакара, са потпуно очуваним завршним главама, те је роман ипак добио свој целовит облик и постао спреман да изађе пред читаоце, скоро пуне четири деценије од свог настанка. Остаје да се види да ли му је толико време тамновања одузело од значаја и актуелности, или му је као закопаном бурету ракије, које се одлаже и заборавља на многе године до специјалне прилике, додало на јачини, укусу и квалитету. Београд, jунa 2020. године

NASLOV: Natoizmi: (ratni aforizmi) AUTOR: Gojko Janković IZDAVAČ: Stručna knjiga GODINA: 2000 STRANA: 112 POVEZ: broš FORMAT (cm): 20 PISMO: ћирилица TIRAŽ: 500 TEŽINA (kg): 0,12 STANJE: veoma dobro OPIS: II dopunjeno izdanje

Na marginama 2-3 stranice pisano, pa obrisano korektorom! Ne smeta pri citanju! Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 501

Mek povez. Sadrži posvetu, inače u perfektnom stanju.

Kratka istorijska priča, mikronovela, oštra izreka - sve ove varijante anegdote su od davnina pratile veliku književnost, dopunjavale zvaničnu istoriju, biografije „slavnih ljudi“. Zlatno doba književne anegdote u ruskoj kulturi pada na kraj 18. - prvu polovinu 19. veka. U ovoj knjizi su po prvi put zajedno predstavljene anegdote, koje su s ljubavlju sakupili i obradili A. S. Puškin, P. A. Vjazemski, Denis Davidov i mnoge druge poznate ličnosti tog doba. Među likovima u zbirci su pisci, državnici, vojskovođe, salonski govornici, originali i ekscentrici – ruski ljudi u privatnom i javnom životu. izdanje Художественная литература , 1990 autor E.kURGANOV mek povez broj strana 265 KNJIGA U VRLO DOBROM STANJU

Potpuno nova knjiga Slaviše Lekića, Svaka čast Vučiću, (Politička `autobiografija` Aleksandra Vučića). Izdanje 2015. godina, izdavač StatusTeam. Neotvorena.

Blago onom ko veruje/Efraim Kišon Novi Beograd:BookiMarsko,2008.-173 str.

Dusan Petricic, Dusko Radovic Tv kuvarice Izdavac - Narodna knjiga, Beograd Godina - 1982. Satira, Aforizmi, Karikature Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,ilustracije,format 24 cm. (48)