Sedeći tako u čekaonici aerodromske zgrade ili u kupeu voza, vozeći se autoputem ili sporednim putevima koji završavaju na planinskim vrhovima, pomno slušajući i još pomnije promatrajući, Miljenko Jergović pamti i na papir prenosi, u najrazličitijim formama, svoje misli i zapažanja. Svejedno je li reč o pesmi, kratkoj priči, dnevničkom zapisu ili tek crtici, nevažno je li melanholičan ili opor, je li naizgled grub poput tvida ili nežan poput najfinije svile, Jergović uvek rukom majstora tka tekst u najneverovatnijim uzorcima. Levijeva tkaonica svile je čudesna knjiga u kojoj se otvaraju i stvarni i magični prostori, na čijim se stranicama susreću ljudi, mesta i sudbine, knjiga koja neverovatnom lakoćom pokazuje otkuda sve dolaze priče i pesme, knjiga koja čitaocu govori da stalno drži oči otvorene, a uši načuljene kako bi osetio svu lepotu i tajanstvenost sveta u kojem se nalazi. Čitaj dalje

Deset godina posle svog prethodnog romana, Edna O’Brajen nas podseća na to zbog čega je smatraju velikom irskom spisateljicom svoje i svake generacije. Kad se traženi ratni zločinac s Balkana, pod maskom iscelitelja koji se bavi alternativnom medicinom, nastani u malom selu na zapadnoj obali Irske, zajednica je opčinjena njime. Jedna žena, Fidelma Makbrajd, potpada pod njegovu čaroliju, i u ovom neverovatnom romanu Edna O’Brajen nam donosi posledice te fatalne privlačnosti. Crvene stoličice su priča o ljubavi, smicalicama zla i strašnoj neophodnosti da se bude odgovoran u našem razorenom, oštećenom svetu. Kao pripovest koja putuje duboko u tamu, napisana izrazito lirski i osećajno, roman Crvene stoličice odvažuje se da ukaže na to da postoji put povratka iskupljenju i nadi čak i kada se počini veliko zlo. Bezmalo šest decenija posle svoje prve knjige, Edna O’Brajen je napisala ono što se može nazvati remek-delom u formi romana. "Jedan od najprirodnijih i najliričnijih glasova koji nam dolaze iz Irske. Njen književni DNK istovremeno je magičan i forenzičan. Niko ne može da prikaže scenu ili lik tako savršeno sažeto.“ - Robert Makram, Guardian "Izvanredan roman... Poseban i uznemirujući.“ - New Yorker "Hrabro zamišljeno i potresno... Ovde, uz već proslavljen lirski dar O’Brajanove i njenu preciznost u izrazu, imamo novu, uznemirujuću pripovedačku viziju koja priziva Kafku pre nego Džojsa... Delo za razmišljanje i pokajanje.“ - New York Times Book Review "Kakav izvanredan trijumf... Ovo je pripovedanje najvišeg reda, koje odiše empatijom i autoritetom za kakvim žudimo u dobrom pisanju. Edna O’Brajen je među najvećim irskim piscima, ovog i svakog drugog vremena." - Sunday Independent "Crvene stoličice su remek-delo koje nas podseća zašto uopšte čitamo knjige.“ - Guardian Čitaj dalje

Dirljiva priča o neočekivanim prijateljstvima i drugim šansama o velikoj strasti i bezvremenoj ljubavi. Pre četrdeset godina, Entoni Perdju je izgubio vrednu uspomenu svoje voljene verenice Tereze i tako prekršio jedino obećanje koje joj je ikada dao. Tog istog sudbonosnog dana, ona je napustila ovaj svet. Potpuno neutešan, on počinje da sakuplja predmete koje su drugi ljudi izgubili i u tome vidi jedinu priliku za pokajanje. Sada, na zalasku života, odlučuje da svojoj vernoj asistentkinji Lori poveri važan zadatak da sve te sitnice neprocenjive vrednosti vrati pravim vlasnicima. Kada se ova tek razvedena, usamljena žena useli u Entonijevu viktorijansku vilu prepunu sakupljenog blaga, mračan oblak koji ju je okruživao polako će početi da nestaje. Ipak, da li će uspeti da ispuni Entonijevu poslednju želju i njegovoj duši i slomljenom srcu donese iskupljenje i mir? Bio je njen sever, jug, istok, zapad; njena radna sedmica i nedeljno odelo. Bila je njegov mesec i njegove zvezde i omiljena pesma. Mislili su da će njihova ljubav večno trajati, i nisu pogrešili. Čitaj dalje

Kad Mirijam, majka dvoje male dece, odluči da, uprkos protivljenju i nedoumicama svoga muža, ipak nastavi da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, bračni par se daje u potragu za dadiljom. Posle ozbiljne audicije, opredeljuju se za Luizu, neobičnu ženicu krhke građe i začuđujuće fizičke snage, koja vrlo brzo pridobija naklonost dece, da bi malo-pomalo počela da zauzima centralno mesto u domaćinstvu porodice Mase. Nad akterima ove drame polako se zatvara klopka uzajamne zavisnosti. Dok podrobno opisuje mladi bračni par, kao i fascinantnu, tajnovitu ličnost sredovečne dadilje, Lejla Slimani nam otkriva samo tkanje epohe u kojoj živimo, s aktuelnim poimanjem ljubavi i obrazovanja, odnose utemeljene na dominaciji i novčanoj moći, s klasnim, rasnim i ostalim predrasudama. Rezak i prodoran manir Lejle Slimani, prošaran odsevima mračne, tragične poezije koja izranja iz otuđenih, ranjenih i beznadežnih duša, već od prve stranice uzima čitaoca pod svoje, ne dajući mu da predahne sve dok, potresen jednim retkim čitalačkim iskustvom, ne sklopi korice ove knjige. NAGRADA „GONKUR“ ZA ROMAN GODINE U FRANCUSKOJ. „Nemojte da vas naslov ove knjige zavara. To Uspavaj me zapravo je rekvijem, psihološki triler od kojeg se krv ledi u žilama, pripovest o materinstvu i udaljavanju najbližih u eri ženske emancipacije.“ - L’Express „Pišući direktno i neumoljivo, u ritmu dostojnom vrhunskog trilera, Slimanijeva je uspela da stvori roman velike snage. Ono što u toj knjizi otkrivamo upravo je naše društvo, sa svim svojim nedoslednostima i misterijama.“ - Le Point Čitaj dalje

Како је могуће читаоцу на ограниченом броју страна представити то неукротиво Биће велике и мистичне Русије, „непрегледне и загонетне као огромна животиња која одолева свему, јака од много здраве крви која кроз њу тече кроз дугачку вијугаву вену Транссибирске железнице” и пренети све оне сензције и унутрашње доживљаје које на путањи од 9288 км, од Владивостока до Москве бележи рука Путника? Визија о грандиозном „руском возу” настала још за време царске Русије, данас је једно од најмагичнијих подухвата „путовања у неоткривено”, а ауторка ове необичне путописне прозе истиче суштину сопствене идеје: бавити се бројевима није узбудљиво – то је оно што се може прочитати у сваком туристичком каталогу или на web страници. Речи А. Франса да путовати значи и поново успоставити изворну хармонију између човека и универзума, у овом рукопису се отелотворују из странице у страницу; оне се проширују на дијалог векова, на обиље древног, митског и историјског који се изнова враћају у вртоглави свет садашњице док она полемише, суочава се и саживљава са оним прошлим… Ауторка ове књиге неуморни је откривалац, истински пасионирана књижевном прошлошћу Русије, омиљеним руским писцима и личностима које јој при сваком сусрету са новим градом оживљавају пред очима… У преиспитивањима сопственог Ја, који овај рукопис чине и путописом тока свести, али и у реминисценцијама и богатим асоцијацијама, коментарима и вишеслојном наративу који се каткад приближава облицима романескног приповедања, читалац ће, сасвим сигурно, уживати у аутентичном разоткривању једног, за многе непознатог и мистичног, дела земљиног шара у којем живописне слике постају део несагледивог платна. На њему се истовремено разливају књижевни светови и вишевековно историјско и културно наслеђе Русије, али и све чари путовања у сусрету са откривањем нове Лепоте. Са тог платна, свако може изабрати онај део слагалице који ће му се учинити најпримамљивијим, најзагонетнијим… али једно је сигурно, ова путописна проза није само резултат једног необичног путовања, то је „дубока и трајна промена идеје живљења”. Гордана Влаховић ауторка је више прозних књига које одликује аутентичност у стилско-језичком обликовању текста, у живости језика између савременог и архаично-традиционалног. Путописном прозом Транссибир настављају се њена конкретна истраживања феномена путовања из збирке прича-есеја Возови, снови и сећања. Čitaj dalje

Jedanaesta knjiga a ujedno sedmi roman Vedrane Rudan, Muškarac u grlu predstavlja ovu provokativnu spisateljicu u dosad najzrelijem izdanju. Kroz odnos glavne junakinje s nekoliko različitih muškaraca, Vedrana Rudan u najnovijem delu bez dlake na jeziku otvara nekoliko tematskih okvira koje u svojoj prozi ranije nije doticala. Ispod pojavnog, spoljašnjeg sloja narativa lagano izbija opor utisak o nemogućnosti komunikacije, o teškoćama na koje nailazimo u nastojanjima da dosegnemo ideal istinske bliskosti između dvoje ljudi, o tome kako smo čak i u najbliskijim vezama koje u životu uspemo da ostvarimo ipak osuđeni na to da do kraja ostanemo zarobljeni u sebi samima. Naracija je brza, duhovita, lucidna; radnja romana smešna i tužna ujedno. Reč je o jednoj od onih knjiga koje vam ne dozvoljavaju da ih ispustite iz ruku i koje će vas različitim putevima dovoditi do suza. Čitaj dalje

Nezemaljski izraz njegovih ruku pripoveda o Sarajevskom atentatu, o našima i o njihovima, a ustvari o tome da su i jedni i drugi naši, i da je ubistvo Franje Ferdinanda posledica modernizacijske i prosvetiteljske misije bečkih vlasti u Bosni. Princip, Čabrinović i drugovi deca su svoje epohe, školovani na romanu devetnaestog veka, na poeziji Volta Vitmana, na ruskim anarhistima i atentatorima… Beč ih je opismenio i pružio im priliku da osvoje i ostvare svoje iluzije. Nikada Bosna i zapadni Balkan nisu bili evropskiji i bliži Beču, Berlinu i Parizu nego trenutak pre Principovog pucnja. Miljenko Jergović napisao je i roman i pripremu za roman. Ujedno ovo je i dokumentarni tekst nastao po nizu drugih dokumentarnih tekstova, a iz njega je zatim trebalo da nastane velika fikcija. Da li je nastala? Da li je sve ovo istina, ili je izmišljena pripovest, omladinski avanturistički roman koji je tužno završio? Knjiga je to koja tera na razmišljanje i promišljanje, koja povest ovih prostora propituje bez ideološkog bremena, koja pokušava shvatiti i razjasniti vreme te fikcijom oživeti ljude i događaje koji su možda odredili sudbinu kontinenta i nas samih. „Spekulacije o mogućim tokovima istorije imaju smisla samo ukoliko nas dovode do dubljeg i sveobuhvatnijeg razumevanja onog jedinog toka koji se ostvario. Da bi se to desilo, život se mora posmatrati u širokom totalitetu. A baš to je uspelo Miljenku Jergoviću u knjizi Nezemaljski izraz njegovih ruku. Namera mi nije da pišem prikaz, već da u ovom času kada se na svim stranama našeg regiona preti i zvecka oružjem, ukažem na lekovitost Jergovićeve studije koja se čita i kao skica za roman, i kao traktat, i kao esej, i… ma čita se u jednom dahu!“ - Dragan Velikić Čitaj dalje

Prvi put objavljen 1988. godine, ovaj roman svojim ponovnim pojavljivanjem vraća čitaoce u osamdesete godine prošlog veka, u završnu epizodu komunizma, na čije dotrajale temelje autorka smešta radnju - zagrebačke „Književne razgovore“, održane u nekad prestižnom hotelu „Interkontinental“. Taj će se susret pisaca na visokom međunarodnom nivou pokazati kao vrlo zahvalna pozornica na kojoj će „padati maske“ književnog establišmenta, samodopadljivih kritičara, „državotvornih“ pisaca, nerealizovanih talenata i mnogih drugih smešno-tužnih pojava s tadašnje društvene scene. Izvodeći na romanesknu pozornicu celu galeriju likova i priča, naoružana bespoštednom ironijom, ovaj bogat siže autorka procesira u najreprezentativnijem postmodernističkom maniru – od autotematizacije književnosti i pisanja, mešanja žanrova, preko parodirajućeg suočavanja tzv. visokih i trivijalnih oblika, do ukidanja granica između fiktivnog i stvarnog. Za ovaj roman Dubravka Ugrešić nagrađena je NIN-ovom nagradom i postala prva žena dobitnica tog prestižnog priznanja. Čitaj dalje

U jednom trenutku, dobro, ne baš u samo jednom, svoju sam djecu doživjela kao krpelje koji će mi piti krv dok budem živa. Očajna, napisala sam priču misleći da je to samo moja priča. Kad tamo... Krpelji svuda oko nas. U novoj zbirci kolumni Vedrana Rudan piše o muškarcima, ženama, a pre svega o svojim najdražim krvopijama – o deci. U svom prepoznatljivom stilu i na duhovit način, autorka nas suočava sa mnogobrojnim problemima koje nosi život u „krugu porodice“. Da li su sitna dečica samo budući krupni gadovi? Zašto smo zadovoljni kad od njih dobijemo još manje od ono malo što smo očekivali? I gde je granica između bezuslovne ljubavi i doživotne robije? Ovo su samo neka od pitanja koja postavlja Vedrana Rudan u svojoj novoj knjizi. U Životu bez krpelja oni kojima danas piju krv pronaći će olakšanje i utehu. Takođe, mnogi će se prepoznati i shvatiti da su ponekad i sami bili (i još uvek jesu) nepodnošljive krvopije. Bez obzira na to da li ste žrtva ili domaćin, ova knjiga će vas od srca nasmejati i pomoći vam da što bolje razumete sebe i sve one krpelje bez kojih se u životu ne može. I koje bezgranično volite. Čitaj dalje

Dve knjige u jednoj - oba teksta štampana u međusobno obrnutim smerovima Prvi roman Feralovca Ivice Đikića po kojem je Danis Tanović 2010. godine snimio istoimeni film. Roman je osvojio tuzlansku književnu nagradu „Meša Selimović“ i od mnogih kritičara je svrstan među najbolje priče o bosanskom mentalitetu u ratnim i posleratnim godinama. Kratka, upečatljiva priča ostavlja utisak večne zatvorenosti bosankoghercegovačkog čoveka u samog sebe i svoju sizifovsku sudbinu novog početka i razvoja. Đikić je 2007. objavio i svoj drugi roman “Ništa sljezove boje” koji se sastoji od tri odvojene priče – “Zeleni dvorac”, “Probaj zaspati, molim te”, “Kao da ništa nije bilo”. Čitaj dalje

Knjiga koju ste nekad nekom pozajmili i više је nikad niste dobili nazad. „Gorica Nešović i Jelica Greganović druže se već duže od četiri decenije. Pomislite samo koliko priča može da stane u to vreme, od devojaštva u gimnaziji, preko studiranja, izlazaka, rada u medijima, momaka, supruga, venčanja i razvoda, do dece, а bogami i unučića. Ovo је knjiga koja ne beleži samo događaje i vreme već predstavlja i jedinstvenu istoriju jednog ženskog prijateljstva. Sve ove priče su one jedna drugoj ispričale, а onda su ih podelile sa čitaocima. Zato је priča koja se krije iza svih ovih ona najvažnija, večita, retko ispričana priča о prijateljstvu, о drugarici sa kojom možeš da podeliš sve lepe i teške trenutke koje život donosi. А u ovoj naizgled kolokvijalnoj frazi dve ovdašnje genijalne prijateljice otkrivena је velika istina: priči nikad kraja...“ – Dragan Ilić „Čarobni šareni svet ima svoju geometriju. U toj geometriji između idealnog i onog mogućeg, između gostinskih soba koje žive u hladnoj tišini prostora i dnevnih boravaka prepunih devojačke vriske, od detinjstva gusto naseljenog babama i dedama do trenutka kada vi dobljete dedu (svekra) na čuvanje, u geometriji izmedu ćutanja i negde mora da se eksplodira, stanuju priče koje pričaju Jelica i Gorica.“ – Vojka Pajkić Đorđević Čitaj dalje

Giljermo Martines odavno ima svoju publiku u Srbiji; njegova prva dva romana su objavili novosadski „Svetovi“, sledeća dva – beogradska „Laguna“. Antologijska priča Veliki pakao objavljena je, kako dolikuje, u „Agorinoj“ Antologiji savremene argentinske priče; no njegove pripovetke nikad dosad nisu kod nas bile objavljivane. Priče odabrane u ovoj knjizi predstavljaju Martinesov literarni svet, trikove njegovog zanata i srećan amalgam naučnika zabrinutog pred enigmom postojanja i malovaroškog teniskog šereta. Po temama koje se kroz sve njegove knjige provlače, može se mirne duše reći da mu je delo veoma koherentno, takoreći monolitno, profesorski kontrolisano i uravnoteženo – bez viška i bez manjka. Martinesova ličnost sa mnogostrukim dnom stvara i takvu književnost, iako to ne podrazumeva konvencijalno pozitivističko uprošćavanje; njegove teme su egzistecijalne, vanvremene, osmišljene kao matematički problemi ravnoteže nužnosti i slučajnosti, hronološkog i paralelnog vremena, stvarnosti i njenih alternativa. Ali logičar kao da se samom sebi pomalo ruga (nikad čitaocu) jer finom ironijom i humorom relativizuje svoj naučni pristup primenjujući ga na nizgled trivijalne teme. U njegovim pričama i romanima pojavljuju se pohotni profesori i izazovne studentkinje, iskusne i uvenule barske dame i golobradi zavodnici, senilne i mrgodne babe i umorni očevi, teniseri, bolničarke, umišljene književne veličine, zločinci i žrtve, običan svet. Naučni metod tek odškrine vrata da pokaže načas kako svakodnevica nije samo ono što se vidi, da banalna stvarnost često sadrži neslućenu višeslojnost koja ponekad može biti fantastična, apsurdna ili jeziva. Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise. Čitaj dalje

Knjiga Čarlsa Simića Tamo gde počinje zabava jeste reprezentativni izbor najznačajnijih piščevih eseja: od poetike do eseja o velikim srpskim i svetskim pesnicima, od autobiografije do kritičke slike savremene Amerike. Čitaj dalje

Palata snova je remek-delo u kom je Kadare u zatvoreni sistem orijentalne despotije, u vreme otomanske Turske, u Tabir Saraj smestio instituciju koja se bavi sakupljanjem, klasifikacijom i tumačenjem snova u carstvu, kao viziju pakla totalitarne države... Glavni junak Palate snova Mark Alem Ćuprilija pripada drevnoj albanskoj porodici koja je dala više turskih vezira… „Zaista je bilo neshvatljivo i čudesno da se u staljinističkoj Albaniji, u kojoj je čitava kultura bila pod ideološkom kontrolom a u literaturi su vladali kanoni soc-realizma, iznenada nametnuo pisac tako modernog izraza kakav je Kadare. Pravo remek-delo među knjigama predstavlja Palata snova, u kojoj je Kadare u zatvoreni sistem orijentalne despotije, oličen u Otomanskom carstvu, projektovao osobenu viziju pakla kao totalitarne države u kojoj je sve pod kontrolom, uključivši i ljudske snove. Kadare u jednom zapisu i sam upućuje na infernalnu strukturu Palate snova: ‘Odavno me je privlačilo projektovanje jedne vizije pakla. Znao sam da je teško, da ne kažem i nemoguće, da stvorim nešto originalno nakon dosadašnjih velikih arhitekata pakla kakvi su bili anonimni stari Egipćani, Homer, Sveti Avgustin ili Dante... Što sam više razmišljao o tome, to mi je jasnije postajalo da se tu radi o nekakvom kraljevstvu smrti sačinjenom od našeg spavanja i snova, dakle od onostranog dela naših bića, koje paralelno i istovremeno živi uz nas... Bili su tu i košmari, koprcanja savesti, izgubljene nade. Ali, izad svega bilo je tu i ono administrativno stepenovanje, sektori po kojima su snovi morali proći, da bi temeljno bili proučeni i protumačeni, što je građevinu Palate snova na neki način činilo bliskom strukturi danteovskog pakla.’ Objavljivanje Palate snova 1981. godine donelo je Kadareu još jedan, poslednji period teških iskušenja, zabrane da objavljuje koja je trajala nekoliko godina, kao i pojačani strah od tajne policije. Ipak, ta je godina verovatno označila i njegovu definitivnu unutrašnju prekretnicu i pobunu... “ - Škeljzen Malići Čitaj dalje

Priče iz književne zaostavštine Davida Mladinova. Izvrsne priče o odrastanju u posleratnom Splitu, o izazovima emigrantskog života u modernoj Americi, kao i o tehnološkim i informatičkim procesima koje menjaju našu svakodnevicu i našu prirodu i čine jedva zamislivom našu budućnost. Čitaj dalje

Akutagava Rjunosuke (1892–1927) jedan je od najznačajnijih japanskih pisaca! Mučen sumnjama u sopstvene umetničke sposobnosti i opterećen time da bi i on mogao postati duševni bolesnik kao njegova majka, uzimanjem prekomerne doze sedativa oduzeo je sebi život. Njegova prerana smrt oznacila je kraj jedne epohe, a njegove priče nagovestile su novu poetiku. Iz pripovedaka u ovoj knjizi, može se videti kako Akutagava, koristeci intertekstualni postupak, gradi duboko promišljene psihološke portrete svojih junaka. Čitalac isprva stiče utisak da čita neku priču iz starina, da bi na kraju ostao duboko zamišljen, shvativši svu dubinu tamne strane čovekove duše. Pripovetku Pakao napisao je upravo u tom duhu. U žiži je važno pitanje, na koje je nemoguce dati konačan odgovor: da li se za stvaranje savršenog umetnickog dela, kao neophodan preduslov mora javiti umetnikova opsesija svojim radom i stavljanje umetnosti ispred ljudskosti i ispred života, kako sopstvenog tako i života svojih najbližih? Mračna atmosfera, tajanstvenost i stravične scene u ovoj, možda najčuvenijoj Akutagavinoj priči, na čitaoca ostavljaju snažan utisak. Čitaj dalje

Pred čitaocem je svakako najuticajnija knjiga Džona Barta, gurua postmoderne književnosti! Uverljiviji u svojoj igri od relalista, Bart pokazuje da ume da razloži književnost na delove u jednoj pripovesti, da se poigra s njom i najzad je obnovi u pravom trenutku kako bi ona poslužila u drevnu svrhu otkrovenja, ali i neverovatne zabave. Čitaj dalje

Knjiga brzih priča pisaca iz južne Srbije, priredio Zoran Pešić Sigma! Sama ideja ovog projekta privukla je dvadeset i osam vrlo interesantnih autora, među kojima ima pisaca, pesnika, novinara, glumaca i muzičara. Svakome od njih dat je rok od tačno trideset i tri dana da napišu priču na temu "Tajanstveni putnik", pošalju svoju sliku sa nekog putovanja i kratku biografiju. Čitaj dalje

Kako stvari izgledaju s one strane groba i kako se uopšte prelazi na drugu stranu? Šta se dešava dešava u životu Getea u Ekermanovom tajnom dnevniku, a šta u Andrićevom, kada mu novinar ’Dnevnika’ Pisarev traži intervju? Velika očekivanja vodi svog čitaoca kroz kapije ovih i niza drugih pitanja. Sa idejom da sama literatura, poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, autor uz pomoć sasvim različitih registra stvarnosti, od priče do priče, vodi kroz imaginiranu dvoranu književnih tajni. Pišući uvek o ljudima s druge strane, o onima koji prolaze kroz različite skale ljubavi i erosa, kroz neobične mogućnosti vlastitih života, Pisarev gradi književni svet čija je jedna od najbitnijih konstanti činjenica da je uvek drugačiji. Alternativan. U njemu granice priče lako postaju i granična egzistencijalna stanja. A čitanje? Čitanje ostaje mit. Čitaj dalje

Poslednje objavljeno delo dobitnice Nobelove nagrade za 2018, zbirka od deset pripovedaka, čiji je zajednički imenitelj fascinacija čudnovatošću koja se obično dovodi u vezu s rubnim prostorima i liminalnim stanjima. Kao i u svojim prethodnim knjigama, Olga Tokarčuk nam postavlja pitanja koja nas izbacuju iz komfora, podseća nas na to da se svet čoveku migolji, izmiče mu, da sve manje imamo kontrole nad svojim postignućima, da se u današnjim društvima demokratija neopazice pretvara u diktaturu, i da su uloge koje preuzimamo na sebe poluge socijalnih konstrukata. Dobro poznate stare hrišćanske ideje iznosi u novom ruhu, a rekonstituisanu čovekovu vezu s prirodom nudi u transhumanistickoj viziji dragovoljnog oživotinjavanja. Ovo nisu samo priče o kloniranju, usamljenosti i nemogućnosti da shvatimo sebe i svoj položaj u utvrđenim društvenim ulogama; svaka priča je po jedna iščašena vizura koja podstiče potrebu da damo svetu nekakav smisao u metafizičkom ustrojstvu. Tipično za sve knjige Tokarčuk: dovoditi u pitanje aksiome zato da bi pomerene granice otvarale iznenađujuće vidike, i da bi potreba za prevazilaženjem ograničenja proradila kao mentalna nužda. Jer umetnost i postoji zato da bi provocirala ono na šta se bojimo i da pomislimo. Čitaj dalje

Ovo je priča o umetničkim ozarenjima, ali i životnim usudima. Umetnost je velika pozornica na kojoj se kreću junaci koji uloge ne biraju, nego ih dobijaju. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima, oni dopuštaju snovima da ih vode verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet. Priređujući Šekspirovog Kralja Lira na sceni Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, glavni junak ove priče, Joca Savić – srpski umetnik nepravedno zanemaren na našim prostorima – podseća nas na sveprožimajuću prirodu umetnosti i njenu suštinu koja leži u neiscrpnoj raznolikosti tumačenja iste priče. Paradoksalan spoj stvarnosti i umetnosti odgovara spoju ljudske ništavnosti i neograničene ljudske mogućnosti. Upravo u tom paradoksalnom spoju počiva kosmička dimenzija ljudskog postojanja. Čitaj dalje

Metastasis je grčka reč koja označava promene ili premeštanja. U medicini taj pojam je vezan za premeštanje žarišta zloćudne bolesti. U društvu nastaju metastaze kad se neke zloćudne pojave i događaji poput rata, korupcije, i kriminala ne tretiraju na istinit i pravedan način, nego služe za lažne ideološke i političke borbe te medijskom manipulacijom metastaziraju do granica apsurda i potpunog društvenog ludila. Ljudi sa margina društva, poniženi, obespravljeni i zaboravljeni, ne snalaze se u tom metežu koji se stručno zove tranzicija, a koji se čak cinično prikazuje kao istorijski napredak. U takvom okruženju, obrazovanje, kultura i umetnost postaju prepreka ukoliko nisu uključeni u korupcijsku logiku. Knjiga prati sudbinu likova slučajno zatečenih 2005. u jednom zagrbačkom kvartu između Save i pruge koji se nimalo ne razlikuje od bilo kojeg perifernog gradskog kvarta u Evropi i svetu. Tako lokalna kvartovska priča sa svojim apsurdnim i bolnim obrtima postaje univerzalna i prepoznatljiva, dijagnostikovana kao METASTAZA u društvenom tkivu. Knjiga, nazvana jos i hrvatski Trainspotting, je u Hrvatskoj vec treću godinu među 10 najprodavanijih, a pozorišna predstava urađena prema istoj pokupila je sve značajnije nagrade. Čitaj dalje

Za mene bi bilo mnogo bolje ne objašnjavati kakva je ovo knjiga. Ne bih htjela da pomislite kako ćete uz njenu pomoć naučiti kuhati puding od vanilije, pa kad shvatite da to nije to, krenuti nazad uLagunu i tražiti povrat novca. Vedrana Rudan je zakuvala nesvakidašnju zbirku kolumni zbog koje će vam krenuti pena na usta. U svom prepoznatljivom stilu, sočno i pikantno, autorka piše o licemernim sveštenicima, korumpiranim političarima, obespravljenim ženama i životu u doba korone. Šta je to demokratski fašizam, zašto Marija nije abortirala, kako ubijati starce bez hiljadu zašto i kako je biti Evropljanka u Beogradu, samo su neka od pitanja koja postavlja Vedrana Rudan u svojoj novoj knjizi. Puding od vanilije je nezaobilazno štivo za sve ljubitelje Vedranine kuhinje i istinske čitaoce-gurmane. Upozorenje: Ovo nije knjiga za one s osetljivim želucem. Čitaj dalje

Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči. Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana. Još je mnogo teže probuditi se sam. Mister G. je imao 35 godina a izgledao je kao da ima 45. Dovoljno je reći da ovaj čovek već dvadeset godina sam sebe bombarduje svim raspoloživim sredstvima. U pitanju je zloupotreba: lepka, bronze, marihuane, hašiša, artana, bensedina, metotena, heroina, trodona, valijuma, LSD–a, kokaina i svake vrsta alkohola. Dalje nabrajanje raznoraznih farmaceutskih proizvoda ili biljaka bilo bi suvišno. U svakom slučaju Mister G.-u je strašno teško padalo svako buđenje. Tog jutra, prvo što je uradio bio je brz pokret rukom koju je zavukao u džep pantalona, morao je da proveri da li su tu četiri ’eksa’ koje je sačuvao za buđenje. Tablete je popio bez vode i tada se setio da ih ima još u kutijici i to tu negde u krevetu. Prevrčući po posteljini i tražeći kutiju bensedina on opazi tragove zgrušane krvi, namršti se ne prekidajući da traži oko sebe, uz to zakači i teglu sa opušcima i prosu je u krevet. Pakleno besan, u očajanju, on pljunu u sopstveni krevet. Nekako je uspeo da pronađe preostalu tablu. Ponovo bez vode sasu u sebe pet komada od po deset miligrama. Ubrzo, malo smireniji, pobaca svu posteljinu na pod i u sedećem položaju stade čekati da naleti prvi ”talasić”. Kada je to dočekao poče razmišljati gde bi mogao da krene. Tada shvati da ne zna odakle je sinoć došao, što mu se, kao i obično, nije svidelo. Morao bi da izađe, to svakako, iz te ”jazbine”, kako je nazivao svoj mali ruinirani stan. Odatle se podrazumevalo neumorno bežanje a kasnije prinudno vraćanje u polu komatoznom stanju, na košmarno spavanje. Teško može da se zamisli ponor kojim je ovaj čovek kao kamen padao. Već poznata priča koja izaziva kod ljudi bes i interesovanje u isti mah, sažaljenje i u isto vreme najstrašniji sud. U sumrak, Mister G. je sedeo na palubi malog brodića. Pio je pivo, drugo za nepunih pola sata. Napolju je, da izuzmemo Mister G.–a kao prizor, bilo veoma prijatno, mirna voda, poslednji odsjaji sunca, miris nadolazeće svežine. Mister G. je imao sagovornika, starog alasa, alkoholičara koji je kusao svoju, taj dan, ko zna koju po redu riblju čorbu. Alas je pitao Mistera G. o planovima za budućnost. Mister G. je pogledao u reku i namrštio se, nije odgovorio. Ipak, raspoloženje se zahuktavalo, posle piva G. je počeo da se ”šminka” vinjakom. Priču koju su vodila ova dva užasna čoveka rasturi krik, očajnićki poziv u pomoć. Mister G. je video u vodi dva mladića, jedan je već tonuo dok je drugi urlikao i pokušavao da izvuče iz vode prvog. Već podosta ”ohrabren” G. bez razmišljanja skoči u vodu i nezgrapno poče da pliva ka davljenicima. Ispostavilo se da razdaljina nije mala i G. se već posle nekoliko zamaha umorio ali je ipak plivao i dalje. Mladić koji je tonuo, skoro se nije ni video dok je njegov prijatelj pokušavao da nešto učini, sve vreme urlajući i tako gubio snagu. Dok je Mister G. mislio da im se približava, reka je nosila mladiće sve dalje, gušeći i poslednju nadu. Na strahotu nekolicine prisutnih na obali i zaprepašcenje Mister G.–a momci odjednom nestadoše. ”Pakao na vodi”, pomisli nekako bezbrižno Mister G. vračajući se na obalu. Čim je izašao okrepio se sa par vinjaka. Ispijajući ih obasjan suncem, vide mladića sa susednog splava kako mu se približava. Mladić mu je bio poznat i on ga sa poštovanjem pozdravi a ovaj mu predloži ”šetnju”. Mladić je pušio heroin i pozvao je Mister G.-a da ga počasti. Kada se vraćao iz ”šetnje” Mister G. je ”blažen” razmišljao po ko zna koji put o tome kako tako lako svaki put slučaj nanese nekoga. Na utopljenike više nije mislio. Policiji, koja je stigla, dao je lične podatke, izjavio je šta je imao, popio piće i otisnuo se ka centru grada. ”Kako dobra noć”, razmišljao je, ” koliko je ljudi večeras napolju, ima devojaka, ima lepih lica, ima i inteligentnih lica, stvarno dobro, dobro je i da sam se osušio, dobro je i da nije tako vruće”. Jedino što mu svako veče nije prijalo, ali to je morao da ”prevaziđe”, bilo je neminovno nočno žickanje. Svaku noć je morao da skupi za minimalnu zalihu za sutra, bez toga se nije vraćao u stan, bez sigurne zalihe nije smeo da spava… Večeras je rešio da se ”nacrta” ispred dosta velikog kluba gde dugo nije stajao. Brzo je skupio za sutrašnju ”jutarnju toaletu”. ”Ne mora da bude kao danas, ali dovoljno je…”, zaključio je mirno. Noć se zahuktavala, G. je sa ludačkim osmehom koračao ulicama razgledajući šta se dešava. Dosta ljudi, letnja noć, zvezde, raznobojni automobili, raznorazna muzika, ulična svetla, semafori, zelene površine kao tihe oazice, glasovi, mnoštvo glasova, kao jedan veliki jasan govor nekog ko se obraća samo njemu, govori mu bez prekida, diže ga iznad grada, spušta do usamljenog cveta, raspoznaje svaku senku, daje mu praskavo iskustvo svemoguće brzine, okreće ga kao aerodinamičnu kapsulu, a posle toga ga tiho spušta i iznova mu šapuće zvucima, bojama, strujanjem vazduha, daje mu da se dobro oseća, tako da ni jedna situacija sem te nije više poželjna. To u većini slučajeva tako i biva, obično je takvo stanje samo sebi dovoljno kao potpuna katastrofa i paradoksalno, kao vrtoglavi užas koji u potpunoj laži daje privid blaženstva. G. se nije umorio, sedeo je na kamenim blokovima starim na hiljade godina i gledao velik park ispred sebe. Smejao se sam sa sobom, smejao se glasno, ni sam ne znajući čemu. ”Ej stari, tebi je baš dobro a ?” G. je dobio društvo, dva momka i jedna devojka seli su pored njega i uz pomoć vina koje je kružilo, upustiše se u delirični razgovor. Smeh se svaki čas pretvarao u jezivo cerekanje. I sama tvrđava pobegla bi ispod njih da je to mogla. Najedared poče duvati poprilicno jak vetar, G. je uživao, vetar mu je tako prijao da on otkopča košulju i u stanju potpune razularenosti poče sebe maziti i trljati po grudima. Oblizivao se jezikom i tražio deci da mu donesu još vina. ”Matori ti si potpuni fleš”, prokomentarisala je devojka. G. se otvorio : “ Ja sam vatra, ja sam voda, ja sam vetar koji hoda, ja sam pustoš tvoga doma, ja sam krik tvog nervnog sloma, ja sam drum kojim tvoja bosa noga hoda, ja sam poslednja noć tvog mladog doba, ja sam vatra ja sam voda, ja sam vetar koji hoda… “ Smeh, ludački smeh. Momci su se valjali, čupali travu izmedju kamenja i njome posipali Mister G.–a. Vetar je pred jutro udarao jako dok se G. poprilično raspričao. ”Tamo gde sam na sumrak bio, tamo gde sam besomučno pio, tamo ste se utopili vi mali stvorovi, priviđenja, utvare, splinovi ste, pokajte se da ne nestanete u ognju paklenome.” Strašno uzbudjenje kod mladih ljudi. ”Lud, lud, matori je potpuno lud, eto vidiš ima još po neko…” Sunce je izašlo , G. ga sa osmehom dočeka, sam. Vreme je bilo da ide. Sutradan negde oko dvanaest G. se probudi, nasilno. Pored njega živeo je Mister H. koji je i danas krvavo psovao i tresao čitavu zgradu. Uobičajeno, nameštaj je pretvarao u krš, deca su vrištala, deca su krvarila, žena je odavno poludela i ona je vrištala. G. je ležao u sobi i psovao komšiju. Oči su mu se i pored velike buke sklapale. Poslednje što je čuo pre nego što je zaspao, bilo je: “…da, krvavu vam majku jebem, zapaliću… imate da cvrčite, kao …” G. se nalazio u svom komatoznom snu kada mu je stan bio već pun dima a vatra liznula unutra. Poslednje što bi detaljnije opisao G., da je ostao živ, je plamen na njegovom telu. Ruke u plamenu. Noge u plamenu. Kosa u plamenu. Lice u plamenu. Oči u plamenu. Čitaj dalje

Dvadeset godina nakon objavljivanja svetski popularnog bestselera Seks i grad, Bušnelova je malo preoblikovala pejzaž − život se ne odvija isključivo na Menhetnu. Sve je savršeno prilagodila priči o ljudima koji su prevalili pedesetu godinu života, ali i dalje izlaze, zabavljaju se, luduju... Autorka pomalo satirično komentariše veze i odnose muškaraca i žena srednjih godina dok se kreću kroz tehnološki modernizovani svet. Bez ulepšavanja i vrlo duhovito dokumentuje različite fenomene 21. veka. Ljubav i život sagledava iz različitih perspektiva − kroz brak i decu, razvod i gubitak, a osvrće se i na vrlo agresivne pritiske na žene da ostanu mlade i lepe koliko god ih to koštalo. Ova knjiga je savršen prikaz stanja savremenog društva i logičan nastavak jedne od najrevolucionarnijih knjiga dvadesetog veka. Čitaj dalje