Povodom filmske premijere, vaša miljenica je dobila izdanje u tvrdom povezu!

Prvi put u celosti ispričana priča o skandalima koji su pratili rad takozvane Papine komisije. Nedugo pošto se popeo na papski tron, papa Franja je dobio poverljiv dokument: reč je o bilansima finansijskih institucija Svete stolice. Tada je shvatio pravi motiv nezapamćenog postupka svog prethodnika, Benedikta XVI, njegove odluke da se povuče: Vatikan je na ivici bankrota. Troškovi Kurije su izmakli kontroli, a da bi se pokrili, upotrebljena su sredstva iz fonda za vanredne situacijie, pa čak i dobrovoljni prilozi koje vernici svakodnevno ostavljaju u crkvama širom sveta za pomoć siromašnima. Povrh svega, ispostavilo se da je „friziranje“ računa u Vatikanu svakodnevna pojava, kao i da Institut za verske poslove, poznatiji kao Vatikanska banka, radi krajnje netransparentno. Svestan razmera krize, u julu 2013. papa osniva međunarodnu komisiju čiji je zadatak da obavi temeljnu analizu finansijskog stanja Vatikana i ukaže na izlaz. Čitaj dalje

Surov i dirljiv, „Lajonel Asbo“ je dikensovski satirični roman u kome se izvrgavaju ruglu mane savremene kulture. Preuveličavanje i bridak jezik se koriste u stvaranju slike današnjeg engleskog društva u kome slava i novac imaju najznačajnije mesto. Zato je autor izabrao da Stanje Engkleske bude podnaslov romana. Čitaj dalje

"Najprodavanija knjiga svih vremena posle Biblije" - Ginisova knjiga rekorda

Roman koji svojim tkanjem nadmašuje čak i DEVOJKU SA BISERNOM MINÐUŠOM!

„Ne posedujem podatak da li Sergej doručkuje uranijum, ali nije tajna da žestokom energijom i dalje tutnji kroz geografiju, karijeru i život. Talenat ga voda na razne strane i omogućava da vidi, upozna, čuje i zapamti mnogo od velikana sveta u kome se najbolje oseća. Nešto od tog emotivnog tovara lepo je deponovao u Stovarište. To je učinio galantno, zavodljivo, strasno i iskreno. Kad nekoga voli i poštuje, to nema ni cenu ni meru… Stovarište je knjiga koju valja doživljavati svim čulima: rečenice možete okusiti, stihove vikati na ulici, odlomci zvuče kao muzika, a sve vreme gledate kadrove iz fi lmova koji čekaju da budu snimljeni. Stovarište nije tek zbirka o drugima, ona je i oblik samotumačenja. Prateći celovitost priče, čitaocu se pruža mogućnost da razume taj jedinstven slučaj, dakle, sve ono što je Sergeju dostupno, ali i što mu izmiče u spoljnom svetu. To je vrlo važan element za razumevanje tog drugačijeg čoveka. Pričajući svoju, on priča priču koja se tiče svih nas.“ Peca Popović Čitaj dalje

Kako stvari izgledaju s one strane groba i kako se uopšte prelazi na drugu stranu? Šta se dešava dešava u životu Getea u Ekermanovom tajnom dnevniku, a šta u Andrićevom, kada mu novinar ’Dnevnika’ Pisarev traži intervju? Velika očekivanja vodi svog čitaoca kroz kapije ovih i niza drugih pitanja. Sa idejom da sama literatura, poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, autor uz pomoć sasvim različitih registra stvarnosti, od priče do priče, vodi kroz imaginiranu dvoranu književnih tajni. Pišući uvek o ljudima s druge strane, o onima koji prolaze kroz različite skale ljubavi i erosa, kroz neobične mogućnosti vlastitih života, Pisarev gradi književni svet čija je jedna od najbitnijih konstanti činjenica da je uvek drugačiji. Alternativan. U njemu granice priče lako postaju i granična egzistencijalna stanja. A čitanje? Čitanje ostaje mit. Čitaj dalje

Sve struke Irene Ristić (psihologija, režija, umetnost… i još poneka) spojile su se u ovim Ogledima u jednu – posmatranje. Drug/ovi i poneka drugarica iz knjige istovremeno su jedan određeni a imaginarni drug, kao i više njih različitih – bilo pojedinačnih, bilo u zbiru. Drug kao prijatelj, ali i kao predmet/objekat ljubavi i analize. "Percepcija obuhvata širok raspon zapažanja; od mikrodetalja do krupnih društvenih pojava (postideološkog doba, recimo), od duhovitosti običnih situacija do ironiziranja urbane modernosti. Ovi prozni medaljoni čistih rečenica, oslobođeni svih viškova do mere nagoveštenog ili samo naslućenog, privid su hladnog posmatranja; naprotiv, u tom odmaku ima začuđujuće količine intimnosti kao znaka poverenja prema drugu, čitaocu, pisanju. Autorkini Ogledi su kao direktni prenosi u kojima se sve vidi i čuje, a još je i zapisano, za svaki slučaj, da bude sveobuhvatno. Jedna veoma emotivna i pametna knjiga. Multimedijalno režirana." - Vladislav Bajac "… subverzivni povratak eseja u pripovedanje i još subverzivniji prepad literarnog na ogled. Na malom prostoru će nastupiti aktivistički intimizam, umorni entuzijazam, realistički utopizam, zrela infantilnost, materijalistička emotivnost, revolucionarni poklič protiv terora neprikosnovene narativnosti po svaku cenu i, pre i posle svega, melanholična čežnja "da čovek čoveku bude drug", ako ne u životu, jer to bi bilo ono nužno zahtevanje nemogućeg, onda makar u tekstu. Jer ovaj tekst jeste dokaz da je bar u tom minijaturnom i marginalizovanom, a opet neograničenom polju slobode sve još moguće, pa i Irena Ristić." - Bojan Babić, pisac i drug Čitaj dalje

Pogled iz budućnosti na prošlost srpsko-hrvatskih odnosa odražava sadašnjost jednog napuklog zrcala pa su ironija, satira i groteska logičan autorski izbor. U ovaj kompleksan i neizbježno pretenciozan projekt uputio sam se samoubilački, jer spojnice dvaju naroda sada su labave, titrave i bodljikave. Da takve nisu uvijek bile u prošlosti i da takve ne moraju biti u budućnosti jedan je od zaključaka ove knjige. Iako ogrnuti plaštem literarne satire, Pabirci su neakademski ogled iz političke antropologije, socijalne psihologije i teorija identiteta s temom o političko-kulturnim odnosima Hrvatske i Srbije u prošlosti kroz viziju budućnosti. Teren sklizak da skliskiji ne može biti pa koliko sam imao sreće prosudite sami ovim poglavljem. U svojoj suštini, i naizgled paradoksalno, Pabirci iz budućnosti su dokument amoralnog bezumlja aktualne sadašnjosti i alternativnih prošlosti naroda slavenske kulture koji nastanjuju geografsko područje Balkanskog poluotoka. Ovo djelo će, čitatelju donekle upućenom u umjetničku i filozofsku književnost, prizvati u sjećanje Pohvalu Ludosti Erazma Roterdamskog – kako zbog njegovog pretežito satiričnog tona, tako i zbog izvanredne erudicije autora. Uistinu, Pabirci iz budućnosti su jedinstvena futuristička kronika visoko intelektualne proze, višeslojne narativne strukture i reskog humora; no, njihov najvrjedniji doprinos emocionalnom životu pojedinca i političkoj uobrazilji društva je ipak ponuđena mogućnost temeljne katarze, koja, za razliku od Aristotelove, djeluje putem medija komedije i groteske. Viktor Ilijevski Romanijada – kontrolirani odušak barbarogenskog nasilja Doista zaslužuje separe jer će biti kultna, mega popularna, nazovi sportska manifestacija, pod budnim nadzorom vojnih stručnjaka Platforme za sigurnost KSZ-a, jer riječ je o vojnom natjecanju, vojevanju i to ni više ni manje nego četverobojnom: četiri uvijek iste ekipe nastoje zataknuti svoj barjak na vrh Romanije. Historija se pisala, piše se i pisat će se o tom epohalnom nagnuću najplemenitijih sinova lokalnih naroda, praćenom prirodnom težnjom za uništenjem rivala. Neki od vas možda već i slute koje će to četiri selekcije ovdje boj biti i odmah kažem – u pravu ste; četnici, ustaše, balije i partizani; nije ozbiljno kao nekada, ali bogami, nije ni bezazleno. Srećom pravila i nadzor će biti strogi pa uglavnom nema odstupanja od prosječnog postotka poginulih. Fatalni ishodi većinom će biti uzrokovani subjektivnim pogreškama, ne organizacijskim propustima. Izvanredna medijska praćenost donijet će isto takvu zaradu pa će premije pobjedničkoj ekipi dosezati astronomske razine, a ni poraženi se neće žaliti. To je ipak samo dodatna motivacija onoj pravoj –zataknuti svoju zastavu na vrh planine, jer to je san svih snova, slava besmrtna, dan kada je pobijeđena smrt, nešto o čemu se zanosno priča do kraja života. Zbog love i slave koju će donositi vojevanje na Romaniji, zbog snažnog efekta koji će ostavljati na psihu navijača, zbog mnoštva uključenih i onih koji bi htjeli biti uključeni u tako složen projekt kao što je trodnevni rat, pritisak na selektora će biti strahovit, bilo je tu i samoubojstava nakon poraza, iako su to rijetki slučajevi, većinom će se nakon bitaka tulumariti, zajedničke pijanke neće biti rijetkost, rakija neće izumrijeti, iako, mora se priznati, partizani će se držati malo odvojeno. Nažalost, nisu nam jasni kriteriji po kojima će se postajati članom neke od elitnih postrojbi, stoga ne znamo hoće li tu biti i etničkih potomaka davnih ratnika. Bit će i skandala, nesportskih prelaska iz ustaša u četnike i obrnuto. Svaka ekipa moći će pozvati jednog stranog gosta, zbog publiciteta obično nekog sportaša ili filmskog heroja, a ponekad će se angažirati pravi vojni eksperti i plaćenici. Najviše zahtjeva za primanjem u ratni klub pristizalo je na adresu partizana koji su tradicionalno uživali veliku popularnost u Kini. Romanijada će trajati tjednima, s brojnim predigrama, svečanostima i folklornim iživljavanjima, ali samo natjecanje trajalo je tri dana: dva polufinalna i odlučni finalni, gledan u cijelom svijetu. Ne posjedujemo specifične opise pojedinih oružja, brojnosti i opremljenosti jedinica i njihovih tehničko-taktičkih mogućnosti, zna se samo da neće biti smrtonosnih naprava, ali sve ostalo bit će dozvoljeno, a to je, prema našim skromnim saznanjima, uključivalo ledene pištolje, zračne i vibracijske umrtviljače, daljinske šokere, zvučne bombe i još neka oružja budućnosti koja će domišljati domaći majstori stalno usavršavati s namjerom da iznenade neprijatelja novom tehnologijom. Bitke će biti izjednačene, ponekad produljene i u noć, bolnice će biti pune, a jednom će se dogoditi da nitko neće podići barjak, jer će se svi međusobno onesposobiti. Borba prsa o prsa pri samom vrhu bit će, u pravilu, odlučujuća i nesmiljena a slika pobjedničke zastave ukrasit će naslovnice svjetskih medija. Tko barem jednom pobijedi, imao je razloga živjeti. Gledano iz sadašnjosti, politika KSZ naspram tvrdokornih etniciteta u budućnosti zasniva se na kontroliranom odušku barbarogenskog nasilja i razvodnjavanju napetosti između suprotstavljenih. Dobar primjer takvog razvodnjavanja Krkanijade je i primanje drugih rubnih, arhajskih identiteta poput Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca i ostalih rudimenata nekad slavnih etniciteta. Unatoč brojnoj konkurenciji, Hrvati i Srbi će i dalje dominirati, a njihovi međusobni susreti uživat će status derbija. Čitaj dalje

Aerodromi, mesta gde imamo toliko praznog vremena, rezervisanog samo za čekanje, a toliko mnogo ljudi čije živote možemo posmatrati i o njima maštati, univerzum su u kojem živi junak romana Miljenka Jergovića. Njegovo ime je Babukić i putuje avionima širom sveta neverovatnih trideset godina. U svet se otisnuo početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bežeći od Zagreba, posla u JNA i trudne ljubavnice preko ljubljanskog Brnika dalje, nekud daleko. Već na prvom letu prema Frankfurtu stekao je talenat da usvoji novi jezik čim ga čuje i da mu svi – od carinika i stjuardesa do slučajnih saputnika – neizmerno veruju. Babukićeve avanture uporedive su jedino sa Švejkovim ili Don Kihotovim. Obilazeći svet nebrojeno puta, a nikada ne izvirivši iz aerodroma ili aviona, on pažljivo sluša fantastične i neverovatne priče ljudi svih rasa i vera koje susreće – od dagestanske veštice, preko švedskog antropologa Olsona, sve do Dinka Mikuličića, sina najpoznatijeg Udbinog ubice, s kojim će na beogradskom aerodromu dočekati kraj sveta. Vjetrogonja Babukić i njegovo doba je savremeni pikarski roman u kojem se ogledaju naši strahovi, bojazni, opsednutost seksom, tračem, ićem i pićem… Miljenko Jergović napisao je delo u kojem se eros i tanatos, moguće i nemoguće dodiruju i spajaju kao u Rableovim, Sviftovim ili Helerovim knjigama, a njegov vjetrogonja Babukić, istovremeno brižan i tašt, strašljiv i hrabar, istinski je junak našeg doba. Čitaj dalje

Prvi roman škotlanđanina Irvina Velša "Trainspotting" učinio ga je slavnim, a film napravljen po njemu postao je kult. To je zabavan, nekolebljiv, autentičan, inventivan i nepromašivo impulsivan roman. To je kultno delo, tip romana koji se štampa za savršene strance. On potvrđuje svet fikcije koji nikad ranije nije prepoznat. "Irvin Velš piše sa veštinom, razumom i sažaljenjem koji vode do genijalnog. On je najbolja stvar koja se dogodila britanskoj književnosti u proteklim decenijama." - Nick Hornby Čitaj dalje

Veliki prasak? Crne rupe? Tamna materija? Tamna energija? Kvazari? Neutronske zvezde? Galaktička jata i kosmičko pozadinsko zračenje? Mehanika, kvantna i nebeska? Fotoni, protoni, kvarkovi, muoni i gluoni? Ako vam je dozlogrdilo da ne razumete o čemu se tu radi, ako želite da se uhvatite u koštac sa najnovijim idejama o tome ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo, ako ste spremni da zasenite svoje društvo poznavanjem vrhunskih dometa savremene astrofizike, profesor Nil DeGras Tajson, jedan od najživopisnijih popularizatora nauke današnjice, povešće vas na uzbudljivo putovanje od početka univerzuma do njegovog neumitnog kraja, od najsitnijih delića materije do najvećih objekata u poznatom kosmosu, jasnim rečnikom čineći i najsloženija pitanja prijemčivim svakome od nas, u kratkim i sažetim dozama za koje može da se nađe vremena čak i u užurbanom ritmu savremenog života. Čitaj dalje

Pišući o temama koje su obeležile život modernog čoveka, Bogdan Stevanović daje odgovore na pitanja za kojima svako traga, a istovremeno nas podseća kako je najvažnije da pažljivo biramo poziciju iz koje ćemo posmatrati svet u nama i svet oko nas. Svaka njegova priča intimni je razgovor sa samim sobom, ali i s tobom koji obeshrabreno čekaš dugu posle kiše. Uz ove redove ćeš shvatiti koliko je lako da zaboraviš ali i da se zaboravljenog setiš, da preboliš ali i da ponovo zavoliš, da zagrliš sadašnjost ali i da u tom zagrljaju dočekaš budućnost. Reči mogu biti lepe i ružne, istinite i lažne, ali samo prave reči mogu vratiti oku sjaj. Reči su čudesne, jer imaju moć da izleče dušu. Bogdan Stevanović ostavlja na papiru tragove mastila koji prate ritam njegovog srca i ne čini to da bi ostavio zapis o sebi i vremenu u kojem živi. Njegova misija je mnogo uzvišenija, a vođena je samo jednom željom – da otkucaje tog srca oseti svako ko bude čitao ove redove. Čitaj dalje

Genije kratke priče. Prvi put na srpskom jeziku. Ako mene pitate, ono što se dogodilo Avišaju Abudiju treba da bude upozorenje za sve nas. Teško da ste mogli naći prosečnijeg i bezličnijeg čoveka od njega. On nije neko ko bi šutirao i prevrtao kontejnere ili započinjao tuču u pabu. Zapravo, nikad nije uradio ništa što bi privuklo nečiju pažnju. A ipak, jednog dana, iz čista mira, na vrata mu zalupaše dvojica siledžija. Odvukli su ga niz stepenice, ubacili u zadnji deo nekog kombija i odvezli pravo kod njegovih roditelja. I sve to dok prestravljeni Avišaj otpozadi viče: „Ko ste vi? Šta želite?“ „To nije ono što treba da se pitaš“, kaže vozač, a silos pored njega klima glavom. „Treba da se pitaš ’Ko sam ja?’ i ’Šta ja želim?’“ Etgar Keret je jedan od majstora savremene kratke proze. Paradoksalan poput Kafke, ironičan poput Vonegata, komedijaš poput Vudija Alena, a ipak briljantno originalan, urnebesan, pronicljiv i uvek neobičan. Vaspitavanje deteta, laganje šefa, poručivanje jela u restoranu brze hrane… Za Kereta i ove sasvim obične, svakodnevne situacije predstavljaju komplikovan i opasan svet, ali i svet prepun čežnje. Iznenada neko pokuca na vrata je zbirka njegovih najboljih i najzrelijih priča u kojima živi i mrtvi, neobično tiha deca i životinje koje govore, snoviđenja i stvarnost stoje jedni uz druge. Noseći nas na bujici apsurda, duhovitosti, tuge i saosećanja, ove priče su Kereta iznele na glas najoriginalnijeg pisca svoje generacije. „Ove brze, sarkastične, zapanjujuće, duhovite, nehajne, bajkovite minijature Keret pred nama izvodi poput mađioničarskih trikova – ma koliko pažljivo da ih čitate, nikako ne shvatate kako sve to uspeva.“ - Booklist Čitaj dalje

Morala je da ode u Njujork, da bi se vratila sebi. Znala je to. Ali nije znala šta je tamo čeka. „Ovo je Njujork. Dopuštam mu da me zadivi. Čudno je biti ovde. Slušao sam o ovom gradu i gledao ga na filmu otkad pamtim. Sada sam prvi put siguran da postoji.“ - Erlend Lu, Naivan. Super. „Godinama smo u Nedeljniku tragali za kolumnistkinjom. Ali, već u prvom tekstu Maje Piščević usledilo je iznenađenje. Odmah je uspela ono što mnogima ne uspe za ceo život – da gane čitaoce. Nismo dobili kolumnu, već pisca. Brzo sam shvatio da smo svedoci romana u nastajanju. Ženski Kapor u Njujorku! I to 2016. Može li bolje?“ - Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika „Neko je rekao: Nežnost je bit življenja. Ova knjiga to potvrđuje. Beograd je zaslužio ovakvu knjigu. Ona je doprinos otkrivanju tajne zašto se Beograd toliko i tako voli i zašto se ne da ostaviti ni zbog jednog Njujorka.“ - Jagoš Marković „Ovo nije vodič za snalaženje u Njujorku, ovo je vodič za put ka sebi. Nema povratne karte na liniji Beograd–Njujork–Beograd po povoljnijoj ceni od ove knjige. Kako bi to na 97. stranici rekle Hana i Joja: U Njujorku si stranac samo ako se ti tako osećaš. Isto važi i za Beograd.“ - Olja Bećković „U mladosti, Njujork nam je uvek bio neki metafizički Beograd u kojem se događala naša paralelna stvarnost. Sve njujorške priče, parkovi, kvartovi ili umetnici bili su neizreciv deo naših ljubavi, pesama i priča. Nije bilo potrebno živeti tamo, Njujork je bio literarni obrazac u nama. Onda je prošla ta mladost i zamenila ju je stvarnost, u kojoj je Njujork postao grad u koji se Maja odselila. I u kojem je napisala jedan divan, ličan i tajanstven dnevnik preobražaja. Pišući o Njujorku, Maja piše, meni se čini, o Beogradu koji više ne postoji.“ - Srđan Šaper „Likovi koji ispunjavaju ovu suptilnu i zanosnu njujoršku slikovnicu toliko su fantastični da autorku gotovo smatram dužnom da nam ne uskrati roman ili scenario o njihovim sudbinama.“ - Želimir Žilnik Čitaj dalje

Poslednje objavljeno delo dobitnice Nobelove nagrade za 2018, zbirka od deset pripovedaka, čiji je zajednički imenitelj fascinacija čudnovatošću koja se obično dovodi u vezu s rubnim prostorima i liminalnim stanjima. Kao i u svojim prethodnim knjigama, Olga Tokarčuk nam postavlja pitanja koja nas izbacuju iz komfora, podseća nas na to da se svet čoveku migolji, izmiče mu, da sve manje imamo kontrole nad svojim postignućima, da se u današnjim društvima demokratija neopazice pretvara u diktaturu, i da su uloge koje preuzimamo na sebe poluge socijalnih konstrukata. Dobro poznate stare hrišćanske ideje iznosi u novom ruhu, a rekonstituisanu čovekovu vezu s prirodom nudi u transhumanistickoj viziji dragovoljnog oživotinjavanja. Ovo nisu samo priče o kloniranju, usamljenosti i nemogućnosti da shvatimo sebe i svoj položaj u utvrđenim društvenim ulogama; svaka priča je po jedna iščašena vizura koja podstiče potrebu da damo svetu nekakav smisao u metafizičkom ustrojstvu. Tipično za sve knjige Tokarčuk: dovoditi u pitanje aksiome zato da bi pomerene granice otvarale iznenađujuće vidike, i da bi potreba za prevazilaženjem ograničenja proradila kao mentalna nužda. Jer umetnost i postoji zato da bi provocirala ono na šta se bojimo i da pomislimo. Čitaj dalje

Ovo je priča o umetničkim ozarenjima, ali i životnim usudima. Umetnost je velika pozornica na kojoj se kreću junaci koji uloge ne biraju, nego ih dobijaju. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima, oni dopuštaju snovima da ih vode verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet. Priređujući Šekspirovog Kralja Lira na sceni Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, glavni junak ove priče, Joca Savić – srpski umetnik nepravedno zanemaren na našim prostorima – podseća nas na sveprožimajuću prirodu umetnosti i njenu suštinu koja leži u neiscrpnoj raznolikosti tumačenja iste priče. Paradoksalan spoj stvarnosti i umetnosti odgovara spoju ljudske ništavnosti i neograničene ljudske mogućnosti. Upravo u tom paradoksalnom spoju počiva kosmička dimenzija ljudskog postojanja. Čitaj dalje

Metastasis je grčka reč koja označava promene ili premeštanja. U medicini taj pojam je vezan za premeštanje žarišta zloćudne bolesti. U društvu nastaju metastaze kad se neke zloćudne pojave i događaji poput rata, korupcije, i kriminala ne tretiraju na istinit i pravedan način, nego služe za lažne ideološke i političke borbe te medijskom manipulacijom metastaziraju do granica apsurda i potpunog društvenog ludila. Ljudi sa margina društva, poniženi, obespravljeni i zaboravljeni, ne snalaze se u tom metežu koji se stručno zove tranzicija, a koji se čak cinično prikazuje kao istorijski napredak. U takvom okruženju, obrazovanje, kultura i umetnost postaju prepreka ukoliko nisu uključeni u korupcijsku logiku. Knjiga prati sudbinu likova slučajno zatečenih 2005. u jednom zagrbačkom kvartu između Save i pruge koji se nimalo ne razlikuje od bilo kojeg perifernog gradskog kvarta u Evropi i svetu. Tako lokalna kvartovska priča sa svojim apsurdnim i bolnim obrtima postaje univerzalna i prepoznatljiva, dijagnostikovana kao METASTAZA u društvenom tkivu. Knjiga, nazvana jos i hrvatski Trainspotting, je u Hrvatskoj vec treću godinu među 10 najprodavanijih, a pozorišna predstava urađena prema istoj pokupila je sve značajnije nagrade. Čitaj dalje

Za mene bi bilo mnogo bolje ne objašnjavati kakva je ovo knjiga. Ne bih htjela da pomislite kako ćete uz njenu pomoć naučiti kuhati puding od vanilije, pa kad shvatite da to nije to, krenuti nazad uLagunu i tražiti povrat novca. Vedrana Rudan je zakuvala nesvakidašnju zbirku kolumni zbog koje će vam krenuti pena na usta. U svom prepoznatljivom stilu, sočno i pikantno, autorka piše o licemernim sveštenicima, korumpiranim političarima, obespravljenim ženama i životu u doba korone. Šta je to demokratski fašizam, zašto Marija nije abortirala, kako ubijati starce bez hiljadu zašto i kako je biti Evropljanka u Beogradu, samo su neka od pitanja koja postavlja Vedrana Rudan u svojoj novoj knjizi. Puding od vanilije je nezaobilazno štivo za sve ljubitelje Vedranine kuhinje i istinske čitaoce-gurmane. Upozorenje: Ovo nije knjiga za one s osetljivim želucem. Čitaj dalje

Damir Karakaš rođen je 1967. u Lici. Živeo je u Zagrebu, Splitu, da bi 2001. prešao u Francusku. Harmoniku svira od svoje osme godine, i to unikatni lički repertoar. Uz Roberta Perišića, Karakaš je kultni pisac nove hrvatske scene, potpuno originalan u svom književnom stilu, kao neki balkanski Dovlatov. Od svog dnevnika emigranta napravio je rialiti-roman, u sklopu multimedijalnog projekta, koji, po njegovim rečima, „ispituje mogućnosti komunikacije stranca / pisca / svirača / performera s novom okolinom… Projekat uključuje ulični performans, fotografiju, muziku, literaturu, život.“ Po Karakaševoj knjizi „Kino Lika“ snimljen je ove godine film. Sada živi u Parizu. Čitaj dalje

Autorka bestselera New York Timesa. Prodato u preko milion primeraka. U svakoj ženi tinja čežnja. Žarko nastojimo da budemo dobre: partnerke, ćerke, majke, radnice i prijateljice. Umesto da nam taj trud ulije vitalnost i osećaj ispunjenog života, mi se osećamo iscrpljeno, izgubljeno, preopterećeno, a na kraju i ravnodušno. Gledamo svoj život i pitamo se: Da li je sve moglo da bude bolje? Hitro gušimo to pitanje i skrivamo svoje nezadovoljstvo – čak i od sebe samih. Godinama je Glenon Dojl poricala sopstveno razočaranje sve dok jednog dana nije odlučila da prestane da izneverava sebe i da, umesto toga, zanemari očekivanja okoline. Da bi bila slobodna, nije više bila dobra. Prestala je da udovoljava drugima i počela je da živi. Duboka i podsticajna, snažna i nežna, knjiga Neukroćena istovremeno je intimna autobiografija i uzbudljivo otrežnjenje. Ovo je priča o ženi koja je shvatila da odgovorna majka ne treba da umre za svoju decu, već da im pokaže kako se živi punim plućima. Ovo je priča o posledicama razvoda i utehi koju pruža nova porodica, koju ljubav i dužnost između članova drži na okupu. Ovo je priča o mirenju, uvažavanju, praštanju i veri u sebe, ali i o ranjivosti, samospoznaji i samoprihvatanju. „Knjiga koja se ne ispušta iz ruku.“ – New York Times „Neukroćena će osloboditi žene – emotivno, duhovno i fizički. Neverovatna knjiga!“ – Elizabet Gilbert, autorka Grada devojaka i Jedi, moli, voli „Ova knjiga odgovara na pitanje šta danas znači biti žena.“ – Ris Viderspun Čitaj dalje

Četvrta zbirka priča Mile Tanasijević Mihajlović vodi nas lagano kroz odškrinuta vrata s one strane ogledala, tamo gde se velike devojčice još sećaju malih devojčica kakve su bile. I pamte da su bile princeze, nesvesne da su sada carice. Gospodarice svojih života. S one strane Milinog ogledala nije bajka, borba je tamo, ali borba u kojoj su jedino oružje osmeh i nežnost. I jedina borba u kojoj nema pobeđenih. I sve smo pobednice! * Sa ljubavlju prigrli onu koju vidiš, u ogledalu. Ne moraš veselo da joj namigneš. Samo joj reci da je dovoljno dobra. I neka se trudi i dalje. Čitaj dalje

Sajamska cena važi do 29. oktobra! Da li su odsustvo smeha i rutina u braku razlog za razvod? Šta će se desiti kad smeh uđe u njen život… ali kroz prozor susedne kuće…? Šta će biti kada bude morala da izabere između života koji zna samo za ovaj trenutak, života punog bezbrižnosti, života koji neće da zna za sutra, i života do te mere urednog da je unapred isplaniran odmor za narednu godinu? I ne samo to, između velike ljubavi pune izazova i stare ljubavi koja nema ništa novo da ponudi? Kafa na užarenom pesku roman je koji se bavi svakodnevnim životom, usponima i padovima. Imena junaka? Nisu važna… Zato se nigde ne pominju. Mogao bi biti svako. Neka čitalac junacima ove priče dâ imena koja želi i neka nakratko živi njihov život. Možda uz šoljicu kafe na užarenom pesku… Čitaj dalje

Mister G. je tog kasnog popodneva sa velikom mukom otvorio oči. Kako je strašno probuditi se tako teško mamuran na sumrak dana. Još je mnogo teže probuditi se sam. Mister G. je imao 35 godina a izgledao je kao da ima 45. Dovoljno je reći da ovaj čovek već dvadeset godina sam sebe bombarduje svim raspoloživim sredstvima. U pitanju je zloupotreba: lepka, bronze, marihuane, hašiša, artana, bensedina, metotena, heroina, trodona, valijuma, LSD–a, kokaina i svake vrsta alkohola. Dalje nabrajanje raznoraznih farmaceutskih proizvoda ili biljaka bilo bi suvišno. U svakom slučaju Mister G.-u je strašno teško padalo svako buđenje. Tog jutra, prvo što je uradio bio je brz pokret rukom koju je zavukao u džep pantalona, morao je da proveri da li su tu četiri ’eksa’ koje je sačuvao za buđenje. Tablete je popio bez vode i tada se setio da ih ima još u kutijici i to tu negde u krevetu. Prevrčući po posteljini i tražeći kutiju bensedina on opazi tragove zgrušane krvi, namršti se ne prekidajući da traži oko sebe, uz to zakači i teglu sa opušcima i prosu je u krevet. Pakleno besan, u očajanju, on pljunu u sopstveni krevet. Nekako je uspeo da pronađe preostalu tablu. Ponovo bez vode sasu u sebe pet komada od po deset miligrama. Ubrzo, malo smireniji, pobaca svu posteljinu na pod i u sedećem položaju stade čekati da naleti prvi ”talasić”. Kada je to dočekao poče razmišljati gde bi mogao da krene. Tada shvati da ne zna odakle je sinoć došao, što mu se, kao i obično, nije svidelo. Morao bi da izađe, to svakako, iz te ”jazbine”, kako je nazivao svoj mali ruinirani stan. Odatle se podrazumevalo neumorno bežanje a kasnije prinudno vraćanje u polu komatoznom stanju, na košmarno spavanje. Teško može da se zamisli ponor kojim je ovaj čovek kao kamen padao. Već poznata priča koja izaziva kod ljudi bes i interesovanje u isti mah, sažaljenje i u isto vreme najstrašniji sud. U sumrak, Mister G. je sedeo na palubi malog brodića. Pio je pivo, drugo za nepunih pola sata. Napolju je, da izuzmemo Mister G.–a kao prizor, bilo veoma prijatno, mirna voda, poslednji odsjaji sunca, miris nadolazeće svežine. Mister G. je imao sagovornika, starog alasa, alkoholičara koji je kusao svoju, taj dan, ko zna koju po redu riblju čorbu. Alas je pitao Mistera G. o planovima za budućnost. Mister G. je pogledao u reku i namrštio se, nije odgovorio. Ipak, raspoloženje se zahuktavalo, posle piva G. je počeo da se ”šminka” vinjakom. Priču koju su vodila ova dva užasna čoveka rasturi krik, očajnićki poziv u pomoć. Mister G. je video u vodi dva mladića, jedan je već tonuo dok je drugi urlikao i pokušavao da izvuče iz vode prvog. Već podosta ”ohrabren” G. bez razmišljanja skoči u vodu i nezgrapno poče da pliva ka davljenicima. Ispostavilo se da razdaljina nije mala i G. se već posle nekoliko zamaha umorio ali je ipak plivao i dalje. Mladić koji je tonuo, skoro se nije ni video dok je njegov prijatelj pokušavao da nešto učini, sve vreme urlajući i tako gubio snagu. Dok je Mister G. mislio da im se približava, reka je nosila mladiće sve dalje, gušeći i poslednju nadu. Na strahotu nekolicine prisutnih na obali i zaprepašcenje Mister G.–a momci odjednom nestadoše. ”Pakao na vodi”, pomisli nekako bezbrižno Mister G. vračajući se na obalu. Čim je izašao okrepio se sa par vinjaka. Ispijajući ih obasjan suncem, vide mladića sa susednog splava kako mu se približava. Mladić mu je bio poznat i on ga sa poštovanjem pozdravi a ovaj mu predloži ”šetnju”. Mladić je pušio heroin i pozvao je Mister G.-a da ga počasti. Kada se vraćao iz ”šetnje” Mister G. je ”blažen” razmišljao po ko zna koji put o tome kako tako lako svaki put slučaj nanese nekoga. Na utopljenike više nije mislio. Policiji, koja je stigla, dao je lične podatke, izjavio je šta je imao, popio piće i otisnuo se ka centru grada. ”Kako dobra noć”, razmišljao je, ” koliko je ljudi večeras napolju, ima devojaka, ima lepih lica, ima i inteligentnih lica, stvarno dobro, dobro je i da sam se osušio, dobro je i da nije tako vruće”. Jedino što mu svako veče nije prijalo, ali to je morao da ”prevaziđe”, bilo je neminovno nočno žickanje. Svaku noć je morao da skupi za minimalnu zalihu za sutra, bez toga se nije vraćao u stan, bez sigurne zalihe nije smeo da spava… Večeras je rešio da se ”nacrta” ispred dosta velikog kluba gde dugo nije stajao. Brzo je skupio za sutrašnju ”jutarnju toaletu”. ”Ne mora da bude kao danas, ali dovoljno je…”, zaključio je mirno. Noć se zahuktavala, G. je sa ludačkim osmehom koračao ulicama razgledajući šta se dešava. Dosta ljudi, letnja noć, zvezde, raznobojni automobili, raznorazna muzika, ulična svetla, semafori, zelene površine kao tihe oazice, glasovi, mnoštvo glasova, kao jedan veliki jasan govor nekog ko se obraća samo njemu, govori mu bez prekida, diže ga iznad grada, spušta do usamljenog cveta, raspoznaje svaku senku, daje mu praskavo iskustvo svemoguće brzine, okreće ga kao aerodinamičnu kapsulu, a posle toga ga tiho spušta i iznova mu šapuće zvucima, bojama, strujanjem vazduha, daje mu da se dobro oseća, tako da ni jedna situacija sem te nije više poželjna. To u većini slučajeva tako i biva, obično je takvo stanje samo sebi dovoljno kao potpuna katastrofa i paradoksalno, kao vrtoglavi užas koji u potpunoj laži daje privid blaženstva. G. se nije umorio, sedeo je na kamenim blokovima starim na hiljade godina i gledao velik park ispred sebe. Smejao se sam sa sobom, smejao se glasno, ni sam ne znajući čemu. ”Ej stari, tebi je baš dobro a ?” G. je dobio društvo, dva momka i jedna devojka seli su pored njega i uz pomoć vina koje je kružilo, upustiše se u delirični razgovor. Smeh se svaki čas pretvarao u jezivo cerekanje. I sama tvrđava pobegla bi ispod njih da je to mogla. Najedared poče duvati poprilicno jak vetar, G. je uživao, vetar mu je tako prijao da on otkopča košulju i u stanju potpune razularenosti poče sebe maziti i trljati po grudima. Oblizivao se jezikom i tražio deci da mu donesu još vina. ”Matori ti si potpuni fleš”, prokomentarisala je devojka. G. se otvorio : “ Ja sam vatra, ja sam voda, ja sam vetar koji hoda, ja sam pustoš tvoga doma, ja sam krik tvog nervnog sloma, ja sam drum kojim tvoja bosa noga hoda, ja sam poslednja noć tvog mladog doba, ja sam vatra ja sam voda, ja sam vetar koji hoda… “ Smeh, ludački smeh. Momci su se valjali, čupali travu izmedju kamenja i njome posipali Mister G.–a. Vetar je pred jutro udarao jako dok se G. poprilično raspričao. ”Tamo gde sam na sumrak bio, tamo gde sam besomučno pio, tamo ste se utopili vi mali stvorovi, priviđenja, utvare, splinovi ste, pokajte se da ne nestanete u ognju paklenome.” Strašno uzbudjenje kod mladih ljudi. ”Lud, lud, matori je potpuno lud, eto vidiš ima još po neko…” Sunce je izašlo , G. ga sa osmehom dočeka, sam. Vreme je bilo da ide. Sutradan negde oko dvanaest G. se probudi, nasilno. Pored njega živeo je Mister H. koji je i danas krvavo psovao i tresao čitavu zgradu. Uobičajeno, nameštaj je pretvarao u krš, deca su vrištala, deca su krvarila, žena je odavno poludela i ona je vrištala. G. je ležao u sobi i psovao komšiju. Oči su mu se i pored velike buke sklapale. Poslednje što je čuo pre nego što je zaspao, bilo je: “…da, krvavu vam majku jebem, zapaliću… imate da cvrčite, kao …” G. se nalazio u svom komatoznom snu kada mu je stan bio već pun dima a vatra liznula unutra. Poslednje što bi detaljnije opisao G., da je ostao živ, je plamen na njegovom telu. Ruke u plamenu. Noge u plamenu. Kosa u plamenu. Lice u plamenu. Oči u plamenu. Čitaj dalje

Ovo nije moja priča. Ovo je priča bezimenih ljudi koji su doživjeli neizrecive patnje. Ljudi, koje tjeramo da šute o tome što im se dogodilo. Samo da bi nama bilo lakše. Samo da nas ne bi podsjećali da smo oni koji su im te patnje nanijeli. Da smo mi ti zločinci. Ova knjiga je inspirisana životnim pričama i sudbinama žrtava seksualnog nasilja u sukobima u Bosni i Hecegovini i drugim zemljama sveta. Goran Šimić je profesor Krivičnog prava na Internacionalnom univerzitetu u Sarajevu. Predavao je na prestižnim univerzitetima kao što su Univesrity of Cambridge, University of Louisville, Istambul Commerce University i Ruhr-Universitat Bochum. Dugi niz godina bavi se radom i istraživanjima koji za cilj imaju poboljšanje položaja žrtve ratnih zločina u svetu. Čitaj dalje