THOMAS WHITTAKER SCHOPENHAUER Izdavač - Archibald Constable & Co., London Godina - 1909 94 strana 18 cm Edicija - Philosophies Ancient and Modern Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I. Life And Writings II. Theory of Knowledge III. Metaphysics of the Will IV. Esthetics V. Ethics VI. Historical Significance Selected Works `Thomas Whittaker (25 September 1856 – 3 October 1935) was an English metaphysician and critic. Whittaker was educated at Dublin Royal College of Science and Exeter College, Oxford. He was an editor of the journal Mind (1885-1891). He won a Natural Science scholarship at Exeter College. From 1910 he was director of the Rationalist Press Association. Whittaker was an advocate of the Christ myth theory. He was influenced by the writings of Willem Christiaan van Manen and J. M. Robertson.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Knjiga je na engleskom jeziku

Dodatne informacije Pisac MILOŠ N. ĐURIĆ Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1976 Povez TVRDI Strana 526 Stanje Vrlo Dobro

Informacije SKU 9788660240851 Kategorije FILOZOFIJA Težina 0.4 kg Proizvođač Heliks Povez knjige Mek Pismo latinica Pisac Nasim Nikolas Taleb Godina izdanja knjige 2019 Izdavač Heliks Jezik Srpski Tagovi Koža u igri Nasim Nikolas Taleb

Autor - osoba Hume, David Naslov Istraživanje o ljudskom razumu / David Hume ; preveo Ivo Vidan ; pogovor Gajo Petrović Jedinstveni naslov An enquiry concerning human understanding. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kultura, 1956 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 259 str., [1] list : autorova slika ; 20 cm Drugi autori - osoba Vidan, Ivo Petrović, Gajo, 1927-1993 = Petrović, Gajo, 1927-1993 (Karton sa omotom.) Napomene Prevod dela : An enquiry concerning human understanding Problem spoznaje u filozofiji D. Huma : str. 211-256 Predmetne odrednice Hjum, Dejvid, 1711-1776 -- „Istraživanje o ljudskom razumu“ Filozofija Dejvid Hjum Dejvid Hjum (engl. David Hume; 1711–1776) je škotski filozof, ekonomista i istoričar. Rođen je 7. maja 1711. u Edinburgu, umro je 25. avgusta 1776. isto u Edinburgu bio je jedan skeptičar počeo je da studira prava, koja nije do kraja završio. U toku studija dolazi u dodir sa Njutnovom fizikom, kao i sa delima engleskog filozofa Džona Loka koji mu daje pravac u filozofiji. Hjumov Uticaj Dejvid Hjum je bio jedna od značajnijih ličnosti njegovog stoleća. Na evropskom kontinentu, a naročito u Francuskoj, važio je za jednog od većih engleskih filozofa. U Nemačkoj je Kant tvrdio, da ga je Hjumova lektira iz dogme i dremeža probudila. Hjumove moralno filozofske ideje utiču takođe na utilitariste 19. veka, naročito na Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila. Život Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije, da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: „Kao jedan filozof da govori“. Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje. Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobiva. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standart mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu „Traktat“ Rasprava o Ljudskoj Prirodi (1739–40), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džejms Hjuton. Hjum skeptičar Njegova skeptičnost se odražavala pre svega protiv metafizike, njoj i sa tim svakoj spekulaciji o nedostupnim stvarima bile su njegova glavna borba. Metafizičke ideje bile su za njega produkt neplodnog naprezanja čovečije taštine, koja pokušava u predmete da uđe koje su razumu potpuno nepristupačni. Ta izmišljena filozofija (Pseudofilozofija) mora se nemilosrdno otkriti (tako misli Hjum). Takođe njegova molba za profesorsko mesto na univerzitetu u Edinburgu bila je odbijena, verovatno zato što je Hjum okarakterisan kao religiozni skeptičar. Delo koje je objavio 1748 „Jedno istraživanje u pogledu ljudskog razuma“ moguće ja da obuhvata njegov Traktat (Rasprava). Etika U etici zastupa Hjum mišljenje da „dobro i loše nisu zavisni od razuma, nego samo od njihovog značaja i u sreću izrasli“. Dela • 1751. Istraživanje moralnih principa • 1758. Ispitivanje čovečijeg razuma • 1779. Dijalog o prirodnoj religiji MG148 (N)

Opis Aristotel je u De An.I postigao dvostruki cilj: 1) duša je nužno povezana za pojmove spoznaje i kretanja, i 2) u tome se manje-više slažu sve prethodeće "teorije" o duši. Može se postaviti pitanje da li Aristotel ispred sebe uopšte ima izgrađene teorije o duši – jer, to pouzdano nema – ili on sam konstruiše kontekst vlastite diskusije koji bi formirao i da ovih "teorija" nema; jer, mimo Platona koji i daje tematski ram Aristotelove rasprave o duši i koji je jedini njegov pravi "sagovornik", imamo samo rudimentarne, višeznačne i sporadične izjave koje mogu biti metafizički relevantne, kao kod Herakleita, Demokrita ili kod Empedokla, ili su refleksi i preformulacije prastarih narodnih verovanja. No, Aristotel blagonaklono tvrdi da je veza duše, spoznaje i kretanja uočena u ovim teorijama ukoliko se one posmatraju u celini, ali da nijedna od tih veza nije zahvaćena na autentični način veran samoj stvari o kojoj je reč. Drugim rečima: nije se došlo do osnovnog pitanja o bivstvu duše, ali onda ni do prave teorije kognitivnih funkcija duše (opažanje, mnjenje, znanje, Um; a onda i njima podređenih "funkcija": žudnja, htenje, težnja), ali ni do uviđanja težine metafizičkog problema veze duše i kretanja. Povez knjige : tvrd Strana : 537 Format : 14 x 21 cm Pismo : latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Against the Megamachine: Essays on Empire & Its Enemies David Watson Studije kulture. Široki eseji Davida Watsona razmatraju teme kao što su država, imperija i rat, tragični odnos čovečanstva prema svetu prirode i savremeno masovno društvo stvoreno industrijskim kapitalizmom i modernom tehnologijom. Njegova strastvena kritika nudi viziju društvene transformacije otvorene za različite mogućnosti i sugeriše gde nova politika mora da počne: kao radikalni izazov mistici napretka, u odbrani prirode, sećanja i duha.

Elektrošoker 1101 u obliku baterijske lampe je jedan od najpopularnijih uređaja za samoodbranu. Elektrošoker ili paralizator je ručni uređaj za privremeno onesposobljavanje agresivnih ljudi ili životinja, a upotrebljava se za ličnu i za zaštitu imovine. Jednostavan je za upotrebu, izuzetno pouzdan, a njegovo dejstvo trenutno. Sa elektrošokerom za manje od minut možete potpuno paralizovati napadača. Uređaj funkcioniše tako što veoma jako periodično električno pražnjenje snage 2.000.000 – 25.000.000 V izaziva trenutno stanje šoka, jake bolove i grčenje mišića. Prvo pražnjenje je najintenzivnije, a svako sledeće slabije. Za uspešno pražnjenje elektrošok aparata potrebno je više puta kratko pritisnuti dugme za aktiviranje uređaja. Pritisak ne sme da traje duže od 5 sekundi, jer u suprotnom možete spaliti uređaj i učiniti ga beskorisnim u toj situaciji i za dalju upotrebu. Izuzetno jaka LED lampa takođe može poslužiti za zastrašivanje, ali i kao obična lampa. Trajnu bateriju elektrošokera potrebno je puniti isključivo originalnim punjačem koji dobijate uz uređaj, maksimalno 3 sata. Posle svake upotrebe, potrebno je napuniti uređaj. Ako ga ne koristite, poželjno je napuniti bateriju na svakih 20-30 dana. ---------------------------------------------------------- SPECIFIKACIJA: Izrađen od izuzetno kvalitetnih i izdržljivih legura čelika Modernog dizajna, neprimetni i pogodni za svakodnevno nošenje Težina 180-350 g Izuzetno jaka LED lampa PAKET UKLJUČUJE: Uređaj Punjivu bateriju Punjač Uputstvo za korišćenje Futrolu --------------------------------------- Pitajte (i za dodatne fotografije, ukoliko je neophodno). ----------------------------------------------------------- Pitajte i za druge modele sokera. Odgovaram na poruke.

kao nova tiraž 100

JUNG I PRIČA O NAŠEM DOBU - Lorens van der Post Mek povez fedon 456 str KNJIGA U VRHUNSKOM STANJU.

Izdavač: clio Godina: 2000 Broj strana: 262 Povez: tvrdi Format: 21 x 15 cm

Kao na slikama Globus Zagreb, 1988. Dve od tri knjige iz kompleta

Autor : Moris MERLO-PONTI Izdavač : Veselin Masleša - Sarajevo ; 1978.god. Stanje : Veoma dobro(4) Tekst knjige je delimično podvučen. Broj strana : 515.

Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo Biblioteka Logos Izbor i uvod: Herman Libe Prevod: Dušan Travar Predgovor: Kasim Prohić Povez: broširan Broj strana: 409 Sadržaj priložen na slici Pečatirana, nalepnica na zadnjoj korici, minimalni obrisi tečnosti na par mesta, lepo očuvana. (K-87)

Izdavač: fedon Godina: 2014 Broj strana: 407 Povez: mek Format: 20 x 13 cm Spinoza je jedan od najvažnijih Delezovih sagovornika, jedna od njegovih najsilovitijih inspiracija, jedan od onih filozofa koje je Delez čitao s takvom strašću da posle knjige o Spinozi ni Spinoza više nije bio isti. Delezova ideja u jednakoj meri je genijalna, smela, drska, neobična: Spinoza se, do sada, čitao kao racionalista; hajde da ga čitamo kao empiristu. Posledica takvog preokreta perspektive jeste preobražaj uloge, mesta, odnosa i vrednosti supstancije, njenih atributa i njenih modusa. Ako se supstancija po (pra)starom filozofskom običaju razumevala kao ona nepromenljiva suština, dok su atributi i modusi ono što supstanciji, kako se to kaže, pridolazi, ako je supstancija imala neupitnu vrednost u odnosu na to kako se izražava – jer supstancija je jedna, a izraza te supstancije može biti bezbroj – posle Delezovog čitanja supstancija i izrazi supstancije najednom menjaju mesta i supstancija postaje ono što se da razumeti samo kroz svoje izraze. Izraz, najednom, više nije izveden, već on jeste sama supstancija. U gustom, minucioznom izvođenju koje poštuje najbolje običaje strogog filozofskog izraza, Delez ispisuje možda i najbolje čitanje Spinoze u istoriji filozofije. Jer, za Deleza Spinoza nije antikvarna vrednost, već filozof koji živi, koji diše punim plućima (samo ako umemo da čitamo).

Odlično očuvano! Autor - osoba Weininger, Otto, 1880-1903 = Vajninger, Oto, 1880-1903 Naslov O krajnjim životnim svrhama / Oto Vajninger ; preveo Branimir Živojinović ; pogovor Vladeta Jerotić Jedinstveni naslov Über die letzten Dinge. scc Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2004 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 218 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007 Jerotić, Vladeta, 1924-2018 = Jerotić, Vladeta, 1924-2018 Rapaport, Moris Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji / [Paideia] (karton) Napomene Prevod dela: Über die letzten Dinge / Otto Weininger Tiraž 3.000 Str. 5-22: Predgovor drugom izdanju / Moric Rapaport Pogovor: str. 203-208 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Vajninger, Oto, 1880-1903 Filozofija kulture Karakterologija Integralni tekst knjige 0 krajnjim životnim svrhama austrijskog mislioca Ota Vajningera (1880 –1903), koji je preveo Branimir Živojinović, prvi put je objavljen na srpskom jeziku 1997. godine, u izdanju PAIDEIE. Dok je njegova prva knjiga „Pol i karakter“ doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga „O krajnjim životnim svrhama“, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja. Vera u Isusa Hristosa, shvaćenog kao čoveka i Bogočoveka, po Vajningeru je centralna tema ljudskog života. „Čovek iznutra ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere“. Posebno originalna i inspirativna su i Vajningerova razmatranja о prirodi bolesti. „Ima nešto nemoralno, to znači nesvesno, što vodi u bolest i svaka se bolest leci čim je bolesnik iznutra spozna i razume“. Današnja psihosomatska medicina u mnogo čemu potvrđuje ovaj, na prvi pogled, preteran zaključak: „Čitava medicina mora da postane psihijatrija, briga о duši“. I mnogi drugi fragmenti ovog delà /о praroditeljskom grehu, о zločinu, о mržnji i ljubavi, о metafizici vremena i prostora/ svedoče о nesumnjivoj genijalnosti Ota Vajningera. Ipak, razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su u filozofiji uzor bili Platon i Kant, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart? Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč о duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao: „Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konačno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskom presudom“. „Vrednost ove knjige i zadovoljstvo što je imamo nalazim u sledećem: 1) Stalna aktuelnost tema kojima se Oto Vajninger bavi u ovoj knjizi, to su u prvom redu psihološko-metafizičke, 2) Skoro apsolutna originalnost nekih misli mladog austrijskog filosofa s početka veka, misli mestimično neprevaziđenih do danas, 3) Potreba utemeljenja ili obnavljanja temelja duhovne kulture danas u svetu, u našoj sredini posebno, u jednom vremenu ozbiljno poljuljanih religioznih i filosofskih načela u zapadnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji“ – Vladeta Jerotić, iz pogovora. Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof jevrejskog porekla. Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški. Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom. Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti. Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori. Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je izvanredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava. Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo. Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede. Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi. Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi. Bibliografija Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali“) O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997. MG129 (N)

Stanje: Odlično Naslov: Načela metafizike 1-2 Autor: Branislav Petronijević Izdavač: BIGZ tvrd šiveni povez, latinica, 24 cm, 580 str. _____

Odlično stanje RETKO Uvod u deklaraciju o duznostima prema ljudskom bicu I. Potrebe duše (Red, Sloboda, Poslušnost, Odgovornost, Jednakost, Hijerarhija, Čast, Kazna, Sloboda mišljenja, Sigurnost, Privatna svojina) II. Iskorenjivanje III. Ukorenjivanje... Simon Vej (franc. Simone Weil; 3. februar 1909 — 24. avgust 1943) bila je francuska filozofkinja, hrišćanski mistik i politička aktivistkinja.[1] Umrla je tokom Drugog svetskog rata od posledica neuhranjenosti i tuberkuloze nakon što je odbila da uzima hranu iz saosećanja prema Evropljanima pogođenim ratom. U sredu 2. januara 1935. u fabrici u Francuskoj je pozlilo jednoj 25-ogodišnjoj radnici. Slaba i neuhranjena, uz jaku migrenu i upalu uha nije imala snage za zatvori peć koja je proizvodila „nepodnošljivu vrelinu“. Plamen iz peći joj je „oblizivao šake i ruke“. Kolega radnik je pritrčao da joj pomogne. Nastavila je posao u bolovima i sa strašnom glavoboljom, pojačanom „užasnim udarcima malja nedaleko od mene“. Za razliku od ostalih radnika plaćenih po učinku Simon Vej nije morala da radi u fabrici. Kao univerzitetska nastavnica bila je dobro plaćena, a ovaj posao je prihvatila da bi iskusila stvarnost fabričkog rada. Smatrala je da većina marksističkih tekstova o proletarijatu ne obuhvata svakodnevni život ljudi na prvoj liniji rada: „Veći je revolucionar zidar ili kovač od revolucionara na rečima“. Ko želi da pomogne proleterima da zadobiju klasnu svest i postanu revolucionarna klasa po sebi, mora da iskusi njihov život i iz prve ruke shvati njihove potrebe. Ovakvi argumenti, uz nepopustljivi antifašizam i etos po ugledu na Isusovu žrtvu, čine Simon Vej teško probavljivom za svakog levičara. Njeno nasleđe je veliki izazov za marksističku i socijalističku filozofiju. „Uzela sam godinu dana odsustva da bih došla u dodir sa stvarnim životom“, pisala je jednoj od svojih učenica u prestižnoj ženskoj školi Le Puy gde je predavala pre nego što se zaposlila u fabrici. Do 1935. je već bila formirana intelektualka. Završila je slavnu École normale supérieure kao najbolja iz filozofije (bolja od Simon de Bovoar). Bila je impresivna i kao pojava. Odbijala je da nosi ženstvenu odeću i pušila jednu cigaretu za drugom. Od ranog detinjstva se bavila politikom. Sa svega 6 godina, 1915, odbila je da jede šećer u znak solidarnosti sa francuskim trupama na Zapadnom frontu. U desetoj godini se izjasnila kao boljševik. Kao tinejdžerka se uključila u radnički pokret. Kasnije je pomagala u organizovanju marševa i štrajkova u znak podrške nezaposlenim radnicima i umalo ostala bez nastavničkog posla. Neustrašivo se suočavala sa stvarnošću, često zamagljenom ideološkom perspektivom koju su favorizovali vodeći revolucionari tog doba. U jednom od svojih najranijih dugih eseja, „Situacija u Nemačkoj“ iz 1932, kritikovala je tekst Trockog „Šta dalje?“ u kome ovaj ruski revolucionar tvrdi da su „unutrašnje snage nemačkog proletarijata neiscrpne“ i predviđa da će „one same očistiti put pred sobom“. Na svom putovanju po Nemačkoj Vej nije videla radničku klasu, a kamoli revolucionarnu. Videla je iscrpljene ljude prema kojima se postupa kao prema „zarđalom oruđu“. Po njenoj proceni, sama nekoherentnost nacizma ojačala je njegove šanse za pobedu, jer je to bio „odraz suštinske nepovezanosti nemačke nacije u tom istorijskom trenutku“. Zamerala je Trockom preveliku sklonost ka idealizmu koji je u osnovi samog marksizma. Izložila je ovu analizu u eseju „Razmišljanja o uzrocima slobode i društvenog ugnjetavanja“, koji je napisala neposredno pre rada u fabrici. Tekst započinje dvosmislenim komplimentom Marksovoj analizi kapitalizma, gde kaže da je njegov „prvorazredni prikaz mehanizma kapitalističke eksploatacije toliko dobar da je teško zamisliti kako bi mogao prestati da funkcioniše“. Kako Vej objašnjava, taj problem je rezultat Marksove teze da će proizvodne snage kapitalizma nastaviti da rastu pre nego što propadnu. Po njenom mišljenju, Marksova vera u progres prikriva nenaučni i mitološki element koji se može naći u „čitavoj socijalističkoj literaturi. Tome svedoči sam Marksov rečnik koji sadrži kvazi-mistične izraze kao što je ‘istorijska misija proletarijata’“. Po njoj, to podriva Marksov kredibilitet kada se bavi materijalnim uslovima života radnika koje je postavio u središte svoje filozofije. Prema pesnikinji i spisateljici Fioni Sampson, jedan od najdoslednijih i najdirljivijih aspekata dela Simon Vej je spajanje teorije sa akcijom. Ne može se pisati o uslovima rada fabričkih radnika, a kamoli o njihovim nadama, snovima i težnjama, a da se ne zna kakav je osećaj biti fabrički radnik. „Materijalistički metod, instrument koji nam je ostavio Marks, nije zaista oproban. Nijedan marksista ga nikada nije koristio, počevši od samog Marksa. To je njegova najbolja ideja, a potpuno je zanemarena. Zato ne iznenađuje to što su društveni pokreti inspirisani njegovim učenjem propali.“ I tako je krajem 1934. Vej dala otkaz kao nastavnica i počela da radi po učinku u Alstomu, kompaniji koja je proizvodila električne mašine. Rezultat je bio Fabrički dnevnik, jedan od najdirljivijih izveštaja o patnji u istoriji filozofije. Tekst počinje u pomalo pretencioznom registru, sa portretima radnika izvedenim u stilu turističkih izleta u svet siromašnih. Onda joj stvarnost fabričkog života postaje jasnija. Već posle nedelju dana ona opisuje svoj „iscrpljujući i opasan“ posao i priznaje da je jednog dana „gorko plakala“ i da pati od „užasnih glavobolja“. Ona izveštava o sopstvenoj nespretnosti i stalnom neuspehu u ispunjavanju proizvodnih ciljeva, zbog čega je dobila upozorenje od nadzornika: „Ako zajebeš, gotova si“. „U fabrici“, kaže ona, „svaki trenutak boli“. Za Vej kao kartezijansku dualistkinju duhovna patnja je još važnija od telesne. U iskustvu industrijskog rada ona otkriva ogromnu lišenost: „Od iscrpljenosti zaboravljam zašto sam u fabrici i teško odolevam najjačem iskušenju fabričkog života: prestati misliti“. Ona otkriva da loši materijalni uslovi života industrijskih radnika ne vode do revolucije već do očaja. „Pobuna je nemoguća osim trenutnih bljeskova, ali protiv čega? Sami ste sa svojim radom, možete se pobuniti samo protiv njega“. U takvoj situaciji misliti znači patiti: „Mi smo kao konji koje povređuje povlačenje uzde pa zato idemo pognute glave. Svako buđenje misli boli.“ Ugnjetavanje „ne izaziva revolt već potčinjavanje“. Kada je sâmo sopstvo ugroženo „nestaje svaki osećaj samopoštovanja“. Nama koji i danas verujemo da svako potčinjavanje u sebi nužno sadrži seme revolta, ovo nije prijatno saznanje. I savremenici su oštro osuđivali pesimizam Simon Vej. Njena filozofija nije u skladu sa njenom proklamovanom solidarnošću sa ljudima koji žele revoluciju. Ali ona nikada nije prestala da žudi za emancipacijom od ugnjetavanja. Posle 1935. njena misao oscilira između dva pola. Pokušala je da zamisli transformaciju društvenih vrednosti tako temeljnu da u potpunosti prevazilazi eksploataciju. Istovremeno je tragala za intenzivnom duhovnom transformacijom koja će je uskoro dovesti do vere u boga. Početkom 1935. je ušla u autobus i zabeležila u svoj dnevnik: „Čudna reakcija. Kako to da ja robinja mogu da uđem u autobus i vozim se sa svojih 12 sapatnika? Kakva izvanredna usluga. Kada bi mi neko brutalno naredio da siđem, jer tako udobni oblici prevoza nisu za mene i rekao mi da idem peške, mislim da bi mi to zvučalo sasvim prirodno. U ropstvu sam izgubila osećaj da imam bilo kakva prava.“ Mada će je ideja o ropstvu kasnije dovesti do Isusa, Vej se ovde zadržava na ideji sile. Smatrala je da Marks greši kada veruje da eksploatacija proizlazi iz kapitalizma, koji je zapravo samo aktuelni oblik ugnjetavanja. Mada ne uzima u obzir klasike poput „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ Fridriha Engelsa, Vej ovde artikuliše svoju kritiku sile: „Ljudska istorija je istorija ropstva koja i tlačitelje i potlačene pretvara u instrumente dominacije koju su sami proizveli i živo čovečanstvo svodi na pokretnu neživu imovinu.“ Biti neživ, sveden na stvar, za nju je najveća nesreća koja može da nas zadesi. Istražiće ovu temu u svom možda najboljem eseju „Ilijada ili poema o sili“. Napisan 1940. esej počinje rečima: „Pravi junak, prava tema, središte Homerove Ilijade je sila. Sila kojom se ljudi služe, sila koja ih pokorava, sila pod kojom se ljudsko telo grči. Ljudska duša se u Ilijadi neprestano ukazuje preobražena u odnosima sa silom: privučena, zaslepljena silom kojom je uverena da raspolaže, povijena pod prinudom one zbog koje trpi. Od bilo koga ko joj je potčinjen sila čini mrtvu stvar. Kada se sprovodi do krajnje granice, čoveka u najbukvalnijem smislu svodi na stvar, jer ga pretvara u leš. Neko postoji, a trenutak kasnije ga više nema.“ Esej se bavi trenutkom u Ilijadi kada Ahilej prihvata potčinjavanje Hektorovog oca, kralja Prijama. Prijam prilazi ubici svog sina, pada na kolena i „plače ponižen pred Ahilejevim nogama“. Ahilej odguruje Prijama kao neživi predmet: „Živ je, ima dušu, a ipak je stvar“. Ali i pobednik Ahilej je igračka u rukama sile koja je jednako nemilosrdna i prema silniku i njegovoj žrtvi. Prema Vej, Marks je u počiniocu video samo zlo, a u žrtvi samo dobro; Vej vidi mašinu eksploatacije u kojoj su svi žrtve. Tamo gde vlada sila nema nikoga. Iako je pokušala da izbegne pesimizam, čak je i njena kasnija religiozna misao mizantropska. Za nju je Isus ultimativni rob čije potčinjavanje je smatrala uzornim, i lično i kolektivno. To isključuje revoluciju, ili je bar tretira kao samo još jedan gest u istoj matrici ugnjetavanja. Umesto toga, tvrdi Vej, neophodno je pronaći druge načine postojanja koji ne bi replicirali odnose moći zbačenog sistema. Pre svake revolucije treba pre svega „definisati objektivne uslove koji bi omogućili društvenu organizaciju apsolutno oslobođenu ugnjetavanja; zatim potražiti kojim sredstvima i u kojoj meri se stvarno dati uslovi mogu transformisati tako da se približe ovom idealu; saznati koji je oblik društvene organizacije najmanje represivan; i na kraju definisati moć delovanja i odgovornosti pojedinaca kao takvih“. Za Vej to znači osmisliti društveni sistem u kome bi radnik bio apsolutno angažovan svojim radom, čineći ga dobrovoljnim i izrazom vlastite ljudskosti. Ovde njeno rešenje odiše dozom idealizma koji zamera drugima. Na primer, u svom najopsežnijem istraživanju postkapitalističkog oblika rada, Potreba za korenima, Vej anticipira posleratnu egzistencijalističku filozofiju Martina Hajdegera koja se fokusirala na otuđenje sopstva od osećaja prebivanja. Po njenom mišljenju, to je bilo i političko pitanje. Radnici su istrgnuti iz osećaja sopstvenog dejstva: „Ljudsko biće je zasnovano na stvarnom, aktivnom i prirodnom učešću u životu zajednice“. Ovaj osećaj ukorenjenosti u zajednicu je suprotan stradanju. Takođe sugeriše zaokruženiju definiciju radnika od one koju Vej zapaža u savremenoj socijalističkoj misli: „Prava sloboda nije definisana odnosom između želje i njenog zadovoljenja, već odnosom između misli i akcije; apsolutno slobodan čovek bi bio onaj čiji svaki postupak proizlazi iz prethodnog suda o cilju koji je sebi postavio i redosledu sredstava pogodnih za postizanje ovog cilja“. Vej je Potrebu za korenima napisala početkom 1943. u Londonu. Odatle je pokušavala da se vrati u Francusku i pridruži Pokretu otpora. Već je bila u Španiji 1936. i borila se u građanskom ratu. U Londonu je smislila plan da prebacuje medicinske sestre u Francusku padobranima. De Gol je i nju i njen plan odbacio kao ludačke. Nikada se nije vratila u Francusku, čak ni padobranom. Njeno narušeno zdravlje počelo je ozbiljno da popušta. Primljena je u sanatorijum u Kentu u teškom stanju. Umrla je 24. avgusta 1943. u 34. godini. Neki veruju da se izgladnjivala u znak solidarnosti sa drugovima na frontu. Mrtvozornik je zaključio da je u pitanju oblik samoubistva, pa joj je uskraćena hrišćanska sahrana. Susret sa tekstovima Simon Vej nikada nije lak. Francuski filozof Alber Kami opisao ju je kao sekularnu sveticu, koju je „ludilo za istinom“ vodilo do krajnosti, donoseći joj velike uvide i veliku patnju. Bila je pesimista sa verom u budućnost sveta zasnovanog na solidarnosti i strasti za slobodom: „Šta sam stekla iz svog iskustva? Osećaj da nemam nikakvo pravo, bilo kakvo, bilo koje vrste. Sposobnost da se bude moralno samodovoljan, da se intenzivno uživa u svakom trenutku slobode ili drugarstva, kao da će trajati zauvek. Direktan kontakt sa životom.“ vejl

Prevod: Dr Milan Budimir Izdavač: Kultura, 1960. Tvrd povez, strana 377 Na prvih osamnaest strana ima podvlačenja hemijskom olovkom

POETIKA KOMPOZICIJE * SEMIOTIKA IKONE - B. A. Uspenski Izdavač: NOLIT Beograd, SAZVEŽĐA broj 66 Godina izdanja: 1979. Povez: broš Broj strana: 371 Pismo: latinica Stanje: dobro

Composing for the films Theodor Adorno-Hans Eisler. Izdao `Continum` 2007, 133 strane, meki povez. p 289,290, k 7

Izdavač : Logos, 1986.g Povez : mek; Stranica: 507 Stanje očuvanosti : pečatirana, korice kao na slici, knjižni blok odličan

Jako lepo očuvana s posvetom. Sifra adp8.5

Dobro očuvana knjiga… K204

Odlično očuvana knjiga. Sifra adp10.1

Obimna