Platon Država Filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1993 godine Tvrd povez sa zaštitnim omotom. Knjiga u odličnom stanju. Platonova Država predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

U

O PITANJIMA KARAKTERA I MORALNOG IZBORA - Epiktet SKZ 2019. broj 741 tvrd povez, 358 strana knjiga je odlično očuvana NOVA i NEČITANA

Ashok Kumar Chatterje Demetra : filosofska biblioteka Dimitrija Savića 2017 345 strana odlična očuvanost U svojoj filozofijskopovijesnoj studiji autor izlaže metafiziku buddhističke škole mišljenja yogacara, te analizu epistemološke osnove i logičkih implikacija samoga sustava. Yogacara je `vjerojatno jedini izvorni epistemološki idealizam koji se oblikovao na indijskom tlu` i predstavlja posljednju veliku stvaralačku sintezu buddhizma.

Izvrstan primerak, lepo ocuvano.. umjetnika Becketta, «slomljen» logorskim terorom. Vjerujemo li negativnoj dijalektici, s preživjelim se dakle moralna pitanja uopće ne daju kompetentno diskutirati. Optimist ima pravo, ali na drugi način, kada kaže: njegova je nada bez istinosnog sadržaja jer je rezultat potiskivanja u osnovi nepodnošljive istine koju reprezentira Auschwitz . Samo je tako, samozaslijepljenjem, opstanak bio moguć. Ova dijagnoza Adornovu primjedbu po kojoj snaga s kojom je jedinka preživjela koncentracione logore (Vernichtungslager) «pobuđuje divljenje» stavlja pod čudno svjetlo: nije li to bila snaga loše cjeline bez koje ne bi bilo umicanja? Ne leži li zec u umicanju? Ne želeći ovdje optirati za Hegela, mora se ustvrditi da Adornova dijalektika ima veoma usku, naime estetičku osnovu. Centralna tvrdnja estetike koja slijedi Negativnu teologiju glasi: funkcija je umjetničkog djela iskazivanje neiskazivog. U skladu s time umjetnik pokušava da pojmovno nepojmljivom, dakle istinski individualnom, pomogne da se dočepa forme i izraza. Odatle nikakav put ne vodi k političkom dijalogu, dakle pitanju kakva bi trebala biti etika dobrog društva. Putem dijalektičke teorije neidentičnog kao jedino istinitog takav je dijalog postao nemoguć. Svaka politička etika mora pretpostaviti barem jedan identitet: onaj praktično umnog kolektiva. Odnoseći se prema svim pokušajima da se iskobelja iz bijede dosadašnje povijesti i čovječanstvo na moralno višoj razini etablira kao solidarno cijelo, Adornova dijalektika principijelno kvari igru. Cijelo na zemlji ne da se spasiti – «nakon Auschwitza» . Zauzimanje za individuum, što se Adornu ipak smatra najhitnijim, to čini krajnje oskudnim. Jer ko se želi angažirati za potlačene, eksploatirane, siromašne i gladne ne može to čini bez konstruktivne ideje jednog drugog društva i bez pozitivnog stava spram mogućnosti njenog realiziranja. Govoreći s Adornom: – bez rovovske religije preživjelog! S tvrdnjom da bez vjere u mogućnost realiziranja humanog društva i vjeri u oslobođenje jedinke nedostaje svaka osnova ne donosi se još nikakav sud o univerzalnoj depresiji što ju je Beckett umjetnički oblikovao. Utoliko kod optimiste kojeg Adorno kritizira odista postoji zabluda. Beckettove drame i pozna djela ne kruže oko čovjekovog političkog već oko metafizičkog položaja. Čekanj na Godota nije nikakvo društveno stanje. Protiv tog što je Bog odsutan upravo najliberalnije društvo najmanje može učiniti. Čovjeku se čini da Božiju prezenciju, površno gledano, danas ćuti prije svega u zemljama sa totalitarnim političkim režimom, tamo gdje se ljudska prava vrijeđaju i preziru kao karakteristikum zapadne dekadencije. S kraja Beckettovog proznog djela Društvo u kom se autor zabavlja sa sobom i svojim stopalima, imenuje se utopija koju je moguće doseći: «Sam.» U Beckettovom društvu postoji samo jedan jedini: Beckett kao neiskazivi individuum koji se razrješava ili se već razriješio svih pojmovnih relacija. A to je, strogo uzevši, Adornov ideal. S one strane svake posredovanosti zajedničkim pojmovima, pretpostavkama i konvencijama svako je od nas «razriješen» – razriješen pak na način koji se ljudima koji s drugima svoj život žele smisleno oblikovati mora učiniti beznadežnim: konačno sam…

Istorija filosofije Frederika Koplstona, engleskog jezuitskog sveštenika i velikog erudite, jedanaestotomno je izdanje koje se bavi istorijom zapadne filosofije, od predsokratovaca pa sve do moderne misli XX veka. Poslednji tom predstavalja u stvari kolekciju eseja napisanih još 1956, a sakupljenih u jednu knjigu osamdesetih godina prošlog veka. Opšte je prihvaćeno da je Koplston više nego objektivno obrađivao sve teme i pravce, čak i one koje su najviše dolazile u koliziju s njegovim ličnim filosofskim i religijskim uverenjima. U stručnoj javnosti Koplstonova knjiga važi kao jedna od najboljih istorija filosofija ikada napisanih (ako ne i najbolja). Kod nas je do sada izdato prvih pet tomova, pa se nažalost tu stalo, i to kod jednog od verovatno najbitnijih delova, u kojem se obrađuje evropsko prosvetiteljstvo, od Monteskjea, Voltera i Rusoa, preko Lesinga i Herdera, pa sve do Imanuela Kanta, čijoj filosofiji je i posvećen najveći deo ovog toma koji se sada nalazi pred vama.

ŽIVOTI I MIŠLJENJA ISTAKNUTIH FILOZOFA - Diogen Laertije Izdavač: BIGZ Beograd, FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Godina izdanja: 1985. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Broj strana: 411 Pismo: latinica Stanje: vrlo dobro

Dejvid Hjum Na engleskom Nekorišćena knjiga THE ESSENTIAL PHLOSOPICAL WORKS Retko u ponudi Dejvid Hjum (engl. David Hume; Edinburg, 7. maj 1711 — Edinburg, 25. avgust 1776) bio je škotski filozof, ekonomista i istoričar. Bio je skeptičar koji je počeo je da studira prava, koja nije do kraja završio. U toku studija dolazi u dodir sa Njutnovom fizikom, kao i sa delima engleskog filozofa Džona Loka koji mu daje pravac u filozofiji.[2] Hjumov uticaj[uredi | uredi izvor] Dejvid Hjum je bio jedna od značajnijih ličnosti njegovog stoleća. Na evropskom kontinentu, a naročito u Francuskoj, važio je za jednog od većih engleskih filozofa. U Nemačkoj je Kant tvrdio da ga je Hjumova lektira iz dogme i dremeža probudila.[3] Hjumove moralno filozofske ideje utiču takođe na utilitariste 19. veka, naročito na Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila. Biografija[uredi | uredi izvor] Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: „Kao jedan filozof da govori“. Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje.Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. Godine 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobija. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standart mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu „Traktat“ Rasprava o ljudskoj prirodi (1739—1740), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džejms Haton.[4] Hjum skeptičar[uredi | uredi izvor] Njegova skeptičnost se odražavala pre svega protiv metafizike, njoj i sa tim svakoj spekulaciji o nedostupnim stvarima bile su njegova glavna borba. Metafizičke ideje bile su za njega produkt neplodnog naprezanja čovečije taštine, koja pokušava u predmete da uđe koje su razumu potpuno nepristupačni. Ta izmišljena filozofija (Pseudofilozofija) mora se nemilosrdno otkriti (tako misli Hjum). Takođe njegova molba za profesorsko mesto na univerzitetu u Edinburgu bila je odbijena, verovatno zato što je Hjum okarakterisan kao religiozni skeptičar. Delo koje je objavio 1748, Jedno istraživanje u pogledu ljudskog razuma, moguće ja da obuhvata njegov Traktat (Rasprava). Etika[uredi | uredi izvor] U etici Hjum zastupa mišljenje da „dobro i loše nisu zavisni od razuma, nego samo od njihovog značaja i u sreću izrasli“. Dela[uredi | uredi izvor] 1748. Istraživanje ljudskog razuma 1751. Istraživanje moralnih principa 1779. Dijalog o prirodnoj religiji

Ljudsko, suviše ljudsko Ničeovo je delo iz srednje njegove faze i, zajedno s Radosnom naukom i Zorom, sačinjava svojevrsnu trilogiju. Podnaslov je „Knjiga za slobodne duhove“, a slobodni su duhovi oslobođeni pritiska religijskih normi i nedelotvornog morala, oni su razigrani individualci svesni nužnosti političkog, ali samo da bi ga se, u jednom trenutku, kada dođe vreme, oslobodili. Utoliko, međutim, Ničeovo doba nije u stanju da proizvede slobodne duhove. Zato on knjigu piše za one koji će doći, za one koje, kaže, oseća da dolaze. Izdeljana u 350 paragrafa nejednake veličine – neki su u formi aforizma, drugi oblikom i dužinom odgovaraju čitavim raspravama – Ljudsko, suviše ljudsko spada u stilski najsavršenije Ničeove knjige, ispisane energijom kakva se retko sreće u filozofskoj literaturi. Iako šiba okolo bičem svoje ironije i nepomirljljivosti, a omiljena „žrtva“ su mu religijske i metafizičke predrasude, Niče, istovremeno, neprestano pokušava da dâ pozitivna određenja. Upravo to previđaju kritičari koji Ničea bezbrižno smeštaju među nihiliste. Ako, s jedne strane, nema nikakvo razumevanje za religije i asketske morale, Niče je bezrezervno i do kraja na strani života jer smatra da upravo religija i nedelotvorni moral isisavaju životodavne sokove iz ljudi preporučujući im odricanje života u ime samog života. Upravo takve „podvale“ prozire slobodni duh i staje, svim silama, u odbranu života. Više nego bilo koji drugi prevodilac Ničea, Božidar Zec uspeva da prenese ne, naprosto, samo značenje, već „hvata“ Ničeovo raspoloženje, sledi tu zasopljenu rečenicu, tu ironiju o koju će se neoprezni čitalac, pre ili kasnije, poseći. tvrd povez, 23 cm, 580 str.

Književno-povijesna studija u kojoj autori predstavljaju kapitalno djelo poznatog hrvatskog književnika “Ribanje i ribarsko prigovaranje” Petra Hektorovića, odmičući od klasične analize tog djela kao putopisa i poslanice, već dublje ulaze u srž djela, otkrivajući u njemu potragu za gralom. Slijedom toga, u knjizi su analizirane teme, motivi, simboli i arhetipovi vezani uz taj klasičan srednjovjekovi mit. Prilog s brojnim ilustracijama pobliže oslikava poznato Hektorovićevo djelo i njegov društveno-kulturni kontekst. 450 str.

seks umetnost i američka kultura kamila palja Sex, Art and American Culture A provocative and intelligent new book by the author of the national bestseller Sexual Personae. Camille Paglia has been called everything from `the intellectual pin-up of the `90s` to an academic Rottweiler to `the bravest and most original critic of our day`. And she lives up to her various reputations in this incendiary new book of essays on the hottest issues in America`s ongoing cultural debate.

BEOSING, BEOGRAD 2014. IMA POSVETU AUTORA BIBLIOTECI PRAVNOG FAKULTETA, ODLIČNO OČUVANA! Vit.

Odlično očuvana knjiga, nekorišćena. Sifra adp8.3

Dodatne informacije Pisac PLATON Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1982 Povez TVRDI Strana 247 Stanje Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

36647) Nikola Milošević komplet 7 knjiga , Beletra Beograd 1990 , Izabrana dela u 7 knjiga , mek povez, format 14 x 20 cm , latinica, sadrži sledeće naslove : 1) Psihologija znanja , 440 str. 2) Dostojevski kao mislilac , 383 str. 3) Marksizam i jezuitizam , 189 str. 4) Antropološki eseji , 276 str. , 5) Polemike , 275 str. 6) Negativni junak , 216 str. 7) Ideologija , psihologija i stvaralaštvo , 282 str.

Bitak i vrijeme - Martin Heidegger BITAK I VREME HAJDEGER BITAK I VRIJEME HAJDEGER - preveo s njemačkoga Hrvoje Šarinić - uvod u `Sein und Zeit` Gajo Petrović -Naprijed ,ZAGREB , 1988 godina ,2 izdanje - CLXVIII + 510 strana očuvanost 5 - ,ima samo 2 potpisa hemijskom na pocetku knjige ,bivseg vlasnika Ova knjiga nemačkog filozofa Martina Hajdegera (1889–1976), po mišljenju mnogih, najznačajnije je filozofsko delo u 20. veku. Polazeći od osnovne teme svog učenja – pitanja o bitku bića kao takvog i u celini, i krećući se u svojim istraživanjima po najraznovrsnijim oblastima – ujedno razmatrajući celokupnu istoriju filozofije i kulture, Hajdeger nastoji da uspostavi poslednji osnov svega postojećeg i sveg našeg znanja o bitku. Svojim idejama ova knjiga uticala je i utiče ne samo na savremeno filozofsko mišljenje već i na brojne nauke – medicinu, teologiju, umetnost...Knjiga Bitak i vreme prevedena je na veliki broj svetskih jezika, a pred našim čitaocima je prvi prevod knjige na srpski jezik u godini jubileja, u kojoj se obeležava osamdeset godina od prvog objavljivanja ovog remek-dela filozofske misli. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. (MALI BELI ORMAR ,CAR ,U SOBI)

ESTETIKA 1-3 - Georg Vilhelm Fridrih HEGEL Izdavač: KULTRURA Beograd - filozofska biblioteka Godina izdanja: 1970. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Pismo: latinica Stanje: dobro

U dobrom stanju Izdavač: Naprijed Godina: 1974-1979 Broj strana: 278+304+338+397 Format: 22.5x14 Povez: tvrd Najkompletniji udžbenik za estetiku, koji se koristi i danas. I. Povijest filozofskih problema II. Epoha estetike III. S onu strane estetike IV. Smrt estetskog

SADRŽAJ PREDGOVOR ABADONA ADAM I EVA AZAZELO „ALEKSANDAR PUŠKIN“ ALEKSANDAR RJUHIN ALOJZIJE MOGARIČ ARKADIJE APOLONOVIČ SEMPLEJAROV ARČIBALD ARČIBALDOVIČ AFRANIJE AHMATOVA, Ana Andrejevna (Gorenko BARON MAJGEL „BATUM“ „BEKSTVO“ „BELA GARDA“ BELI, Andrej BELOZERSKA, Ljubov Jevgenjevna BERĐAJEV, Nikolaj Aleksandrovič BEHEMOT „BEŠE MAJ“ „BLAŽENSTVO“ „BLISTAVI ŽIVOT“ „BOEMIJA“ „BRATSTVO LICEMERA“ „Br. 13 – ZGRADA ELPIT-RABKOMUNA“ „BUDUĆE PERSPEKTIVE“ BULGAKOV, Afanasij Ivanovič BULGAKOV, Ivan Afanasjevič BULGAKOV, Nikolaj Afanasjevič BULGAKOV, Sergej Nikolajevič BULGAKOVA, Varvara Afanasjevna BULGAKOVA, Varvara Mihajlovna BULGAKOVA, Vera Afanasjevna BULGAKOVA, Jelena Afanasjevna BULGAKOVA, Jelena Sergejevna BULGAKOVA, Nadežda Afanasjevna BUHARIN, Nikolaj Ivanovič VELIKI BAL KOD SATANE VOLAND „DANAK USHIĆENOSTI“ „DANI TURBINIH“ DEMONOLOGIJA DOM GRIBOJEDOVA „DON KIHOT“ „ĐAVOLIJADA“ „EGIPATSKA MUMIJA“ ŽORŽ BENGALSKI „ZAPISI MLADOG LEKARA“ „ZAPISI NA MANŽETNAMA“ „ZASEDANjE POVODOM JUBILEJA“ „ZVEZDANI OSIP“ „ZLATASTI GRAD“ „ZOJKIN STAN“ IVAN BEZDOMNI „IVAN VASILjEVIČ“ „IZGUBLjENO OKO“ „JEDAN DAN NAŠEG ŽIVOTA“ „JEZERO SAMOGONA“ JEZIK I STIL JEŠUA HA-NOCRI JOSIF KAIFA JUDA IZ KIRIJATA „JURIJ SLjOSKIN (SILUETA)“ „KANSKA VATRA“ KANT, Imanuel „KIJEV-GRAD“ „KINESKA PRIČA“ „KOBNA JAJA“ KOROVJOV-FAGOT „KRŠTENjE OKRETANjEM“ „KURS ISTORIJE SSSR“ LAPA, Tatjana Nikolajevna LEVI MATEJ LENjIN LjAMIN, Nikolaj Nikolajevič MAJRINK, Gustav MAJSTOR „MAJSTOR I MARGARITA“ „MALOUMNI ŽURDEN“ MARGARITA MASONERIJA „MEĆAVA“ „MINjIN I POŽARSKI“ 12 MIHAIL ALEKSANDROVIČ BERLIOZ 520 „MOLIJER“ „MORFIJUM“ „MOSKVA DVADESETIH GODINA“ „MOSKOVSKE SCENE“ „MRTVE DUŠE“ (dramatizacija) „MRTVE DUŠE“ (filmski scenario) „MUZA OSVETE“ „MULINI SINOVI“ „NAPAD“ NASTAVCI „MAJSTORA I MARGARITE“ „NEDELjA PROSVEĆIVANjA“ „NEOBIČNI DOŽIVLjAJI JEDNOG DOKTORA“ NIKANOR IVANOVIČ BOSOJ NIČE, Fridrih „PETAR VELIKI“ PETLjURA, Simon Vasiljevič „PEHAR ŽIVOTA“ „POD PETOM“ „POZORIŠNI ROMAN“ PONTIJE PILAT POPOV, Pavel Sergejevič „PREDSTAVA LORDA KERZONA“ „PRESTONICA U NOTESU“ „PSALAM“ „PSEĆE SRCE“ „PURPURNO OSTRVO“ (drama) „PURPURNO OSTRVO“ (feljton) „PUTOVANjE PO KRIMU“ „RADNIČKI GRAD-VRT“ „RAT I MIR“ „RAŠEL“ „REVIZOR“ SALTIKOV-ŠČEDRIN, Mihail Jevgrafovič SJENKJEVIČ, Henrik SLAŠČOV, Jakov Aleksandrovič „SLUČAJ KOMAROV“ SOKOV ANDREJ FOKIČ „SPIRITISTIČKA SEANSA“ STALjIN STEPAN BOGDANOVIČ LIHODEJEV „STEPENICE ZA RAJ“ STRAVINSKI ALEKSANDAR NIKOLAJEVIČ „TAJNOM PRIJATELjU“ „TAMA MISIRSKA“ TEATAR VARIJETE „TRGOVAČKA RENESANSA“ TROCKI „TUŠTA I TMA“ „U KAFEU“ „U NOĆI NA TREĆI DAN MESECA“ „U ČASOVIMA SMRTI“ „UBIO SAM“ „UBRUS S PETLOM“ UKLETI STAN FLORENSKI, Pavel Aleksandrovič FRIDA HELA HRIŠĆANSTVO „CRVENA KRUNA“ „CRNO MORE“ „ČASOVI ŽIVOTA I SMRTI“ „ČELIČNO GRLO“ „ČIČIKOVLjEVE PUSTOLOVINE“ „ŠANSON D’ETE“ ŠESTOV, Lav MIHAIL BULGAKOV: DELA I DANI, 1891–1940 BIBLIOGRAFIJA BELEŠKA O PISCU

Predrag Finci - Poetozofski eseji , izdanje Međunarodni centar za mir . Korice malo izlizane, unutra je nova

Beograd 1998. Mek povez, XXXVII + 558 strana. Napomena: na tridesetak strana tragovi olovke (uredno obeležen tekst, zapisi na marginama - kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. J9 ...Ova knjiga teži istorijskoj spoznaji. Autorkino lično iskustvo, gotovo nepregledna dokumentacija i zadivljujuće bogato konkretno znanje istraženi su sa istorijskog i analizirani sa sociolološkog stanovišta. No ova knjiga se ne zaustavlja na tome. Ona želi da putem poznaje doprinese stvaranju određenog moralnog političkog čina mišljenja koji bi čoveku omogućio da se potvrdi u ovom vremenu , u haosu koji kida sve korene i u opštoj zasićenosti od svih mišljenja, koji i jesu stvorili kolektiv ničega i aparat terora... (Iz predgovora Karla Jaspersa nemačkom izdanju) Sadržaj: Predgovor prvom izdanju Predgovor prvom delu: Antisemitizam Predgovor drugom delu: Imperijalizam Predgovor trećem delu: Totalitarizam PRVI DEO: ANTISEMITIZAM Prvo poglavlje: Antisemitizam kao uvreda zdravog razuma Drugo poglavlje: Jevreji, nacionalna država i rođenje antisemitizma I: Dvosmislenosti emancipacije i Jevrejin kao državni bankar II: Rani antisemitizam III: Prve antisemitske partije IV: Antisemitizam levičara V: Zlatno doba sigurnosti Treće poglavlje: Jevreji i društvo I: Između parija i skorojevića II: Moćni čarobnjak III: Između poroka i zločina Četvrto poglavlje: Drajfusova afera I: Činjenice o ovom slučaju II: Treća republika i francuska jevrejska zajednica III: Vojska i kler protiv republike IV: Narod i gomila V: Jevreji i drajfusovci VI: Izvinjenje i njegovo značenje DRUGI DEO: IMPERIJALIZAM Peto poglavlje: Politička emancipacija buržoazije I: Ekspanzija i nacionalna država II: Vlast i buržoazija III: Savez između gomile i kapitala Šesto poglavlje: Teorija rase pre rasizma I: `Rasa` aristokrata protiv `nacije` građana II: Rasno jedinstvo kao zamena za nacionalnu emancipaciju III: Novi ključ za istoriju IV: `Prava Engleza ` vs. Prava čoveka Sedmo poglavlje: Rasa i birokratija I: Fantomski svet Crnog kontinenta II: Zlato i rasa III: Karakter imperijaliste Osmo poglavlje: Kontinentalni imperijalizam: pan-pokreti I: Plemenski nacionalizam II: Nasleđe bezakonja III: Partija i pokret Deveto poglavlje: Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka I: `Nacija manjina` i narod bez državljanstva II: Aporije ljudskih prava TREĆI DEO: TOTALITARIZAM Deseto poglavlje: Besklasno društvo I: Mase II: Privremeni savez između gomile i elite Jedanaesto poglavlje: Totalitarni pokret I: Totalitarna propaganda II: Organizaciona priprema totalitarne vlasti Dvanaesto poglavlje: Totalitarizam na vlasti I: Totalitarna država II: Tajna policija III: Totalna dominacija Trinaesto poglavlje: Ideologija i teror: novi oblik vlasti Bibliografija Registar

Odlican primerak. Omot malo zacepljen, nista strasno.

Jako lepo očuvana. Sifra adp27.3

Dobro očuvano! Autor - osoba Pico della Mirandola, Giovanni, 1463-1494 = Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Naslov Govor o dostojanstvu čovekovu / Đovani Piko dela Mirandola ; sa latinskog preveo, latinski izvornik priredio, uvod i beleške napisao Sinan Gudžević ; predgovor napisao Ljubomir Tadić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Filip Višnjić“, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 123 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gudžević, Sinan Tadić, Ljubomir Zbirka Libertas Napomene Prevod dela: Oratio de hominis dignitate / Giovanni Pico della Mirandola Tiraž 2.000 Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam: str. 5-16 Uvod: str. 17-23 Objašnjenja i beleške: str. 107-118 Bibliografija: str. 119-123. Predmetne odrednice Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Humanizam Đovani Piko dela Mirandola (lat. Johannes Picus de Mirandula; 24. februar 1463 – 17. novembar 1494.) bio je italijanski renesansni plemić i filozof. Poznat je po događajima iz 1486. godine, kada je u dobi od 23 godine predložio da odbrani 900 teza o religiji, filozofiji, prirodnoj filozofiji i magiji protiv svih onih koji žele da napišu Oraciju o dostojanstvu čoveka, koja je je nazvana „Manifestom renesanse“, i ključnim tekstom renesansnog humanizma i onoga što se naziva „Hermetička reformacija“. Bio je osnivač tradicije hrišćanske Kabale, ključnog načela rane moderne zapadne ezoterike. 900 Teza bila je prva štampana knjiga koju je crkva zabranila. Biografija Porodica Đovani je rođen u Mirandoli, blizu Modene, kao najmlađi sin Đanfrančeska I Pikoa, lorda Mirandole i grofa Konkordije i Giulije, kćerke Feltrina Bojarda, grofa Skandijana. Porodica je dugo živela u dvorcu Mirandola (vojvodstvo Modena), koji je postao nezavisan u četrnaestom veku i koji je 1414. godine dobio od svetog rimskog cara Sigismunda. Mirandola je bila mala autonomna županija (kasnije vojvodstvo) u Emiliji, blizu Ferare . Piko dela Mirandola bila je usko povezana sa dinastijama Sforca, Gonzaga i Este, a Đovanijeva braća i sestre venčali su se potomcima naslednih vladara Korzike, Ferare, Bolonje i Forlije. Rođen nakon dvadeset tri godine braka svojih roditelja, Đovani je imao dva mnogo starija brata, a obojica su ga nadživela: Grof Galeoto I nastavio je dinastiju, dok je Antonio postao general u carskoj vojsci. Porodica Piko vladala bi kao vojvodstvo kao saveznik Luja 14. u Francuskoj sve dok Mirandolu, 1708. godine ne osvoji njegov rival, Jozef I., sveti rimski car, a pripojio ga je Modeni vojvoda Rinaldo d`Este, a prognani muški rod je izumro u 1747. Đovanijeva porodica po majci posebno se odlikovala u umetnosti i poznavanju italijanske renesanse . Njegov rođak i savremenik bio je pesnik Mateo Maria Bojardo, koji je odrastao pod uticajem svog ujaka, firentinskog pokrovitelja umetnosti i učenjaka-pesnika Tita Vespazijana Strocija. Đovani je imao paradoksalnu vezu sa svojim nećakom Đanfreskom Piko dela Mirandolom, koji je bio veliki poštovalac njegovog ujaka, a ipak je objavio Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) u suprotnosti sa „drevnom pripovešću o mudrosti“ koju prenosi Đovani, a koju je opisao istoričar Čarls B. Šmit kao pokušaj „da uništi ono što mu je stric gradio“. Obrazovanje Kao dete sa izuzetnim pamćenjem, Đovanni je u vrlo ranom uzrastu učio latinski, a možda i grčki jezik. Okrenut ka crkvi pod uticajem svoje majke, imenovan je za papskog protonotara (verovatno počasnog) na deset godina, a 1477. otišao je u Bolonju da studira kanonska prava. Naglom smrću majke tri godine kasnije, Piko se odrekao kanonskog prava i počeo da studira filozofiju na Univerzitetu u Ferari. Tokom kratkog putovanja u Firenci, sastao se sa Angelom Polizianom, dvorskog pesnika Đirolamom Benivienijem, a verovatno i s mladim Dominikanskim fratrom Girolamom Savonarolom. Celog života ostao je vrlo blizak prijatelj sa sva tri. Takođe je mogao biti i ljubavnik Poliziana. Od 1480. do 1482. nastavio je studije na Univerzitetu u Padovi, glavnom centru aristotelijanizma u Italiji. Već znajući latinski i grčki jezik, studirao je hebrejski i arapski jezik u Padovi kod Elia del Medigoa, jevrejskog averoista, i čitao je i aramejske rukopise. Del Medigo je takođe za Pika preveo judaisitčke rukopise sa hebrejskog na latinski jezik, kao što bi to činio duži niz godina. Piko je takođe napisao sonete na latinskom i italijanskom jeziku koji je zbog uticaja Savonarole uništio na kraju svog života. Sledeće četiri godine proveo je kod kuće, ili u poseti humanističkim centrima bilo gde u Italiji. Godine 1485. otputovao je na Univerzitet u Parizu, najvažniji centar u Evropi za skolastičku filozofiju i teologiju, i središte sekularnog averoizma. Verovatno je u Parizu Đovani započeo svojih 900 teza i zamislio da ih brani u javnoj raspravi. 900 teza Zaključci neće biti sporni nakon Bogojavljenja. U međuvremenu će biti objavljeni na svim italijanskim univerzitetima. A ako bilo koji filozof ili teolog, čak i iz italijanskih krajeva, želi da dođe u Rim radi rasprave, njegov gospodar mora da obeća da će mu platiti putne troškove iz sopstvenih sredstava. — Objava na kraju 900 Teza Za to vreme dogodila su se dva događaja koji su mu promenili život. Prvi je bio kada se vratio da se neko vreme nastani u Firenci u novembru 1484. i upoznao Lorenca de Medičija i Marsilija Fičina. Bio je to astrološki povoljan dan kada je Fičino izabrao da objavi svoje prevode dela Platona sa grčkog na latinski, pod Lorencovim entuzijastičnim pokroviteljstvom. Čini se da je Piko očarao oba muškarca, i uprkos Fičinovim filozofskim razlikama, bio je uveren u njihov Saturnov afinitet i božansku providnost njegovog dolaska. Lorenco je podržavao i štitio Đovanija do svoje smrti 1492. godine. Ubrzo nakon ovog boravka u Firenci, Piko je otputovao na put u Rim, gde je nameravao da objavi svojih 900 teza i pripremi se za kongres učenih ljudi iz cele Evrope kako bi raspravljao sa njima. Zaustavivši se u Areceu, upetljao se u ljubavnu vezu sa suprugom jednog od rođaka Lorenca de Medičija, što ga je zamalo koštalo života. Đovani je pokušao pobeći sa ženom, ali suprug ga je uhvatio, ranio i bacio u zatvor. Pušten je tek nakon intervencije samog Medičija. Ovaj incident je pokazatelj Đovanijevog često smelog temperamenta. Pico je proveo nekoliko meseci u Peruđi i obližnjoj Frati, oporavljajući se od povreda. Tamo je, kako je napisao Fičinu, „božansko proviđenje ... dovelo je do toga da su neke knjige pale u moje ruke. To su kaldejske knjige ... Esdrasa, Zoroastera i Melčiora, orlaci mudraca, koji sadrže kratko i suvo tumačenje kaldejske filozofije, ali punu misterije. „I u Peruđi je Pico bio upoznat sa mističnom hebrejskom kabalom koja ga je očarala, kao i pokojni klasični hermejski pisci, poput Hermesa Trismegistusa. Smatralo se da su Kabala i Hermetika u Pikovo vreme bile drevne koliko i Stari zavet. Najoriginalnija od njegovih 900 teza odnosila se na Kabalu . Kao rezultat toga, postao je osnivač tradicije poznate pod nazivom Kristijana Kabala, koja je postala centralni deo ranog modernog zapadnog ezoterizma. Pikoov pristup različitim filozofijama bio je ekstremni sinkretizam, postavljajući ih paralelno, tvrdi se, umesto da pokušava da opiše istoriju razvoja. Piko je svoje ideje uglavnom bazirao na Platonu, kao i njegov učitelj Marsilio Fičino, ali zadržao je duboko poštovanje prema Aristotelu. Iako je bio produkt studia humanitatis, Piko je bio ustavno eklektičan i u nekim je aspektima predstavljao reakciju protiv preuveličavanja čistog humanizma, braneći ono što je smatrano najboljim od srednjovekovnih i islamskih pripovedača, kao što su Ibn Rušd i Ibn Sina, a o Aristotelu u čuvenom dugom pismu Ermolau Barbarou 1485. godine. Piko je uvek bio cilj da pomiri škole Platona i Aristotela, jer je verovao da koriste različite reči da bi iskazali iste koncepte. Možda su ga iz tog razloga prijatelji zvali „Princeps Konkordije“ ili „Princ Harmonije“. Slično tome, Piko je verovao da i obrazovana osoba treba da proučava hebrejske i talmudske izvore i hermetike, jer je mislio da oni predstavljaju isti koncept Boga koji se vidi u Starom zavetu, ali različitim rečima. Završio je svoju „Oraciju o dostojanstvu čoveka“ tako da bude nastavak 900 teza i otputovao je u Rim kako bi nastavio svoj plan odbrane. Objavio ih je zajedno u decembru 1486. kao „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, i ponudio je da plati troškove svim učiteljima koji su došli u Rim da bi javno raspravljali o njima. Želeo je da debata počne 6. januara, što je, kako je primetio istoričar Stiven Farmer, praznik Bogojavljenja i „simboličan datum predaje poganskih roda Hristu u licima Vašim“. Nakon što je na vrhuncu rasprave izašao pobedonosno, Piko je planirao ne samo simbolično pristajanje paganskih mudraca, već i obraćenje Jevreja kad su shvatili da je Isus istinska tajna njihovih tradicija. Prema Farmeru, Piko je možda bukvalno očekivao da će se „njegova Vatikanska rasprava završiti tako što se četvorica konjanika apokalipse probijaju kroz rimsko nebo“. U februaru 1487. papa Inoćentije VIII zaustavio je predloženu raspravu i osnovao komisiju za preispitivanje pravičnosti 900 teza . Iako je Piko odgovorio na ove optužbe, osuđeno je trinaest teza. Piko je pismeno pristao da ih povuče, ali nije se predomislio u njihovoj valjanosti. Na kraju je svih 900 teza osuđeno. Nastavio je da piše apologiju braneći ih, a Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, objavljenu 1489. godine, posvetio je svome zaštitniku Lorencu . Kada se papa upoznao sa širenjem ovog rukopisa, osnovao je inkvizacijski sud, prisiljavajući Pika da se odrekne Apologije, pored svojih osuđenih teza, koje je pristao da učini. Papa je osudio 900 teza kao: „U delu o jereticima, deo o cvatu jeresi; nekoliko navođenja je uvredljivo i skandalozno za pobožne uši; veći deo napisanog nema nikakvu vrednost, već samo ponavlja greške paganskih filozofa... ostatak raspaljuje drskost Jevreja; nekoliko delova, na kraju, pod izgovorom `prirodne filozofije`, favorizuje umetnost [tj., magija] koja je neprijatelj katoličke vere i ljudske rase.“ Ovo je prvi put da je štampana knjiga zabranjena od strane crkve, a skoro svi primerci su spaljeni. Piko je pobegao u Francusku 1488. godine, gde ga je na zahtev papinskih nuncija, uhapsio Filip II, vojvoda od Savoja, i zatvorio u Vensen . Zagovorom nekoliko italijanskih knezova - podsticajem Lorenca de Medičija - kralj Karlo VIII ga je pustio na slobodu, a papa je nagovoren da dozvoli Piku da se preseli u Firencu i da živi pod Lorencovom zaštitom. Ali on nije bio očišćen od papinskih cenzusa i ograničenja sve do 1493. godine, nakon pristupanja Aleksandra VI (Rodriga Borgia) papskom prestolu. Ovakvo iskustvo je duboko uzdrmalo Đovanija Pika dela Mirandolu. Pomirio se sa Savonarolom, koji mu je ostao vrlo blizak prijatelj. Upravo na Đovanijev nagovor, Lorenco je pozvao Savonarola u Firencu. Ali Đovani se nikada nije odrekao svojih sinocističkih uverenja. Naselio se u vili u blizini Fjezola što mu je omogućio Lorenco, gde je napisao i objavio Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) i Jedan od bića (1491). Ovde je napisao i svoje drugo najslavnije delo, „Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ ( Traktat protiv prediktivne astrologije ), koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. U njemu je Đovani kiselo osudio determinističke prakse astrologa svog vremena. Nakon smrti Lorenca de Medičija, 1492. godine, Đovani se preselio u Feraru, iako je nastavio da posećuje Firencu. U Firenci je politička nestabilnost dovela do sve većeg uticaja Savonarole, čija je reakcionarna opozicija renesansnoj ekspanziji i stilu već dovela do sukoba sa porodicom Mediči (oni su na kraju bili proterani iz Firence) i dovešće do veleprodajnog uništavanja knjiga i slika. Ipak, Piko je postao sledbenik Savonarola. Odlučan da postane monah, odbacio je svoje nekadašnje zanimanje za egipatske i kaldejske tekstove, uništio sopstvenu poeziju i poklonio bogatstvo. Smrt Godine 1494, u 31. godini, Piko umire pod misterioznim okolnostima zajedno sa svojim prijateljem Anđelom Ambroginijem. Proširile su se glasine da ga je otrovao njegov lični sekretar jer je Piko postao vrlo blizak sa Savonarolom. Sahranjen je zajedno sa Đirolamom Benivinijem u San Marku a posmrtnu svečanost priredio je Savonarola. Fičino je zapisao: „Naš dragi Piko napustio nas je istog dana kada je Karlo VIII ušao u Firencu a suze pisama nadoknadile su radost ljudi. Bez svetla koje je doneo kralj Francuske, Firenca verovatno nije videla mračniji dan od onog kad se ugasilo svetlo Mirandole. Tela Ambroginija i Pika ekshumirana su 2007. godine iz crkve San Marka u Firenci kako bi se utvrdili uzroci njihove smrti. Forenzički testovi pokazali su da su i Ambrogini i Piko verovatno umrli od trovanja arsenom, verovatno po nalogu Lorencovog naslednika, Pjera de Medičija. Pisanje U Besedi o dostojanstvu čoveka (1486), Piko je opravdao važnost ljudske potrage za znanjem u neoplatonskom okviru. Beseda je takođe služila kao uvod u Pikovih 900 teza za koje je verovao da pružaju potpunu i dovoljnu osnovu za otkrivanje svih saznanja, pa samim tim i model za uspon čovečanstva u lancu bivanja. 900 teza su dobar primer humanističkog sinkretizma, jer je Piko kombinovao platonizam, neoplatonizam, aristotelizam, hermetizam i kabalu. Uključene su i 72 teze koje su opisivale ono što je Piko smatrao kompletnim sistemom fizike. Pikovo delo O besmrtnosti (Pariz, 1541) i druga dela razvili su doktrinu da se čovekovo vlasništvo besmrtne duše oslobodilo od hijerarhijske staze. Piko je verovao u univerzalno pomirenje, jer je jedna od njegovih 900 teza bila „Smrtni greh konačnog trajanja nije zaslužan za večnu već samo vremensku kaznu.“ bila je među tezama koje je papa Inoćentije VIII izrekao heretično u svom iskazu od 4. avgusta 1487. U O besmrtnosti on piše da je „ljudsko zvanje mistično zvanje koje se mora realizovati na način koji ima tri faze, a koji podrazumeva nužno moralnu transformaciju, intelektualno istraživanje i konačno savršenstvo u identitetu s apsolutnom stvarnošću. Ova paradigma je univerzalna, jer se može uvući u svaku tradiciju.“ Deo njegovog Disputationes adversus astrologiam divinatricem objavljen je u Bolonji, nakon njegove smrti. U ovoj knjizi Piko iznosi argumente protiv prakse astrologije koja je vekovima imala ogroman odjek, sve do našeg vremena. Na Disputationes adversus astrologiam divinatricem utiču argumenti protiv astrologije koju je zagovarao jedan od njegovih intelektualnih junaka, Augustin Hipo, a takođe i srednjovekovna filozofska priča od Ibn Tufejla, koja je promovisala autodidaktizam kao filozofski program. Pikov antagonizam prema astrologiji izgleda uglavnom proizilazi iz sukoba astrologije sa hrišćanskim predodžbama o slobodnoj volji. Ali Pikovi argumenti nadmašili su Fičinove prigovore, koji je i sam bio astrolog. Rukopis je nakon Pikove smrti uredio da objavi njegov nećak Đovani Frančesko Piko dela Mirandola, strastveni sledbenik Savonarole, i možda je izmenjen da bi bio snažnije kritikovan. Ovo bi možda moglo objasniti činjenicu da je Fičino podržao rukopis i sa oduševljenjem ga odobrio pre njegovog objavljivanja. Na početku svoje karijere, Piko je napisao Commento sopra una canzone d`amore di Girolamo Benivieni, u kojoj je objavio da ima plan da napiše knjigu pod nazivom Poetica Theologia: Mišljenje je starih teologa da se božanski subjekti i misterije ne mogu brzo otkriti... Egipćani su u svojim hramovima gradili sfinge, ni zbog čega drugog nego da bi ukazali na božanske stvari, a čak i kad se te stvari provlače kroz pisanje, moraju biti prekrivene zagonetnošću... Kako je to urađeno od strane latinskih i grčkih pesnika biće objašnjeno u knjizi Poetica Theologia. –  Commento, Libro Terzo, opis 11, Stanza Nona Pikov Heptaplus, mistično-alegorijsko izlaganje o stvaranju prema sedmom Biblijskom smislu, razrađuje ideju da različite religije i tradicije opisuju istog Boga. Knjiga je napisana u njegovom karakterističnom apologetika i polemičnom stilu: Ako se slažu s nama u bilo čemu, trebalo bi da naložimo Jevrejima da ostanu uz antičku tradiciju svojih očeva; ako se negde ne slažu s nama, tada kao katoličke legije treba da izvršimo napad na njih. Ukratko, šta god da otkriju suprotno istini Jevanđelja, moramo im se suprotstaviti koliko god je to u našoj moći, a dok god pronalazimo istinu moramo je skinuti sa tereta sinagoge, kao pogrešnog nosioca, nas, legitimnih Izraelaca. –  Heptaplus, proglas 3. ekspoziciji U delu De ente et uno ima objašnjenja nekoliko odlomaka Mojsija, Platona i Aristotela. To je pokušaj pomirenja između platonskih i aristotelovskih spisa o relativnim mestima bića i „onoga „i odbacivanje oprečnih argumenata. Na italijanskom jeziku napisao je imitaciju Platonovog simpozijuma. Njegova pisma (Aureae ad familiares epistolae, Pariz, 1499) važna su za istoriju savremene misli. Mnogo izdanja njegovih celih dela u šesnaestom veku u dovoljnoj meri dokazuju njegov uticaj. Drugi zloglasni tekst Đovanija Piko dela Mirandole je De omnibus rebus et de quibusdam aliis, „Od svih stvari koje postoje i malo više“, koji se spominje u nekim zapisima o utopiji Tomasa Mora i izruguje se naslovu Lukrecijeve „De_rerum_natura“ Đovani Piko dela Mirandola – Govor o dostojanstvu čovekovom Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića. Taj put on započinje etikom, koja obuzdava strasti i niske nagone, a iza nje smešta dijalektiku, koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa. Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa. Odlomci iz dela Kako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska. *** Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijama. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“? Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti. Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni. *** Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala. Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest. A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti. *** Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora. *** Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, rastržu i razdiru. MG124 (N)

Nova nekorišćena knjiga