Marketing
Postavite oglas
Kontakt
Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
301-325 od 12303 rezultata
Broj oglasa
Prikaz
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Simon de Bovoar (franc. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra. Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (franc. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma. Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[3] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane častna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života...
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote...
Nova, nekorišćena Učenje o nauci : (1804) / J. G. Fihte Preveo Drago Đurić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2007 Službeni glasnik, 2007 Fizički opis 235 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Đurić, Drago Medicus, Fritz Filozofska biblioteka ; [Službeni glasnik, Beograd] Prevod dela: Die Wissenschaftslehre / Johann Gottlieb Fichte Tiraž 750 Str. 9-10: Predgovor priređivača / Fric Medikus (Fritz Medicus) Beleška prevodioca: str. 235 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Subjekt (filozofija) Ontologija Fichte, Johann Gottlieb, 1762-1814 = Fihte, Johan Gotlib, 1762-1814 Johan Gotlib Fihte je zasebna figura klasične nemačke filozofije. Ne samo njegova predavanja nego i pisani radovi sadrže jak polemički žar. Često se tvrdi da je Fihte živeo svoju filozofiju. Predavanja o učenju o nauci koja donosi ovaj prevod održana su u drugom ciklusu letnjeg semestra 1804. Ona se smatraju najreprezentativnijim i najznačajnijim prikazom srednje faze Fihteovog razvoja učenja o nauci, a ponekad i učenja o nauci uopšte. Ovo je prvi prevod nekog Fihteovog dela na srpski jezik iz kasnijeg razdoblja njegovog rada. Dr Drago Đurić Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; Ramenau, 19. maj 1762 - Berlin, 27. januar 1814) jedan je od glavnih predstavnika nemačke klasične idealističke filozofije i najistaknutijih ličnosti nemačkog duhovnog života krjem 18. i početkom 19. veka.
62156) ISTORIJA MODERNE FILOZOFIJE od Dekarta do Kanta , Lućano de Krešenco , Novi Sad 2009 , Krešenco sa petom knjigom, gde se bavi XVII i XVIII vekom, nastavlja projekat popularne istorije filozofije. „Svet se podelio u dve različite i odvojene hemisfere: s jedne strane su oni koji su rasuđivali, a sa druge su oni kojima se više dopadalo da veruju”. Tako Lućano de Krešenco predstavlja doba prosvetljenja. „Rasuđivanje” je značilo ostaviti tradiciju i prihvatiti kao istinito samo ono što je očigledno. Počela se otkrivati snaga sumnje. Dekart je postavio pravila i tim putem uputili su se Hobs, Paskal, Spinoza, Lajbnic i svi drugi. Počela je da se rađa nova filozofija koja je imala uzor u matematici i geometriji. Menjale su se i društvene prilike. Volter, enciklopedisti i „materijalisti” postali su protagonisti društvenog života i promenili su lik Evrope. Zaslugom Loka, Hjuma i Berklija, „rasuđivanje” u Engleskoj je poprimilo posebnu nijansu – „empirizam”; u Napulju je Viko razmišljao o cikličnim ponavljanjima istorijskih pojava; a u jednom uglu Pruske, Kant je zatvarao epohu i otvarao drugu. Sva ta mnoga i složena dešavanja opisao je Lućano de Krešenco, elegantno i sa lakoćom, ali i sa preciznošću koju čitaoci njegove Istorije filozofije već dobro poznaju. mek povez, format 12 x 20 cm , latinica, ilustrovano, 171 strana
Knjiga je odlicno ocuvana, bez podvlacenja i slicnog. Potpis vlasnika na prvoj beloj strani. BIGZ Beograd 1991, preveo Dr Nikola Popović ,pogovor Dr Milan Damnjanović, tvrd povez, format 15,5 x 22,5 cm , zaštitni omot, latinica, 382 strane Kant je iz horizonta svoje kritičke filozofije tačno definisao estetsko kao racionalnost sui generis ali ga nije sasvim odvojio od naučne (scijentističke) racionalnosti. Na taj način, otvorio je i za današnju diskusiju aktualno pitanje tipa estetske racionalnosti i značaja estetskog iskustva uopšte. Ako u estetskom stavu čovek refleksivno stavlja u pokret svoje saznajne potencijale i ako estetski subjekt slobodno raspolaže svojim saznajnim snagama, to se on sledstveno oseća kao da je potvrđen u svom postojanju; štaviše, iz tog njegovog slobodnog ophođenja proističe prinos razvoju njegove subjektivnosti kao uslovu kritičkog držanja i racionalne prakse. Kant je istakao refleksivno „lebdenje“ estetskog iskustva kao specifičnost tog iskustva i time definitivno odredio estetsko iskustvo kao načelno otvoreno refleksivno zbivanje, o čemu na neobično aktualan način svedoči moderna i postmoderna umetnost.
Očuvana, nekoriscena(vidi slike), 13x20cm, 157 str. Delo „Savremenost ruske religiozne filozofije“ predstavlja sažet i osnovan vodič kroz ovu mnogima interesantnu, ali nedovoljno poznatu oblast, takođe je značajna i kao izvor za tumačenje zasnovanosti Jerotićeve posebne religiozno-filozofske misli. U knjizi su zastupljena učenja sledećih znamenitih ruskih mislioci: Vladimira Solovjeva, Nikolaja Fjodoreva, Dostojevskog, Nikolaja Berđajeva, Vasilija Rozanova, Dmitrija Mereškovskog, Pavla Evdekimova.
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. Slobodan Žunjić (Priština, 20. oktobar 1949 — Beograd, 9. mart 2019) bio je jugoslovenski i srpski profesor, filozof, istoričar filozofije i prevodilac filozofskih dela. Jedan je od najistaknutijih srpskih filozofa druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Isticao se po širini svoje filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji. Bio je istoričar filozofije koji je izvanredno poznavao gotovo sve periode povesnog razvoja filozofskog mišljenja i polihistor kakav se retko sreće čak i u daleko razvijenijim kulturama.
OČUVANA Izdavač: Alnari Opis: Beograd 2005 ,str. 132, Sun Tzuova knjiga „Umeće ratovanja“, jedno je od najznačajnijih klasičnih kineskih dela. Ova knjiga ne sadrži ni jednu zastarelu maksimu ili nejasno uputstvo. Najbolje je pobediti bez borbe, rekao je Sun Tzu. Za njega je rat bio sastavni deo života. Pažljivo pročitajte ovu knjigu, i sve savremene knjige koje govore o upravljanju državom više vam se neće činiti dostojne pažnje. Za „Umeće ratovanja“ može se metaforički reći da je to srž vojne teorije švajcarske armije – delo koje nudi različito oružje za bilo koju situaciju, ali je njegova glavna pouka „najbolje je pobediti bez borbe“. U zbijenom pakovanju pronaći ćete sažete poglede o resursima, lukavstvu, motivu zarade, fleksibilnosti, integritetu, tajnovitosti, brzini, pozicioniranju, iznenađenju, obmani, manipulaciji, odgovornosti, praktičnosti. Razmotrite samo jedan od brojnih Sun Cuovih saveta: „Mada ste u stanju najviše borbene gotovosti, treba da delujete nespremno.“ Prevod Sun Cuovog 2000 godina starog „Umeća ratovanja“ osavremenjava ovaj važan kineski klasični spis. U njemu nema nijedne prevaziđene maksime, nijednog maglovitog i nejasnog saveta. Po njemu, rat i život dešavaju se u isto vreme. Savladajte načela iz ove knjige, i možete baciti sve savremene naslove iz menadžmenta.“ – Njuzvik Umeće ratovanja je kineski vojni traktat koga je u 6. veku p. n. e. napisao Sun Cu. Sastoji od 13 poglavlja (Strategijske procene, Vođenje bitke, Planiranje opsade, Formacija, Sila, Praznina i Punoća, Oružana borba, Prilagođavanje, Manevrisanje vojskom, Teren, Devet zemljišta, Napad vatrom i Špijuni), svako od kojih je posvećeno jednom aspektu ratovanja. Dugo je vremena hvaljeno kao najbolje delo vojne strategije i taktike svog vremena. „Umeće ratovanja“ se takođe smatra jednom od najstarijih vojnih knjiga na svetu. Takođe se smatra jednim od najuticajnijih knjiga na vojnu teoriju i poslovne strategije, kako na Istoku tako i na Zapadu. Sun Cu je bio prvi mislilac koji je shvatio značenje položaja u strategiji i da na položaj utiču, kako objektivne okolnosti fizičke okoline, tako i subjektivno mišljenje suparnika u toj okolini. On je naučavao da strategija nije planiranje u smislu pravljenja liste postupaka, nego da zahteva brze i odgovarajuće odgovore na promene okolnosti. Planiranje deluje u kontrolisanoj okolini, ali u kompetitivnoj okolini planovi se sudaraju stvarajući nepredviđene situacije. Knjigu je na Zapadu prvi put objavljena godine 1782. u prevodu francuskog jezuita Žana Žozefa Marija Amioa, na čemu neki temelje teorije da je uticala na Napoleona, ali i na planiranje operacije Pustinjska oluja. Vođe kao što su su Mao Cedung, general Vo Ngujen Đap i general Daglas Makartur su tvrdili da su pronašli nadahnuće u tom delu. Knjiga „Umeće ratovanja“ se takođe primenjivala na poslovne i menadžerske strategije. Kulturni uticaj Vojne i obaveštajne primene Širom istočne Azije, Umeće ratovanja je bilo deo nastavnog plana za potencijalne kandidate na ispitima za vojnu službu. Tokom Sengoku perioda (oko 1467–1568), smatra se da je japanski daimjo sa imenom Takeda Šingen (1521–1573) postao skoro nepobediv u svim bitkama bez oslanjanja na oružje, zato što je studirao Umeće ratovanja. Ova knjiga mu je čak dala inspiraciju za njegov poznati borbeni standard „Furinkazan” (Vetar, šuma, vatra i planina), sa značenjem brz kao vetar, tih kao šuma, divlji poput vatre i nepokretan kao planina. Prevodilac Samjuel B. Grifit nudi poglavlje o „Sun Cuu i Mao Cedungu” gde se Umeće ratovanja citira kao uticaj na Maova dela O gerilskom ratovanju, O dugotrajnom ratu i Strateški problemi kineskog revolucionarnog rata, i uključuje Maov citat: „Mi ne smemo omalovažavati kazivanja u knjizi Sun Vu Cua, velikog vojnog stručnjaka drevne Kine, Znajte svog neprijatelja i znajte sebe i moći ćete da se borite u hiljadu bitaka bez poraza.” General Vo Ngujen Đap je uspešno implementirao taktike opisane u Umeću ratovanja tokom bitke kod Dijen Bijen Fua kojom je okončano značajnije francusko učešće u Indokini, i čime se došlo do dogovora kojim je podenjen Vijetnam na sever i jug. General Vo, kasnije glavni PVA vojni komandir u Vijetnamskom ratu, bio je strastveni student i praktičar Sunovih ideja. Američki poraz u tom ratu je više od bilo kog drugog događaja skrenuo pažnju lidera američke vojne teorije na Sun Cua. Tokom Vijetnamskog rata, neki od Vijetkonških oficira su ekstenzivno studirali Umeće ratovanja i po nekim navodima su mogli da recituju čitave pasuse napamet. Finski feldmaršal Manerhajm i general Aksel Ajro bili su pomni čitaoci Umeća ratovanja. Oboje su pročitali ovo delo na francuskom; Ajro je držao francuski prevod knjige na svom noćnom stočiću u svojom stambenom prostoru. Odeljenje vojske u Sjedinjenim Državama, preko svog Koledža za komandno i generalštabsko osoblje, navodi Umeće ratovanja kao jedan primer knjige koja se treba držati u bibliotekama vojnih jedinica. Umeće ratovanja je uvršteno u Profesionalnu literaturu programa Marinskog korpusa Sjedinjenih Država (ranije poznato kao Zapovednički popis literatura). Ovo delo se preporučuje se čitanje svim vojno obaveštajnim službenicima Sjedinjenih Država. Prema istim autorima, strategija obmane iz Umeća ratovanja je bila studirana i široko primenjivana u KGB praksi: „Ja ću primorati neprijatelja da uzme našu snagu za slabost, a našu slabost za snagu, i to će pretvoriti njegovu snagu u slabost”. Ovu knjigu su naširoko citirali KGB oficiri zaduženi za dezinformacione operacije u noveli Vladimira Volkofa Montaža. Primene izvan vojske Umeće ratovanja je primenjeno na mnoga polja koja su izvan vojske. Najveći deo teksta govori o tome kako se voditi rat bez stvarnog ulaženja u bitke: daje savete o tome kako nadmudriti protivnika tako da fizička bitka nije neophodna. Kao takva, knjiga je pronašla primenu kao vodič u obuci za mnoga konkurentna nastojanja koja ne uključuju stvarnu borbu. Mnoge poslovne knjige su primenile lekcije preuzete iz ove knjige na kancelarijsku politiku i korporativnu strategiju. Mnoge Japanske kompanije imaju ovu knjigu na spisku neophodne literature za njihove ključne rukovodioce. Knjiga je isto tako popularna u zapadnim poslovnim krugovima koji navode njenu utilitarnu vrednost u pogledu upravljačkih praksi. Mnogi preduzetnici i rukovodioci su u njoj našli inspiraciju i savete za uspešno delovanje u konkurentnim poslovnim situacijama. Knjiga je takođe bila primenjena na području obrazovanja. Delo Umeće ratovanja je bilo predmet pravnih knjiga i pravnih članka o sudskom procesu, uključujući taktiku pregovaranja i strategiju suđenja. Umeće ratovanja je isto tako našlo primenu u svetu sporta. Poznato je da je NFL trener Bil Beličik upoznat sa knjigom i da je koristio njene pouke u sticanju uvida u pripremama za igre. Treneri australijskog kriketa, kao i brazilskog fudbala Luiz Felipe Skolari i Karlos Alberto Pareira, primenjivali su ovaj tekst. Skolari je zahtevao od fudbalska reprezentacija Brazila iz 2002 da studira ovaj antički rad tokom njihove uspešne kampanje. Umeće ratovanja je često navođeno tokom razvoja taktike i/ili strategije u elektronskim sportovima. Jedna od osnovnih knjiga o e-sportu, „Igraj da pobediš“ koju je napisao Dejvid Sirlin, zapravo je samo analiza mogućih primenama ideja iz „Umeća ratovanja“ u modernim elektronskim sportovima. Umeće ratovanja je izdato 2014. godine kao prateća elektronska knjiga za Europa Universalis IV, stategijsku igru firme Paradox Development Studios, sa predgovorom Tomasa Johansona. Značajni prevodi Sun Tzu on the Art of War. Lionel Giles, trans. London: Luzac and Company. 1910. The Art of War. Samuel B. Griffith, trans. Oxford: Oxford University Press. 1963. ISBN 978-0-19-501476-1. Part of the UNESCO Collection of Representative Works. Sun Tzu, The Art of War. Thomas Cleary, trans. Boston-Shaftsbury: Shambhala. 1987. The Art of Warfare. Roger Ames, trans. Random House. 1993. ISBN 978-0-345-36239-1.. The Art of War. John Minford, trans. New York: Viking. 2002. ISBN 978-0-670-03156-6. The Art of War: Sunzi`s Military Methods. Victor H. Mair, trans. New York: Columbia University Press. 2007. ISBN 978-0-231-13382-1. The Art of War: Spirituality for Conflict. Thomas Huynh, trans. Skylight Paths Publishing. 2008. ISBN 978-1594732447. Ovu knjigu je preveo na asamski jezik Utpal Data i objavljena je u redakciji Asom Sahitje Sabe. Prvi mandžurijski prevodi kineskih radova su bili dela pisaca Lju-tao 六韜, Su-šu 素書, i San-lueh 三略 – od kojih su svi kineski vojni tekstovi posvećeni umetnosti ratovanja usled mandžurskog interesa u tu temu, kao i rad Sun Cua Umeće ratovanja. Prevode vojnih tekstova iz kineskog u mandžurski je uradio Dahaj. Mandžurski prevodi kineskih tekstova su obuhvatali pored vojnih tekstova i Kazneni zakon Ming dinastije, koji je isto tako preveo Duhaj. Zahtev za izradu ovih prevoda je Dahuju izdao Nurhaci, džurdžijski starešina. Vojni tekstovi Vucija su preveden na mandžurksi zajedno sa Umećem ratovanja. Kineska istorija, kineski zakon, i kineska vojna teorija su prevedeni na mandžurski tokom vladavine Hong Tajđi, cara dinastije Ćing. Na mandžurski je prevedena i kineska novela koja obrađuje vojnu tematiku sa naslovom Romansa tri kraljevstva. Zahtev za prevode je postavljen 1629. godine. Iako su to uglavnom bile administrativne i etičke smernice koje čine većinu rada San-lueha i Su Šua, vojna nauka je bila prisutna u delu pisca Lju-Tao i kineskim vojnim priručnicima. Još jedan prevod na mandžurski jezik je urado Ajsin Gioro Ćijing.
Istorija cene
Naziv oglasa
Početna cena
Najveća cena
Najniža cena
Nema podataka o istoriji cene
Pretraga: " "
Uspešno ste zapratili pretragu.
Sve zapraćene pretrage možete videti u
korisničkom panelu.