odlično očuvana vellok

Ilustrovano Nekorišćena knjiga Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. Dobrica Erić Dobrica Erić photo (by Vujcic).jpg Dobrica Erić, 2005. godine Datum rođenja 22. avgust 1936. Mesto rođenja Donja Crnuća, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 29. mart 2019. (82 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Biografija Uredi Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[2] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[3] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[4][5][6][7][8] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[9] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[10][11] Zanimljivost Uredi Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[12] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Uredi Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[13] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Uredi Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Uredi Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Uredi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Uredi Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[14] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.

Čarobnjak iz Oza , izdanje Vulkančić . Knjiga je nova !!

Lepo očuvano Dnevnik / Ćirpanov Novi Sad 1985 Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik je i osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine.[1] Božidar Mandić Датум рођења 1952. Место рођења Novi Sad Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka.[2] Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas.[3] Tags: Miroslav Mandić Porodica bistrih potoka Avangarda Konceptualna umetnost Toro Valden

Чича Петсон и мачак Финдус јунаци су сликовница за децу познатих широм света, а инспирацију за њихове прве авантуре чувени шведски писац и илустратор Свен Нурдквист пронашао је играјући се са својим малим синовима. У село у коме живе чича Петсон и мачак Финдус стигло је пролеће. Време је да се посеје поврће и засади кромпир, али то овога пута не иде глатко. Петсону и Финдусу доста проблема праве досадне кокошке, комшијска свиња и неколико залуталих крава због којих ништа не успевају да ураде. Ипак, Петсон не би био Петсон кад не би смислио лукав план којим ће решити ову незгодну ситуацију…

Odabrao Čedomir Minderović Ilustracije Nikolaj Pirnat Korice Đorđe Andrejević Kun Odlično očuvano Antologija pesama o NOR-u priredio Č. Minderović Đorđe Andrejević Kun (Vroclav, 31. mart 1904 — Beograd, 17. januar 1964) bio je srpski slikar i grafičar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Đorđe Andrejević Kun Đorđe Andrejević Kun.jpg Đorđe Andrejević Kun slikar Datum rođenja 31. mart 1904. Mesto rođenja Vroclav, Pruska Nemačka Nemačko carstvo Datum smrti 17. januar 1964. (59 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija SFR Jugoslavija Supruga Nada Andrejević Kun Član KPJ od 1939. Učešće u ratovima Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba Služba Internacionalne brigade NOV i PO Jugoslavije Odlikovanja Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem Orden bratstva i jedinsta Orden rada sa crvenom zastavom Orden za hrabrost Partizanska spomenica 1941. Biografija Uredi Rođen je 31. marta 1904. godine u mestu Vroclav u Poljskoj, tada Nemačko carstvo, u porodici Veljka Andrejevića Kuna i žene mu Gertrude, kao četvrto od ukupno petoro dece. Otac Veljko je bio grafički majstor i pre nego što je došao u Nemačku, tu je izučio i graverski zanat. Postao je graver u jednom od najboljih grafičkih preduzeća u Nemačkoj i tako uspeo da spoji zanat i veliku naklonost prema umetnosti. Ispostavilo se da je i jedno i drugo preneo na svoga sina Đorđa. Umetničku crtu u malom Đorđu prvi je otkrio njegov berlinski učitelj gospodin Štrajh. Đorđe je sa porodicom došao u Beograd 1914, gde je završio štamparski zanat 1920, a zatim učio slikarstvo na Umetničkoj školi u Beogradu 1920—1925. Zahvaljujući dobrotvoru beogradskom trgovcu Iliji Rankiću, Đorđe Andrejević Kun dobija stipendiju za slikarsko usavršavanje u Italiji. Boravio je u Veneciji, tamo je učio, slikao, obilazio muzeje i galerije – a zatim isto to u Firenci, Milanu i Rimu. U Italiji je proveo dve godine pred platnima velikih majstora renesanse i baroka Mikelanđela, Ticijana, Veronezea, Tintoreta. Nakon Italije, Đorđe je nastavio studije u Parizu, gde je proučavao savremene umetnike Sezana, Modiljanija i bugarskog slikara Paskina, ali je i pronašao sebe tj. svoj stil. U Parizu je prodao svoje prve slike, koje se i danas čuvaju u privatnim zbirkama. Krvavo zlato: 28 originalnih drvoreza Đ. Andrejevića-Kuna iz umetničke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Galerija Muzeja rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, mart 2011. godine, katalog izložbe Kun je krajem februara 1931. godine imao prvu samostalnu izložbu, na kojoj su preovladavale dve njegove glavne teme: mrtva priroda i autoportret. Te iste godine mladi Kun (imao je 27 godina) na anonimnom konkursu za grb Grada Beograda, na kome je učestvovalo 56 umetnika iz Jugoslavije, dobija prvu nagradu. Taj grb je i danas zvanični grb Beograda. Prelom u Kunovom stvaralaštvu nastaje 1934. godine, kada je održan svetski kongres pisaca u Moskvi na kome je izrečen pojam „socijalistički realizam”. Tim pojmom je označeno da tema umetničkog dela treba da bude svakodnevica radnika, kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. S obzirom da je Kun po političkoj orijentaciji bio levičar, vratio se grafici kao najpogodnijem umetničkom medijumu za ostvarenje tih zahteva. Kako sve to izgleda u životu, videlo se već iste godine na Prvoj grafičkoj izložbi, pokrenutoj s namerom da javnost sazna mogućnosti grafičke veštine. U tom periodu izdaje mapu grafika pod nazivom „Krvavo zlato“ sa tematikom iz radničkog života. Iz Španije, kuda je otišao da se s tamošnjim patriotama bori protiv fašizma u Internacionalnim brigadama, doneo je mapu grafika „Za slobodu”. U Drugom svetskom ratu bio je od početka do kraja. Posle oslobođenja objavio je mapu crteža „Partizani”. Poznat je po monumentalnim realističnim kompozicijama i grafičkim mapama u kojima je prikazao zločine okupatora u vreme Drugog svetskog rata i motive iz obnove i izgradnje zemlje. Tvorac je idejnih rešenja za ordenje i grb nove jugoslovenske države formirane 1943. godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu i rektor Umetničke akademije.[1][2][3] Ilustrovao je i opremio brojna književna dela: (Žena u košulji, Kolona, Crvene ribe, Riba na belom...) Na njegov rad uticali su Georg Gros i Frans Maserel. Umro je 17. januara 1964. godine u Beogradu. Priznanja Uredi U toku života i rada Đorđe Andrejević Kun je dobio mnoga priznanja, a najznačajnija su: Nagrade Uredi 1931. Prva nagrada za grb Beograda, 1940. Nagrada za grafiku Državne štaparije u Beogradu, 1947. Prva nagrada za grafiku Komiteta za kulturu i umetnost vlade FNRJ, 1949. Prva nagrada za slikarstvo Predsedništva vlade FNRJ, Odlikovanja Uredi Partizanska spomenica, Orden zasluga za narod prvog reda, Orden za hrabrost. Orden rada prvog reda Galerija Uredi Grb Grada Beograda, rad slikara Đorđa Andrejevića Kuna (1931) Grb Socijalističke Republike Srbije (1947–2004) Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zajednički rad Đorđa Andrejevića Kuna i Antuna Augustinčića Spomenik-mozaik „Revoluciji“ u Ivanjici Kujna br. 4 Social graph by Đorđe Andrejević-Kun 1978 Yugoslavia stamp.jpg Reference Tags: Partizanska lirika poezija pedme revolucije komunizam grafika ratne teme

/ Mariana Pineda Španski Štampano u Argentini Odličan poklon ljubiteljima Lorke ... Federiko Garsija Lorka[1] (šp. Federico García Lorca, Fuente Vakeros, Granada, Španija, 5. jun 1898 — okolina Alfakara, Granada, Španija, 19. avgust 1936) bio je španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.[a] Federiko Garsija Lorka Federico García Lorca. Huerta de San Vicente, Granada.jpg Federiko Garsija Lorka 1932. Puno ime Federiko Garsija Lorka Datum rođenja 5. jun 1898. Mesto rođenja Fuente Vakeros, Španija Datum smrti 19. avgust 1936. (38 god.) Mesto smrti okolina Alfakara, Španija Škola Univerzitet Kolambija, Univerzitet u Granadi Uticaji od Luis Bunjuel Salvador Dali Volt Vitmen Potpis Studirao je književnost, slikarstvo i muziku, što je kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju scenskom umetnošću tj. dramom. Putovao je širom Španije, ali je posetio i Ameriku, SAD i Argentinu. U SAD je stigao u doba ekonomske krize pa je tu zemlju doživeo kao svet praznine i teskobe u kojem nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem. Muziku je učio od čuvenog Manuela de Falje, a sam je skupljao i harmonizovao narodne napeve. To je u njegovo pesničko i dramsko delo unelo snažnu muzikalnost i pomoglo mu da formira originalni pesnički izraz. Iako je Lorka započeo bavljenje poezijom u doba španskog ultraizma ikreacionizma, njegov cilj nije bio pesnički eksperiment i moda trenutka. Na originalni način, ovaj pesnik je spojio svoj umetnički talenat i iskustvo avangarde sa nacionalnom, odnosno lokalnom tradicijom Andaluzije. Lorka je među prvim pesnicima avangarde osetio razornu snagu i nehumanost mehanizacije i potrošačkog društva koje je ona proizvodila. Njegov boravak u Americi je rezultirao potresnom zbirkom Pesnik u Njujorku. Najznačajnije drame Garisje Lorke jesu Krvava svadba i Dom Bernarda Albe. Pesnik je pozorište smatrao `najjačim i najkorisnijim oružjem u podizanju zemlje i barometrom, što pokazuje njenu veličinu i pad.`[2] Garsija Lorka je stekao međunarodno priznanje kao emblematični član Generacije `27, grupe koju čine uglavnom pesnici koji su u špansku književnost uveli načela evropskih pokreta (poput simbolizma, futurizma i nadrealizma).[3][4] Smatra se da su ga nacionalističke snage ubile na početku Španskog građanskog rata.[5][6][7][8][9] Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je bio uhvaćen i streljan u avgustu 1936. Ne zna se tačno gde mu je grob.[10] Njegova zaostavština se u Španiji smatra nacionalnim kulturnim blagom.[11] Biografija Uredi Mladost Uredi Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu.[12][13][14] 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Muziku je studirao kod M. de Feil koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvatanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu `Andaluzijski pas`, koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu. Mladi pisac Uredi U Residencia de Estudiantes u Madridu, Garsija Lorka sprijateljio se sa Luisom Bunjuelom i Salvadorom Dalijem i mnogim drugim umetnicima koji su bili, ili će postati uticajni širom Španije.[15]Preuzet je pod okrilje pesnika Huana Ramona Himeneza, zbližio se sa dramaturgom Eduardom Markvinom i Gregorijem Martinezom Sijerom, direktorom madridskog Teatra Eslava.[16] Braća Garsija Lorka, Federiko i Francisko. 1919–20., Na Sijerin poziv, napisao je i postavio svoju prvu dramu The Butterfly`s Evil Spell ( Zla čarolija leptira). Bila je to igra u stihu koja je dramatizovala nemoguću ljubav između bubašvaba i leptira, uz prateću glumačku mrežu drugih insekata; sa scene ga je ismejala nezadovoljna publika nakon samo četiri predstave i uticala je na odnos Garsije Lorke prema pozorišnoj publici do kraja karijere. Kasnije će tvrditi da je Marijana Pineda, napisana 1927. godine, zapravo bila njegova prva drama. Tokom vremena u Residencia de Estudiantes, bavio se pravom i filozofijom, mada ga je više zanimalo pisanje nego studiranje.[17] Prva knjiga pesama Garsije Lorke, Libro de poemas, objavljena je 1921. godine, prikupljajući dela napisana iz 1918. godine i izabrana uz pomoć njegovog brata Franciska (Pakito). Ono se tiče tema vere, izolacije i prirode koje su ispunile njegova prozna razmišljanja.[18]Početkom 1922. godine u Granadi, Garsija Lorka pridružio se kompozitoru Manuelu de Falji kako bi promovisao Concurso de Cante Jondo, festival posvećen poboljšanju flamenko performansa. Godinu dana pre nego što je Lorka počeo da piše svoju Poema del cante jondo („Pesma duboke pesme“, objavljena tek 1931), pa je prirodno sastavio esej o umetnosti flamenka, [19]i počeo javno da govori u znak podrške Konkursa. Tokom sledećih nekoliko godina, Garsija Lorka se sve više uključio u špansku avangardu. Objavio je pesničku zbirku pod nazivom Canciones (Pesme), mada nije sadržala pesme u uobičajenom smislu. Ubrzo nakon toga, Lorka je pozvan da izloži seriju crteža u Galeries Dalmau u Barseloni, od 25. juna do 2. jula 1927.[20] Lorkine skice bile su spoj popularnog i avangardnog stila, dopunjavajući Cancion. I njegova poezija i crteži odražavali su uticaj tradicionalnih andaluzijskih motiva, kubističke sintakse i zaokupljenosti seksualnim identitetom. Nekoliko crteža sastojalo se od superponiranih lica poput snova (ili senki). Kasnije je dvostruka lica opisao kao autoportrete, pokazujući „sposobnost čoveka da plače, kao i da pobeđuje“, u skladu sa svojim uverenjem da su tuga i radost nerazdvojni, baš kao i život i smrt.[21] Manuel de Falja, Federiko Garsija Lorka i Antonio de Luna. Romancero Gitano (Ciganski romansero, 1928), deo njegove serije Cancion, postala je njegova najpoznatija knjiga poezije.[22] Bila je to visoko stilizovana imitacija balada i pesama koje su se još uvek pričale širom španskog sela. Garsija Lorka opisuje to delo kao „izrezbareni oltarski komad `Andaluzija sa „Romima, konjima, arhanđelima, planetama, jevrejskim i rimskim povetarcem, rekama, zločinima, svakodnevnim dodirom krijumčara i nebeskom notom gole dece Kordove.` Knjiga koja teško da uopšte izražava vidljivu Andaluziju, ali tamo gde skrivena Andaluzija podrhtava.`[23]1928. knjiga mu je donela slavu širom Španije i hispanskog sveta, a tek mnogo kasnije stekao je značaj kao dramski pisac. Do kraja života, pisac će tragati za elementima andalujske kulture, pokušavajući da pronađe njenu suštinu ne pribegavajući „živopisnoj“ ili klišejskoj upotrebi „lokalne boje.`[24] Ciganski romansero je sastavljen od 18 pesama. Snaga kojom je Garsija Lorka u svoje stihove uneo narodnu tradiciju Andaluzije, učinila je da Španija i Latinska Amerika prihvate poeziju ovog pesnika gotovo kao svoje narodne pesme. Njegova druga predstava, Mariana Pineda, sa scenskim postavkama Salvadora Dalija, otvorila je veliko priznanje u Barseloni 1927. godine.[25] 1926. godine Garsija Lorka napisao je dramu Čudesna supruga obućara, koja će biti prikazana tek početkom 1930-ih. Bila je to farsa o fantaziji, zasnovana na odnosu koketne, dražeste žene i kokošijeg postolara. Povratak u Španiju Uredi Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka. Tokom turneje sa La Barakom, Garsija Lorka napisao je svoje sada najpoznatije drame, „Ruralnu trilogiju“, Krvavo venčanje, Jermu i Kuću Bernarda Albe, koje su se sve pobunile protiv normi buržoaskog španskog društva.[26]Pozvao je na ponovno otkrivanje korena evropskog pozorišta i dovođenje u pitanje udobnih konvencija kao što su popularne salonske komedije tog doba. Njegov rad osporavao je prihvaćenu ulogu žena u društvu i istraživao tabu pitanja homoerotizma i klase. Garsija Lorka napisao je malo poezije u ovom poslednjem periodu svog života, izjavivši 1936. godine, „pozorište je poezija koja izranja iz knjige i postaje dovoljno čovečna da može da razgovara i viče, plače i očajava.`[27] Federiko Garsija Lorka sa njegovom sestrom Izabel, 1914. godine. Osim što se vratio klasičnim korenima pozorišta, Garsija Lorka okrenuo se i tradicionalnim oblicima u poeziji. Za njegovo poslednje pesničko delo, Sonetos de amor oscuro (Soneti mračne ljubavi, 1936), dugo se mislilo da je inspirisano njegovom strašću prema Rafaelu Rodrigez Rapunu, sekretaru La Barake. Dokumenti i uspomene otkriveni 2012. godine sugerišu da je stvarna inspiracija bio Huan Ramirez de Lukas, 19-godišnjak s kojim se Lorka nadao da će emigrirati u Meksiko.[28] Ljubavni soneti inspirisani su pesnikom iz 16. veka San Huan de la Kruzom.[29] Subvenciju La Barake prepolovila je desničarska vlada izabrana 1934. godine, a poslednji učinak dat je u aprilu 1936. godine. Lorka je leta proveo u Huerta de San Visente od 1926. do 1936. Ovde je napisao, u celini ili delimično, neka od svojih glavnih dela, među kojima „Kad prođe pet godina` (Aci que pasen cinqo anos) (1931), Krvavo venčanje (1932). ), Jerma (1934) i Divan del Tamarit (1931–1936). Pesnik je živeo u Huerta de San Visente neposredno pre hapšenja i atentata avgusta 1936.[30] Iako crteži Garsija Lorka ne dobijaju često pažnju, on je takođe bio talentovani umetnik.[31] Smrt Uredi Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorka se zatekao u Viznaru, u Granadi. 19. avgusta 1936. Fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije. Tvrdilo se da je Garsija Lorka bio apolitičan i da je imao mnogo prijatelja i u republikanskom i u nacionalističkom kampu. Gibson to osporava u svojoj knjizi o pesnikovoj smrti iz 1978. godine. Navodi, na primer, objavljeni manifest Munda Obrera, koji je Lorka kasnije potpisao, i navodi da je Lorka bio aktivna podrška Narodnom frontu. Lorka je pročitao ovaj manifest na banketu u čast kolegi pesniku Rafaelu Albertiju 9. februara 1936. Mnogi antikomunisti bili su naklonjeni Lorki ili su mu pomagali. U danima pre hapšenja pronašao je sklonište u kućiumetnika i vodećeg člana Falange Luisa Rosalesa. Zapravo, dokazi sugerišu da je civilni guverner Valdes umalo bio ustreljan od strane Rosalesa jer je pomogao Lorki. Pesnik Gabriel Selaja napisao je u svojim memoarima da je jednom pronašao Lorku u društvu falangiste Hosea Marije Ajzpure. Selaja je dalje pisao da je Lorka večerao svakog petka sa osnivačem i vođom falangista Hoseom Antonijom de Riverom.[32] 11. marta 1937. godine u štampi falangista pojavio se članak u kojem se osuđuje ubistvo i lionizira Garsija Lorka; članak je otvoren:„Ubijen je najfiniji pesnik carske Španije.“ [33] Žan-Luis Šonberg je takođe izneo teoriju „homoseksualne ljubomore“.[34] Dosije o ubistvu, sastavljen 1936. godine na Frankov zahtev i na koji su se Gibson i drugi pozivali, a da ga nisu videli, tek treba da ispliva na površinu. Prvi objavljeni izveštaj o pokušaju lociranja Lorkinog groba može se naći u knjizi britanskog putnika i hispaniste Džeralda Brenana „Lice Španije“. [35] Uprkos ranim pokušajima poput Brenanovog 1949. godine, nalazište je ostalo neotkriveno tokom čitave ere Franka. Traženje groba Uredi 2008. godine španski sudija otvorio je istragu o Lorkinoj smrti. Porodica Garsija Lorka povukla je prigovore na iskopavanje potencijalnog grobnog mesta u blizini Alfakara, ali na tom mestu nisu pronađeni ljudski ostaci.[36] [37] Istraga je prekinuta. Dalja istraga započeta je 2016. godine, bez uspeha.[38] `...I onda sam shvatio da sam ubijen. Tražili su me u kafićima, grobovima i crkvama... ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli.` Iz pesme `The Fable And Round of the Three Friends` Krajem oktobra 2009. godine, tim arheologa i istoričara sa Univerziteta u Granadi započeo je iskopavanja izvan Alfakara.[39] Mesto je identifikovao tri decenije ranije čovek koji je rekao da je pomogao iskopati Lorkin grob.[40] Smatralo se da je Lorka sahranjen sa najmanje još trojicom muškaraca pored krivudavog planinskog puta koji povezuje sela Vinar i Alfakar.[41] U oktobru 2009. godine Francisko Espinola, portparol Ministarstva pravde andaluzijske regionalne vlade, rekao je da će nakon višegodišnjeg pritiska telo Garsije Lorke „biti ekshumirano za nekoliko nedelja“[42] Lorkini rođaci, koji su se u početku protivili ekshumaciji, rekli su da bi mogli da obezbede uzorak DNK kako bi identifikovali njegove ostatke.[43] U januaru 2012. lokalni istoričar Migel Kabalero Perez, autor knjige „Poslednjih 13 sati Garsije Lorke“,[44] podneo je zahtev za dozvolu za iskopavanje drugog područja udaljenog manje od pola kilometra od nalazišta, gde veruje da se nalaze Lorkini posmrtni ostaci. [45] Homoseksualnost Uredi U periodu od 1925. do 1928. Lorka je sarađivao sa Dalijem. Prijateljstvo sa Dalijem bilo je uzajamno strastveno, ali je Dali odbio bilo kakav erotski aspekat njihovog odnosa.[46] Intenzitet odonosa sa Dalijem je Lorku naterao da prizna, ako ne i prihvati vlastitu homoseksualnost. Sa uspehom zbirke pesama Ciganski romansero, dolazi do otuđenja od Dalija i raskid afere sa skulptorom Emilijom Sorianom Aldrenom. To je dovelo do pojačane depresije. Lorka je osećao bol zbog svoje homoseksualnosti. Cenzura Uredi Falangistički režim Franciska Franka stavio je opštu zabranu dela Garsija Lorke, koja je ukinuta tek 1953. Te godine je objavljen (cenzurisani) Obras Completas (Kompletna dela). Nakon toga, Blood Wedding, Ierma, The House of Bernard Alba uspešno su odigrani na glavnim španskim scenama. Obras Completas nije obuhvatio njegove, u velikoj meri, homoerotične Sonete mračne ljubavi, napisane u novembru 1935. godine i podeljene samo sa bliskim prijateljima. Izgubljeni su do 1983/4, kada su konačno objavljeni u formi nacrta. (Nikada nisu pronađeni konačni rukopisi). Tek nakon Frankove smrti, o životu i smrti Garsije Lorke moglo se otvoreno razgovarati u Španiji. Do toga je došlo ne samo zbog političke cenzure, već i zbog oklevanja porodice Garsije Lorke da dozvoli objavljivanje nedovršenih pesama i drama pre objavljivanja kritičkog izdanja njegovih dela. Južnoafrički rimokatolički pesnik Roy Cambell, koji je oduševljeno podržavao nacionaliste tokom i nakon građanskog rata, kasnije je proizveo hvaljene prevode Lorkinog dela. U svojoj pesmi, Mučeništvo F. Garsije Lorke, Kembel je napisao, Ne samo da je izgubio život, s mecima ubijen: Ali čekićem i nožem Bio je posle toga - preveden.[47] Karakteristike Lorkine poezije Uredi Lorka je počeo da piše stihove kao petnaestogodišnji dečak. Njegovu poeziju karakterišu tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj. Pesnik je verovao, u praksi sprovodio, i izjavljivao, čak i kroz neke pesme koje se mogu smatrati njegovom poetikom, da u gradnji pesme vodi brigu i o najmanjem detalju koji obrađuje. Uticaj narodne književnosti u Lorkinoj poeziji je očigledan pri čemu nije akcenat na formi već na temama; pesnik nastoji da kroz pojmove zvuka, boje i pokreta da dušu Andaluzije koja je obeležena znakom tragičnosti i primitivnog duha. Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti pa na čitaoca deluje kao nestvaran. Misli se da je u pesmi Romansa osuđenog predvideo vreme i način svoje smrti. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. Sledeća zbirka pesama je Poema del kante hondo. Kante hondo je tipična andalusijska narodna pesma obogaćena uticajem Cigana lutalica i srednjovekovnih Saracena, ali Lorka ne podražava bukvalno njene metričke zakone i tipičnu strukturu teksta, već na sopstveni način gradi male kompozicije. Njegova najčuvenija zbirka, kojom je pesnik obezbedio svoju besmr-tnost, je Ciganski romansero. Ova zbirka sadrži sve one, široj publici poznate pesme, iz kojih potiču često navođeni stihovi i lajtmotivi kao što su: Povedoh je do reke Misleći da devojka je, Al` udata ona beše. Ili: Zeleno volim te zeleno. U zbirci Pesnik u Njujorku Lorka je opevao svoje, već pomenuto, negativno viđenje američkog društva. Neki kritičari smatraju da su po stilu ove pesme bliske nadrealizmu, dok drugi pak, misle da je Lorka tu blizak ekspresionizmu. Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja, čuvenog toreadora. Osim pesama Lorka je pisao i drame u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame su: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe. Spomenice Uredi U Granadi, gradu njegovog rođenja, Park Federiko Garsija Lorka posvećen je njegovom sećanju i Huerta de San Visente, letnju kuću porodice Lorka, otvorenu kao muzej 1995. godine. Park Federiko Garsija Lorka, u Alfakaru, nalazi se u blizini Fuente Grande; 2009. iskopavanja u njemu nisu uspela da pronađu telo Lorke. U blizini masline, koju neki označavaju kao lokaciju groba, nalazi se kameni spomenik Federiku Garsiji Lorki i svim ostalim žrtvama građanskog rata 1936–39. Na spomen obeležje se svake godine polaže cveće na godišnjicu njegove smrti, a svake godine u parku se u znak obeležavanja godišnjice održava komemorativni događaj koji uključuje muziku i čitanje pesnikovih dela. 17. avgusta 2011. godine, u znak sećanja na 75. godišnjicu Lorkinog ubistva i proslave njegovog života i nasleđa, ovaj događaj je uključivao ples, pesmu, poeziju i dramska čitanja i privukao stotine gledalaca. Na mestu Baranko de Viznar, između Viznara i Alfakara, nalazi se spomen-kamen sa natpisima „Lorca eran todos, 18-8-2002“ („Svi su bili Lorka“). Baranko de Viznar je mesto masovnih grobnica i predloženo je kao drugo moguće mesto pesnikovih ostataka. Garsija Lorka je počastvovan statuom koja se istaknuto nalazi na madridskom trgu Plaza de Santa Ana. Politički filozof David Kroker izvestio je 2014. godine da je „statua bar još uvek amblem osporene prošlosti: Levica svakog dana stavlja crvenu maramu na vrat statue, a neko iz desnice dolazi kasnije da je uzme.`[48] U Parizu u Francuskoj sećanje na Garsiju Lorku počašćuje u vrtu Federiko Garsija Lorka, u centru francuske prestonice, na Seni. 2014. godine Lorka je bio jedan od počastvovanih ljudi u Rainbow Honor Walk, šetnji slavnih, u četvrti Castro u San Francisku, za LGBT ljude koji su „dali značajan doprinos na svojim poljima“.[49] Lista radova Uredi Poezija Uredi Impresiones y paisajes (Impressions and Landscapes 1918.) Libro de poemas (Book of Poems 1921.) Poema del cante jondo (Poem of Deep Song; napisano 1921. ali nije objavljeno do 1931.) Suites (napisano between 1920 and 1923, objavljeno posthumno 1983.) Canciones (Songs. napisane 1921. and 1924, objavljene 1927.) Romancero gitano (Gypsy Ballads 1928.) Odes (napisano 1928.) Poeta en Nueva York (napisano 1930 – objavljeno posthumno 1940.) Llanto por Ignacio Sánchez Mejías (Lament for Ignacio Sánchez Mejías 1935.) Seis poemas galegos (Six Galician poems 1935.) Sonetos del amor oscuro (Sonnets of Dark Love 1936, nije objavljeno do 1983.) Lament for the Death of a Bullfighter and Other Poems (1937) Primeras canciones (First Songs 1936) The Tamarit Divan (pesme napisane 1931–34 i nisu objavljene; tek posle njegove smrti u specijalnoj ediciji Revista Hispánica Moderna 1940). Selected Poems (1941) Predstave Uredi Christ: A Religious Tragedy (nezavršeno, 1917) The Butterfly`s Evil Spell: (napisano 1919–20, prva predstava 1920) The Billy-Club Puppets: (napisano 1922–5, prva predstava 1937) The Puppet Play of Don Cristóbal: (napisano 1923, prva predstava 1935) Mariana Pineda (napisano 1923–25, prva predstava 1927) The Shoemaker`s Prodigious Wife: (napisano 1926–30, prva predstava 1930, revised 1933) The Love of Don Perlimplín and Belisa in the Garden: (napisano 1928, prva predstava 1933) The Public: (napisano 1929–30, prva predstava 1972) When Five Years Pass: (napisano 1931, prva predstava 1945) Blood Wedding: (napisano 1932, prva predstava 1933) Yerma (napisano 1934, prva predstava 1934) Doña Rosita the Spinster: (napisano 1935, prva predstava 1935) Play Without a Title: (only one act, napisano 1936, prva predstava 1986) The House of Bernarda Alba: (napisano 1936, prva predstava 1945) Dreams of my Cousin Aurelia: (nezavršeno) Kratke predstave Uredi El paseo de Buster Keaton (Buster Keaton goes for a stroll 1928) La doncella, el marinero y el estudiante (The Maiden, the Sailor and the Student 1928) Quimera (Dream 1928) Scenario za film Uredi Viaje a la luna (Trip to the Moon 1929) Opere Uredi Lola, la Comedianta (Lola, the Actress, nezavršena saradnja sa Manuelom de Faljom, 1923) Crteži i slike Uredi Salvador Dalí, 1925. 160 × 140 mm. Mastilo i olovka na papiru. Privatna kolekcija, Barselona, Španija. Bust of a Dead Man, 1932. Mastilo i olovka na papiru. Čikago, SAD. Napomene Avangarda Nadrealizam Španska knjizevnost Salvador Dali

Jani Rico - Grcka Tanesi, 2009. 133 strane. Najlepše, najgušće, najzavršenije pesme Ricove iz njegovog prebogatog pesničkog dnevnika, izražavajući njegovo akumulirano životno iskustvo, i nadu i gorčinu, bez patetike saopštavaju upravo tu njegovu osnovnu veru u čoveka. I, naravno, njegov redak pesnički dar i neverovatnu odanost poeziji. Živo tkivo ove poezije ostaje kao duhovna svojina grčkog naroda i svih ljubitelja poezije i prijatelja Grčke u svetu, one njene najbolje strane odvajkada do danas, i svih poklonika i boraca za slobodu, ne slobodu neku zamišljenu, buduču, apstraktnu, pristrasnu, već svakodnevnu, običnu, za svakog čoveka, u svakom pogledu. A to podrazumeva mir i socijalnu pravdu, da niko ne živi od tuđeg rada i nesreće, i da bez rata i bez čovek svaki, uživa u večitom povratku sunca i u svojoj radosti što ga gleda. Odlično ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 19082021

ЛУЦКАСТА АЗБУКА је необична књига из које се уче слова и појмови у вези са њима. Настала је по мотивима славне књиге Едварда Лира пре скоро 150 година. Прочитале су је многе генерације деце широм планете, али нашим читаоцима била је непозната све док Пеђа Трајковић није одлучио да је прилагоди српској азбуци и тиме омогући свим радозналим малишанима уживање у маштовитим стиховима.

Kao novo Izbor najvažnijih Manojlovićevih dela Todor `Todoš` Manojlović (Veliki Bečkerek, 17. februar 1883 — Zrenjanin, 27. maj 1968)[1] bio je srpski književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.[2] Todor Manojlović Datum rođenja 17. februar 1883. Mesto rođenja Veliki Bečkerek, Austrougarska Datum smrti 27. mart 1968. (85 god.) Mesto smrti Zrenjanin, SFR Jugoslavija Porodica Uredi Todor Manojlović kao dete Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovanje Uredi Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[3] Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespondencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[4] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Stvaralaštvo Uredi Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac[1], sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu.[1] Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Bio je sekretar Beogradske opere i sekretar Matice srpske i urednik njenog `Letopisa` u Novom Sadu. Bio je bibliotekar Senata od 1931. do 1941. godine. [1]Predavao je istoriju umetnosti na beogradskoj Umetničkoj akademiji.[5] Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. U zavičaju Uredi Spomen-ploča na kući u Zrenjaninu u kojoj je Todor Manojlović živeo po povratku iz Beograda Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31 (danas Ulica vojvode Petra Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča.[6] Pesme drame kritika eseji pozoriste avangarda Međuratna književnost Srpska avangarda Srpski modernizam Moderna poezija Toša Miloš Crnjanski

1962 Krusevac Retko Najveći deo života proveo je u Kruševcu (vreme okupacije, posleratne godine, sve do smrti). Bio je upravnik Narodne biblioteke u Kruševcu (1955–1967) i jedan od osnivača Književnog kluba `Bagdala`. Od 1967. godine odlučio da bude slobodni književnik. Branislav L. Lazarević (Beograd, 2. XII 1910 – Kruševac, 23. II 1989), bio je jedan od najznamenitijih literarnih imena kruševačke čaršije. Osnovnu školu pohađao je u Trsteniku, Stopanji i Nišu (1917–1920), nižu gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Kruševcu i Skoplju (1920–1925), a stručnu tehničku školu u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu (1930–1937). Od 1939. do 1952. radio u Skoplju, Kruševcu, Kraljevu, Ovčar Banji, Užicu. Jedan je od osnivača Književnog kluba Bagdale. Od 15. aprila 1959. do kraja 1968. bio glavni urednik časopisa i Bagdaline edicije `Mala biblioteka`. Član srpskog PEN kluba, Udruženja književnika Srbije. U centru grada 1957. godine Branislav L. Lazarević sa ćerkom Glavno umetničko opredeljenje Lazareviću je poezija, mada je napisao i nekoliko novela i roman `Katarina` (u nastavcima objavljen u časopisu Bagdala, 1960). Uspešno se ogledao u književnosti za decu pa su neke njegove pesme dugo godina bile na spisku lektire za niže razrede osnovne škole. Zastupljen u više pesničkih antologija, prevođen na mnoge jezike. Objavljivao u gotovo svim jugoslovenskim listovima, časopisima i drugim publikacijama (od 1927. sve do smrti). Objavio 36 naslova knjiga, u vremenu od 1927. do 1987. godine. Brojni su prilozi i na stranim jezicima, kao i knjige. Nadrealizam bagdala poezija xx veka posleratna srpska

Ljubivoje Ršumović Ilustr. D. Petričić Kao na slikama Unutra sve lepo očuvano Koš! / Ljubodrag Simović, Ljubivoje Ršumović, Dušan Petričić ; [fotografije Ratomir Knežević] Beograd : Nolit, 1974 Kicanovic Dalipagic .. Kosarkaska reprezentacija jugoslavije Љубивоје Ршумовић (Љубиш, 3. јул 1939) српски је књижевник и песник, истакнути дечји писац, аутор култних дечјих емисија „Фазони и форе“, „Двоглед”, „Хиљаду зашто“ и других. Написао је преко 90 књига, углавном за децу, а један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.[1] Љубивоје Ршумовић Fondacija Ršum - Saradnici Sunca2020 5.jpg Љубивоје Ршумовић 2020. године Датум рођења 3. јул 1939. (82 год.) Место рођења Љубиш Краљевина Југославија Награде „Награда Змајевих дечјих игара“ „Бранкова награда“ „Златни кључић“ Веб-сајт www.ljubarsum.com Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.[2] Са породицом и пријатељима је основао непрофитну организацију Фондација Ршум. Биографија Рецепција дела Дела Уреди Књиге Уреди Ршумовић је објавио преко 90 књига укључујући: Тандара - мандара и још једна прича, Борба, Београд 1966, ћир. Причанка, Младо поколење, Београд, 1968, ћир. Ма шта ми рече, Змајеве дечје игре, 1970. Још нам само але фале, БИГЗ, Београд, 1974, ћир. Домовина се брани лепотом, Установа спомен парк, Крагујевац, 1974, ћир. Нови Сад, Радивој ћирпанов, 1976, лат. Кош, у сарадњи са Љубодрагом Симоновићем, Нолит, Београд, 1975, ћир. Невидљива птица, БИГЗ, Београд, 1975, ћир. Вести из несвести, БИГЗ, Београд, 1976, ћир. Зов тетреба, Знање, Загреб, 1977, 1978, 1981. Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, Београд, 1988, лат. Успон вртовима, са тринаест графичких листова Владимира Величковића, библиофилско издање збирке Бишкупић, Загреб, 1977, лат. Хајде да растемо, Нолит, Просвета и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ћир. Рошави анђео, Знање, Загреб, 1979, лат. У шетње без сметње, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1979, ћир. 1980 на мађарском, словачком и румунском. Магнет, Јединство, Приштина, 1980, ћир. Уторак вече ма шта ми рече, Графички завод Хрватске, Загреб, 1980, лат. Наши нови знанци - саобраћајни знаци, Општинска конференција народне технике, Нови Сад, 1980, ћир. Лопта не зна саобраћајне знаке, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1981, ћир. Причанка, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1981, лат. Питање части, Светлост, Крагујевац, 1982, ћир. Сјај на прагу, Српска књижевна задруга, 1982, ћир. Ко је ово, са Д. Петричићем, Књижевне новине, Београд, 1982, ћир. Песме уличарке, Знање, Загреб, 1983, лат. Имате ли ршума, Знање, Загреб, 1983, лат. Славољубова звезда, Задруга, Београд, 1984, ћир. Сексуални живот камила, са Звезданом Поповић, ауторско издање, са М. Драмићанин, 1985, ћир. Десет љутих гусара, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985, 1985, ћир. Певанка, са нотним записима, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, заједно са причанком, 1994, лат. Црвена звезда, Агенција црвена звезда, 1986, ћир. Сонгови и слонгови, на македонском, избор, препев и поговор Ефтим Клетников, Детска радост, Скопје, 1987. Прварица, Прва књижевна комуна, Мостар, 1987, лат. Песме, избор, Рад, Београд, 1988, ћир. Обад, Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, 1988, лат. Успавана лепотица, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990, ћир. Питају ме зашто штрчим, Дневник, Нови Сад, 1990, ћир. Дете са седам језика, Рад, Београд, 1990, 1991, ћир. Северозападни крокодил, Лаковић, Сараорци, 1991, ћир. Моје љубавне песме, Научна књига, Београд, 1991, ћир. Фазони и форе, Ршум, Београд, 1991, 1992, 1993, ћир. Деца могу да полете, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1991, 1994, 1996, 1998, ћир. Деца су украс света, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, ћир. Лирски покер, са Душком Трифуновићем, Мошом Одаловићем и Драганом Радуловићем, СБМ - Ршум, Београд, 1994, ћир. Буквар дечјих права, на енглеском, Ршум, Београд, 1995,. Буквар дечјих права, 1995, 1996, 1997, 1998, ћир. Такнуто ћакнуто, са Драгославом Андрићем, СБМ - Ршум, Београд, 1995, ћир. Доста је глупоће, Смедеревска песничка јесен, Град Смедерево и Санба, Београд, 1995, ћир. Песме, избор, Букленд, Београд, 1995, ћир. Опасан сведок, Просвета, Београд, 1995, ћир. Ово је време чуда, ИНГ - Комерц, Нови Сад, 1996, 1997, ћир. Ишли смо у Африку, Образовање, Нови Сад, 1996, ћир. Избор поезије за децу, Будућност, Нови Сад, 1996, ћир. Не вуците ме за језик, Матица српска, нови сад, 1997, ћир. Смешна прашума, Школска књига, Нови Сад, 1997, ћир. Види мене, у сарадњи са д. Андрићем, НИС Југопетрол, Београд, 1997, ћир. Откуд мени ова снага, Епоха, Пожега, 1997,. Одакле су делије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1998, ћир. Деца су украс света, Драганић, Београд, 1999, ћир. Петорица из српског, са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, М. Одаловићем и Д. Радуловићем, Драганић и Ршум, Београд, 1999, ћир. Сабрана дела у пет књига: ма шта ми рече, причанка и певанка, још нам само але фале, вести иy несвести, успавана лепотица, Прометеј, Нови Сад, 2000, ћир. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. лат. Ршумдани, Прво слово, Београд, 2007. лир. Три чвора на трепавици, Тен 2002, Београд, 2007. Ћир. Чини ми се вековима, Завод за уџбенике, Београд, 2009. ћир. Сунчање на месечини, Лагуна, Београд, 2009, ћир. Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Лагуна Београд, 2010. ћир. Заувари, Лагуна, Београд, 2011. ћир. Што на уму то на друму, Пчелица, Чачак, 2012. ћир. Провале и цаке, Пчелица, Чачак, 2013. ћир. Изволте у бајку са чика Ршумом, Пчелица, Чачак, 2019. ћир. Радост деци крила даје, Пчелица, Чачак, 2019. Дела извођена у позориштима Уреди „Шума која хода`, „Невидљива птица`, „Баба рога`, „Рокенрол за децу`, „Успавана лепотица`, „Ау, што је школа згодна`, „У цара Тројана козје уши`, „Снежана и седам патуљака` и друго. Песме за децу које пева дечји хор „Колибри“ Уреди Лако је пруту Миш Вуче, вуче, бубо лења Нема земље дембелије Сваки дан се сунце рађа Браћу не доносе роде Воз за Чачак Медвед Брундо Другарство Љубав је то Коаутор, приређивач, сарадник Уреди Мародић: Изложба радова у стаклу. Галерија `Себастијан`, Дубровник, 1978. Фотографије: Д. Кажић, Љ. Ршумовић. Душан Оташевић: Салон Музеја савремених уметности. Београд, 27. децембар 1978-15. јануар 1979. Каталог. Фотографије Љ. Ршумовић. Предраг Нешковић: Слике и ефекти... Фотографије М. Ђорђевић, Љ. Ршумовић. - Загреб. Галерија `Форум` 1980. Љубивоје Ршумовић - Душан Петричић: КО ЈЕ ОВО? Београд. `Књижевне новине`, 1982. Са фотографијама Љ. Ршумовића. Тито писцима писци Титу, Приредили: Р. Андрић, Љ. Ршумовић. Београд. `Књижевне новине`, 1982. НАРОД ПЕВА ТИТУ. Приредили Р. Андрић и Љ. Ршумовић. Завод за уџбенике и наставна средства, 1982. Љубивоје Ршумовић - Радомир Андрић: ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ ЉУБИШ 1933 - 1983. Фотографије: Љубивоје Ршумовић. НИРО `Задруга`, 1983. Монографија `Црвена Звезда`. Аутори: Љубивоје Ршумовић, Радоје Станојевић, Милан Томић. - Београд. `Југословенска ревија`, /1986/. Цветник савремене југословенске поезије за децу, Дечје новине, Г. Милановац, 1989. Бранко Ћопић: БОСОНОГО ЂЕТИњСТВО. Избор. Приредио Љ. Ршумовић. - Нови Сад, Књижевна заједница, 1990. Полетарац, часопис Душана Радовића. Приредили Д. Лакићевић, Љ. Ршумовић и Д. Петричић. ИП `Рад`, 1990. (Некомплетно, примедба предлагача). Чланци, предговори, поговори, рецензије, интервјуи Уреди Феномен путовања, Поља, Нови Сад, Април 1965. Шта ће деци телевизија, Радио ТВ ревија, 17.05.1968. Један Зоран - збиља неуморан, Борба, 05.08.1972. Дрво се на дрво ослања - а човек на дете, Борба, 18.11.1972. Оловка први песнички хонорар, Базар, 03.02.1977. Земља хода земљом, Илустрована политика`, 11.04.1978. Мој случајни град на седам брда, Илустрована политика, 10.02.1985. Горућа небулоза, Политика, 20.01.1979. Где је земља Холмија, Политика, 27.01.1979. Непокорни Вук, Политика, 3.02.1979. Стеван из Гостиља, Политика, 10.02.1979, Који Георгије, Политика, 07.02.1979, Лепи песник, Политика, 24.02.1979, Гледање кроз време, Политика, 03.03.1979, Игру сам волео више од школе, Политика за децу, 21.01.1988, Умро је Душан Радовић, ТВ новости, августа 1984, Где је душа земље, Политика, 21.11.1987, Манојлове златне јабуке, `Политика`, 21.12.1991, Успомене на Пауна Петронијевића. - Расковник, III/1970, бр. 7 (пролеће) Игра је у мојој поезији средство да се допре до ђечјег свијета, да се дијете заинтересује, Побједа, Подгорица, 10. VIII 1972. Детињство, игра, судбина. - Милан Брујић: Дивље године, Београд, Нолит 1975, предговор. Нунчаку и карате. Илија Јорга, Спортска књига. 1979. Рецензија. Књига о спорту високо развијеног морала. - Илија Јорга - Владимир Јорга Београд. `Спортска књига`, 1980, Рецензија. Све више ми песма постаје живот, Песничке новине, IV/1980, бр. 4-5. Куварице мање збори. Д. Радовић - Д. Петричић: ТВ куварице Београд. `Народна књига`, 1982; стр. /3-4/ Предговор. Уџбеник за мајсторе, - Илија Јорга - Владимир Јорга...: Нунчаку и карате. Београд. `Спортска књига`, 1982; Рецензија. Бејко Ма и дружина Кла, Раде Дацић. Нови Сад, `Дневник` и РУ `Радивој Ћирпанов`, 1983. Рецензија. Теки и Енпи ката, Илија Јорга. `Спортска књига`, 1984. О Змају и страшном лаву српске поезије. Књижевна реч, 25. VI, 1985. Стварање стваралаца или где се учи за писца. Међај, VI /1986, бр. 9-10. Наташа лирска- Међај, VI/1986. Пут до поезије. Или о `почетку` Душана Радовића. Политика, 31.05. 1986. Придеви од Десанке. Политика, 14.05.1986. У шпијунском покеру нико не губи. Милан Трешњић: Шпијунски покер, рецензија. 1986. Отишао је добри Душко, предговор за књигу ПОЗИВ ДОБРИМ ЉУДИМА, Д. Радовића. Београд, Црвени крст Србије,1988. О песмама Радмиле Мудринић. - Радмила Мудринић: Срце на длану. Београд. `Графос`, 1989; Рецензија. Над рукописом `Моје друго ја` Момчила Параушића, рецензија, Смостална издавачка радња Драган Ђорђевић, 1990. Гвозденовић Шуњић Јаворка: БЕЛЕ КИШЕ. Издање аутора, Крушевац, 1991. Предговор. Појава уличарске мисли код нас, `Књижевна критика`, год. 21, бр. 2, стр. 16-20. 1990. Шах и књижевност. Књижевна реч, 10.11.1992. Шта је писац хтео да нацрта- Књижевне новине, 15.9. 1994. Светозар Радоњић РАС: ГОДИНА ГРАНАТА. Ужице - Пљевља, Мостови, бр. 133-134, 1994. Добрица Ерић Разапета Земља, Политика, 10.06.1995. Документарна поетика. Књижевне новине, број 937-938, 1996. Хиљаду зашто Ршуму, Дневник, Нови Сад, 06.05.1968. Поезија на позорници, Мај, Београд, 01.11.1972. Ко изгуби живце нек не тражи кривце, Илустрована политика, 16,10.1973. Деци треба све говорити, `Школске новине`, Загреб, бр.40, 1975. Скидам капу женама, Нада, 01.01.1976. Чекам да песма узри, Село, Београд, јануара 1979. О кловновима све најбоље, ТВ новости, 22.02.1980. Не волим да се понављам, Рад, 30.10.1981. Почело је као игра, за `Фото кино ревија`,Београд, новембар 1982. Све о Ршуму - Ршум о свему. Разговор водио Милош Јевтић, објављено као књига Културно просветне заједнице Ужице, 1997. А сад народ учи политичаре, Експрес - недељна ревија, 01.12.1988. Песник се брани добротом, Гласник РТНС, Нови Сад, јануар 1989. У име дечјег народа, Просветни преглед, Београд, 06.11.1990. Више нам але не фале, Глас јавности, Београд, 05.07.1999. Птица иста само невидљива, Таковске новине, Горњи Милановац, 15.08.1999. Деца су професори, Васпитач, Београд, 25.09.1987. Срећу треба узети за руку, Београд, 19.02.1986. Гетеовски избор по сличности. Уна, Загреб, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Разговор водили Радован Поповић и Драган Мраовић за `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, поводом међународне награде `Пуља` за целокупно стваралаштво за децу. Ршумовић је први странац који је добио ову престижну награду. Уз ове разговоре објављено је осам песама у препеву Д. Мраовића. Деца су украс - политике, Борба, Београд, 1991. Чекајући министра за децу, Глас подриња, Шабац, 20.06.1991. Наша игра, Југославија, бр. 4, Београд, 01-15/јануар 1992. Шугава времена за поезију, Народни лист, Загреб, 6 сијечња 1990. Сведок дечјег народа, Политика, 01.04.1995. Буквар за цео свет, Борба, Београд, 17.04.1997. Кажи своју муку, Грађанин, Београд, 22.04.1997. Пјесници су за ђетињство задужени, Никшићке новине, 18.05.1995. Ћалац професионалац, Политика базар, 28.07.1995. Стигао је пробисвет, Свици, 22.06.1995. Ршум и успавана лепотица, Дневник, Нови Сад, 11.11.1990. Приче о деци и славним коњима, НИН, бр. 1655, 19.09.1982. Децу гаји ведрина, ТВ новости, 15. 12. 1989. Што смешније то боље, Политика за децу, 02.02.1989. Сањао сам шлемове, НИН, 23.04.1993. Над рукописом `Поруке и поуке` Милојка П. Ђоковића. Рецензија. Књижевно друштво Развигор, Пожега, 1995. Цртежи и стихови уз цртеже у књизи `Куд и камо` Душка Трифуновића, `Слово`, Врбас, 1996. Предговор за књигу `Ја сам ветар` Марије Вучинић, `Графос`, Цетиње, 1996. Рецензија за књигу-зборник `Шумадијске метафоре`, Младеновац, Аматерско друштво Пркос, 1992. Песник и публика заједно певају. Рецензија књиге `У сунчевом крилу` Бранка Живковића, Београд, Санба, 1996. Над рукописом `Отпевана времена`. Рецензија књиге Зорана Р. Ковачевића, Београд, Рад, 1996. Љубишине заљубљиве песме, рецензија књиге `Заљубљиве песме` Љубише Ђидића, Дечје новине, Горњи Милановац, 1996. Над књигом песама `Наша радост` Радосава Савића Лаке, рецензија, Београд, ауторско издање, 1996. Поетско миље. Рецензија књиге `Казалица` Александра Газиводе, Пожаревац, Медиа Сватовац, 1998. Добрица Ерић: Разапета земља, Приказ, Политика, 10.06.1995. Славна плејада Стевана Несторовића, Међај, Ужице, бр. 42. 1998. Песме и приче објављене у антологијама и зборницима Уреди Ћосић, Бора: ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА СРПСКА. Матица српска и Српска књижевна задруга, Нови Сад - Београд, 1965. Песме Љ. Ршумовића: Уторак вече - ма шта ми рече, Телефонијада, и Како деца зими расту или једна хо - рукијада. МОЈ ДОМ. Из современој совјетској и зарубежној поезији дља детеј. Антологија. Детскаја литература, Москва, 1980. Ршумовић Заступљен песмом `Звјозди.` Миларић Владимир: ЗЕЛЕНИ БРЕГОВИ ДЕТИЊСТВА. Антологија нове српске поезије. - Нови Сад. Змајеве дечје игре. Културни центар, 1970. Песме Љ.Ршумовића: Хајде да растемо. Ма шта ми рече. Како деца расту или једна хо-рукијада. Др.Пражић Милан: ПЛАВИ ЗЕЦ. Нова српска дечја поезија. - Нови Сад. Змајеве дечје игре. Раднички универзитет `Радивој Ћирпанов`, 1972. Песме Љ.Ршумовића: Телефонијада. Гајите патке. Смешна прашума. Ау што је школа згодна. Вук и овца. Живот је плетен од танких нити. Иза првог угла. Био једном један вук. Ово је време чуда. Плави кактус и клекиње. Досадно ми је. На пољу где се чавке чавче. Од села до села путељак. Кад би ми неко рекао. Дугме служи капуту. Домовина се брани лепотом. У једном дану. Хајде да растемо. Једног зеленог дана. Марковић, Слободан Ж. ЂАКУ ПРВАКУ. Избор поезије. Културно просветна заједница Србије, Београд, 1973. Ршумовић Заступљен песмама: Како деца зими расту или једна хо-рукијада и Смешна прашума. Миларић Владимир: МАМА, избор дечјег песништва. Нови Сад, Раднички универзитет `Радивој Ћирпанов`, 1981. Заступљен Љ. Ршумовић песмом `Дугме служи капуту`. Покривка, Власта: ДИЈЕТЕ И СЦЕНСКА ЛУТКА: приручник за одгајање у ђечјим вртићима. Загреб. Школска књига, 1978. Заступљен и Љ. Ршумовић. Миларић, Владимир: АУ ШТО ЈЕ ШКОЛА ЗГОДНА. Књига за читање најмлађима. Нови Сад. Издавачки центар. Раднички универзитет `Радивој Ћирпанов`, 1982. Песме Љ.Ршумовића: Хајде да растемо, Ау што је школа згодна. КО СЕ БОЈИ ВУЧКА ЈОШ, олимпијска сликовница. Антологија. Удружени издавачи Југославије, 1982. Заступљен и Љ. Ршумовић. Витезовић Милован /и/ Смиљанић Радомир: АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ, Књига 1, 2. - Аранђеловац. `Напредак` (преузето издање `Записа`, Београд), 1984. Песме Љ. Ршумовића: I књига: Хајде да растемо. Генерале сило љута. А мазе татине. Гњави ме теча. Уторак вече ма шта ми рече. Био једном један вук. Замислите земљу Србију. - II књига: Бегунци од куће. Ау што је школа згодна. Домовина се брани лепотом. Једанпут у Паризу. У заседи иза петнаесте. Има једно место. У једном дану. ДОСТА СУ СВЕТУ ЈЕДНЕ ШУМАРИЦЕ. Зборник поеме о Крагујевачком октобру. Крагујевац. Спомен-парк `Крагујевачки октобар`, 1977. Објављена је и поема Љ.Ршумовића: Домовина се брани лепотом (стр. 83-101). Марковић, Слободан Ж.: АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ.- Београд. Српска књижевна задруга, 1984. Приче Љ.Ршумовића: Прича о слону Крњи у којој учествује и слон Џон. Прича о проналазачу Америке Магелану Ђорђевићу из Пожеге. Тандара Мандара. / И у свим потоњим издањима/. Пајовић, Миленко: НОВА СРПСКА САТИРА. Антологија 1945 -1985. Београд `Рад`, 1987. Песме Љ.Ршумовића: Без наравоученија. Самоубиство. Играјте се значкама. Забрањено газити траву. Сила ником није мила (217-221 стр.) Јахњин, Леонид: ДВЕНАДЦАТ СЛОНОВ. Антологија скаски Југославских писателеј. `Детскаја литература`, Москва, 1983. Ршумовић Заступљен са 19 кратких прича. Романенко, Александар: МОЛОДИЕ ПОЕТИ ЈУГОСЛАВИИ. `Молодаја гвардија`, Москва, 1974. Ршумовић заступљен са три песме. ПА МИ ВЕРЈАМЕТЕ. Избор југославенскега модернега песништва за младино. Изабрал, уредил и спремна беседила написал Нико Графенауер. - Љубљана. Младинска књига, 1980. Песме Љ. Ршумовића: Бегавчки. Там за седмими морји (прев.Саша Вегри). Перишић Милана - Видачек, Злата: ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО. Поезија за децу предшколског узраста. Друго прерађено и допуњено издање. - Београд. Завод за уџбенике и наставна средства, 1980. Песме Љ.Ршумовића: Деца су украс света. Запертлана пертла. Ципеле. Кад сам пао - питалица. Питала деца. Лаке загонетке. Слон. Порука. Лако је пруту. Има један. Смешна прашума. Зашто аждаја плаче. Ако видите аждају. Радовић Душан: АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ. Београд. Српска књижевна задруга, 1984. Песме Љ.Ршумовића: Шта је он. Ако желиш мишице. Уторак вече ма шта ми рече. Ау што је школа згодна. Шта једе мала ала. Зашто аждаја плаче. Било је пролеће, месец мај. Лепа Ката. Откуд мени ова снага. Има једно место. Господин Видоје Станић. Змај. Аждаја свом чеду тепа. Кад би ми неко рекао. Била девојка Мара. Вук и овца. Иза првог угла. Шта мајке из Ливна нису знале. Генерале сило љута. Био једном један вук. Једног змаја крај. Два акрепа. У заседи иза петнаесте. Залар, Иво: ЧАРОБНИ ГОВОР ЂЕТИЊСТВА. Лектира за четврти и пети разред основне школе. `Школска књига`, Загреб, 1987. Ршумовић Заступљен са седам песама: Жабља басна, Генерале сило љута, Вук и овца, Шта је досадно, Ау што је школа згодна, Тужица дворске будале, Сонг о лепом и ружном. КРВАВА БАЈКА, песме о Крагујевачком октобру. Спомен парк Крагујевачки октобар, 1988. Објављена поема Љ. Ршумовића `Домовина се брани лепотом`. Огњановић, Драгутин: СМЕШНО ЧУДО. Антологија српске хумористичке поезије за децу. Дечје новине, Горњи Милановац, 1990. Ршумовић заступљен са седам песама: Уторак вече ма шта ми рече, Плави кактус и клекиње, Лаве мајка му стара, Телефонијада, Вук и овца, Од села до села путељак, Господин Видоје Станић. Огњановић, Драгутин: СМЕШНЕ ПРИЧЕ. Антологија српске хумористичке приче за децу. `Просвета` Ниш, 1996. Ршумовић заступљен са две приче: Прича о мачку Миклеланђелу и лепим Вероникама, Прича о проналазачу Америке Магелану Ђорђевићу из Пожеге. Марјановић, Воја, Србија је велика тајна: Антологија српске родољубиве поезије за младе. Београд, `Књиготека`, 1994. Ршумовић заступљен са две песме: Домовина се брани лепором, Шта је оно. Марјановић, Воја, Мама и тата су љубав: Антологија српске поезије о родитељима за младе. `Књиготека`, Београд, 1994. Ршумовић заступљен са три песме: Мајка, Браћу не доносе роде, Генерале сило љута. Марјановић, Воја, УЧИМО СЕ ВРЕМЕ НАМ ЈЕ. Мала антологија српске поезије о родитељима, учењу и ђацима. Клуб Бранко Ћопић, Београд, 1995. Ршумовић заступљен са две песме: Сонг из самоће, Ау што је школа згодна. Марјановић, Воја, НОВА АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ. Дечје новине, Горњи Милановац, 1995. Ршумовић заступљен са 9 песама: Уторак вече ма шта ми рече, Од села до села путељак, О мазама, Миш је добио грип, Вук и овца, Вуче вуче бубо лења, Лепа Ката, У једном дану, Домовина се брани лепотом. (Некомплетно, примедба предлагача) - Венац, 12/1987-1/1988, бр. 155-156, стр. 6-7. Шијан, Дане: ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ. У књизи САВРЕМЕНИ ЂЕЧЈИ ПИСЦИ ЈУГОСЛАВИЈЕ. Стyлос, Загреб, 1975. (Некомплетно, примедба предлагача) Награде и признања Легат Љубивоја и Наташе Ршумовић Види још Референце Литература Спољашње везе Istorija jugoslovenske košarke Ex yu kosarka

Stanje kao na slikama,ukupno 11 komada iz nekoliko kolekcija,za dodatne informacije,pitajte

MIS JUEGOS - CON IMANES MOJE IGRE - SA MAGNETIMA Izdavac: TODOLIBRO Jezik spanski Cvrst povez 10 str. 15 magneta

Knjiga je dobro očuvana,na italijanskom.Ima posvetu autora. Prelepo ilustrovano u boji izdanje na kvalitetnom papiru.

Izdavač.Srpska književna zadruga,Beograd,1989 Tvrd povez Strana:511

vrlodobro očuvana im2

Podgorica 2009g.

Wie spät ist es? Nele Moost, Annet Rudolph Lern die Uhr mit dem kleinen Raben Socke Illustrator: Annet Rudolph * Verlag: Esslinger Verlag Schreiber (izdavač) * Seitenzahl: 16 (str.) * 2007 (godina izdanja) * Deutsch (jezik) * Abmessung: 28 cm (dimenzije) * ISBN-13: 9783480227679 * ISBN-10: 3480227678 Morgens um 8 Uhr geht es los: `Raus aus den Federn!`, krächzt der kleine Raben Socke laut und weckt alle auf. Jede Stunde gibt es etwas zu erleben - es wird gespielt, gegessen, gelesen und gelacht - bis Socke schließlich müde im Nest liegt und von neuen Streichen träumt. Ein fröhlicher Rabentag, und ganz nebenbei kann man auf jeder Seite die Uhrzeit nachstellen und im Spiel lernen. Knjige za decu na nemačkom jeziku. Potražite i ostale naše knjige na stranim jezicima. U pretragu ukucajte: knjige za decu na *** jeziku. Umesto zvezdica ukucajte jezik koji Vas interesuje.

1951va godina, super

Ne korišćene, 10kom kao nove, početak 80ih uvoz u Jugoslaviju

Ne korišćene, 10kom kao nove, početak 80ih uvoz za Jugoslaviju

Kao nova, prelepa i retka u ovom stanju

Odlično sačuvana, 1985 ta godina ne korišćena, odlično sačuvana

Francusko izdanje, 1962va godina, prelepo