XIV zimske olimpijske igre tuzan vucko

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Zvonko HukeLJ Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Osam kolor razglednice ljubavne Izdavač: Minerva Subotica Tri putovale 80-ih, pet nisu korišćene K Š S 11 R5

Razglednice Mitrovac Pet kolor razglednice Mitrovac na Tari Nisu putovale Izdavač: Tekom Beograd Ostele pogledati na zasebnoj objavi. Dimenzije: 10,7x14,3 cm K Š S 11 R2 (1k) K Š S 11 R1

Devet razglednica Smedereva Nisu putovale Stanje kao na fotografiji K Š S 11 R1

Šest različitih razglednica Ulcinja 4 su čiste, dve putovala K Š S 11 R2

Razglednica Crna Gora, Budva, 6 kom K Š S 11 R2

XIV zimske olimpijske igre izdanje svetlost sarajevo

redja kao na slikama Godina stavljena proizvoljno t1056

XIV zimske olimpijske igre vucko na skijama

XIV zimske olimpijske igre vucko na skijama

XIV zimske olimpijske igre vucko na slicugama

XIV zimske olimpijske igre vucko na skijama

Pet razglednica Aranđelovca, replike starih razglednica Dve su putovale, 3 su nekorišćene Motivi: Stara zanatlijska čaršija, Staro i Novo zdanje u Aranđelovcu, Glavna ulica, Pećina Risovača Izdavač: Muzej u Aranđelovcu 1989. Cena je za svih šest. Može pojedinačna prodaja. K Š S 11 R1

MIĆA POPOVIĆ SELJAČKA SLIKA 1985 JUGOSLAVIJAPUBLIK, Beograd JUDEF štampani potpis slikara dvodelna nekorišćena odličan primerak Miodrag Mića Popović rodjen 12. juni 1923 god u Loznici akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser.U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji. Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića.Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985.Preminuo je 22. decembra 1996 god u Beogradu.

Vlaho Bukovac(1855-1922) Alegorija slikarstva / The allegory of painting (1897) Izdavač:Umjetnička galerija, Dubrovnik Foto:Željko Šoletić Slobodna Dalmacija Split nekorišćena glanc očuvana UMETNOST SLIKARSTVO Kolekcija slika Vlaha Bukovca iz Narodnog muzeja u Beogradu obuhvata više antologijskih ostvarenja bez kojih se ne može ni zamisliti retrospektiva bogatog umetnikovog stvaralaštva. Tematski i stilski raznovrsna galerija slikarskih ostvarenja, koja se čuva u Zbirci srpskog slikarstva 18. i 19. veka, obuhvata ostvarenja koja se uklapaju u gotovo sve faze njegovog slikarskog izraza i kao takva po prvi put biće integralno izložena na jednom mestu. Od Bukovčevih slika posebno je zanimljiv diptih “Dedal i Ikar” u autentičnom, autorskom okviru. Slikajući Ikara i njegov pad, Bukovac je simbolično predstavio ishod kakav su imale umetnikove progresivne ideje kod njegovih nekadašnjih učenika. Ovaj diptih je za života samog autora bio jedno od njegovih najčešće izlaganih dela, a nakon dve i po decenije od nastanka dospeo je u zbirku Narodnog muzeja u Beogradu. Među prvim delima Vlaha Bukovca koja su još za njegovog života dospela u Narodni muzej u Beogradu, nalaze se portreti kraljice Natalije Obrenović iz 1882. godine i portret njenog sina, kralja Aleksandra Obrenovića iz 1901. godine. Ova dela su po svoj prilici u Narodni muzej dospela nakon dinastičkih promena u kraljevini Srbiji 1903. godine. Izvor: Narodni muzej u Beogradu BIOGRAFIJA VLAHO BUKOVAC / BIAGIO FAGGIONI (1855 – 1922) Vlaho Bukovac rođen je 1855. godine u porodici Augustina i Marije (rođene Perić) Fagioni iz Cavtata, pod imenom Biaggio Fagioni. Talent za slikanje iskazuje već u ranim godinama. Putuje u Ameriku prvi put 1866. godine, sa stricem Franom Fagionijem koji je došao u Cavtat da se oženi, te se vratio natrag u SAD i nastanio u Njujorku gde je otvorio dućan s pomorskom opremom. Stric ubrzo umire, te se strina preudaje za stričevog prijatelja i Vlaho uskoro postaje nepoželjan u kući, te završava u domu za delikvente na Hearts Islandu. Tamo je njegov talent uvideo jedan učitelj, te mu on pomaže da izađe iz popravnog doma i vrati se porodici u Cavtat, početkom 1871. godine. Na Cavtatu, polazi pomorski ispit, te odlazi na brod s rutom Carigrad – Liverpul – Odesa – Carigrad. Napušta brod u jesen 1872. godine nakon što se teško ozledio pri padu. Po povratku u roditeljsku kuću oslikava zidove temperom, te se to smatra njegovim prvim većim likovnim ostvarenjem (1872/1873). Početkom 1873. godine Vlaho sa bratom Jozom odlazi u Peru, podstaknut „zlatnom groznicom‟. Tamo dobija posao kao „slikar Fagioni‟ da piše brojeve po vagonima i radi znakove sa imenima dućana. Tada je napravio i prvi portret – peruanskog predsednika Manuela Pardoa, koji mu ga je poklonio. Nakon toga seli i u San Francisko gde živi od početka 1874. do kraja 1876. godine i zapošljava se u kafani kod gazde Tripala, poreklom iz Sinja. Tada prvi put ozbiljno počinje da se bavi slikarstvom: preko dana kopira reprodukcije kojih se mogao domoći i radi svoje autoportrete. Počinje da radi portrete prema narudžbinama, preko fotografija ili po modelima. Tada nalazi i prvog mecenu, Isaaka Lustiga, praškog Jevreja koji naručuje porodične portrete u zamenu za stan i hranu. Vlaho je pokušavao da nađe učitelja, ali nije uspevao, međutim portreti koje je radio su bili izloženi u trgovini ‟Morris & Schwab‟, i novine su pohvalno pisale o njegovom radu. Krajem iste godine, po povratku u Dubrovnik, donosi sliku „Sultanija“, koja predstavlja vrhunski domašaj dvadesetpetogodišnje amaterske američke faze. U svoju zaštitu ga uzima grof Medo Pucić, dubrovački pesnik, koji ga sa sobom vodi u Pariz na školovanje kod slikara Jaroslava Čermaka. Pariska faza (1877 – 1893) Početkom 1877. godine Bukovac i Pucić stigli su u Pariz i učestvovali su na otvaranju Pariskog Salona,. To je ujedno bio i prvi susret Bukovca s visokom umetnošću. Susreću Jaroslava Čermaka, ali ga on zbog bolesti nije primio za učenika, već mu savetuje da još malo usavrši crtež i preporučuje mu za učitelja najpoznatijeg slikara tog vremena sa Akademije u Parizu: Alexandera Cabanela. Iste godine, Cabanel je odobrio njegova dela, te ga primio u svoju klasu na Ecole de Beaux Arts. Godine 1878. u Fontainbleau Bukovac radi studije „crnogorskog krša‟ i radi prvu sliku Crnogorke. Na Salonu debitira i Bukovčeva slika „Crnogorka na obrani“. Tu istu sliku Bukovac daruje biskupu Strossmayeru u znak zahvalnosti. U leto i jesen 1879. godine posećuje porodicu u Cavtatu, te se prvi put susreće, sa tada mladim slikarom Celestinom Medovićem. U isto vreme u listu Slovinac objavljuju Cabanelovo pismo u kojem apelira na Bukovčeve sunarodnike da ga finansijski potpomognu. Vlaho Bukovac je na Cetinju pokazao sliku knezu Nikoli, koji je sliku otkupio i naručio portrete članova porodice i cetinjskih arhimandrita, koje je Bukovac kasnije izložio na Salonu 1880. godine. Vraća u Pariz, gde diplomira uz najveće pohvale profesora Cabanela na Ecole des Beaux Arts. Ubrzo nakon završetka Akademije napustio je načela akademizma, te se deklarisao kao predstavnik moderne francuske realističke škole. Krajem 1880. godine dolazi do značajnog prijateljstva: Bukovac upoznaje arhitektu Eduarda Monniera koji mu je ponudio svoju kuću i napravio mu atelje, gde Bukovac živi do 1885. godine, dok nije 1887. godine izgradio sopstveni atelje na Montmartreu. Na Salonu 1881. godine Bukovac izlaže Monniereov portret i portret sestara, nakon čega odlazi u Dubrovnik na tri meseca, gde je napravio tridesetak portreta. Književnik Marko Car tom prilikom piše detaljan, stručni prikaz Bukovčeva dela i biografije, izdan iste godine. Bukovac je senzacija Salona 1882. godine kad izlaže „Veliku Izu“. Na Salonu 1883. godine izlaže akt žene u enterijeru „Les Ebats“ (koja će kasnije biti prva kupovina kolekcionara braće Vicars), i sliku Crnogorka na sastanku. Učestvuje i na „Salon Triennal‟ sa slikom „Crnogorke idu na trg“. Nakon uspeha na Salonu 1882. godine biva pozvan na srpski dvor gde portretiše kraljicu Nataliju. U leto 1883. godine sa knezom Nikolom ponovo putuje u Crnu Goru, gde radi dvorske portrete i gorštačke likove. Bukovac boravi u Parizu neprekinuto između 1877. i 1893. godine, kad mu je jedini duži boravak u Dalmaciji bio od jeseni 1884. do leta 1885. godine, kad radi niz portreta iz takozvane rane pariske „tamne‟ faze i pomorske pejzaže. U Zadru 1884. godine organizovana je prva Bukovčeva samostalna izložba u domovini, na kojoj su izložene slike Crnogorki i niz građanskih portreta. Godine 1886. vraća se u Pariz i uskoro postaje slikar za engleske trgovce umetninama, braću Vicars, koji prodaju njegove slike u Londonu. Bukovac gradi 1887. godine svoj atelje na Montmartreu. Tada nastaje najveći Bukovčev rad „Isus prijatelj malenih“, velika kompozicija sa četrdesetak likova prirodne veličine. Slika će biti izložena 1888. godine na Salonu, a svi su likovi pozirali u vrtu novog ateljea, na sunčevoj svetlosti. Od 1888. do 1892. godine u nekoliko navrata Bukovac posećuje Englesku, ponajpre London. Godine 1892. Bukovac se ženi Jelicom Pitarević iz Dubrovnika. Po povratku iz Liverpoola vraćaju se u Pariz gde žive u vili na Montmartreu s Bukovčevom sestrom Gjore. Na Salonu 1892. godine Bukovac izlaže svoja dela pod tri imena: Vlaho Bukovac, Vlaho Fagioni i Paul Andrez. Godine 1893. poslednji put izlaže na Salonu. Istovremeno, odlučuje da naslika „Apoteozu Gundulića: pesnik gleda viziju budućeg speva“, to jest „Gundulićev san“. Zagrebačka faza (1893 – 1898) Nakon što od Vlade (Ise Kršnjavog) dobija narudžbine za portret bana Khuena Hedervarya, dolazi u sukob i nedoumice jer ga Strossmayer odbacuje, pa Bukovac ne zna da li da radi za biskupa ili Hedervaryevu Vladu, koji su međusobno neprijatelji. U Zagreb dolazi konačno 1893. godine, odlučuje da odbije narudžbinu Vlade, čime dobija odobravanje Strossmayerovih pristalica, nove narudžbine za Maticu Hrvatsku i portrete obitelji Vranyczanya. Za Vladu je ipak izradio sliku „Živeo kralj“, 1895. godine, koja prikazuje dolazak Franje Josipa I u Zagreb. U to vreme samo su Bukovac i Celestin Medović, koji je upravo završio Akademiju u Minhenu, afirmisani su slikari u evropskim razmerama. U jesen 1893. godine postavljena je prva njegova samostalna izložba u Zagrebu. Iste godine Bukovcu je zakonski priznato da mu je prezime potomaka „Bukovac‟, a dobija i prvog sina. U vreme boravka u Zagrebu osniva umetničku koloniju, u leto 1894. godine, dolaze Čikoš, Tišov i drugi, a iz Dubrovnika dolazi Medović. Iso Kršnjavi i Bukovac imaju ideju osnivanja Akademije i organiziranja Zagreba kao umetničkog centra. 1896. godine Bukovac je pozvan u Beč gde radi portret cara Franje Josipa I, kojeg oduševljava svojim radom. U proljeće 1896. godine održana je Milenijska izložba u Budimpešti gde Bukovac, Bela Čikoš, Robert Frangeš organiziraju umetnički deo te uređuju hrvatski Umetnički paviljon. Bukovac je dobio počasnu diplomu za učešće i Orden cara Franje Josipa I. Bukovac učestvuje samostalno na drugom Venecijanskom bijenalu, 1897. godine, gde izlaže „Gundulićev san“. Tokom 1898. napušta pripreme za Hrvatski salon a napušta i Zagreb. Nakon kratkog boravka u Parizu vraća se u Cavtat i dograđuje atelje na kuću, ponovo postaje otac. Češko umetničko društvo proglašava ga počasnim članom 1900. zajedno sa Iljom Rjepinom, i ponovno je pozvan da izlaže na Venecijanskom Biennalu, gde 1901. postiže značajan uspeh. Tokom 1901. godine u Beogradu radi portrete kraljevskog para. Godine 1902. napušta Hrvatsku i odlazi za Beč, sa namerom da se preseli u Prag. Praški period (1903 – 1922) Bukovac dobija profesuru na Umetničkoj akademiji u Pragu, reorganizuje ovu instituciju, te je 1908. godine osnovana njegova „specijalka‟ unutar Akademije i njegov atelje posećuje lično car Franjo Josip I; od 1910. postaje redovni profesor. Studenti su iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a češka klasa kasnije je bila temelj moderne češke umetnosti. Prva samostalna izložba u Pragu biće otvorena na njegov 60. rođendan. U periodu od 1908. do 1912. godine posećuje svako leto Englesku, gde radi portrete prijatelja, imućnijih građana i članova kraljevske porodice. Početkom 1908. godine Ivan Meštrović posećuje Bukovca u Pragu, te ga nagovara da postane predsednik novoosnovanog društva dalmatinskih umetnika okupljenog oko Emanuela Vidovića u Splitu. Bukovac prihvata poziv te odolazi u Split na otvaranje „Prve dalmatinske umetničke izložbe‟ u organizaciji društva „Medulić‟. U Pragu radi sve manje, prihvata samo za velike narudžbe, kao što je ona za kraljevski par Karla i Zitu Habsburg. Kako bi pomogao prijatelju Františeku Zenišeku, radi po njegovim skicama svu dekoraciju dvorane u „Obecnom dumu‟ u Pragu, 1914. godine, bez ikakve naknade, a od 1912. počasni je član Češke akademije nauke i umetnosti. Ratne godine 1914 – 1918. provodi u Pragu, ne putuje u Cavtat ni Englesku, radi portrete. Autobiografiju dovršava 1918. godine, te ga Božo Lovrić izdaje iste godine u Zagrebu kao knjigu pod nazivom „Moj život‟. Poslednju izložbu u Pragu organizuje 1921. godine, sa ćerkama Jelicom i Ivankom, koje su studirale na Akademiji, a izložba će uzrokovati niz negativnih i neprijateljskih reakcija. Ipak, Bukovac je pozvan u Beograd da radi portret kralja Aleksandra, gde se dalje raspituje o mogućnosti povratka u domovinu, ali nikako ne uspeva. Onda odlazi u Ljubljanu u posetu prijatelju dr. Hribaru, gde radi svoj posljednji portret („Hribarove žene s detetom“). Umire 1922. godine, u domu u Pragu od moždane kapi. R

Razglednica , takodje i pozivnica da prisustvujete otvaranju izložbe Dijane Kožović 18.aprila 1989g Retko Nazalost na dva mesta sa leve strane zacepljena a139

Kao na slikama č724 Godina stavljena proizvoljno

Pet kolor razglednica : Manastir Gornjak kod Petrovca na Mlavi Izdavač: Izdavački zavod Jugoslavija, Beogradski grafički zavod Ima pečat manastira K Š S 11 R1

Šest razglednica: Zavičajni muzej Temerin Nisu korišćene K Š S 11 R2

Osam kolor razglednica : Muzej Ras Novi Pazar Sedamk nije korišćeno, jedna ispisana K Š S 11 R1

Две разгледнице (14 цм) са репродукцијама Калајићевих дела!

Sedam različiti ljubavnih razglednica Izdavač Svjetlost Sarajevo Nisu korišćene K Š S 11 R5