Jov(an) HADŽI VASILJEVIĆ SKOPLJE I NJEGOVA OKOLINA Istoriska, etnografska i kulturno politička izlaganja Štamparija “Sv. Sava” A.D., Beograd, 1930. Meki povez Broj strana: XVI + 609 + karta Format: 24 x 16 cm STANJE: Korice iscepkane i flekave, odvojene od knjige i prednje od zadnjih (slike). Raspao se povez, tri dela knjige povezuje jedna nit (slika). Na predstrani posveta pisca (glavna slika). Ivice listova iscepkane, stranice flekave (slike).

RACUN I GARANCIJA!!! Luksuzan izgled bazena predstavlja pravi letnji doživljaj za Vaš prostor, neka sa ovim bazenom more dodje vama. Bazen se isporučuje se sa filter pumpom koja obezbedjuje čišćenje vode u Vašem bazenu. Nadzemni bazen firme Intex sa metalnom konstrukcijom. Prečnik bazena je 305cm. Nosači bazena su izrađeni od čelika i dodatno su zaštićeni posebnim slojem od rđanja. Bazen se lako montira, potrebno je da pratite upustvo i naša preporuka je da radite u paru. Sam bazen je izrađen od izuzetno čvrstih i otpornih materijala tako da bazen možete koristiti više godina. Neophodno je da ga pravilno održavate. Takođe, postavljanjem podloge i prekrivača dodatno obezeđujete dugovečnost vašeg bazena ali i kvalitet vode.Bazen može preko zime ostati napolju, ali naša je preporuka da ga na kraju sezone operete osušite i spakujete na suvo mesto. Nikada nije bilo lakše osvežiti se u svom dvorištu kao sada. Uživajte! Opis Prečnik bazena 305 cm,dubina 76 cm Zapremina bazena (80%) 6500 litara Izrađen je od kvalitetnog izuzetnog otpornog PVC materiala Jednostavna montaža uz DVD uputstvo

Ivan FILIPOVIĆ NOVI RJEČNIK HRVATSKOGA I NJEMAČKOGA JEZIKA I) NJEMAČKO-HRVATSKI DIO, Prvi i Drugi svezak II) HRVATSKO-NJEMAČKI DIO,Prvi i Drugi svezak Izdavač: Naklada knjižare Lavoslava Hartmana, Zagreb, 1869, 1870, 1875. Tvrdi povez Broj strana: 796 (I/1), 717 (I/2), 2132 (II/1+2) Format: 16 x 11 cm STANJE: Korice sve 4 knjige pohabane. Pečati i oznake bivših vlasnika u sve četiri knjige. Stranice knjiga sa tragovima starosti, požutele i flekave. Samo na 3 mesta u knjizi I/1 nekoliko reči podvučeno olovkom (slika). U knjizi I/2 pogrešno uvezane str. 38, 39 i 40 a str. 660 – 668 pogrešno numerisane. U knjizi II/2 poremećen raspored str. 1425-1441.

Слободан Јовановић: ДРЖАВА I-II (Из Сабраних дела, књиге XIII и XIV) Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1936.год. Тврди повез, 446+536 страна, ћирилица књига прва: ПОЈАМ ДРЖАВЕ / ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ књига друга: ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА / ПОРАТНА ДРЖАВА РЕЂЕ У ПОНУДИ Слободан Јовановић Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године. Биографија Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. Професор Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“. Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838—1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу. Шеф Пресбироа при Врховној команди Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди[тражи се извор] Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбироом и Врховном командом у Скопље, где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају саобраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Међуратни период Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димурјеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геце Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II). Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „Поратна држава“ 1936, којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку и у њој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енглеских либерала у парламенту и на челу британске владе; пратећи његово политичко ангажовање, професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 — 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Јула 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора, одликован је Орденом Југословенске круне првог реда. Јовановић је био противник споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Залагао се за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове. Други светски рат После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). До Симовићеве смене дошло је почетком јануара 1942. када су сви министри Симовићеве владе у Лондону предали су колективну оставку, изјављујући да генерал Симовић није способан за руковођење. Након тога је краљ Петар II је именовао Јовановића за председника владе. Јовановић је преузео дужност 11. јануара 1942. Иако је по својој интелигенцији и образовању био водећи члан емиграције, Јовановић није имао никаквог искуства у практичној политици, а с обзиром на своју старост није се очекивало да од прилагоди своје ставове новим околностима или да постане енергичан вођа. Српски политичари у емиграцији признавали су Слободана Јовановића за неоспоран ауторитет., али није био дорастао великим политичким искушењима. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. У Јовановићевој влади су биле приступљене све политичке странке које су биле и у Симовићевој влади. Међутим, Јовановићева влада је увела две новине у односу на Симовићеву владу. Прво је било именовање четничког вође Драгољуба Михаиловића за министра војске, ваздухопловства и морнарице. До краја Јовановићевог боравка на месту председника избегличке владе Михаиловић ће бити прво унапређен у дивизијског, па у армијског генерала и начелника Врховне команде. Именовање за министра и унапређивања су требало да ојачају Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Друга новина је било образовање Војног кабинета председника владе на чије чело је постављен мајор Живан Кнежевић. Мајор Кнежевић и његов рођени брат министар двора Радоје Кнежевић, иначе Михаиловићеве присталице и вође Лиге мајора, су чинили сиву еминенцију која је стајала иза Јовановића. Браћа Кнежевићи, су такође имали јак утицај на краља Петра, поставили су свог брата Николу за шефа владиног Одсека за шифрирање и тако имали увид над порукама које су одлазиле и долазиле у владу и користили су Јовановићеву несклоност да се меша у спорове министара своје владе. Нова влада је за министра војске уместо генерала Богољуба Илића именовала генерала Драгољуба Михаиловића, који је водио ројалистички покрет у Југославији, да би се избегла мешање војске у рад владе и да се истовремено искористи Михаиловићев углед при изношењу захтева Савезницима. После Каирске афере и Симовићеве смене, владе Слободана Јовановића заправо су преко браће Радоја и Живана Кнежевића биле у служби генерала Драгољуба Михаиловића. Именовање је требало да ојача Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Избегличка влада је подржала Михаиловићев суштински пасиван став, пошто је радије желео да сачека слабљења окупатора пре вођења активног отпора, делом да би се избегле одмазде над цивилним становништвом. Међутим, ово је повећавало ризик да покрет отпора окупљен око комуниста преузме од Михаиловића вођство у покрету отпора против сила Осовине. Британци су о Михаиловићу ширили пропаганду као великом вођи, иако је ситуација у Југославији потпуно другачија од писања британске штампе; када је именован за министра Михаиловић није имао војску под својом директном командом након гушења устанка у Србији од стране Немаца у јесењој офанзиви. Михаиловић је већ тада ступио у контакте са квислиншким и немачким властима и део своје војске утопио у квислиншку Српску државну стражу. Са друге стране, Јовановић и његови министри нису успели да убеде Савезнике да својим ограниченим средствима пруже значајну материјалну помоћ Михаиловићу. Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера Винстона Черчила донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, професор Јовановић се супротставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. У Лондону је становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела. Емиграција После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских односно српских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник Ване Ивановић основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“, чијим је донацијама спасао беде велики број угледних интелектуалаца емиграната. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности. Рехабилитација Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу је присуствовала краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присуствовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања, представници Удружења српских писаца у изгнанству, коме је Јовановић био почасни председник, представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондона. Сахрањен је у православном делу гробља, на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изгнанству подигло спомен-плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958. Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију, где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије. Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном. Српска академија наука и уметности је у новембру 2019. поводом 150 година од рођења Слободана Јовановића организовала изложбу и научни скуп. Дела После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића. Међу значајнија његова дела спадају: О суверености, Основи правне теорије о држави, Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903), Макијавели, Вођи француске револуције, Политичке и правне расправе, Уставно право Краљевине Србије, Уставобранитељи. Уставно право Краљевине СХС, Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858) (3. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1933). Друга влада Милоша и Михаила (2. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Занимљивости Владимир Јовановић (1833—1922), апостол либерализма, боравећи у Новом Саду као политички изгнаник из Србије, дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.

BALKANSKI RAT 1912. Od broja 5 do broja 39 Od strane 65 do strane 622 (nedostaje nešto poslednjih listova - mislim dva ). A4 format. Požutela. Povez popustio pa ima pokušaja ojačavanja. Ima zacepljenih listova kao i listova sa rupicama i nešto malo podvlačenja. Mislim da je ovo prvo izdanje.

antropologija etnologija7,,, na nemačkom izd 1922g odlično očuvna 462str lokkaf

AHMED FERID BISTRO MORE POBOŽNOSTI I SUPTILNOSTI Izdavač: EL-KELIMEH NOVI PAZAR 2011 a) ISLAMSKA ETIKA ................................................................. TIRAŽ / S A M O / 3OO LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 32O STRANA NEKORIŠĆENO NEOTVORENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra ********

Alfred Adler Odabrana dela komplet 1-6 Matica srpska, Novi Sad i Prosveta, Beograd, 1984. Tvrd povez Odlično očuvano Dela: 1. Individualna psihologija (prevod Ksenija Atanasijević) 2. O nervoznom karakteru (prevod Božana Milekić) 3. Smisao života, (prevod Tomislav Bekić) 4. Poznavanje života (prevod Tomislav Bekić) 5. Psihologija deteta (Olga Kostrešević) 6. Poznavanje čoveka (prevod V.Dvorniković i M.N.Đurić)

naknadno kroičena 589str

m5

kao na slikama retko New Theories of Revolution: A commentary on the views of Frantz Fanon, Regis Debray and herbert Marcuse Woddis, Jack Published by Lawrence and Wishart, 1972 1. edition nove teorije revolucije marksizam filozofija xx veka markuze herbert Revolucija (lat. revolutio, „preokret”), u opštem slučaju, radikalna je promena drušvenih odnosa. U političkom označava korenitu promenu društvenog uređenja. Reč revolucija znači preobrat. U nekim revolucijama učestvuje veliki broj ljudi, ili čak većina neke socijalne grupacije ili naroda, dok u neke revolucije vodi samo mala grupa revolucionara. Aristotel je opisao dve vrste političkih revolucija: (i) Potpuna promena iz jednog sistema u drugi i (ii) izmena trenutnog sistema[1] Revolucije su se pojavljivale kroz istoriju i bile su različitih načina, trajanja i ideologija. Rezultati uključuju velike promene u kulturi, privredi i društveno-političkim ustanovama. Akademske rasprave o tome šta čini, a šta ne čini revoluciju se vrte oko nekoliko pitanja. Rana proučavanja revolucija ponajprije su analizirala događaje u evropskoj istoriji s gledišta psihologije, ali novija proučavanja uključuju svetske događaje kojima se bavi i nekoliko društvenih nauka uključujući sociologiju i politikologiju. Nekoliko generacija akademske misli o revolucijama je stvorilo puno suprotstavljenih teorija i u mnogočemu doprinelo u trenutnom razumevanju ove složene pojave. Većinu istorijskih revolucija prati revolucionarni teror. Vrste[uredi | uredi izvor] Vatova parna mašina u Madridu. Razvoj parne mašine pokrenuo je industrijsku revoluciju u Ujedinjenom Kraljevstvu te u celom svetu. Parna mašina je bila napravljena za pumpanje vode iz rudnika uglja omogućujući spuštanje rudara ispod nivoa vode. Postoji puno različitih tipologija revolucija u društvenim naukama i literaturi. Na primer, klasični naučnik Aleksis de Tokvil razlučivao je[2] : 1) političke revolucije 2) iznenadne i nasilne revolucije koji ne traže samo utemeljenje novog političkog sistema već transformaciju celog društva i 3) polagane ali brišuće transformacije celog društva koja se događa nekoliko generacija (pri. religija). Jedna od nekoliko različitih marksističkih tipologija deli revolucije u predkapitalističke, ranoburžoaske, buržoaske, buržoasko-demokratske, rane proleterske i socijalističke revolucije.[3] Čarls Tili, moderni istraživač revolucija, radi razliku[4] između puča, smanjenja moći, građanskog rata, pobune i „veličanstvene revolucije“ (revolucije koje su preobrazile ekonomske i društvene strukture kao takođe i političke institucije, kao što je Francuska revolucija iz 1789. godine, Ruska revolucija iz 1917. godine ili Iranska revolucija u Iranu).[5] Ostale vrste revolucija, stvorene za ostale tipologije, uključuju društvene revolucije; proletersku ili komunističku revoluciju (nadahnute Marksističkim idejama kojima je cilj zamena kapitalizam komunizmom); neuspele revolucije (revolucije koje nisu uspele da osiguraju moć nakon privremenih pobeda ili prevelikih uključivanja); te nasilne kontra nenasilnih revolucija(Baršunasta revolucija). Izraz revolucija se takođe koristio kako bi se obiležile velike promene nevezane uz politiku. Takve revolucije su obično prepoznate kao one koje su preobrazile društvo, kulturu, filozofiju i tehnoglogiju puno više nego političke sisteme; često su poznate kao društvene revolucije[6]. Neke mogu biti globalne, dok se neke mogu ograničiti samo na pojedinu zemlju. Jedan od klasičnih primera upotrebe izraza svetska revolucija u tom kontekstu je industrijska revolucija (uoči da takve revolucije takođe pristaju Tokvilovoj definiciji „polaganih revolucija“.[7] Socijalne i političke revolucije[uredi | uredi izvor] Sloboda predvodi narod, slika Ežena Delakroa u čast Julske revolucije 1830, koja je postala opšte prihvaćena kao simbolika francuskih narodnih ustanaka protiv monarhije Političke revolucije često prati nasilje, i velike promene u strukturama moći koje često rezultuju novim institucionalizovanim nasiljem, kao što je bio slučaj sa ruskim i francuskim revolucijama (koje su pratile „čistke“ i „Teror`). Politička revolucija je nasilna zamena jednog skupa vladalaca drugim (kao što se dogodilo u Francuskoj i Rusiji), dok je socijalna revolucija fundamentalna promena u socijalnoj strukturi društva, kao što su bile Protestantska reformacija ili Renesansa. Međutim, ovo razgraničenje je retko jasno, jer većina političkih revolucija teži da iznese i socijalne revolucije, i imaju osnovne filozofske ili socijalne motive koji ih predvode. Najpoznatije revolucije sa ovakvim motivima u modernom svetu su bile liberalne revolucije i komunističke revolucije, kao i povremene nacionalističke revolucije. Za razliku od revolucija, pučevi često ne teže promenama izuzev promene trenutnog vođe. Neki politički filozofi smatraju revolucije sredstvima za postizanje svojih ciljeva. Većina anarhista se zalaže za socijalnu revoluciju kao sredstvo slamanja struktura vlasti, i zamenjivanja ih ne-hijerarhijskim institucijama. Socijalne i socijalno-političke revolucije često spadaju u najradikalnije socijalne pokrete. One utiču na sve društvene komponente, uvode novi socijalni poredak i(li) teže da unište sve ili skoro sve starije strukture. Među marksističkim komunistima postoji podela na one koji su podržavali Sovjetski Savez i ostale takozvane komunističke države, i na one koji su kritički nastrojeni prema ovim državama (neki ih čak odbacujući kao ne-komunističke), na primer trockisti i ortodoksni marksisti. Lenjin, vođa oktobarske revolucije, drži govor. Socijalne i političke revolucije često bivaju „institucionalizovane“ kada ideje, slogani, i ličnosti koje učestvuju u revolucijama nastave da igraju važnu ulogu u društvu, dugo nakon što je revolucija okončana. Komunističke države su često institucionalizovale svoje revolucije kako bi dale legitimitet svojim vladama. Neke ne-komunističke države, kao što su SAD, Francuska ili Meksiko su takođe institucionalizovale revolucije, i nastavljaju da slave sećanje na svoje revolucionarne prošlosti kroz praznike, pesme, i na druge načine. Revolucijama se pristupalo i iz antropološke perspektive. Oslanjajući se na zapise Viktora Tarnera o ritualima i performansima, Bjern Tomasen je tvrdio da se revolucije mogu shvatiti kao „liminalni“ trenuci: moderne političke revolucije veoma podsećaju na rituale i stoga se mogu proučavati u okviru procesnog pristupa.[8] To bi podrazumevalo ne samo fokusiranje na političko ponašanje „odozdo“, već i prepoznavanje trenutaka u kojima se „visoko i nisko“ relativizuju, čine irelevantnim ili podmetnutim, i pri tome se mikro i makro nivoi spajaju u kritičnim vezama. Kulturne, intelektualne i filozofske revolucije[uredi | uredi izvor] Renesansa Protestantska revolucija Naučna revolucija Seksualna revolucija Tiha revolucija Nenasilna revolucija Kulturna revolucija Stounvolska revolucija Tehnološke revolucije[uredi | uredi izvor] Tehnološke revolucije obično dovode do transformacija u društvu, kulturi i filozofiji. Poljoprivredna revolucija Digitalna revolucija Neolitska revolucija Revolucija cena Industrijska revolucija Druga industrijska revolucija

ANTONIO KASEZE MEĐUNARODNO KRIVIČNO PRAVO BEOGRADSKI CENTAR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD 2OO5 a) MEĐUNARODNO KRIVIČNO PRAVO .......................................................... Biblioteka UDŽBENICI 2 1. TABELA SLUČAJEVA 2. SPISAK MEĐUNARODNIH UGOVORA I KONVENCIJA 3. SPISAK NACIONALNIH PROPISA 4. SPISAK MEĐUNARODNIH INSTRUMENATA 5. SPISAK STATUTA MEĐUNARODNIH TRIBUNALA 6. BIBLIOGRAFIJA UZ SVAKO POGLAVLJE 7. REGISTAR Preveo OBRAD RAČIĆ BROŠ LATINICA 564 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT Ekstra **********

OHRIDSKO ZIDNO SLIKARSTVO XIV VEKA Cvetan Grozdanov Izdavač: Filozofski fakultet u Beogradu Godina izdanja: 1980 Broj strana: 234 + 70 strana crno belih fotografija Povez: Tvrd mape + crtezi + ilustracije + fotografije Stanje knjige: vrlo dobro.

Andre advokata iz dubrovnika srpska porodica Svilokos pokatoličena u Dubrovniku izd 1913g cvijanović dobro očuvana ima tri karte

ŠKOLA JEZDECTVI-Monika von Tettenbornova Specifikace Škola jezdectví - Monika Tettenbornová Popis produktu Škola jezdectví - Rádce kniha od autora Tettenbornová Monika von. `Chci se učit jezdit` - takové dětské přání postaví mnoho rodičů před nelehké rozhodování. V této knize naleznou oni i jejich děti, nadšené pro tak ušlechtilý sport, bezpočet rad a podnětu, tak nezbytných k poznání všeho, co souvisí s jezdectvím a porozuměním chovu koní. Kniha uvádí čtenáře do problematiky lehkou a přístupnou formou, jejíž nedílnou součástí je dokonalý obrazový doprovod. --------------------------------------------------- Школа јахања - Ментор књигу аутори Моника вон Теттенборнова. `Желим да научим да возим` - жеља тих дечијих за изградњу много родитеља пред тешком одлуком. У овој књизи наћи ће њихова деца ентузијазам за такву племениту спорт, безброј савета и сугестија и знања потребних за све што има везе са разумевањем од јахања и узгој коња. Књига уводи читаоца за проблеме светлости и приступачном облику саставни део савршене визуелне пратње. ----------------------------------------------------------------- Autor Tettenbornová Monika von Nakladatelství Svojtka&Co. Počet stran 176 Rok vydání 1996.god,ILUSTROVANA Jazyk - české ŠKOLA JAHANJA M

Makarski biskup FRA BARTUL KAČIĆ ŽARKOVIĆ, Brist ,1572-Sućuraj, 1645 Ilustrovana u boji,Split ,1999.god,298.strana Knjiga je LUX pakovanje, glanz NOVA. Izdavač: Županija Splitsko-dalmatinska, Sućuraj Makarski biskup fra Bartul Kačić Žarković (Brist, 1572. – Sućuraj, 1645.): Život – djelo – vrijeme, Zbornik radova sa znanstvenog skupa održanog u Sućurju, 24. lipnja 1995., Sućuraj, 1999., 298 str. KAČIĆ ŽARKOVIĆ, Bartul (Žarković, Caççiçh, Xarcovich; Bartol, Bartolo, Bartholomeus), biskup (Brist, 1572 — Sućuraj, 25. VI. 1645). Početnu izobrazbu stekao vjerojatno u franjevačkom samostanu u Zaostrogu, gdje je potom stupio u Franjevački red i proveo novicijat. Ondje je zasigurno završio i osnovnu humanističku školu spremajući se za svećenički poziv. Uprava Provincije Bosne Srebrene poslala ga je u jesen 1600. u Italiju radi nastavka školovanja, pretpostavlja se u Napulj, gdje je tada djelovalo franjevačko Generalno učilište. Nakon završetka studija 1604. nastavio je kao profesor teologije predavati u školi u franjevačkom samostanu Santa Maria La Nova u Napulju 1605–13, potom u novoosnovanoj teološkoj školi u franjevačkom samostanu u Zagrebu 1613–15. Za službovanja u Zagrebu išao je na dvor hrvatsko-ugarskoga kralja Matije II; zauzimao se za obnovu biskupija Makarske i Duvanjske te ishodio od kralja ispravu za subraću, kojom se zabranjuje senjskim uskocima da napadaju na primorje. Neko vrijeme zadržao se u Budweisu (danas České Budějovice), gdje je 1614. primio vijest da ga je kralj imenovao biskupom nanovo obnovljene Makarske biskupije. Papa Pavao V. potvrdio je imenovanje te je 1615. primio biskupski red u crkvi franjevačkoga samostana San Francesco della Vigna u Veneciji i bio svečano ustoličen, vjerojatno o Božiću, u makarskoj crkvi sv. Marije. Prema njegovim navodima, bila mu je povjerena i uprava nad Duvanjskom biskupijom. Nakon preuzimanja službe pohodio je vjernike svoje biskupije te Ramu, Olovo, Sutjesku, Banju Luku i Novi na Uni, susreo se s bosanskim provincijalom Grgurom Marinovićem i u Kreševu pribivao franjevačkoj skupštini na kojoj mu je brat Luka imenovan povjerenikom pohoditeljem. Boravio je uglavnom u samostanu u Zaostrogu, a samo po potrebi odlazio u stolno mjesto Makarsku. God. 1616. novcem zaostroškoga samostana otkupio je očevinu od nekih muslimana i kršćana i 1629. ustupio ju samostanu. Često je putovao izvan biskupije, 1617. boravio je nekim poslom u Beču, a 1621–22. i 1630–32. u Rimu. Promičući štovanje Karla Boromejskoga, za prvoga rimskoga putovanja ishodio je dozvolu za nabavu 60 000 medaljica i križića, a za drugoga kupio 42 524 komada; kanio ih je dijeliti puku u primorju, Zajezerju, Čitluku, Blatu, Rastnu, Duvnu, Livnu, Rami, Imotskom, Gorskoj župi te »ništo malo u Sarajevu onizim Krstjanom«. God. 1626. pribivao je u Splitu posvećenju skradinskoga biskupa T. Ivkovića, 1643. ređenju drivaškoga biskupa J. Lučića u Korčuli, a 1633. predsjedao je sastankom uprave Provincije Bosne Srebrene u Fojnici. Potkraj 1620-ih došao je u sukob sa skadarskim (tzv. stjepanskim) biskupom D. Andrijaševićem zbog granica njihovih jurisdikcija; zato su 1630. pozvani u Rim, gdje su se nagodili da granica njihove crkvene vlasti bude Neretva. Potkraj 1644. ili na poč. 1645. povukao se na imanje u Sućurju, gdje je ubrzo preminuo i bio pokopan u obiteljsku grobnicu u njegovoj kapeli u mjesnoj župnoj crkvi sv. Jurja. Pri rušenju te crkve 1896. grob mu je zasut zemljom, uništeni su natpis i grb na nadgrobnoj ploči, od koje su napravljena sjedala ispred crkve. — U Rim je poslao izvješća (1626, 1630, 1636, 1640. i 1644) o stanju Crkve na području Makarske biskupije (u nekima i Duvanjske). Kao biskup brinuo se za crkve, namještaj i pribor neophodan za službu Božju (nabavljao kaleže, slike, zvona, misno ruho). Njegovim su trudom četiri crkve bile sagrađene (nije poznato koje), a više novih je posvetio. Među suvremenicima uživao je velik ugled te mu je M. Divković 1616. posvetio svoje Razlike besiede, a knjižar i nakladnik hrvatskih knjiga M. Ginammi drugo latinično izdanje Zrcala duhovnoga (Mleci 1621) M. Orbinija. Na hrvatskom jeziku napisao je ćirilicom kratko, nenaslovljeno djelo bez teološke vrijednosti, ali zanimljivo za povjesničare Makarske biskupije i jezikoslovce, latinskim je pisao izvješća u Rim, a talijanskim popratna pisma. Njegovu je rukopisnu ostavštinu, sačuvanu uglavnom u prijepisima, objavio i potanko komentirao S. Kovačić (zbornik Makarski biskup fra Bartul Kačić Žarković, 1999). ---------------------------- Knjiga je NOVA... 0

ИБАРСКА МАГИСТРАЛА ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ СРПСКА РЕЧ БЕОГРАД 2003 а) СРБИЈА - ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ - 1999-2001 ......................................................... ИЛУСТРАЦИЈЕ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА ОМОТ 927 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра *********

Opis ISTORIJA UMETNOSTI H.W.JONSON Jugoslavija Beograd knjiga je u odlicnom stanju

ВОЈВОДА ДОБРОСЛАВ ЈЕВЂЕВИЋ У СЛУЖБИ СРПСКОГ НАРОДА МЕМОАРСКИ И ДРУГИ ЗАПИСИ ПОГЛЕДИ КРАГУЈЕВАЦ 2ОО5 БИБЛИОТЕКА РАВНА ГОРА ФОТОГРАФИЈЕ РЕГИСТАР ИМЕНА ЛИЧНОСТИ ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА ШИВЕН ПОВЕЗ 383 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра ************ db24 db89

PRIMERI SRODSTVA, EPISKOP NIKANOR RUŽIČIĆ Srpska štamparija, Zagreb, 1893. 176 strana + prilog (rodoslov). Povez popustio (zadnji deo knjige se odvojio), požutela, prednja korica se odvojila od knjige, nekoliko rečenica podvučeno grafitnom, sem toga očuvana. Srodstvo, brak, crkva...

ODESA - Isak Babelj NOLIT Beograd 1930. naslovnica i ovitak Pavle Bihaly, preveo s ruskog Gustav Krklec, dvanaest originalnih crteža Marina Tartaglie

Mane su uslikane Ilustrovano Zagreb 1910. Retko u ponudi Dr August Musić NACRT GRČKIH I RIMSKIH STARINA Zagreb 1910, strana 181 Prvo izdanje, tvrdi povez, ilustrovano Delo izlaže jasan i koncizan pregled osnovnih informacija o svakodnevnom , javnom i privatnom životu starih Grka i Rimljana Tags: Antika istorija rima grcke starog stare starina Stari Rim Stara Grčka arheologija arhitektura dizajn ornamenti

ULTRA RETKO IZ 1907,ZA SVOJE GODINE LEPO OCUVANO,529 STRANICA

56634) Radoje L. Knežević potpis autograf Ogledi iz književnosti OGLEDI IZ KNJIŽEVNOSTI I UMETNOSTI , Bogdan Popović , Izdanje S.B. Cvijanovića Beograd 1914 I tom , tvrd povez , format 15,5 x 21,5 cm , zlatotisak, ćirilica,VII + 242 strane Sadržaj : I: O vaspitanju ukusa II: Književni listovi III: Alegorična satirična priča IV: Šta je veliki pesnik V: Hose Marija de Heredija VI: Dve reči o umetnosti Radoje Кnežević (Stragari, 20. avgust 1901 — Montreal, 22. jun 1983),bio je ministar Dvora Кraljevine Jugoslavije (od 1941). U međuratnom periodu bio je profesor i član Upravnog odbora Demokratske stranke. Bio je učesnik u organizovanju vojnog puča 27. marta 1941. godine. Posle uspešno izvršenog puča imenovan je za ministra dvora. Za vreme Aprilskog rata zajedno sa kraljem Petrom II i vladom Dušana Simovića napustio je 1941. zemlju i ostao u emigraciji nakon završetka Drugog svetskog rata. U toku rata bio je na strani organizacije Dragoljuba Mihailovića. Otac Lazar bio je profesor, majka Mileva, rođ. Veljković. Osnovnu školu pohađao je u Кruševcu (1907—1911) a gimnaziju u Beogradu (1911—1914).

Ira M. Lapidus - Historija islamskog svijeta 1 i 2 , izdanje Libris . Zapakovano !! NOVO !